Ekskluzivno: Posle 12 godina obelodanjuju se detalji džentlmenskog sporazuma sa Amerikancima
Buš „pomilovao“ Radovana Karadžića
Dogovor o povlačenju haške optužnice ukoliko se Karadžić povuče s političke scene Srpske, postignut je posle razgovora u Atini i Budimpešti, bez znanja ikoga iz Srbije, uključujući i Slobodana Miloševića
Dokument kojim je Amerika garantovala Radovanu Karadžiću povlačenje haške optužnice, nažalost još uvek nije dostupan javnosti. Da su Karadžiću određene garancije date, jasno je i iz knjige koju je nedavno objavila Florens Artman, nekadašnji portparol Haškog tribunala, i bure koju je izazvala u diplomatskim krugovima, a posebno kod Ričarda Holbruka.

I dok se za ovim dokumentom traga, Glas javnosti je u prilici da posle 12 godina, preko svog izvora rekonstruiše čitavu priču o džentlmenskom sporazumu do koga je došlo posle razgovora vođenih u Atini i Budimpešti, bez znanja ikoga iz Srbije, uključujući i Slobodana Miloševića.

Delegacija Republike Srpske, na čijem je čelu bio Ilija Guzina, nekadašnji direktor Radio televizije RS na Palama, pregovarala je u Atini sa predstavnicima SAD o uslovima za povlačenje Radovana Karadžića sa političke scene Srpske. Kako saznajemo iz više izvora, u Grčkoj je u proleće 1995. godine taksativno urađen takozvani „džentlmenski sporazum“ u kome su se navodili uslovi za prestanak rata u Bosni i Hercegovini, i između ostalog, povlačenje Karadžića iz javnog i političkog života Srpske. U delegaciji je bio i brat Radovanov, Luka Karadžić, a kao lični lekar već tada teško obolelog Ilije, bio je i dr Trifko Guzina, nekadašnji član političkog saveta Srpske demokratske stranke u Republici Srpskoj.

ULOGA DŽORDŽA BUŠA

Posrednik u razgovorima u Grčkoj bio je Bugarin čije ime nam nije dostupno, ali je poznato učesnicima pregovora. On je, prema našim saznanjima, bio blizak prijatelj Džordža Buša Mlađeg. Džordž Buš Mlađi trebalo je, prema dogovoru u Grčkoj, da dođe na Pale i razgovara sa Radovanom. Na Palama u to vreme su očekivali da dođe Džordž Buš Stariji i za sadašnjeg predsednika SAD nije se ni znalo.
- Zbog toga se i olako prešlo preko toga i susret sa Radovanom nije upriličen - kaže Luka Karadžić.

DR TRIFKO GUZINA NEDOSTUPAN JAVNOSTI

Dr Trifko Guzina godinama je istraživao užasavajuće posledice bombi sa osiromašenim uranijumom koje su Amerikanci bacili na srpske teritorije u toku rata u Bosni i Hercegovini. NJegovi radovi i dan danas su predmet pažnje američke vojne industrije i CIA. Nažalost, već duže vreme dr Guzina se ne pojavljuje i nije dostupan javnosti.

- Ja i pokojni Ilija Guzina smo 1995. godine u proleće išli na sastanak u Grčku sa Amerikancima, a veza je bio jedan Bugarin, koga lično poznajem. On je bio veliki prijatelj sa Džordžom Bušom, današnjim predsednikom SAD. Tada se u Grčkoj vodio razgovor da pokojni Ilija, u koga je Radovan imao bezgranično poverenje, i ja razgovaramo sa Radovanom da se dobrovoljno povuče iz politike i sa mesta predsednika Republike Srpske, a za uzvrat da će se optužnica, koja je podignuta još 1993. godine, povući. Povlačenje Radovana sa političke scene bilo je ograničeno na deset godina, izjavio je ekskluzivno za SINU posle dvanaest godina ćutanja Luka Karadžić, brat haškog optuženika Radovana Karadžića.

