Čuvajte mi Jugoslaviju!
  23.07.2003

Piše: Miodrag Janković
STRAŠNA vest iz Marselja već je prostrujala celom zemljom i 10. oktobra 1934. godine sva štampa u Jugoslaviji na prvoj strani je donela čitulju sa kraljevom fotografijom, saopštnjem vlade i aktom o nasleđu prestola. U proglasu Kraljevske vlade kaže se Jugoslovenskom narodu:
- Naš veliki Kralj Aleksandar I pao je kao žrtva mučkog atentanta 9. oktobra u četiri časa po podne u Marselju. Svojom krvlju Kralj-Mučenik zapečatio je delo mira radi koga je i krenuo na put u savezničku Francusku. Na presto kraljevine Jugoslavije, a prema čl. 36 Ustava, stupio je NJegov prvorođeni sin, NJegovo Veličanstvo Kralj Petar II. Kraljevska vlada, vojska i mornarica, položili su zakletvu vernosti NJegovom Veličanstvu Kralju Petru II. Vlada Kraljevine Jugoslavije, vršeći privremeno kraljevsku vlast na osnovu čl. 45 Ustava, sazvala je narodno predstavništvo u zajedničko zasedanje za jedanaesti oktobar, radi polaganja zakletve u smislu čl. 59. i 42. Ustava. Poslednjim Svojim rečima, koje je jedino stigao da izgovori umirući Blaženoupokojeni Kralj u Svome neizmernom rodoljublju ostavio je narodu amanet: "Čuvajte Jugoslaviju!" Kraljevska vlada poziva celokupan jugoslovenski narod, da ovaj sveti amanet ispuni verno i dostojanstveno. Slede imena predsednika Ministarskog Saveta Nikole T. Uzunovića i svih ministara.
Prethodnog dana, 9. oktobra, u Dvoru na Dedinju, u 20 sati, obavljeno je otvaranje testamenta pokojnog kralja Aleksandra. Predsednik Ministarskog saveta Uzunović pročitao je poslednju kraljevu volju pisanu na Bledu, 5. januara 1934. godine. Za namesnike svome maloletnom sinu odredio je 1. NJKV kneza Pavla Karađorđevića, 2. g. Radenka Stankovića, senatora i Ministra prosvete i 3. g. dr Ivana Perovića, bana Savske banovine. I tako, dok za života kralja Aleksandra nije imao nikakvu ulogu, knez Pavle se u jednom tragičnom danu za porodicu i narod našao na čelu komplikovane Kraljevine Jugoslavije. Imao je 41 godinu i bio je u punom naponu svojih životnih i umnih snaga.

