На жалост, део српског етнолингвистичког колектива (нације) западно од реке Дрине се у оба ова случаја повесних прекретница година 1389. и 1941. није показао достојним „Царства небеског“ па чак ни припадности српској нацији.

Довде сам издражао уз надљудске напоре:


 

Део српске нације са простора Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – тј. средњевековних области кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића – се од, вероватно, свих других нација и/или њихових корпусних делова у светским оквирима у повесном пресеку разликује, али пре свега узвишено одскаче, управо по одабиру „Царства небескога“ уместо „Царства земаљскога“ и то онда када није било треће могућности за одабир, ако такве треће могућности стварно и може да буде. Онда када се морало бирати бити или нација или колонија, или човек или кмет, или Господ или неверник српски народ је са својих централних повесно-националних области – Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – те прекретничке 1389. године, као и касније година 1941.−1945. српски народ са простора источно од Дрине, на пред послатом ултимативном „књигом“ од стране (азијатске и Еуро-немачке) Империје својим одабиром нематеријалног и морално чистог „Царства небескога“ постао нацијом, човеком и Господом. Део српског народа је тада, предвођен кнезом Лазаром Хребељановићем, Вуком Бранковићем и Чича Дражом Михаиловићем, одбацио „златно теле“ отоманске азијатске и рајховске европске уније, одбацио златнике из стамбулских и берлинских „Структуралних фондова“, одбацио да учествује у крсташком походу против Трећег Рима – Москве и одбацио да му се Отаџбина сведена у границе Смедеревског санџака/Београдског пашалука назива „Србијом“ са или без фусноте. Српски народ из централне Србије је тада, те 1389. и 1941. г., показао и доказао и себи и другима да је пре свега слободна нација а не колективна феудална раја која се продаје за златне дукате и друге овоземаљско-фарисејске  бенефиције. Срби централних српских области, тј. источно од реке Дрине, су тада као нација свима показали и доказали да зарад „златнога телета“ неће да ударе ни на мајку ни на брата нити да дозволе да зарад златних фондова им газде које шаљу „књиге“ своде Отаџбину у државне границе у којима је државни „Југ“ у околини Лесковца (тако се зове Тадић-Шу[нато]овска војна база у околини Лесковца) а не Ђаковица, Призрен, Прилеп и Ђевђелија, а север ушће Саве у Дунав уместо Суботице и Хоргоша.

На жалост, део српског етнолингвистичког колектива (нације) западно од реке Дрине се у оба ова случаја повесних прекретница година 1389. и 1941. није показао достојним „Царства небеског“ па чак ни припадности српској нацији. Наиме, познато је да су херцегбосански Срби издали србијанске Србе у Боју на Косову 28. јуна 1389. г. – у боју који је требао да буде свеопшти српски бој за националну слободу, независност и идентитет читавог српског националног бића. Међутим, у самом боју против азијатских Османлија су фактички учествовале углавном трупе кнеза Лазара Хребељановића из Шумадије и Поморавља и војска Вука Бранковића са Косова и Метохије. Из „јуначке и пресвијетле“ Црне Горе није дошао нико док је краљ српске Краљевине Босне Твртко Први Котроманић на Косово Поље послао малобројну војску под командом херцеговачког велможе генерала Влатка Вуковића. Овде је битно истаћи да је управо херцегбосански краљ Твртко, који се 1377. г. крунисао за Краља Срба и Босне, претендујући тако да уједини све српске земље и народ под краљевским скиптром своје Босне, и то на гробу Светога Саве у Милешеви, био и у националној и у моралној обавези да са својом војском и својом личношћу предњачи у одбрани Српства на Косову и да управо он буде тај који ће можда чак и остати без главе у току битке а не кнез Лазар који никада није имао икаквих претензија да буде ујединитељ свих Срба и свих српских земаља. Међутим, Краљ Босне и свих Срба је на Косово послао мизерне трупе, тј. само један једини одред. Да зло буде још веће, у току саме битке, и то у њеној одлучујућој фази, када самопроглашени султан Бајазит креће са својим крилом у пробој ка српском центру да реши исход читаве битке управо Херцегбосанац Влатко Вуковић безразложно изводи своју херцегбосанску војску из битке – војску која је управо и стајала на Бајазитовом путу ка српском центру – и тако омогућава Бајазиту да разбије главницу српске војске и реши бој у своју корист. Херцегбосанац Влатко Вуковић се вративши преко Дрине у своју Отаџбину чак послужио и ноторном лажи известивши свога краља Твртка да је хришћанска армија добила битку над неверницима а он се са боја вратио након његовог срећног завршетка и то као победник. Стога је и сам Твртко разгласио по Европи велику хришћанску победу над Турцима муслиманима. Ипак, ко је стварно добио битку је врло брзо постало јасно па је стога у наредним деценијама Херцегбосанцима било нужно да некако „појасне“ ову чињеницу а са себе да скину љагу издаје и неверства. То се урадило на један крајње перфидан начин тако што се у тзв. „српске народне јуначке пијесме“ косовског и покосовског циклуса, а које су спеване на „најчистијем“ српском језику херцеговачког изговора (херцеговачка ијекавица) убацује мотив издаје Србијанца Вука Бранковића а не правог издајника Херцегбосанца Влатка Вуковића! Дакле, испада на основу херцеговачких гусларских појања да је Србијанац Вук Бранковић издао своју сопствену феудалну област на чијем терену се бој и водио а самим тим и своју Отаџбину Србију. Ипак, историографија зна поуздано да се у овом случају ради о подметању „кукавичијег јајета“ обзиром да је прави издајица Херцегбосанац Влатко Вуковић који се чак безобразно вратио у своју Отаџбину преко Дрине као „победник“.