Ilija se vratio u hotel i bukvalno plačući rekao „Radovan mora da ide“. Kada ga je pozvao i saopštio uslove, Radovan je doslovce rekao: - Jebem ti, to je dobro.

- Svi ti navodi su tačni. Radovan je po svaku cenu želeo da rat prestane i smatrao je da je Srpska mnogo važnija od njega - potvrdio nam je Luka Karadžić.

Na pregovorima u Grčkoj prisustvovala su, prema našim saznanjima, dva američka obaveštajca, bliska saradnika tadašnjeg guvernera Teksasa, a sadašnjeg predsednika SAD, Džordža Buša. Kako nezvanično saznajemo, među pregovaračima bio je i predstavnik Velike Britanije, koji je po svemu sudeći imao i zvanična ovlašćenja da pregovara između „dve strane“. O članovima delegacije Republike Srpske druga strana je znala sve. Raspolagala je i informacijom da dr Trifko Guzina u tom trenutku više nije bio član Političkog saveta SDS-a i da je u Grčkoj samo kao lekar pratilac Ilije Guzine. Srpski pregovarački tim upozoren je da o detaljima pregovora ćuti i „za živu glavu“ ništa ne iznosi u javnost.

Nakon ovog, nekoliko meseci kasnije usledili su razgovori u Budimpešti gde je, prema našim saznanjima, i zvanično stavljen paraf na „Radovanovo povlačenje iz političkog i javnog života“.

- Lično Ilija Guzina mi je posle nekoliko meseci saopštio: „Stavljen je paraf u Budimpešti“ - kaže naš izvor blizak pregovaračkom timu, koji je tražio da ostane anoniman.

Učesnici pregovaračke delegacije Republike Srpske u Grčkoj ni tada, a ni danas nisu imali poverenja u zvanične predstavnike i institucije Srbije. Delegacija Srpske je za Grčku otputovala izbegavši teritoriju SR Jugoslavije i bez obaveštavanja Beograda i Slobodana Miloševića o pregovorima. Druga strana je insistirala da se razdvoje uloge Radovana Karadžića i Ratka Mladića, i očigledno, a tako su potvrdili i naši izvori, bila je spremna da pregovara sa Karadžićem.

Ranije je SINA prenela izjavu Luke Karadžića da je Radovan, posle pobede Biljane Plavšić, na izborima u Republici Srpskoj bez ikakvih uslovljavanja predao vlast. Izbori su usledili septembra 1996. godine. Dve godine kasnije, bivši predsednik Republike Srpske prekinuo je i sve svoje kontakte sa svojom porodicom.

Veliki koče pravdu!
Goran Čvorović, 29. septembar 2007

FLORANS Artman, koja je donedavno obavljala dužnost portparola Haškog tribunala, upravo je objavila knjigu "Mir i kazna", u kojoj, između ostalog, oštro optužuje velike sile da su sprečavale hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića! Rusi su imali svoje "bratske" razloge, a Amerikanci, Englezi i Francuzi nisu želeli da se otkrije pod kojim uslovima i ustupcima su potpisali dejtonski mir. Artmanova tvrdi da velike sile nisu samo na početku gledale kroz prste, već svih dvanaest godina, od kako postoji nalog Haškog tribunala za hapšenje Mladića i Karadžića. Svetski centri demantuju, ali begunci su još na slobodi...

Da li ste svesni da ova knjiga, možda, u neku ruku, menja tok savremene istorije? Iznosite niz podataka koji daju potpuno novu, nepoznatu sliku o sudu koji je obeležio poslednju deceniju na Balkanu?
- Sve zavisi s koje se strane posmatra. Međunarodni sud ne funkcioniše po principu nacionalnih sudova, u okviru "jedne" demokratije, pa mora svakodnevno da se bori sa svoju nezavisnost, jer je izložen pritiscima. Važno je ove pritiske prevazići, zbog zadovoljenja pravde. Nekažnjavanje nije rešenje. Ne znam da li će ova knjiga "promeniti tok istorije", ali svakako identifikuje probleme sa kojima se suočava međunarodna pravda i koji ograničavaju njen uspeh - kaže Artmanova u ekskluzivnom intervujuu za "Novosti".