KANDILO PRED KRALJEVOM SLIKOM
U UNIFORMI gardijskog konjičkog potpukovnika sa Karađorđevom zvezdom na grudima i crnim florom oko ruke, knez Pavle je sa drugom dvojicom kraljevskih namesnika, 11. oktobra 1934. godine položio narodnom predstavništvu ovu zakletvu:
"Ja Pavle Karađorđević zaklinjem se da ću vladajućem Kralju Petru II biti veran, da ću čuvati iznad svega jedinstvo naroda, nezavisnost države i celinu dražvne oblasti, da ću vladati po Ustavu i zemaljskim zakonima i da ću dobro naroda vazda pred očima imati - tako mi Bog pomogao." Pre potpisivanja zakletve, iz svih grla skupštinom odjekuje "Živela dinastija Krađorđevića!" Posle potpisa i čestitanja, u velikoj tišini, knez Pavle je rekao:
"Hvala vam, gospodo, na izrazima poverenja. Ja ću se starati da zaslužim to poverenje. Ja mislim da se nećete prevariti u meni."
U četvrtak, 18. oktobra, Beograd i Šumadija su se oprostili od kralja Aleksandra, "prvog jugoslovenskog Kralja koji će se, odlukom Narodnog Predstavništva zvati viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj". U glavnom naslovu "Politike" od 19. oktobra, Beograd je "prestonica i duša Jugoslavije!" U istom broju, potresan dopis izveštača iz Mladenovca pod naslovom "Svog velikog Sina, Voždovog praunuka dočekala je Šumadija na kolenima". "U Koraćici i Međulužju, na putu zasutom cvećem, masa sveta, klečeći, sa zapaljenim voštanicama očekuje povorku. Na poslednjoj strani crnog slavoluka gori kandilo sa Kraljevom slikom, a iznad slike je odgovor na Kraljev amanet: "Čuvaćemo Jugoslaviju." Svuda je isto, na drugom jednom slavoluku naroda sreza orašačkog piše: "Na tvoj poklič 'Čuvajte mi Jugoslaviju' - naš otklič: Stvarali smo je, čuvaćemo je!" Dok je jesenje sunce zlatilo vrh Oplenca, oko koga su kružili mngobrojni avioni, čula se tutnjava topova. U crkvi su počinjale poslednje molitve.
U razgovoru koji je 1. juna 1917. godine, u atinskom predgrađu Kastela, na morskoj obali, vodio sa dr Arčibaldom Rajsom, ostareli kralj Petar I izrekao je jednu svoju veliku zabrinutost: "Jadna Srbija", rekao je. "Koliko će još ostati stanovnika posle ovog strašnog rata? Srbija će se podići, razume se, ali neće biti više njenih starih, onih od dobre šumadijske rase". Rajs je zapisao: "Plakao je bez stida, kao da je oplakivao sudbinu naroda i svoju."
I veliki srpski vožd Karađorđe prolivao je svoje suze u Feneku 1813. godine posle propasti ustanka. "Siroma Verhzovni Vožd, sve jednako jecajući i držeći ruku na očima, na stolici sedi", zapisao je prota Mateja Nenadović. Karađorđe je, kao mnogo godina kasnije njegov unuk - kralj Petar, oplakivao sudbinu naroda i svoju. Na sprovodu kralja Aleksandra 1934. godine, one slavne Šumadije još je malo bilo ostalo, ali je dvostruko bila na kolenima: zbog iskrene žalosti za Voždovim praunukom i zbog Jugoslavije na grbači. Teško je i danas još teže gledati požutele novinske fotografije na kojima je Srbija na kolenima. Ta mila lica "dobre šumadijske rase" ni slutili nisu mogla šta čeka "jadnu Srbiju" u narednoj deceniji.

SRBIN - RATNIK I PESNIK
ODMAH po naimenovanju kneza Pavla za namesnika, Pol Moran, slavni francuski književnik i ambasador, objavio je u "Figaru" napis o ličnosti kneza Pavla.
"Postoje dve crte u srpskom karakteru", piše Pol Moran. "Po jednoj, Srbin je srčan, slobodoljubiv i ratnik, po drugoj je poetičan i osetljiv. Narod je hrabar, a njegov jezik je rascvetan, u njemu ima posebnih reči koje označavaju dubine pećina i žubore vode. Kralj Aleksandar vojnik i upravljač, simbolizovao je prvo lice nacionalnog temperamenta; Knez Pavle je izraz drugog. On je oličenje blagosti života u ovoj zemlji. Na surovom i gordom temelju srpske legende, na granitnim i golim vrhovima ove zemlje sazdane u sili i surovosti lepa figura Kneza dobija kao kontrast jednu posebnu vrednosti, duhovnu i telesnu eleganciju prisnu nama. Fine rase, stegnutih usta i osetljivih usana, živog i umnog pogleda, lica najčistijih linija, sa izrazom rezervisane blagosti i paževske mladosti, mladi Regent je od svih prinčeva Evrope zaista najzavodljiviji. I jedan od najpopularnijih, sa Galskim princom i njegovim budućim pašenogom, princom Đorđem. London i Pariz su, sem Beograda, dva sentimentalna pola života Kneza Pavla, života punog melanholične radoznalosti... I u koliko je Prinčev duh sazrevao i njegova kultura produbljivala se, dopunjujući njegovu prirodnu prefinjenost, on je u toliko više upoznavao našu književnost i našu umetnost. NJegov živahni duh voleo je slobodne ideje sa toliko isto topline, kao što su njegovi srpski preci voleli političke slobode."
Iz dnevnika kneza Pavla, koji se čuvaju na Kolumbija univerzitetu u SAD, može se zaključiti da je prvih meseci posle preuzimanja odgovornosti prvog namesnika preživljavao teške dane. Već 3. novembra 1934. godine piše svom prijatelju Arčiju Balfuru i moli ga da, u slučaju da se njemu nešto dogodi, povede računa o Olgi i deci i kaže: "Poslednje tri nedelje moj život je pravi pakao i pravo je čudo kako sve to izdržavam."

