Postoji trend koji je popularan ili mainstream.
Postoji trend koji pripada odredjenoj grupi.
Postoji trend u kome svako ko se posveti je zaludjenik.
I postoji trend da ja nisam normalan.

Не знам у чему је драма, само сам навела оно што је за мене нормално, у околностима у социо-културолошким околностима у којим ја живим. Наравно, има ту још неких ствари који, по мени, чине нормалну особу...али ко би сад све наводио....


По мени...не. Пратити трендове значи бити прихваћен од већине која прати исте.
Не пратити трендове и бити понекад ексцентричан не значи бити ненормалан, понекад је "испадање" из тока управо знак сјајне и снажне личности и здравог разума.



Кад споменух бицило, мислила сам уопштено на бављење спортом....као делом социјалне интеракције. Зашто бицикло? По мени, много је лепше провозати се „круг“ са дететом или партнером у природи (макар око зграде) него проводити сате у теретанама, нарцистички се огледајући у огледалу и панично тражећи трагове целулита.


Не описујем “myself-wannabe“, већ оно што јесам и  трудим се и даље да будем, да растем и развијам се, да гајим позивина осећања према себи и другима.

Лепи манири су део васпитања, али и унутрашње структуре личности. Нико се не рађа бахат, то се постаје. Деца се не рађају неваспитана, таквим их направе родитељи.

Бити нормалан, по мени, не значи стапати се у околину, бити безличан и безизражајан...напротив, треба бити свој, другачији, изражајан...не по сваку цену, већ ако то заиста јеси. Лепота јесте у различитости.
Онај ко је незадовољан собом, гаји у себи веома плодно тле за развој најразличитијих болести, и психичких и соматских.

Znaš negde 90-91 70% normalnih ljudi želelo je rat. Ozbiljno su ga želeli, sećam se da sam bila zabezekbuta ko sve. Majke čiji su sinovi bili vojni obveznici, bogomoljci i bogomoljke iz Aleksandra Nevskog, Hrvati iz Slavonije, penzosi koji su odrastali u vreme WWII,...  Tada sam bila u onih nenormalnih 30%. Zašto bi mi to danas smetalo?

Већ рекох да није баш увек најздравије пратити токове већине...а није ни пожељно, нарочито ако се не слажеш.

Ali se sa tobom slažem. 

Sve što si napisala i treba da bude težnja nekog kulturnog čoveka, samo život nas ponekad demantuje.

Šta reći kad se trudiš da budeš ispravna osoba ceo život a onda čuješ kako je neko ašovom ubio detze od 13 godina jer je popio korpu, a onda išao da teši ucveljenu majku i da se naslađuje. Kako ostati normalan u tom svetu. Da li je normalno ne umlatiti takvo nešto batinama.

Cenim da smo negde skrenuli pogrešno(u istorijskom smislu) kao nacija i narod i da nam se to danas reflektuje na naše stavove o pojmu normalnosti, čini mi se da smo dolaskom komunizma počeli da posrćemo po tom pitanju a da se sve to intenziviralo 90-ih godina-postalo je sasvim normalno ponašati se kao u Dinićevoj priči a sasvim čudno praktikovati bilo koji deo ponašanja i rezonovanja koji je Liv navela!
Cenim da se možemo i moramo vratiti sa te stranputice-a za to ćemo odgovornost i obavezu snositi sami-Mi smo ti koji treba da vaspitavamo buduća pokolenja da budu Normalna a ne "Normalna"..

Ne verujem da ce vaspitavanje mnogo pomoci. Posmatrajuci ponasanje drustva sve do sada, svake godine je sve gore.
Nenormalnost postaje normalnost i vice versa

Ma sta mene boli briga ko je normalan, a ko nije i po kojim kriterijima je to klasificirano.

Ja mozda nekima nisam normalna, ali jesam sebi i svojim najblizim ( dobro, i njima nisam ponekad  ); hocu da kazem da mi je bitno da u svojoj (ne)normalnosti ne povredjujem druge ljude, odnosno da nekome ne uskracujem slobodu na bilo koji nacin. Ostalo je stvar tolerancije, hoce li me neko prihvatiti i ja njega.

Nemam pet zivota pa da mogu da placem i kontempliram o tome sto je neki manijak silovao svoju kcerku 30g. Strasno je, uzasno, morbidno, ali nece me toliko pogoditi da ne mogu da vodim svoj zivot normalno, tj onako kako ja mislim da treba.

Mozda zvuci sebicno i bezosjecajno, ali je realno tako. Dok me ne diras, ne diram te - vrlo prosto.

Ostalo je stvar tolerancije, hoce li me neko prihvatiti i ja njega.
 

Једино васпитање може помоћи!