 Ipak, razlikuje se od onoga što slušamo svakoga dana...
- Bilo je bitno pokazati da međunarodna pravda, koja je još u začetku, ima ograničen prostor, jer je međunarodna scena posebna sredina gde se sukobljavaju razni politički interesi koji prevladavaju nad interesima međunarodne pravde.

 U vašoj knjizi govorite o "nekoherentnosti" velikih sila, odnosno o razlici između onoga što govore i onoga što rade. Ispada da SAD, Francuska, Velika Britanija, Rusija... zapravo ne žele da privedu pravdi Karadžića i Mladića, što je, ipak, veliko javno otkriće. Takođe, može da se zaključi da je hapšenje Miloševića, u stvari, bilo samo rezultat ličnog insistiranja Zorana Đinđića i Karle del Ponte?
- Velike sile se nisu protivile da Milošević bude uhapšen, ali su samo bile protiv trenutka u kojem je Luiz Arbur podigla optužnicu, jer su se plašile da to ne obeshrabri Miloševića da potpiše sporazum kojim bi prestala intervencija NATO i bili prekinuti zločini na Kosovu. Nisu se protivile odlasku Miloševića u Hag, ali u tome nisu videle hitnost. Đinđić je na stvari gledao drugačije i shvatio je da to svejedno mora da se uradi, pa je bolje da se uradi što pre. Đinđić nije isporučio Miloševića samo zato što je postojala međunarodna obaveza, već zato što je takođe postojala potreba i politička neophodnost.
Velike sile su dosledne svojim izjavama i međunarodnim obavezama onda kada im to ne smeta. Kada, međutim, brane svoje određene interese, tada već nisu toliko dosledne... Velike zapadne sile, u svojim zvaničnim izjavama, daju punu podršku međunarodnom sudu, ali podržavaju ga samo kad to žele...

 Kada vidimo da nije postojala doslednost velikih sila, onda, u tom kontekstu, možemo da se zapitamo i o nepristrasnosti suda?
- Navodi koje iznosim ne dovode u pitanje nepristrasnost suda, nego njegov ograničen domet i njegovu efikasnost. Jer, ako države, i to ne samo "domaće", ne omogućavaju pristup dokumentima ili beguncima, onda sud gubi mnogo vremena i ne može da uradi sve što je nameravao. Što se tiče nepristrasnosti suda, ona je, inače, zagarantovana pravilima procesa, pravom odbrane...

A iz ugla nacionalnosti optuženih? Ima mnogo više Srba, nego Hrvata i bosanskih muslimana...
- Žao mi je, ali ako ima više Srba nego ostalih, to znači da je postojala masovnija politika zločina sa srpske strane. To, nažalost, oslikava realnost zločina. Nezadovoljnih ima na svim stranama, između ostalog i zato što Tribunal u Hagu nije osnovan da bi sudio svim zločinima. Jasno je da će lista s onima koji treba da budu optuženi ostati nepotpuna. Nacionalni sudovi treba da završe ovaj posao.