GERING NA POGREBU
U DVORSKI protokol je odmah uneo novinu: zvanice više nisu morale da ga pozdravljaju po turskom - presamićivanjem. Bilo je dovoljno učiniti naklon glavom.
Brzo je došao do uverenja da Italija i Madžarska snose glavnu krivicu za ubistvo kralja Aleksandra. Društvo naroda je sredinom decembra, na predlog Entonija Idna, usvojilo rezoluciju u kojoj se Madžarska samo verbalno osuđuje zbog davanja podrške Pavelićevim ustašama (logori za obuku ustaša nalazili su se nedaleko do Legrada u pustari zvanoj Janka Pusta i u dva druga mesta, u Borgotaru i Visketu), a Italija Benita Musolinija se i ne spominje. U Jugoslaviji je vladalo veliko uzbuđenje i ogorčenje i došlo je do proterivanja Madžara. Knez Pavle je bio dobro razumeo da do poboljšanja unutrašnje situacije ne može doći ako se ne načihi sporazum sa Hrvatima. Zbog toga je rešio da amnestira Mačeka koji je bio osuđen na tri godine zatvora i u istom mahu Slovenca Antuna Korošeca. Kako je Uzunovićeva vlada pala, knez Pavle je mandat za sastav nove vlade poverio Bogoljubu Jevtiću.
Odnosima Jugoslavije i Nemačke, odmah posle sahrane kralja Aleksandra ton je dao lično tada pruski ministar predsednik, izaslanik nemačke vojske na pogrebu Herman Gerin. Na pitanje kakvi su njegovi ustisci o našem narodu, rekao je: "Vrlo, vrlo, vrlo pošten narod. Vaš svet, koji sam dosada tako malo prilike imao da upoznam, oduševio me je i ostaće mi u večnoj uspomeni"... "Mi želimo prijateljstvo Jugoslavije. Nije istina da se naši interesi kose, da mi na Balkanu imamo nekih pretenzija. Sadašnja Nemačka poznaje samo svoje interese i nikada joj se više neće desiti još jedna 1914. godina, kada je morala da za druge vadi kestenje iz vatre".

JAČA HRVATSKI TERORIZAM
ISTOGA dana kada je Hermin Gering sa zemunskog aerodroma odleteo za Berlin, na Oplencu odigrala se prva poseta grobu kralja Aleksandra. Tu čast imali su, kao piše "Politika", od 21. oktobra 1934. godine "jugoslovenski, čehoslovački i ruski Sokoli". Zamenik glavnog starešine Gangel je u ime 25 sokolskih župa položio jedan srebrni venac na kraljev grob. Na kraju ceremonije svi Sokoli su uzviknuli: "Slava kralju Aleksandru! Čuvaćemo Jugoslaviju!"
U prvim mesecima 1935. godine nije došlo do nekog smirivanja situacije u zemlji. U Jugoslaviji jačao je hrvatski terorizam, praštale su bombe na javim mestima i knez namesnik je bio sve više i više zabrinut uprkos znacima da Maček želi da uđe u razgovor sa Jevtićem. Jedina radost za kneza Pavla bila je otvaranje Muzeja koji je i zvanično poneo njegovo ime.

