Barok


Од почетка седамамнаестог века у Европи афирмишу велике националне монархије. Зачетнице модерних држава способне да освоје свет, Италија је била расцепкана и политички слаба, али је Рим и даље био центар уметности. Црква је присиљена да се супростави ударима реформатора, била је принуђена да се мења, а промене у уметности довеле су до рађања новог стила барока, термин са значењем:бизаран, чудан.

Бежећи од затворених облика и класицизма предходне епохе, архитекте и вајари су тражили нове димензије израза и стварали раскошна дела, препуна сценских иновација и покрета. У потрагама за новим ефектима у третману боје и простора, сликари су су и даље интерпретирали религиозне садржаје, али новине су унослили и у пејзаж, портрет, као и у интерпретацију природе. Италијанска сликарска школа касније је у страним уметницима добила своје велике интерпретаторе и велике иноваторе. У осамнаестом веку барок се проширио преко Алпа где досеже свој невероватни домет у виду рококоа. Захваљујући раскошној уметности европских дворова и папског Рима тако је рођена грађанска уметност, више окренута ралности свакодневног живота, која је у Венецији и Фландрији добила прве центре свог развоја.


Izvor: Wikipedia

Епска фантастика


Епска фантастика је новији правац у књижевности настао средином двадесетог века.Многи сматрају да је оснивач правца Џ.Р.Р. Толкин својим капиталним делом "Господар прстенова". Епску фантастику одликују следеће карактеристике: Ликови у романима су најчешће бића из митологија многих народа света Готово обавезно је присуство магије која прожима дело.Прича је обично једнообразна у већини дела: готово увек се ради о Потрази-Задатку главног јунака.Писци који су обележили овај жанр су: Толкин,Мајкл Муркок, од новијих Џорџ Мартин.


Izvor: Wikipedia

Класицизам


Класицизам, изведен из придева «класичан» од латинског classicus, као књижевноисторијски типолошки појам означава књижевни правац и раздобље који су најизраженији у француској књижевности 17. века.

То је доба Корнеја, Декарта, Паскала, Молијера, Ла Фонтен, Расина, Ла Бријера. Од краја 18. и кроз читав 19. век класичан почиње да означава антитезу појму романтичан. Та ће антитеза бити најважнија основа за дефинисање оба појма. Античке реторике и поетике послужиће теоретичарима класицизма као главни извори доктрине. Најзначајнији утицај на класицистичку поетику имаће Аристотел. Проучавајући Аристотела и друге античке ауторитете, теоретичари класицизма настојаће да докуче естетичку суштину класичне књижевности, да дођу до правила и начела која су обавезна за сваког ствараоца у његовом самосталном раду.


Izvor: Wikipedia

Краковска авангарда


Најзначајнији новаторски правац, група песника окупљена око часописа „Скретница". Године 1922. основао га је Тадеуш Пајпер у Кракову. Излазио је у периодима од 1922 до 1923- и од 1926 до 1927. Групи су поред Пајпера припадали Јулијан Пшибош, Јан Бженковски и Јалу Курек.

Тадеуш Пајпер (1891-1969) је био теоретичар авангарде, песник, прозни и драмски писац и критичар. Студирао је у Кракову, Паризу и Берлину. Између 1915. и 1920. живео је у Шпанији и био близак ултраизму, а у почетку, у Пољској био му је близак футуризам. Неговао је култ града, маса и машине. Своју теорију поезије изнео је у књизи ‘Нова уста’, која је била крајње рационалистичка. У први план стављала је занат. У области језика створио је теорију метафоре. Експериментисао је са коришћењем колоквијализама, али без већег успеха. Борио се са традиционалистичком лириком, односно с поезијом као надахнућем. Одбацивао је ирационално у уметности, ослањање на фолклор и примитивизам. Начелу непосредности осећања супротстављао је начело стварања еквивалената осећања. Еквивалентом је сматрао слику која се темељила на савременој метафори или појмовној вези којој у реалном свету не одговара ништа. Према његовом мишљењу, метафора у поезији је имала улогу какву су у сликарству имале апстрактне форме. Одбацивао је уверење да поезија мора бити искрена, то јест верна осећањима, и сматрао да је за песника најважнија „искреност према поезији". Поезију је уопште третирао као „свесну конструкцију лепих реченица". Посебно се бавио поетским ритмом, који је према његовом мишљењу „ритам реченице". Иако је одбацивао традиционалну версификацију, био је противник апсолутне песничке слободе. Уместо старих правила предлагао је нова, сложенија, нпр. тешку метафору. Објавио је неколико збирки песама у којима је практично показао шта је авангардна поезија: ‘А’, ‘Живе линије’, ‘Једном’, ‘На пример’, ‘Поеме’; сценска дела.- ‘Шеста! Шеста!’, ‘С обзиром да га нема’; романи: ‘Има 22 године’ и ‘Проналазач Кристифор Колумбо’; теорија поезије и критика: ‘Нова уста’ и ‘Овуда’.

