Косовски Божур-часопис деце Косова и Метохије :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Citat

dakle ja tvrdim da nije napisalo dete to

А на основу чега то тврдиш?

Добро то можда није али ово јесте

Моја бака
седи сама, кућу чува.
У сну седи поред мене,
прича, прича ко некада.
Куће нема, изгорела.
А бака се разболела.

Станковић Марија 2/2, Штрпце

Када сам био мали, чуо сам да мама и тата причају да су у Призрену срели садашњег Патријарха Српског Павла. Он је тада био Владика рашко-призренски. Мама и тата су ишли да нешто купе, па пошто су имали довољно времена, свратили су у цркву Св. Спаса. Била је затворена, па су позвали једног чичицу који је нешто радио у радионици, не знајући да је то Владика.
Касније им је објаснио да је црква у доба турског ропства подигнута са много мука поробљених хришћана, а говорио је и о цркви Богородици Љевишкој, која је прва српска црква коју је подигао краљ Милутин.
У повратку су свратили до рушевина манастира Свети Архангели, где се налазио гроб цара Душана.
Мој тата је прошле године неко време радио у Призрену. Нама је причао да су цркве опкољене бодљикавом жицом и да изгледаји као да су заробљене. Виђао је и неке људе који су живели у Богословији, зато што су истерани из својих кућа.
Иако живим близу Призрена, ја никада нисам био тамо. Желео сам да видим те цркве када за нас буде било слободно да идемо. Када сам на телевизији видео да су те цркве запаљене, растужио сам се јер више никада нећу моћи да их видим онакве какве су биле.
Оне ће постати мој недосањани сан.

Душан Реџић 4/1

Сањам да живим у слободној земљи, а окружен сам тенковима и бодљикавим жицама.
Сањам да живим у лепом граду са цветним булеварима, а провлачим се између лимених трафика када идем у школу.
Сањам да живим у граду у којем постоје закон и ред, а живим у граду препуном банди и хулигана.
Сањам да са родитељима кренем у позориште или биоскоп, а гледам у свој џојстик од Sony-а по цео дан.
Сањам да тренирам на великом травнатом терену, у великом клубу, а тренирам на малој блатњавој плочи када нас пусте.
Сањам да живим мирно и учим, а око мене зује меци и падају бомбе.
Сањам да сањам у Србији, а ко зна где се будим.

Никола Ивановић 6/2 Бр. Рад. К.м.

Стварност…Реч која у свима нама руши куле од карата, бедеме наде које градимо годинама, и све наде које стварамо у нашој машти. Она је као невреме, бујица дугих киша која поплави сав труд и род. Зато временом бежимо од ње, завлачимо се у кутке самоће и доживљавамо је онаквом каквом би хтели да буде.
Детињство највише бежи од ње, увија се и скрива, повлачећи се неприметно и стидљиво.
Значајне и радосне тренутке желимо да проживимо и прославимо искрено, без страха, стрепњи и предрасуда, и зато их славимо са најдражима.
Сви су ту… Они најбољи, одабрани другови из моје генерације. Славимо крај и почетак наших дружења и пријатељстава. На том раскршћу једног периода детињства хтели смо сви да дамо све од себе да нам ово вече остане у сећању. То смо и успели. Безбрижни, срећни, пуни воље, ентузијазма, препустили смо се слављу. Заборављене су све преваре и удаје, све смо опростили једни другима. Рачуни су већ одавно измирени.
Заслужили смо једно овакво вече, заслужили смо га радом, залагањима и успесима. Уследиле су честитке, врхунац славља, незабораван стисак руке. …Јака лупа врата и тутањ су ме зачудили. Скочио сам, у мојој соби осим мене није било никог. Прослава матуре је била само сан.
Преплашен и истовремено срећан због сна размишљао сам. Ближи се матурско вече. Петнаест година чека се тај дан. Али, као да полазимо у први разред. Збуњени, уплашени, несигурни. Ми не можемо безбедно прославити матурско вече и у свакоме од нас се то види. И не можемо славити док неколицину наших вршњака још жале, након што их је неко, у заносу и лепоти, убио са леђа само зато што су били деца .
Ми немамо чему да наздравимо, само нади која се полако гаси.
Зашто су нам пресекли путеве који су водили до раскрснице, а оставили само онај који води у ћорсокак? Зашто су нам убили смех и зашто су нам игру претворили у бекствио из стварности?
Нама, којима је потребно сигурно тло под ногама и сигурна рука да нам покаже правац. Како? Куда? Зашто? Питамо једни друге иако не изговарамо ни реч. Сви знамо питања али нико не зна одговоре, или није довољно храбар да нам одговори.
И док моји вршњаци широм света буду бирали смокинг за матурско вече, ја ћу бирати речи да утешим друге који око мене пате, и бираћу пут којим да кренем са огњишта које гори.