Ćano nudi Skadar
  24.07.2003

UREDBOM vlade, na predlog ministra prosvete, 29. marta 1935. godine, izvršeno je spajanje Istorijsko-umetničkog muzej i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Član 1. Uredbe glasi: "Istorijsko-umetnički muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu spajaju se u Muzej pod imenom Muzej kneza Pavla." Uredbu su potpisali predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih poslova Bogoljub Jevtić, ministar vojske i mornarice general Petar Živković, ministar finansija dr Milan Stojadinović i još devet drugih ministara.
Sredinom marta Hitler je jednostrano otkazao vojne odredbe Versajskog ugovora i počeo da se naoružava.
Posle izbora s početka maja 1935, Jevtić je opet obrazovao vladu ali su unutrašnje prilike ostale nepromenjene. Na spoljnom planu, posle rezolucije Društva naroda, Mađarska je bila primorana da raspusti ustaške logore za obuku na svojoj teritoriji, a Musolini je, isto tako, internirao ustaše na ostrva Lipari blizu Sicilije. Musolini se plašio porasta uticaja Nemačke i činio je varljive ustupke.
U junu je pala Jevtićeva vlada i knez Pavle je odredio dr Milana Stojadinovića da obrazuje novu stabilnu vladu, kabinet koji bi ostvario reforme i smanjio političku napetost. "Napokon" pisao je 26. juna Berensonu, "s poverenjem gledam u budućnost." Stojadinović je knezu obećao da će se približiti Hrvatima, što je nizom postupaka i učinio. Knezu Pavlu je uspelo da se vešto oslobodi "usluga" generala Petra Živkovića sive eminencije režima kralja Aleksandra.

GERING PONOVO U BEOGRADU
KNEZ Pavle i Milan Stojadinović su bili saglasni da se Versajski sistem raspada i da je Nemačka postala relanost koja stvara novi poredak pa je neophodno da u toj novoj evropskoj konstelaciji Jugoslavija pronađe svoje mesto. Pred fomiranje Stojadinovćeve vlade u Beogradu je, po drugi put, stigao Herman Gering. Najpre je boravio u Dubrovniku na dužem odmoru. Dugo je razgovarao sa knezom namesnikom i uveravao ga da Nemačka nikada neće podržati mađarski revizionizam. Uveravao je da posle Anšlusa, Jugoslaviji ne preti nikakva opasnost i da će Hitler, ako je to potrebno, dati pismene garancije. Zahtevao je da se knez Pavle sastane sa Hitlerom i pozvao ga u lov u Nemačku. Preko Filipa od Hesea Hitler je poslao darove za kneza.
Vladajući u ime kralja Petra Drugog, knez namesnik nije imao dovoljno slobode. Uprkos svojim shvatanjima kako bi trebalo ustrojiti državu, on se nije osećao pozvanim da menja Ustav iz 1931. godine, niti da se upušta u velike promene. On je dao reč i nastojao je da jugoslovenski brod kakav-takav preda mladom kralju za sedam godina.
Stojadinović je od Nemačke stvorio glavnog privrednog partnera Jugoslavije. Već je na samom početku tridesetih godina Nemačka postala vrlo značajan inostrani partner, da bi za vreme Stojadinovića postala najvažniji. To je bilo vrlo riskantno, ali druge solucije praktično nije bilo. Stojadinović je pisao ("Ni rat ni pakt") da se knez u Londonu zauzimao da Velika Britanija postepeno preuzme prvo mesto u trgovini i privredi Jugoslavije, ali nije naišao na razumevanje. Ipak, knez je verovao da su dobri odnosi sa Berlinom garancija bezbednosti na polju politike protiv uvek nemirnog i uvek opasnog suseda Italije. Politika neutralnosti, to jest, traženja neutralnosti za Jugoslaviju bila je na delu. Međutim, morali bi se razumeti da su mnogobrojni problemi sa kojima se vlada Milana Stojadinovića sučeljavala, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu, već odranije bili aktuni.
Kasnije je Stojadinović pisao: "Van sumnje je da smo četiri godine knez Pavle i ja bili nerazdvojni prijatelji i saradnici koji su se odista dopunjavali na jednom značajnom poslu uprave države. Saglasnost je bila potpuna, kako u spoljnoj tako i u unutrašnjoj politici."

