Kojim jezikom su pricali Stefan Nemanja i drugi srpski velikasi iz srednjeg veka

Историја српског језика

Слика српског језичног простора према Павлу Ј. Шафарику, Праг 1842. године
[уреди]Писма
Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у различитим раздобљима српски књижевни (стандардни) језик писао глагољицом, ћирилицом, арапским писмом и латиницом.
До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.
Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Због разноразних забрана коришћења ћирилице у Аустроугарској (данашњој Војводини и Војној крајини), као и у Босни и Херцеговини и Далмацији, били су присиљени да користе латиницу.
У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу српског и хрватског етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.
Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.

Мирослављево јеванђеље (12. век)
Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђура Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђура Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.
По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом Краљевине Југославије) државна власт, а касније и власт Комунистичке партије Југославије, је желела да спроведе идеју о о наднационалном језику: српскохрватском. Током целог двадесетог века постојала је јака тежња ка унификацији српске („источне“) и хрватске („западне“) стандардне варијанте српскохрватског језика. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједњачавању писма.

Вуков Рјечник

Неке речи из Речника, 1818.
По правопису, ћирилица и латиница су стандардна писма савременог стандардног српског језика (двоазбучје). По уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији, на целој њеној територији је српски језик и ћирилично писмо, као и у Републици Српској. Службена употреба латинице је регулисана законом и у званичној је службеној употреби у срединама где су присутне мањине које користе латиницу, док у Црној Гори службено писмо као такво не постоји, па се и у службене сврхе равноправно користе оба стандардна писма црногорског, односно српског језика. Устав, и уопште држава, може својим актом одредити који ће језик бити у службеној употреби у државним органима, па самим тим и које ће писмо бити у службеној (административној) употреби. Тако је 2006. уставом ћирилица проглашена службеним писмом државне управе на целој територији Републике.

________________
izvor vikipedija.

i još samo nešto,da se kojim slučajem vratiš u vreme cara dušana i da te car dušan nešto pita,na srpskom iz tog doba
gledao bi u njega kao ja u kineza,koji mi prepevava neku kinesku narodnu pesmu.