Милутиновић Душан 8/4, Лепосавић

Седим у полупразној соби мени нове и непознате куће. Стала сам крај прозора и разгледам је пажљиво. Ту се налази само један кревет, стари орман и мала столичица. Гледам и не могу да верујем да је то сада једино што имам, да сам ја сада само још једна од многобројних избеглица.
Полако почињем да се присећам своје собе у огромној кући која се налази у малом селу по имену Сипоље. Тачно се сећам сваког детаља, сваке стварчице и играчке које су распоређене на полицама. Замишљам себе како тамо ујутру устајем и одлазим у школу. Из школе се заједно са другарицом враћам кући, а после тога заједно идемо на игралиште. Сви се заједно безбедно играмо и срећни смо. Увече са родитељима гледам ТВ, а понекад једноставно лежим у својој соби или гледам кроз прозор.
Са тог прозора поглед је предиван. Он гледа на мали поточић који је лети окружен цвећем и зеленом травом у којој живе разни инсекти. Највише времена проводила сам крај тог прозора.
Међутим, врло се брзо враћам у стварност, у ову полупразну собу.Стално размишљам ко је сада у мојој соби и ко се игра мојим играчкама. Питам се да ли су и птице, ласта и рода, напустиле своја гнезда као што и ја напустих свој дом, школу, другове и другарице?
Стално сањам како се враћају они сретни дани мира и спокојства. Сањам да се свако враћа своме огљишту и згаришту, иако га је непријатељ сравнио са земљом. Једино што ми је остало су ти снови, и нада да ће доћи бољи дани.
Надам се да ће се смиловати, и да ће се лед у њиховим срцима отопити.

Александра Павловић 8/3, Бр. Рад. К.М.

Специјалне награде:

Сви ми од малена градимо неки свој свет, правимо планове за будућност, трудимо се да постанемо најбољи и искористимо све што нам живот пружа. Често сам размишљао и сањарио о томе шта могу да постигнем у животу, како да искористим сваки тернутак мога постојања.
Учим, али ми школа није најважнија на свету. Нисам баш особа која дан проводи над књигом, више волим изласке са друштвом и играње фудбала по цео дан. У своји сновима видео сам себе као славног фудбалера, зато сам често одлазио на стадион “Трепче”и играо фудбал, тренирао и трудио се да постанем најбољи.
Био је то најлепши период мога живота, али моја срећа није била дугог века. Почео је рат. Терен је био на веома опасном месту, и нисам смео да наставим са тренинзима због личне безбедности. Недуго од почетка рата терен је био изгубљен заједно са јужним делом града, где се и налази. Тамо је остао и највећи део моје наде да сутра постанем славни фудбалер.
Често сам одлазио до места са ког бих могао да посматрам терен и препуштао се лепим мислима, а у мени је још увек тињала скривена нада да ипак није све изгубљено, и у тренуцима сам бивао сигуран да ћу поново играти фудбал на том терену, којег сада могу само да гледам са удаљености од неколико километара.
Дани пролазе, лете поре мене, долазе и одлазе нове године, а ја још увек само посматрам, али је остало оно најважније: мој оптимизам и нада да ће се све свршити и да ће мој сан постати стварност.

Дарко Пантић, 6/2, Косовска Митровица

Децом се сви баве. Писци и песници, филмаџије и режисери. Психолози и педагози, лекари и научници. Развили су читаву индустрију дечијих проблема и решења.
А деци боље није…
О деци се певају песме, штампају се и стварају хонорари. На деци се лепо зарађује.
А деци боље није…
Страхoве дечије преточили су у филмске приче. И повељу о дечијим правима дали.
А деци боље није…
Ликовима дечијим излепили зидове, на чоколадама, пеленама и колима, смешкају се дечија лица.
А деци боље није…
Позабавите се мало собом, и учите од деце, волите их и учинићете живот лепшим.
Деци ће бити боље.

