Ko sam ja? Ili o identitetu

Radeći psihodijagnostiku kao klinički psiholog, često sam bila u prilici da lakše dobijem odgovore na pitanje „kakvi biste želeli da budete“ nego na pitanje „ko ste vi“. Izgleda kao da je lakše imati projekciju onoga šta bi za nas, a i one oko nas, bilo poželjno, prihvatljivo, dostojno samopoštovanja i poštovanja drugih, više određeno.

Autor: Vesna Brzev-Ćurčić
Izvor: magazin "ELLE"



Ljudi su, posebno u stanjima povišene anksioznosti, depresivnosti, životnih turbulencija, malo zbunjeni u pogledu onoga kako bi mogli da se definišu. To ne znači da su izgubili identitet, već da neka stanja mogu da dovedu do prolaznih konfuzija, čak i u takvoj odrednici kakav je identitet. Govoreći o identitetu danas, posmatraćemo ga iz više uglova, upravo onih u kojima danas živimo.

Pojam identitet latinskog je porekla (identitas) i znači istovetnost. U psihološkom smislu identitet određuje neku vrstu različitosti između ljudi, ali i doživljaj sebe kao jedinstvenog i trajnog. U tome i jeste istovetnost. Pitanje identiteta pitanje je same čovekove suštine. Identitet omogućava osećanje kontinuiteta između prošlosti, onoga što je bilo nekada, onoga što je sada i onoga što osoba misli da će biti. Teoretičari kažu da je to jedinstvo ličnosti tokom jednog perioda. Naš narod ima sjajnu izreku koja kaže: „Koliko ljudi, toliko ćudi“. Preneto na pojam identiteta, moglo bi da se kaže da je to jedinstven sklop odlika jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih.



Pod pojmom identiteta danas se nalaze ne samo lični identitet nego i nacionalni, etnički, kulturni, evropski, vizuelni, korporativni, digitalni, zvučni i još brojni. Tako se identitet zapravo u svom pojednostavljenju i rastavljanju na pojedinačne činioce, u stvari, usložnjava. Mnoge od tih identiteta nametnula je savremena civilizacija, tehnološki napredak, a delom i pomodarstvo. Što je osećanje identiteta neke osobe „labavije“, to je ona sklonija prikupljanju različitih formi identiteta.

Identitet se formira gotovo od rođenja. Naizgled nepostojeća a ipak tako složena komunikacija koja se uspostavlja između majke i deteta po rođenju, omogućava stvaranje jedinstvenog osećanja Ja. Mnogi teoretičari slažu se da se odnos majka–dete uspostavlja i pre rođenja, odlukom majke da začne, a potom i rodi. Odnos sa partnerom, socijalno i ekonomsko okruženje, opšte stanje, posebno psihičko, koje prethodi začeću igraju vrlo važnu ulogu. Sam tok trudnoće, tok porođaja, željeni pol deteta, „narav“ koju beba ispoljava po rođenju, takođe su faktori koji utiču na uobličavanje tog odnosa. Neki očekuju mirnu bebu, a dobiju živahnu, a drugima se desi upravo obrnuto. O polu da i ne govorimo. Od toga šta je za majku signal da beba nešto želi ili joj nešto smeta do reakcije na to, zavisi i šta za majku postaje znak koji joj pomaže da raspozna potrebe bebe i na njih odgovori.

U samom početku beba ne razlikuje sebe od majke, ne razlikuje Ja od ne-Ja, ne postoje dva bića nego jedno stopljeno s drugim. Postepeno, vremenom, beba polako „shvata“ i prihvata da je majka odvojena od njega i da je svako od njih posebno biće za sebe. Faze kroz koje beba i majka prolaze su raznovrsne, bogate zajedničkim ali i pojedinačnim intrasubjektivnim karakteristikama. Tokom druge godine javlja se „Ja“ koje dete koristi kada govori o sebi, odrednica kojom razlikuje sebe od drugih, ali i definiše sebe kao odvojeno biće.



dentitet koji podrazumeva polni, rodni, rodbinski, profesionalni, socijalni, vrednosni, seksualni, nacionalni, religijski aspekt jedne ličnosti, svoj puni zamah dostiže u doba adolescencije. Za adolescente je karakteristična izvesna konfuzija kada je u pitanju identitet. Uspostavljanje granica između onoga što je spolja i onoga što je sadržano u Ja često se ljulja i deluje nestabilno.