REPRIZA PUCNJAVE U SKUPŠTINI
"STOJADINOVIĆ nije bio osetljiv psiholog", zabeležio je Milan Antić, ministar dvora u vreme kneza Pavla. "On nije ni video, shvatio, ni razumeo suptilnu ironiju i skepsu kneza, mentalnu i duhovnu rezervu kneza u kontaktu i saradnji sa ljudima. Naoko mala i beznačajna opaska njegova otkrivala je njegovo duboko prodiranje u misli i dušu svog partnera, jer je njegova kultura bila nesporno na mnogo višem stupnju od kulture mnogih njegovih saradnika. Uz to je imao ne poimanje nego i osećanje svog porekla a i svog položaja i svoje dužnosti. U takvoj situaciji u interesu višem, državnom, ne mogu postojati trajne veze, jer se one moraju da raskinu tamo gde viši interes zahteva, ne lični nego opšti."
Ipak, kada je u Skupštini pucano na Stojadinovića, knez je to shvatio kao atentat izvršen protiv njegove politike. Učitelj osnovne škole u Makedoniji Damjan Arnautović, usred Stojadinovićevog ekspozea, potegao je revolver i ispalio pet metaka ali nijedan nije pogodio premijera. Knez Pavle se lično uverio ko je stajao iza ovog pokušaja ubistva - ministar vojni Petar Živković, koji je odmah bio smenjen.
Isto to knez je osetio prilikom "Konkordatske krize". Kada je napade na Stojadinovića pojmio kao napade protiv njega lično. Treba reći da je Konkordat koji je sprovela vlada Milana Stojadinovića bilo delo kralja Aleksandra i ne može se pripisati Namesništvu. U početku, Namesništvo je, isto tako, i u spoljnoj politici zadržalo isti kurs kao u poslednje vreme za života kralja Aleksandra, što znači: čuvanje državnih ugovora, lojalnost prema saveznicima, stalni napori da se održe mirni odnosi sa susedima i uopšte da se mirnim putem rešavaju sva sporna pitanja. Ugovor sa Francuskom, Mala Antanta, Balkanski sporazum ostaju u punoj snazi.

ENGLEZIMA 60 ĆURAKA
POSTEPENO Stojadinović se odvajao od glavnog toka politike koja je činila okosnicu, suštinu zamisli kneza Pavla, a to je sprovesti državni brod ceo kroz burno more puno opasnih hridina. Recimo Stojadinović je u pregovorima sa grofom Galeacom Ćanom (marta 1937. i januara 1938), izgleda dosta nespretno pristao na podelu Albanije, ne shvatajući da bi to bio pristanak da Italija postane balkanska sila.
Na Ćanovu ponudu Jugoslaviji da uzme severnu Albaniju i Skadar, knez Pavle je, početkom 1939. godine odgovorio da Jugoslavija ima dovoljno Arnauta sa kojima ne zna šta će, da bi pristala da taj njihov broj poveća. Ćanu je, ipak, uspelo da natera Musolinija na okupaciju Albanije i tada je Musolini, na zahtev Hitlera, smenio svog ministar inostranih poslova i ponudio Ćanu mesto prvog gaulajtera Albanije, što je Ćano odbio, zatraživši da bude imenovan za ambasadora Italije kod Svete Stolice.
Kada se Musolini upustio u svoju afričku avanturu i napao Abisiniju, Društvo naroda je sedmog oktobra 1935. proglasilo Italiju agresorom i 10. oktobra izglasane su sankcije protiv Italije. Ovo se odrazilo na spoljnotrgovinski balans Jugoslavije. Italija, koja je do tada kupovala 15 procenata jugoslovenskog izvoza, drastično je smanjila uvoz iz Jugoslavije. Nemačkoj je to pogodovalo i potreba Jugoslavije da ima uravnoteženu spoljnu trgovinu postala je samo san. Engleska i Francuska su obećale da će se gubici za Jugoslaviju nadoknaditi, ali Francuska ništa nije učinila. Engleska je učinila: za Božić 1935. godine blagoizvolela je iz Jugoslavije uvesti za svoje tržište 60 (i slovima šezdeset ćuraka!) Posle neverovatnog natezanja, Velika Britanija je pristala da uveze još toliko!