Кривчевић Роксанда 8/2, Штрпце

Мотајући се по овом свету, лагано трошећи дане, научена сам многим стварима. Одавно сам спознала чари ходања, говора мишљења, учили су ме да пишем, читам, певам, плешем и још много чему, али снове сам ипак пронашла сама.
Још давно једном, онда када сам не схватајући (без) вредности новца, прижељкивала скупоцене играчке које нисам могла добити, усавршила сам вештину која ми је помогла да их одсањам и тако учиним ближим. Растући снови су се ређали, множили бојили и више нисам могла без њих, а онда, па онда се ја ва пробила у моје маштарије и ја сам заборавила да сањам. На лице сам силом навукла озбиљан израз и смејала се накратко, између две детонације, у паузи између сиренских урлика. По комад снова кришом сам стављала у завежљаје људи који су напуштали своја огњишта, тек да им се нађе у туђини.
Сунце се ипак пробило, неког угрејало више, неког само окрзнуло. Са својим друговима и другарицама сам опет могла да разговарам о најновијим филмовима, музици, о књигама, оценама, бојама које ће бити модерне овог лета… рафали су нас пресекли, поново онемели нисмо стигли да споменемо своје снове.
Дим је витлао са кровова, ветар разносио плач, јецаје… Вековима стари манастири поклекли су под налетима варваризма и безумља и решили да ипак сачекају неко боље време, а у наше очи се наново угнездио страх. Гледамо небо, а невидимо га, слушамо речи, а нечујемо их, хтели би да волимо а гушимо се у диму.
Ових дана се ведри и надам се да ће се сунце овога пута разделити на равне части. Ја сам порасла још који центиметар, кажу да сам се преплашила, мислим да сам чак и мало заљубљена, а најважније је да сам се поново сусрела са својим сновима, пронашла сам их у једном ћошку шћућурене заборављене и привила ух у загрљај да их никада више онако лакомислено не испустим.
Други људи одлучују о мом животу, нисам бирала језик којим пишем, начин на који се крстим, родитеље, боју гласа, али су моји снови само моји и њима могу све. Ако већ немам потребан мир, на стари добро познат начин ћу да га одсањам, и створићу више љубави за себе и оне које ме воле, и више сунчаних дана. Не морам доживети велике авантуре, имати пуно новца, уз мало добре воље створићу себи срећу – САМО МЕ ПУСТИТЕ ДА САЊАМ.

Илић Надица 8/2, Лепосавић

Срећан сам јер могу да се сећам и да сањам. Да одрастем уз сећање и снове. У сновима мојим мирише земља метохијска, шуме пролећа, трају зоре.
А, често сањам стару липу љубовачку, њен дебео хлад и моју љуљашку. И док се љуљам, а липа грање њише осећам мирис липе, ал само у сну, на јави не више. Ту под крошњом те старе липе текао је живот један, о Боже, можда те липе и нема више.
А живот! Живот тече даље, а стара липа, њен хлад, мирис и моја љуљашка посташе само сан…

Аџић Станко 8/2 , Косовска Митровица

На лелујавим, плаво-беличастим облацима из таме обасјане сјајем небеским, упловљавам у мождану сиву луку снова. Притискам очне капке да заузму одређени положај на перјаној маси јастука.
Руке ноге и тело притискају главу. Тихо у глави отпочиње реализација сценарија у реализацији феномена маште, скривених жеља и бујици хтења. На летећем ћилиму док ми ветар тера косу са чела, лебдим над зеленим пољима пуним јагањаца, лебдим преко лугова и долова. Вредни ратари безбрижно раде њиве. Налазим се у друштву рајских птица и лептира. Утркујем се пркосећи ветру, времену раздаљинама и висинама. У друштву сам прелепих метропола плавих ливада и белих једрењака. Свуда смех, жагор, благостање далеко од јаве.
Јава, зашто сам то рекао. Чекај: БУУУМ! И разбише се плавобеличасти облаци језгру капци, руке, ноге и телу отказују ропство. Буде се. Опет се чује БУУУМ! Схватам то је јава. Опет нека експлозивна направа филована рафалима и ускомешаност масе. Људи на улицама измешани са војницима француског КФОР-а. Опет мучне сирене полицијских и амбулантних кола.
Схватам то је мост. Опет и опет тај мост. Докле више? Зашто?

* Зашто дим од којег иду сузе?
* Где је мој плаво-беличасти облак?
* Зашто плач врисак вапај?
* Где је цвркут рајских птица?
* Зашто мост није симбол љубави и пријатељства?
* Зашто борна кола?
* Где су бела стада јагањаца?

Молим све људе добре воље да ми врате мој облак, мој ћилим и беле једрењаке. Вратите ми моје снове.

Кривошић Ирфан 7/2, Косовска Митровица