Kosarkaska reprezentacija Srbije - Mokini orlici... :: Kosarka ~ Odbojka ~ Tenis ~ Ostali sportovi

Новац у рукама, дрес под ногама

Кошаркашку репрезентацију, која ће на Европском шампионату у Шпанији први пут играти под именом Србија, и овог лета задесили откази играча из, у најмању руку, дискутабилних разлога
Различито образложење зашто их нема у репрезентацији: Коста Перовић (горе лево), Владимир Радмановић, Игор Ракочевић и Милош Вујанић

Прошлогодишњи капитен Игор Ракочевић захвалио се уз образложење да у наредним месецима мора да залечи последице ранијих повреда да му не би била угрожена каријера. „Лош дечко” са Светског шампионата у Индијанаполису пре пет година Владимир Радмановић изостаће због „одавно заказаних промотивних кампова” НБА лиге. Коста Перовић, ових дана пред склапањем свог прекретничког уговора у америчкој профи кошарци, последњи је – за сада – изашао из акције која има за циљ директни пробој, или останак у трци за накнадни пласман на Олимпијске игре које се догодине одржавају у Пекингу.

Тако се поновила слика из претходних година, када се кошаркашка репрезентација суновратила са европских и светских врхова, играјући у ослабљеном и чак „преполовљеном” саставу. Проблем који није постојао код ранијих генерација наших најбољих кошаркаша појавио се са Европским шампионатом у Шведској 2003. године, па се у мањем или већем обиму наставио са Олимпијским играма у Атини 2004, „Евробаскетом 2005” у нашој земљи и лане Светским првенством у Јапану. Није другачије ни сада када је на чело, не тако давно кошаркашке екипе са планетарно највишим рејтингом, ступио Зоран Славнић, као четврти селектор у овом критичном раздобљу после Душка Вујошевића, Жељка Обрадовића и Драгана Шакоте.

Кошаркаши су у претходном периоду одбијали дрес са државним грбом правдајући то различитим разлозима, потребом за одмором, повредама, клупским обавезама итд. Пре само десетак година тадашњи репрезентативци играли су и повређени, малтене „на једној нози”, имали смо и случај да ни стручни штаб са све лекарским тимом није знао да је огромне напоре висинских припрема прошао и кошаркаш са сломљеним ребром, који је „стегао зубе” да би „преживео” и последње скраћивање списка кандидата и ушао међу 12 најбољих. Био је то бивши Партизанов „плејмејкер” Владимир Ђокић.

Потрошено је, на свим нивоима, много речи о нестајању патриотских осећања, о томе како са потписивањем вишемилионских девизних уговора престаје мотивација код играча, да је национални тим често примамљив само као „одскочна даска” да би се остварили инострани ангажмани итд. Наравно да се мора имати разумевања за играча који у одређеном тренутку тражи клуб са којим ће склопити вишегодишњи и вишемилионски уговор, али код низа њих откази репрезентацији показују само њихово право лице, које не заслужује онај статус који су добијали. И зато је урушавање култа репрезентације у знатној мери и испостављање рачуна за то што се навијало и за неке спортске звезде које су недостојне ореола националних хероја. То важи и за неке који су у другим ситуацијама показали да не завређују онај пиједестал на који су се ставили својим играма и односом који су имали и према репрезентацији.

Чињеница је да откази кошаркаша муче и друге репрезентације, укључујући и „тимове снова” САД, земље у којој 62 одсто становника истиче државну заставу изнад кућних врата, у аутомобилима или на послу. Може бити да читав тренд има везе са глобализацијом и њеним тековинама, које у неким друштвима доводе и до разградње националног идентитета, можда је добрим делом у питању свеопшта комерцијализација која је од спорта направила четврту светску индустрију профита, итд.

Какви год да су узроци и мотиви, кошарка до сада ни код нас ни у другим срединама није успела да пронађе начин да се избегне овакво срозавање државних тимова који свакако јесу стубови организације и избегне умањивање вредности великих такмичења. У Светској федерацији (Фиба) као и у удружењу Улеб иза којег стоје богати европски клубови, постоје прописи који се баве играчима који се не одазивају селектору, без одговарајућег оправдања. Фиба је недавно увела у регулативу и казне за клубове таквих кошаркаша и подржала националне савезе који траже суспензије за „дезертере”. Међутим, ништа се још није променило.

Тешкоће на релацији између спортиста и репрезентација нису само кошаркашке. Неизвесности на тему играња за Србију било је скоро и у нашем тренутно најпопуларнијем спорту тенису, где су се водили осетљиви преговори о учешћу Ане Ивановић у „Федерејшн купу”. Наша тенисерка, чији се отац иначе петнаестак година бавио кошарком, играће за репрезентацију, а изјавила је да јој је најтеже падало што је „прозивана” за патриотизам у време док није могла да усклади своје припреме и активности националног тима.

У сваком случају, иронија судбине неких од наших кошаркаша који су из овог или оног разлога отказивали репрезентацији за коју су претходно иначе играли, јесте да су после свог „не” државном тиму доживљавали повреде које су могле да им униште каријеру. Тако је било са Предрагом Стојаковићем и Ненадом Крстићем који су морали да пропусте целу прошлу сезону, слично је и са Радмановићевим ломом на сноуборду прошле зиме.

Селектор Зоран Славнић, који каже да не брине за будућност српске кошарке, овако говори на тему отказа играча:

„Моје питање је искључиво: Да ли желиш да играш за репрезентацију? Ако не желиш, образложење ме не интересује. Ако желиш, а имаш поједине проблеме, онда да видимо да ли можемо заједно да их решимо. Веома ћу инсистирати на патриотизму. Србија се никоме неће повијати. Ја сам играо у времену када је дрес са државним грбом био светиња. Остављам им слободно да сада пронађу неке модерније мотиве”...

Izvor: Politika