TEŠKA SUDBINA
OD Istorijsko-umetnčkog i Muzeja savremene umetnosti stvoren je Muzej kneza Pavla. Prethodno je kralj Aleksandar, posle mnogobrojnih molbi kneza Pavla, ustupio novi dvor (danas je nekadašnji dvorski park "Pionirski park", a zgrada Muzeja Predsedništvo Republike Srbije) i muzej kneza Pavla je zvanično otvoren 18. januara 1935. godine. Otvarajući muzej knez Pavle je rekao:
"Posle Svetskog rata, opet su naše tekovine od preko jednog stoleća bile delom upropašćene. Teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila, i koja je nemilosrdno rušila napore prethodnih generacija, još se jednom ponovila. Trebalo je spasti ono malo zaostalog blaga i prikupiti retke ostatke, koje je opšta i sudbonosna oluja poštedela. Mi smo to u granicama mogućnosti učinili, i tome pridodali jednu reprezentativnu zbirku moderne umetnosti našeg doba, koliko se to moglo učiniti sa našim skromnim sredstvima... Nadam se da će Beograđani sa ponosom i pijetetom posmatrati relikvije naše teške istorije i iz njih crpeti ljubav tradicije i nauk za budućnost. Svaka stopa je bila krvlju natopljena, i naša je dužnost da se setimo gigantskog napora koji je sada krunisan uspehom. Na nama je da to veliko i krasno delo sačuvamo. Retki ostaci naših prvih i slavnih nacionalnih neimara Nemanjića nalaze se u prizemlju. Na prvom spratu samo jedna otvorena vrata odvajaju Karađorđevu sobu od Miloševe - napore jedne i druge dinastije za dobro i veličinu otadžbine. Drugi sprat je posvećen modernoj umetnosti, i ja se nadam da će koristiti našim mladim umetnicima kod kojih nailazimo na toliko dara... Želim privući vašu pažnju, gospodo, na mog dugogodišnjeg saradnika u ovom poslu g. Kašanina, bez čijeg znanja, rada, požrtvovanja i strpljenja ne bismo se danas mogli ovde sastati."

PRAVI SIBIR
KNEZ Pavle je celog sebe posvećivao obavezama i radio je vrlo mnogo, ispunjavajući svoje ustavne dužnosti do krajnjih detalja. Nil Balfur je zabeležio da je knez krajem dana skoro uvek bio iscrpljen. Tada, "Olga bi mu čitala ili bi on svirao Šopena na klaviru". Već u februaru, 1935. godine pisao je gospođi Berenson: "Kao što vam je sigurno rekao, ja sad vodim naporan i težak život i imam veoma malo slobodnog vremena. Morao sam da se odreknem svega onoga što volim i sad sam prinuđen da živim kao rob na galiji. Moj posao je svakako častan, ali i sami znate koliko smo malo mi sami zaslužni za uspeh ili odgovorni za neuspeh naših akcija. Bez podobre doze onoga što zovemo sreća, malo se šta može postići!...
Ovde je pravi Sibir, nikada dosad nisam video ovoliki sneg - strašno depresivno! Koliko samo mislim na vaš institut i koliko čeznem za vašom bibliotekom, a naročito za vama dvoma. Bliski kontakt sa političarima ne podiže veru u ljudsku prirodu!" Ako bi ga obuzela melanholija, onda bi samo čitao ili u mislima odlazio u muzeje i galerije pred slike koje je voleo. Pred otvaranje svog muzeja, pisao je Berensonu: "Ne mislim da bi želja za posedovanjem slika bila tako velika ako bih živeo u velikom centru sa finim muzejima, ali u gradu kao što je ovaj, u kome su ćudi istorije uništile svaki ostatak tradicije, čovek ponekad prosto umire za lepotom koju je stvorila ljudska ruka." Svoju osnovnu životnu čežnju knez nikada bolje nije izrazio! Mora da je ponekad jasno naslućivo da je lepota kobna i da je u tragičnom najviši izraz lepote. Možda stihovi Alekse Šantića najbolje mogu približiti taj klasični sjaj ličnosti kneza Pavla Krađorđevića.
"Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,/Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,/ I ko požar zlatna, radosno i gordo,/ Na bregu lepote izgoreti ceo."