Adolescenti eksperimentišu sa svojim granicama, svojim identitetom u najširem smislu. Nisu retke ekskurzije u različita stanja i osećanja, pomeranja iz jednog ka drugom sasvim oprečnom opredeljenju. Sve to ima za cilj proveru onoga što se oseća kao Ja, ali i potrebu adolescenta da istražuje, a time i osnažuje svoje sveukupne potencijale. Nije retkost da se u adolescenciji pojavi pitanje pravog identiteta, pitanje tačnog polnog identiteta, traženje profesionalnog. Sve to praćeno je napetošću, stanjima anksioznosti, nemira, a nekad i reakcijama koje podsećaju na depresivne.

U tom traganju, adolescent prolazi kroz Scilu i Haribdu dok ne dođe do krajnjeg odgovora na pitanje „ko sam ja“. Ova adolescentna lutanja često uznemiravaju odrasle, posebno roditelje, koji su pomalo nestrpljivi u svom očekivanju da se proces formiranja identiteta konačno završi i da svaka strana zna ko je onaj drugi u stvari.

Tokom razvoja stiče se i odnos prema celokupnom unutrašnjem svetu, upravo onom koji označava identitet. Mladi ljudi svoj identitet grade i kroz odnose sa drugima, prvenstveno svojim vršnjacima koji na tom uzrastu imaju daleko važniju ulogu od roditelja. Oni su merilo vrednosnih sistema, ukusa, imaju prevagu moći i nude obrasce za život. Deo toga adolescent prihvata kao svoje, a deo odbacuje smatrajući ga neprihvatljivim s aspekta onoga kako se oseća.



Tokom ovog najsloženijeg i neponovljivog perioda odrastanja, mladi uobličavaju i konačno definišu osećanje nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet omogućava da se osećamo kao svoji među svojima bez obzira na prepreke, teškoće, izazove koje pripadnost jednoj naciji nosi. Međutim, zreli i ostvareni ljudi nemaju problem sa ljudima koji imaju drugi nacionalni identitet jer ih, zbog čvrstine njihovog, drugi ne ugrožava. Upravo oni koji se najviše bune zbog drugih nacionalnih identiteta ukazuju na slabost svojih.

Paradoksalno ili ne, to izaziva brojne sukobe. Zanimljivo je kako se ljudi adaptiraju na nove sredine u koje odlaze svojom voljom ili su prognani. Neki se potpuno poistovete sa nacijom kojom su okruženi, prihvataju bezrezervno običaje, stil života, vrstu hrane, jezik do mere da gotovo zaborave sopstveni. Drugi pak neguju svoju tradiciju, običaje, hranu, jezik. I jedni u drugi zapravo su u nekoj meri neprilagođeni jer nisu u stanju da prihvate činjenicu življenja na drugom mestu koju usklađuju s onim što je srž njihovog nacionalnog identiteta.

Danas nije retkost čuti da se od nekoga traži da ima čvrst profesionalni identitet. Ako je lekar, onda je lekar; ako je pekar, onda je pekar. Čvrst profesionalni identitet znači da se osoba oseća kao da je lekar ili pekar, ali da u isto vreme radeći iz nužde ili slobodne volje neki drugi posao ne gubi osećanje profesionalnog identiteta.

Zato ljudi koji se ne bave svojim primarnim zanimanjem ili su raseljeni diljem ove planete imaju utoliko manje problema sa nalaženjem posla koji ne odgovara njihovoj spremi ukoliko je njihov profesionalni identitet bio dovoljno čvrst. Takve ljude iz ležišta ne može da izmesti apsolutno ništa.