Kada već govorimo o pristrasnosti i nepristrasnosti, i vaša knjiga, koja za podnaslov ima "tajne ratove međunarodne politike i pravde", praktično se isključivo bavi optuženim Srbima, a ne i optuženicima drugih nacionalnosti. Nema, faktički, Hrvata ili muslimana, kojima se takođe sudilo i sudi. Znači li to da su se zakulisne radnje u Hagu uvek vodile samo oko Srba? Oko Miloševića, Karadžića, Mladića...
- Pitanje nije da li se radi ili ne radi o Srbima, nego kako je politika spremna da ometa ostvarivanje pravde. Knjiga je konkretan primer kako međunarodna pravda, koja nema sopstvenu sudsku policiju, zavisi od dobre volje država. Na taj način je izložena političkom mešanju, od kojih nije svako urodilo plodom. Vaše čitaoce treba pre svega podsetiti, pre nego što knjiga svima bude dostupna, da se radi o svakodnevnoj borbi u kojoj međunarodna pravda nastoji da privoli države da poštuju zakon i time joj omoguće normalne uslove za rad. Ono što je novo za javnost jeste da je Haški tribunal trebalo da prevaziđe ne samo otpor domaćih vlasti u regionu, nego, takođe, i određene otpore velikih sila. Možda bi neko u Srbiji i drugim zemljama mogao da shvati da, ako već ima pokušaja mešanja, da velike sile, pošto su velike, uvek uspevaju. To nije tačno: velike sile ne pobeđuju uvek, jer ti pritisci i otpori nisu zakoniti, pa nemaju potpuno odrešene ruke. Uostalom, postoji više izvora informacija, čak i kad velike sile ili Beograd, Zagreb i Sarajevo ne žele da vam daju postojeće dokaze. Pravda ne može da se blokira na ovaj način.
 Ali, 99 odsto knjige se, ipak, odnosi na srpske optuženike...
- Ne mislim da je tako. Dva poglavlja se odnose na Miloševića i na Karadžića i Mladića, jer su problem međunarodne zajednice Srebrenica i Dejtonski sporazum, ono što se dogodilo u senci “Dejtona” i oko “Dejtona”, na šta se odnosi najveći broj slučajeva opstrukcije. Ali, pobedu ne odnose uvek najjači.

Govorite o nedoslednosti velikih sila, ali ističete i da postoji nedoslednost na lokalnom nivou, da zemlje koje su direktno oštećene nekada ne pružaju dokaze, kao da žele da diskredituju sud, pa čak, kako ste jednom istakli, i na štetu sopstvenih žrtava?!
- Dešavalo se da određene zemlje ne podnesu validne dokaze niti ulože dovoljne napore da sakupe dokaze koji bi bili od značaja da se utvrdi istina u zločinima koje su eventualno pretrpele. Kažem eventualno, jer bi ovi dokazi omogućili da se tačnije utvrdi šta se dogodilo. Srbiji je, na primer, trebalo izuzetno mnogo vremena da dostavi dokaze o srpskim žrtvama na Kosovu ili o srpskim žrtvama u regionu Srebrenice. Srbija, ona za vreme Miloševića, ali i posle njega, bez prestanka je kritikovala Tribunal što ne pokreće istragu protiv NATO zbog bombardovanja, ali ni NATO ni Srbija nisu Tribunalu dostavili neophodne dokaze potrebne da bi se otvorila istraga! Dokazi možda postoje, ali nisu dostavljeni. Jedino što je predsednik Srbije i Crne Gore u svoje vreme dostavio su propagandne knjige Miloševića, što nije dovoljno za pokretanje istrage. Jedna država ima mogućnost da sakupi ozbiljnije dokaze. NATO nije bio zadovoljan, ali Karla del Ponte je bila spremna da pokrene istragu. Nije, međutim, dobila dokaze. Treba shvatiti da pravda funkcioniše na ovaj način. Treba znati da nijedan političar ne može da zaustavi pokretanje istrage, ukoliko postoje dovoljno jaki dokazi.