Овде је неопходно напоменути и још три врло битна повесна детаља у вези са учешћем херцегбосанске стране у Косовском боју:

•   Херцегбосанац Твртко Први са својом званичном владарском титулом Краљ Срба и Босне те 1389. г. је након боја у својим писмима Трогиру (1. августа 1389. г.) и Фиренци (два месеца касније) представио ту наводну победу хришћана над неверницима као своју личну не спомињући уопште Србијанца Кнеза Лазара да је у самом боју и учествовао! Међутим, повест зна да управо Херцегбосанац Твртко Први није дошао на Косово да и лично брани народ чији је титуларни владар био нити је послао на Косово неке значајније трупе. За разлику од њега, кнез Лазар се није никада китио титулом владара свих Срба као што је то радио Твртко који за те своје Србе фактички не само да није ништа урадио у одлучујућем повесном тренутку већ је његова војска била и главни узрок пораза српске националне војске у самом боју. Неспомињање учешћа Србијанца Кнеза Лазара у боју на својој сопственој земљи, тј. држави, а камоли његову мученичку погибију, представља можда и главну карактеристику неморалне личности Херцегбосанца Твртка Првог који не само што масно лаже Европу о стварним повесним фактима већ се буквално кити туђим перјем да би нешто касније његови сународници кроз стихове лажно пребацили сву кривицу издаје за национални пораз преко Дрине у туђу кућу.

•   Сам краљ Твртко Први није учествовао у боју на Косову нити је тамо, као што би се очекивало, послао иоле значајније војне трупе. Уместо самога себе тамо је послао један одред војске под командом свог генерала. На основу расположиве архивске грађе знамо и зашто: био је заузет освајањем приморских далматинских градова. Дакле, Херцегбосанцу Твртку је у најкритичнијем тренутку читаве повести српске нације било много важније да опседа далматинске градове како би их освојио и укључио у своју Босну него да преко Дрине на Косову Пољу спашава читаво Српство чији је номинални владар и био! Да зло буде још веће, ти далматински градови су могли да се освоје и касније и са те стране босанској краљевини није претила никаква опасност за разлику од Косовског боја где се радило бити или небити и то сада или никада. Твртко не само да се издавао за владара свих Срба већ је и један део територије Србије окупирао и укључио у своју босанску државу па је и стога био обавезан да је брани од иноверних освајача што он није учинио. Оно што јесте учинио било је да је једноставно Србијанца кнеза Лазара пустио низ воду прекрајајући повесне чињенице након боја и проширујући границе своје сопствене државе на далматинском приморју на уштрб судбине Србије.