Savremeni ekonomski trendovi nameću i nešto što se zove korporativni identitet. Svaka korporacija ima potrebu za originalnošću, jedinstvenošću, ali i odanošću onih koji za nju ili u njoj rade. Korporativni identitet označava poštovanje zajedničkog na uštrb individualnog. Timski rad je neminovan, ali postaje štetan ako svi misle identično, svi se u svemu slažu i sve teče „kao da su jedan“. Upravo to govori o gubitku ličnog identiteta.

Timski rad je zajednički rad, sa istom idejom i entuzijazmom, istim ciljem i sredstvima osoba različitog identiteta, što i čini prednost. Unošenjem ličnog aspekta, svog poimanja, svojih shvatanja, tim može samo da dobije. Nije retkost da se u velikim korporacijama guši lična inicijativa. Nije retkost ni da zaposleni u velikim kompanijama pevaju himnu firme svakog jutra (nije šala), da se oblače šablonski i da se već i po tome zna ko kojoj korporaciji pripada. Gušenje individualnosti možda može da pomogne rastu korporacije (nisam ekonomista), ali je svakako štetno po učesnike. Ako neko treba da se odrekne svog identiteta, šta mu ostaje? Takozvani team building je sjajna stvar ako ne podrazumeva da se svi zaposleni, zajedno sa svojim porodicama, sastaju i „druže“ svakog vikenda. Tako i porodica gubi identitet da bi korporacija rasla.

U praksi se čuje da neke osobe imaju ono što se u nauci zove „lažno Ja“. To su osobe koje funkcionišu „kao da“, maglovitih granica, uverenja, lako uskaču u uloge i često negde zagube sebe.

Često se u raspravama, sukobima, nadmetanjima čuje rečenica: „Znaš li ti ko sam ja?“. Ovo ima prizvuk pretnje, ali i pitanje da li neko uvažava tuđ identitet, pravo na originalnost, mišljenje, stav, ubeđenje, dostojanstvo. Tako i rečenica „Ko si sad pa ti?“ ima uvredljiv ton i izaziva bes i agresiju drugog. Dakle, identitet je odrednica oko koje nema pregovaranja, nagodbi.

Osobe formiranog i čvrstog identiteta su stabilne, postojane, odolevaju životnim osujećenjima, umeju da se raduju, tuguju, planiraju, oslonac su drugima, znaju u svakom trenutku ko su. One nemaju problem da odgovore na pitanje „ko ste VI“.

Izvor: B92

Ko si ti?



“Ko god misliš da jesi, zapravo si više od toga”
~ Dr Metju Džejms

Tvorac citata iznad je godinama unazad studentima predočavao ovu svoju “malu istinu”. Mnogi od njih interpretirali su je na različite načine. “Da, ja sam bolja glumica nego što mislim da jesam”, “Jeste, ja nisam samo dobar biznismen, već i dobar otac”, “Da, ograničavajuća uverenja koja sam imao o tome da nikada neću uspeti nisu istinita.”

To su svakako korisni i dobri načini za razumevanje gornjeg citata. Ali, ako se usmerimo na pitanje identiteta, odnosno malo dublje razmislimo o tome ko smo – rezultati mogu biti kompleksniji od pomenutih uvida studenata isprovociranih citatom. Gde počinje naš “pravi”, odnosno završava “lažni” identitet?

S obzirom da smo ljudska bića, lako nam je da se identifikujemo sa aktuelnim okolnostima, time kako nas vide drugi, našim ponašanjima ili pozicijama koje imamo u životu. Ovakvo viđenje sebe može biti utešno i bezbedno. Ali ništa od toga zapravo nije suština onoga što zaista jesmo. Problem sa ovakvom identifikacijom je u tome što, kada nam pomenuta svojstva budu oduzeta, osećamo se nesigurno i zbunjeno. Da li je naš identitet stvarno toliko krhk?