U situaciji kada govorite da velike sile podmeću klipove u točkove međunarodnoj pravdi i kada, svaka, zbog sopstvenih razloga, ne želi, kako kažete, da, na primer, Karadžić i Mladić budu uhapšeni, nije li nepošteno osuđivati i uslovljavati Srbiju što ih ne hapsi? Pišete, na primer, da su Srbi 2004. godine bili spremni da uhvate Karadžića, da je sve bilo organizovano, ali da su akciju stopirali Amerikanci?! A Srbiji to “visi” kao uslov za evropske integracije...
- To apsolutno nije opravdanje da se izbegavaju međunarodne obaveze! Njih sve zemlje moraju da ispunjavaju, a one koje to ne čine, krše svoje obaveze. Srbija, kao i bilo koja druga zemlja, mora to da čini. Istina je da, u tom smislu, rezolucije SB UN nisu poštovale ni neke zemlje članice Saveta bezbednosti, iako je to i njihova obaveza. Istina je i da je dosta teško njih naterati da se povinuju obavezama koje su sami utvrdili, što je dosta specifična situacija. To je, na primer, slučaj s Rusijom, na čijoj teritoriji se nalazilo više odbeglih optuženika. Ali, oni su ipak izručeni, pa je i to pitanje, na ovaj ili onaj način, rešeno. Pritisci na Srbiju, uostalom, nisu vršeni do kraja kada se radi o Karadžiću i, naročito, Mladiću, koji boravi u Srbiji od 1997. Mladić je, dakle, pod dikretnom odgovornošću Srbije, a politika prećutkivanja velikih sila u ovom slučaju omogućila je Srbiji da izbegne obaveze. Sa Srbijom se uskoro sprema potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s EU, kao što je NATO s njom već potpisao sporazum o “Partnerstvu za mir”, a da Mladić nije u Hagu.

U knjizi ističete da su velike sile uvek podržavale Srbiju, odobravale joj ekonomska sredstva i omogućavale joj nastavak puta evropskih integracija, iako svi optuženi, pre svega, Karadžić i Mladić nisu u Hagu. Ali, Karla del Ponte je, takođe, u poslednje vreme davala zeleno svetlo, zadovoljna poboljšanjem saradnje...
- Mislite da je i poslednji put bila zadovoljna? Ne znam, ali, koliko vidim, još nije izručen nijedan od preostala četiri begunca. Srbija, u svakom slučaju, nije imala podršku koju je mogla da ima da je u potpunosti ispunjavala svoje obaveze. Pritisci su dali rezultate. Ali, svaki put se prelazilo preko Mladića. Karla del Ponte je uvek isticala da je jedan od kriterijuma koje je EU sama postavila, za približavanje, puna saradnja s Tribunalom, što je potuno logično. Ne može se pristupiti jednoj takvoj organizaciji, a da se ne poštuju ljudsko i međunarodno pravo. Razumljivo je da neko ne može da bude nađen i uhvaćen odmah, ali već je deset godina prošlo... Može, dakle, da se konstatuje da su politički razlozi stavljeni iznad pravde.

NIKAD NIJE KASNO
ZAŠTO knjigu objavljujete tek sada, kad vam je prestala funkcija, a ove podatke niste iznosili dok ste bili portparol?
- Pitanje je potpuno neprimereno, i niste jedini koji ga postavljate. Teška i osetljiva pitanja koja pokrećem proističu iz celine elemenata, veoma dokumentovanih u tekstu, koji, sakupljeni, dozvoljavaju da se dođe do jasnih zaključaka da nije bilo samo blokiranja, nego i direktnih protivljenja hapšenju Karadžića, Mladića i drugih. Bilo je potrebno da ova celina bude dovoljno ubedljiva i utvrđena, da bi se o tome pisalo. Zašto, uostalom, to drugi nisu uradili ranije, kada se znalo da su postojali politički pritisci? Mislim da nisu, jer mnogi smatraju da, sve dok politika može da prevladava nad interesima pravde, postoji prostor za izbegavanje pravde.

BEZ KOMENTARA
ŠTA Karla del Ponte kaže o knjizi?
- Čitala je. Već su je pitali za mišljenje, ali je rekla da nema komentar.


Izvor: Novosti