Koliko gledate televiziju? :: Arhiva: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Најпре уз ручак “Трећи камен од Сунца”, онда ред музике и вести, па су на реду “Њујоршки плавци”, па “ER”, па опет мала пауза - вести и загревање за “Секс и град” и онда, најзад, опуштање уз ликове из тако британске, уверљиве, опипљиве и присне серије “Топло-хладно”. А онда, срећно и задовољно, туширање и спавањац, па сутра све из почетка. Петком у касном вечерњем термину кулинарске маштарије уз британски “Голи ручак” - телевизијски кувар који дефинитивно помера стандарде, а суботом и недељом по цео дан и вече - изобиље најквалитетнијег светског фудбала и баскета широм српског ТВ простора. ОК - аутор овог текста (иначе пасионирани љубитељ телевизије) извињава се због неажурности наведених наслова проузроковане тренутном спреченошћу да се прати домаћа (?) ТВ понуда, али ствар и није у конкретним емисијама и ликовима, већ у нечем сасвим другом: да ли вам је пало на памет да - можда - превише гледате телевизију? Знате шта су Кери и Саманта јеле за ручак у прекјучерашњој епизоди? Дефинитивно вам је јасно зашто су Џон и Сара увидели да је боље да раскину? И даље се питате зашто Сали не нађе неког мало бољег типа од оног шмокљана Дона? Не правите панику, али допустите да вам помогнемо! Ваши мали "електронски пријатељи" пријатељи нису и тога морате постати свесни - што пре то боље - за вас.

Оваквом ставу, који просечном српском ТВ зависнику може изгледати суров, поједностављен и свакако претерано радикалан, у прилог иду и резултати новијих америчких истраживања која говоре управо о томе како гледање телевизије може створити лажан осећај активног друштвеног живота.

Они, заправо, хоће да кажу да се људи који изобилно гледају телевизију осећају слично онима који имају пун телефонски именик (а и живот) правих пријатеља од крви и меса. Вероватно вам је познат феномен - ако не рођене мајке, а оно барем госпође из непосредног суседства - која не пропушта ништа од ултимативних high end остварења латиноамеричке продукције, доживљава стресове при ТВ раскидима и сахранама, те сузама испраћа дирљиве моменте венчања “њених” Хосеа и Анабеле, којима је давно заборавила права имена (она са шпице). Много смеха и много суза проливених над нечим што појединцу незараженом латино вирусом делује у најмању руку тривијално...? Са друге стране, мушкарци се највише “ложе” на вести и спорт, а добро је познато како сте са Карлом и Ричардом на “ти”, док са Шекилом сваког петка излазите на пиво. И наравно, нема вам равног у стручним експертизама и проценама тенденција развоја блискоисточне кризе – шта је рекао Шарон, где се крије Јасер, који је следећи потез Стејт департмента - ако су ово за некога и шпанска села, за вас сигурно нису! Да не испадне да претерујемо, оно што у целој причи пренеражава јесте управо чињеница да сва релевантна истраживања показују да су људи који прате неки ТВ програм својим друштвеним животом задовољни једнако као да имају читав арсенал увек доступних пријатеља!

Зашто је то тако, питате се (вероватно) ви... Одговор је понижавајућ по самоувереност и улепшану слику коју људски род о самом себи има: Сатоши Каназава (Satoshi Kanazawa) са Универзитета Индијане у Пенсилванији објашњава то зачуђујуће примитивном особином мозга да свако лице које редовно виђа може, чак и нехотице, похранити у фајл са називом “Пријатељи.doc”. Дакле, запамтите, људи са телевизије су километрима или (у случају [латино]америчке продукције) десетинама хиљада километара далеко од вас и нису ваши пријатељи. Част изузецима!

izvor internet