Autor, dr Metju Džejms, navodi primer svoje prijateljice koja je u dvadesetim godinama svog života bila izuzetno posvećena borilačkim veštinama. Ali, u jednom trenutku više nije mogla da se bavi time, s obzirom da je povredila leđa. “Sve što sam mislila da jesam bilo je povezano sa borilačkim veštinama: moji prijatelji, moj posao, čak i moj duhovni razvoj. Kada je sve to nestalo, šta mi je ostalo?” Ono što je ova žena trebalo da uvidi jeste da je njen identitet mnogo više od sposobnosti da se bavi borilačkim veštinama.

Ovakva postavka stvari prilično je uobičajena. Kada se ljudi, recimo, razvedu, bol koji nastaje zbog razdvajanja od voljene osobe nije jedini problem. Pored tog gubitka, prisutni su i drugi, povezani sa ulogama koje ljudi imaju u braku: gubitak uloge žene/muža ili uloge para. Ljudi su stoga još više ranjivi jer ovo pitanje zadire dublje u njihovu ličnost i njenu dinamiku. Ko sam ja sada? Ovime se javlja i osećaj gubitka budućnosti koju nam je takav identitet obezbeđivao: doma koji smo delili sa bračnim partnerom, dece, sigurnosti u starenju sa tim odabranim partnerom.

Dobar primer je i gubitak posla. Mnogo ljudi identifikuje se sa svojim poslom, odnosno svojim stečenim pozicijama. Kada dođe do gubitka oba, bez obzira na razlog (makar to bilo i penzionisanje), neretko se javljaju osećanja beskorisnosti, bezvrednosti, čak i sramote ili poniženosti. Zašto? Zato što nestaje deo identiteta zahvaljujući kome možemo da kažemo: “Ja sam računovođa” ili “Ja sam direktor u marketinškoj agenciji”.

 Skloni smo da se identifikujemo i sa negativnim stranama identiteta, kao što su “Ja sam dijabetičar”, “Nisam baš dobra u raspoređivanju novca” ili “Nisam fizički spreman”. Korist od održavanja negativnog identiteta jeste u tome što je okruženje u kom je on definisan bezbedno, to jest – u okviru je zone komfora. Kada smo “načisto” sa time šta možemo, a šta ne možemo da uradimo, onda više nemamo razloga da testiramo granice tog identiteta. Naravno, isto je i sa pozitivnim stranama – i takav identitet je zaštićen, bezbedan od preispitivanja i testiranja i mislimo da nam je u potpunosti jasno šta možemo, a šta ne, i nema nikakve potrebe da iskoračimo iz bezbedne, definisane zone.

Šta onda jesam?

Kako bi onda trebalo postaviti stvari, a da se ne osećamo previše ušuškanim i zarobljenim, uz istovremeno očuvanje sigurnosti i smisla? Prvi korak je da prepoznamo koje sve karakteristike i uloge čine naš idenitet. Nakon toga, možemo da ih preispitamo i redefinišemo – mislimo o njima sa izvesne distance te ublažimo mentalnu, odnosno emocionalnu povezanost sa njima. Evo nekoliko načina na koje sebi možemo pridodati nove identitete koji se uklapaju u celishodniju sliku o sebi.

✷ Mi nismo okolnosti – prošle ili sadašnje. Umesto “Ja sam dijabetičar”, možemo reči “Imam dijabetes”, a umesto “Ja sam švorc” – “Bilo bi dobro kad bih imala više novca.” Velika je razlika u tome da li ćemo reći “Ja sam onesposobljen” ili “Postoje izvesna ograničenja koja me ometaju”. “Ja sam produkt disfunkcionalne porodice” nema istu težinu kao “Proveo/la sam svoje detinjstvo u porodici koja je bila disfunkcionalna.” Ovde je reč o okolnostima, dobrim ili lošim, a one su kao takve do izvesne mere promenljive. Otpisivanje sebe kao dijabetičara, švorc, onesposobljenog i tome slično može nas voditi u opravdanje zašto ne menjamo stvari koje možemo promeniti ili nam dati odličan izgovor za “ušuškanost” u naučenu bespomoćnost.