Јулијан Пшибош (1901-1970) се сматра најзначајнијим песником Краковске авангарде. Писао је и есејистику. Између 1937. и 1939. боравио је у Француској, где се упознао с европском уметношћу. Био је близак с авангардним сликарима, пре свега с Групом а.р. (револуционарна уметност) којој су припадали конструктивисти Стшемињски, Стажевски, Кобро. Написао је низ теоријских и полемичких текстова о томе шта је авангардна поезија. Основно начело којим се руководио гласило је: Минимум речи, максимум поезије. Његова поезија била је пуна метафора, метонимија, елипси као и Пајперова. Његов принцип конструктивизма и функционализма после Другог светског рата следили су такозвани лингвистички песници младих генерација (Бјалошевски, Карпович, Балцежан и др). С обзиром на то да је остао доследан својим теоријским начелима написао је доста збирки песама: ‘Шрафови’, ‘Оберучке’, ‘Изнад’, ‘У дубини шума’, ‘Једначина срца’, ‘Док смо живи’, ‘Место на земљи’, ‘Вертикална пројекција’, ‘Најмање речи’, ‘Оруђе од светлости’,’ Складна целина’, ‘Више за манифест’, ‘На знак’, ‘Непознати цвет’; студија и есеја: ‘Читајући Мицкјевича’, ‘Линија и жамор’, ‘Поетски смисао’, ‘Записи без датума’.

Пајперове принципе поезије прихватао је и примењивао и Јалу Курек (1904-1983), песник, прозаиста и критичар. Курек потиче из пролетерске породице. Студирао је романистику између 1924. и 1925. боравио је у Италији. Познавао је Маринетија, због чега је у почетку био близак футуризму. Сарадивао је с Пајперовим часописима „Скретница" и „Линија". Бавио се књижевном и филмском критиком. Написао је више авангардних романа. У поезији је поред урбане тематике обрађивао и руралну, посебно Татре и природу. Због полемичког тона био веома популаран. Најзначајније Курекове збирке песама су: ‘Јара’, ‘Певања о Пољској’, ‘Уста упомоћ’, ‘Мохигангас’, ‘Дрво бола’, ‘Разгледнице’; романи: ‘Које био Анџеј ПаникП’, ‘Грип хара у Направи’, ‘Изнад вода’, ‘Јаношик’, ‘Испод превоја’; фељтони, есеји, сећања.- ‘Мислима тесно’, ‘Књига Татра’, ‘Мој Краков’.

Јан Бженковски (1903-1983), песник, прозни писац и есејиста, сарадник „Скретнице" и „Линије", уредник часописа „Савремена уметност". Од 1928. живео је у Француској, где се дружио са низом авангардних писаца и сликара. У Пољској је као и Пшибош био близак са сликарима из Групе а.р. Из љубави према модерној уметности сакупио је импозантну колекцију дела највећих уметника XX века, коју је завештао Народном музеју у Кракову. Поезију је писао и на француском језику. Био је песник савремене цивилизације. Своју уметност темељио је на машти, слободним асоцијацијама, сновима, психоанализи. Био је ближи надреализму него конструктивизму. Објавио је следеће збирке песама: ‘Дамари’, ‘На катоди’, ‘У другој особи’, ‘Стиснута уста’, ‘Одисеје’, ‘Сусрети коначних ствари’, ‘Нова Космогонија’; романе.- ‘Психоаналитичар на путовању’, ‘24 љубавника Пердите Лост’; сећања, есеје, критике: ‘У Кракову и у Паризу’, ‘Интегрална поезија’, ‘Живот у времену’, ‘Ослобођена машта’.