Dobrotvor srpskog naroda
  25.07.2003

Piše Nikola Janković
U SASTAVU Muzeja kneza Pavla ušla je, dabome, prva kolekcija inostrane moderne umetnosti kod Srba, kolekcija koju su stvorili knez Pavle i Milan Kašanin u Muzeju savremene umetnosti koji se nalazio u Konaku kneginje LJubice, u kome je pre toga bio smešten Zavod za gluvonemu decu. Najveći broj slika, oko šezdesetak, knez Pavle je 1925. godine i narednih, izmolio od svojih poznanika. Recimo, gospodin i gospođa Berenson, veliki prijatelji kneza Pavla, poklonili su Kamija Pisaroa i Čarlsa Kondera, a kasnije Bernar Berenson je darovao i jednog divnog Matisa iz fovističkog perioda - "Crvene bukve" slikane 1901. godine.
Pišući 1936. godine u "Beogradskim novinama" br. 2 o Muzeju kneza Pavla, Todor Manojlović se, sasvim s razlogom, osvrnuo na ulogu Milana Kašanina. "Iskreno naše priznanje pripada g. Milanu Kašaninu koji je sa velikom ljubavlju, superiornim razumevanjem i odabranim umetničkim ukusom uredio taj sjajni novi dom naše kulture. Primer g. Kašanina pokazuje, uostalom, najlepše i najjasnije šta može da sprovede jedna mlađa kulturna snaga postavljena na svoje mesto."
U svome radu o Milanu Kašaninu, objavljenom u Zborniku narodnog muzeja DŽVI/2 iz 1997. godine Irina Subotić piše: "Moguće je verovati da je i sam princ Pavle želeo da Muzej dođe do jasnijeg usmerenja i viših kriterijuma, jer je, uostalom, i sam sakupljao u svojoj privatnoj zbirci izuzetno vredna dela, i Muzeju, kao lični dar, poklonio dvadesetak reprezentativnih slika, pre svega plenerističku kompoziciju 'U parku' Kamija Koroa, slike Derena, Sisleja, Ilje Rjepina, Leonara Ogista Lermita i nekoliko dela starih majstora."
U istom eseju iz pera Irine Subotić, jednog od najvećih poznavalaca moderne umetnosti u Srbiji, nalazi se i dosta precizan opis privatne kolekcije kneza Pavla: "U Belom i Starom dvoru na Dedinju, nalaze se još uvek dela koja su pripadala privatnoj kolekciji princa Pavla: Veroneza Palme Satrijeg, Đovanija Karijanija, Brojgela Starijeg, dva izuzetno dragocena platna Nikole Pusena i njegovog zeta Guaspra Digea, zatim Domenika Bekafumija, Simeona Vusa, Albrehta Altdorfera, Ežena Delakroa, Fromanhtena, Kanaleta, Boningtona..."

DOBROTVOR SRPSKOG NARODA
ODLIČNIM i dokumentovanim napisom o Milanu Kašaninu i Muzeju kneza Pavla, Irina Subotić nas je navela na jedno otkriće. Piše: "Muzej je tokom tridesetih godina uspeo da kupi u Parizu, između ostalog, slike Monea, čuvenu "Ruansku (ružičastu) katedralu" iz 1892/1894. godine, a zatim i vredna dela Renoara, Dega, Drena, Vlamenka, Van Dongena, Utrila, Bonara, Gistava Moroa, Tuluz-Lotreka, Anrija Matisa, Žorža Roa..." Irina Subotić navodi podatke iz arhiva Narodnog muzeja: koliko je koja slika plaćena i imena posrednika. "Kašanin je tokom 1932. godine ponovo tražio od Ministarstva prosvete da obezbedi sredstva koja nisu bila odobrena u 1931. godini, i to 130.000 dinara za nabavku dela francuskih majstora u Parizu. Očevidno", zaključuje Irina Subotić, "suma je uglavnom bila nabavljena, tako da je usledio niz kupovina".
Istražujući u Arhivu Jugoslavije građu "Inventar - Dvor Kraljevine Jugoslavije", pronašli smo jednu priznanicu koju je potpisao punim imenom i prezimenom Milan Kašanin 23. maja 1933. godine, u Beogradu. Toga dana, za potrebe kupovine slika u Parizu, primio je iz kase nj. k. v. kneza Pavla sto hiljada dinara! Iz jednog pisma s kraja januara 1934. godine koje je Milan Kašanin uputio Knezu Pavlu (citirano u napomeni 25. eseja Irine Subotić) doznajemo i da je knez dao obećanje da će preko svojih ličnih veza u Parizu pomoći da se obezbede sredstva i posrednici kako bi se najpovoljnije za Muzej kupila dela Renoara, Sezana, Derena i Segonzaka.
Po svemu sudeći, moraće radikalno da budu promenjena mišljenja i pisanja prema kojima knez Pavle je sasvim neznatan dobrotvor-darodavac Muzeja koji je nosio njegovo ime. Na osnovu dokaza, on mora biti prihvaćen kao jedan od najvećih zadužbinara u modernoj srpskoj istoriji i priznat kao veliki dobrotvor srpskog naroda.