✷ Mi nismo ono čime se bavimo. Niste domaćica, već majka koja (trenutno ili ne) ostaje kod kuće kako bi se brinula o svojoj deci. Niste ni bankar, već čovek koji trenutno radi u banci. Niste ni plesač. Vi ste osoba koja pleše. I kada, jednoga dana, više ne budete obavljali posao koji sada obavljate, vašim izborom ili ne, i dalje ćete vi biti – vi.

✷ Mi nismo naše uloge. “Ja sam žena i majka” manje je determinišuće (ne i manje bitno) u formulaciji “Imam muža i decu.” “Ja sam najstarije dete” ima drugačiji prizvuk kada se redefiniše kao “Imam troje braće i sestara koji su mlađi od mene.” “Ja sam dobra osoba” manje je adaptivno nego “Ja sam osoba koja se trudi da čini dobre stvari.” Svi mi imamo brojne uloge tokom svojih života. Definisanje identiteta spram samo jedne od njih je pogrešno i ograničavajuće, jer time sebi odričemo mnogo drugih kvaliteta i osobina. Nijedna od tih uloga ponaosob ne određuje nas u potpunosti.

✷ Mi nismo naša uverenja niti priznanja. Ovaj deo je najteže odbaciti kao ključnu odrednicu identiteta. Identifikovanje sa sistemima vrednosti i uverenja ili grupama kojima pripadamo posebno je utešno i prigodno. Ali, delimično odbacivanje ovakvog samoodređenja je ključ za lični razvoj i fleksibilost. Umesto “Ja sam hrišćanin”, reći “Pobornik sam hrišćanske vere” implicira više slobode i pomenutu fleksibilnost. “Ja sam demokrata” više je determinišuće u odnosu na “Pristalica sam demokratskog uređenja.”

✷          ✷         ✷

Odbacivanjem isključivosti i parcijalnih identiteta, otvaramo sebi put ka više raspoloživih mogućnosti – a to je da budemo mnogo više od jednog pojma za koji verujemo da opisuje čitavu kompleksnost naših bića.



Izvor: Psychology Today

Na pitanje " ko ste vi ? " ljudi iznose svoja verovanja o onome sto ih definise.
Fizicki mi smo telo koje pripada bioloskim roditeljima, a duhovno smo osecaj prisutnosti koji nema nikakvu kontrolu nad fizickim telom.
Fizicko telo se sastoji od dva odvojena uma, racionalni ( koji dolazi iz mozga ) i karnalni ( koji dolazi iz tela ).
 To sto cini nas je osecaj koji je proizvod kompromisa ta dva uma.
A groblja su mesto gde su nestali oni koji su verovali da su nesto drugo.

ja sam smrad neki 

ja sam zivot.

Tekst ne nudi odgovor na postavljeno pitanje.

U tome je i poenta, niko ne može i ne treba da ti kaže ko si ti, već to sam moraš da dokučiš. Tekst nudi smernice kako da ne upadneš u uobičajene zamke pri odgovoru na to pitanje.

Podseti me na vic:

Dosao sin kod caleta i pita "Tata, tata sta je smisao zivota?" Cale nije znao sta da mu kaze i kaze mu da pita nekog mudrijeg. On ode kod dede, pa kod ucitelja, pa kod popa, pa kod nekih visih svestenika i niko nije znao pa ga upute na nekog mudraca na Himalajima. On mu postavi pitanje "O Veliki Mudrace sta je smisao zivota" a ovaj ce "Smisao zivota je reka". Mali nezadovoljan odgovorom rece "Ih, reka, pa kakav je to odgovor?" a Mudrac ce "Sta, nije reka?" 

Htedoh reci, nema odgovora na to osim u samom coveku.

Haha, strava je vic, u mojoj verziji mudrac je navaren kao zepa.

ovo je zanimljivo predavanje na tu temu. ko ima vremena da pogleda...