Адам Важик (1905-1982) био је близак Краковској авангарди, иако није био њен члан. Био је веома образован и свестран. Поред поезије писао је и прозу, драме, есеје, студије, бавио се превођењем. Поред пољске песничке авангарде биле су му блиске руска и француска авангарда, особито надреализам. У авангардном духу написао је само две збирке: ‘Семафори’ и ‘Очи и уста’. После Другог светског рата био је соцреалиста, али и један од првих дисидената. Искупио се Поемом за одрасле, којом је започео период југовине у Пољској. Веома су значајани његови преводи француске надреалистичке поезије и Аполинера. Поред поменутих збирки песама објавио је и ‘Срце гранате’ и ‘Лавиринт’, романе: ‘Човек у мрком оделу’, ‘Породични митови’, ‘Епизода’ и књигу есеја ‘Ствар укуса’.
"


Izvor: Wikipedia

Надреализам


Надреализам (од франсуског surréalisme) или супереализам се базира на изражавању маште преведене из снова. У почетку се инспирише на теоријама психоанализе Сигмунда Фројда а касније и Карла Јунга. Као књижевни и умјетнички покрет, настао је у Паризу 1924. године, под покровитељством поете Андре Бретона. Бретон је аутор првог надреалистичког манифеста (Manifeste du surrealisme). Касније, 1930. и 1934. године, Бретон ће написати и други па и трећи манифест.

Надреализам наслијеђује дадаизам као покрет и привлачи многе дадаисте. Коријени надреализма као умјетничког покрета се налазе у сликарима као што су Паоло Учело, Вилијем Блејк и Одилон Редон. Књижевни коријени су француски пјесници Бодлер, Рембо и Аполинер.

Појам надреализам први је користио француски поета Аполинер, 1917 године. У програму за мјузикл Парада (1917), пише:

    Аутори мјузикла су постигли јединство слике и плеса, између пластичних умјетности и мимике, постављајући основу за нову умјетност која тек треба да стигне. Ово ново јединство у мјузиклу Парада је нека врста надреализма, које сматрам почетном тачком за настајање нових умјетничких манифестација. У ваздуху се осјећа нова духовна инспирација која ће без сумње привући најбистрије главе умјетноости нашега доба. Можемо очекивати коријените промјене у умјетности вођене духом универзалности. Једноставно, природно је да умјетност напредује истим кораком као и наука и индустрија.
Историјски гледано, надреализам настаје као дијалектички одговор на дадаизам.


Izvor: Wikipedia

Prosvetiteljstvo


Покрет просветитељства је најзначајнији филозофски и уопште умјетнички покрет у Европи после ренесансе.
Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и грађанску једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га основном покретачком снагом историје.

Просветитељство обухвата цео XVIII век, али су филозофске припреме за њега извршене још у XVII веку, а одјеци просветитељских идеја су у неким земљама с каснијим књижевним развитком (као што је случај и с нашом земљом) трајали још до средине XIX века.

Основу филозофског схватања просветитељства поставио је још француски филозоф Рене Декарт, а снажну потврду његовим филозофским рационалистичким закључцима дао је развитак природних наука у XVII веку, чија су два највећа представника енглески научници Френсис Бејкон и Исак Њутн поставили основе модерном проучавању природних наука. Њима се придружује још неколико великих мислилаца и књижевника:

    * у Енглеској Томас Хобс, Џон Лок и Дејвид Хјум,
    * у Холандији Барух Спиноза,
    * у Немачкој Лајбниц, Гете и Лесинг,
    * у Русији Херцен и Чернишевски,
    * у Француској Волтер, Русо, Дидро, Холбах, Монтескје и др.
    * код нас Доситеј Обрадовић



Izvor: Wikipedia

Романтизам

Романтизам је вишезначан појам који се јавља у уметности, књижевности и сликарству.


Романтизам у књижевности

Романтизам у књижевности (према француском ‘le romantisme’) или романтика (према немачком ‘die Romantik’) као књижевноисторијски типолошки појам у науци о књижевности означава књижевни метод, правац и стилску формацију.

Романтизам као књижевни метод (ванвремена категорија коју чини комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета) који се јавља у свим књижевностима од антике до данас као супротност класицистичком методу, означава књижевност која својим предметом сматра свет човекових осећања, даје предност ирационалном у односно на рационално, надахнуће тражи у далекој прошлости, посебно у средњем веку, и развија интересовање за усмено стваралаштво властитог и других народа који су били ван западноевропског културног круга.

Оваква схватања књижевности довела су до стварања књижевног правца најпре у западноевропским књижевностима (немачка, француска, енглеска књижевност), постепено захватајући књижевности народа који су у то време развијали националну свест.

Романтизам као књижевни правац јавља се у западноевропској књижевности крајем 18. века и преовлађује током прве три деценије 19. века. Развијао се као супротност класицизму.

Одлике романтизма

Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова, хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридност књижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам. Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање од њих. Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три једниства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав. Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде.Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија.

Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго.

Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности.

У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова.

Према периодизацији Историјe нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870. У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода: Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година; Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић.

Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма: патријархално-херојски и грађанско-демократски.

Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.


Izvor: Wikipedia