•     Ипак, сам Кнез Лазар видевши шта му је Твртко послао као „помоћ“ (да још једном ође не спомињемо шта (ни)су на Косово послали преколимски Црногорци) није одустао од „Царства небеског“ предводивши знатно слабију србијанску војску на Турке свесно жртвујући свој живот за „Крст часни и слободу златну!“

•   Чињеница је да краљ Твртко Први исходом битке није био уопште угрожен за разлику од кнегиње Милице и Стефана Лазаревића који су били први на удару да искусе плодове Бајазитове војне победе на Косову. Сам Вук Бранковић, набеђени „издајник“ у Косовском боју, је ратовао против тих истих Турака које је наводно издао 1389. г. све до 1392. г. када је изгубио Скопље и све територије јужно од Шар планине. Тада је био присиљен да постане вазал Муратовог сина Бајазита, новог османског султана, и да му наравно плаћа харач.   

Нешто слично се догодило и за време Другог светског рата када су се Брозове јуришне фаланге на Србију попуњавале углавном од стране прекодринског елемента чији је матерњи изговор био ијекавски, тј. исти онај на коме су спеване ноторне лажи о издаји вере, части, идентитета и Отаџбине Србијанца Вука Бранковића на Косову 1389. г.  Да се потсетимо да аустро-угарски каплар за сво време рата пре освајања и окупације Србије октобра 1944. г. у њој самој није имао скоро никаквог упоришта, тј. подршке, из које је био избачен новембра 1941. г. потурајући месни србијански „Раднички батаљон“ да изгине на Кадињачи како би се он са остатком прекодринских присталица који су дошли у Србију у лето те исте године да дижу „устанак“ извукао жив и здрав и повукао назад преко Дрине одакле је и дошао. У домаћинску Србију се вратио са „Шестом личком“ и „Десетом крајишком“ дивизијом у јесен 1944. г. окупиравши је и третирајући је као буквално „непријатељску земљу“ што је она у ствари и била у односу на његов партизански покрет и његову комунистичку идеологију. Међутим, исто као и у случају потурања „кукавичког јајета“ од стране херцеговачке ијекавске народне јуначке поезије за националну издају на Косову 1389. г. Србијанцу Вуку Бранковићу, овом приликом победничка прекодринска титографска историографија подмеће то исто „кукавичије јаје“ националне издаје и сарадње са окупатором у Другом светском рату 1941.−1945. г. управо Србијанцу екавцу ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу  који је на основу оваквих лажних оптужби коначно и стрељан од стране прекодринских ијекаваца.  Исто као и у случају прекодринских конвертита за време отоманске власти и у току Другог светског рата и након њега мотиви за прекодринску подршку фалангама Јосипа Броза Тита су истоветни: „продавање вијере за вечеру“. Исто као што су Османлије нудиле разноразне овоземаљске повластице за конверзију у ислам тако је и комунистичко руководство КПЈ и НОВ и ПОЈ нудило земљу, имања, фабрике, станове, кредите, бесплатна школовања, безвизна путовања по Еуропи и свету за чин издаје своје сопствене нације и Божијег „Царства небеског“ како за време рата тако и након њега. Као и у случају Косовског боја тако је и у случају окупације земље и борбе за њено ослобођење у току Другог светског рата пронађен „издајник“ с друге стране Дрине како би се стварна издаја са своје стране Дрине пребацила на другог и његову Отаџбину која је преко на Дрини ћуприје. 

Sta bi sa tim porodicnim stablom, da vidimo je l su ti preci stvarno prolivali krv casnu na boju na Kosovu?

Mozda si ti neki ubaceni bugarski element, kako mi to da znamo?

Sta bi sa tim porodicnim stablom, da vidimo je l su ti preci stvarno prolivali krv casnu na boju na Kosovu?

Mozda si ti neki ubaceni bugarski element, kako mi to da znamo?
[/quo
Чекам да ти прво објавиш своје породично стабло да видимо да ниси неки ујо из околине Бугојна одакле је и Вучић па да скинем образац за попуњавање

Креће у борбу са евро-азијском аждахом тако што пуца сам себи у ногу. Дечко је геније.  

Та нога није ни моја ни наша него ваша из Шесте личке и Девете крајишке...

Sta bi sa tim porodicnim stablom, da vidimo je l su ti preci stvarno prolivali krv casnu na boju na Kosovu?

Mozda si ti neki ubaceni bugarski element, kako mi to da znamo?