REČ ZNANIH ESTETA
U NAJVAŽNIJA kulturna dostignuća između dva svetska rata svakako spada "Umetnički pregled", mesečnik, izdanje Muzeja kneza Pavla. Prvi broj je izašao oktobra 1937. godine, a bio je štampan svakog meseca osim avgusta i septembra sve do aprila 1941. godine. Glavni urednik i redovni saradnik Umetničkog pregleda je bio Milan Kašanin.
Mesečnik je pratio sve aktivnosti Muzeja: izložbe, kupovine, poklone, posete, ali i zbivanja u likovnom životu zemlje kao i arheološka postignuća. Zatim, objavljivani su prikazi značajnih izložbi u inostranstvu, pregled knjiga, srodnih časopisa u inostranstvu i, razume se, za relativno kratko vreme, u njemu je objavljen veliki broj napisa posvećenih umetnosti iz pera naših umnih znalaca: Pavla Vasića, Branka Lazarevića, Todora Manojlovića, Aleksandra Deroka, Đorđa Mano-Zisija, Predraga Milosavljevića, Stanislava Vinavera, Branka Popovića, Mila Milunovića, Svetozara Radojčića... Od stranaca, tu su tekstovi Elija Fora, Borisa Loskog...
"Umetnički pregled" je bio prvi časopis te vrste kod nas i odmah je bio na najvišem evropskom nivou, štampan je u Državnoj štampariji na luksuznoj hartiji, velikog formata (25h32 cm) i u elegantnom i vrlo predglednom prelomu u dva stupca. Prvi broj je doneo faksimil autografa pisanog ćirilicom "Pozdravne reči NJegovog kraljevskog visočanstva kneza namesnika Pavla": "Pozdravljam prvi broj Umetničkog pregleda sa osobitom radošću. Takav visoko kulturan časopis nedostajao je do sada našoj javnosti i ta se praznina osećala. Naš narod je uvek imao dubok smisao za umetnost kao što dokazuju mnogobrojni spomenici koji, iz najranije istorije, krase našu domovinu. Srećan sam što se taj duh i danas ispoljava na snažan i vidan način. Pavle."
Raznovrsnost interesovanja kneza Pavla za umetnost oslikavaju mnogi napisi u "Umetničkom pregledu". Na primer, u brojevima 5. i 11. od februara i oktobra 1938. godine, Pavle Vasić je predstavio slikarstvo Nikole Pusena, osvetlivši delo i posebno davši velikog francuskog majstora DŽVII veka kroz njegovu prepisku. U broju od februara 1938. godine objavljene su dve odlične reprodukcije slika Nikole Pusena iz lične kolekcije kneza Pala. To su "Venera i Adonis" i "Predeo sa tri monaha". Pavle Vasić kaže: "U zbirci nj. k. v. kneza namesnika Pavla nalaze se tri Pusenove slike: dva pejzaža i jedna mitološka scena."

MAGIČAN TICIJANOV PORTRET
ISTRAŽIVANJA inventara dvora u Arhivu Jugoslavije, posebno svega što se tiče kneza Pavla i njegove porodice, vrlo brojne fotografije slika i predmeta dela velikih svetskih umetnika pokazuju da je knez Pavle izučavao i voleo slikarstvo Ticijana, Tintoreta, Belinija, Mantenje, Rubensa, El Greka, Goje, Luke Kranaha, basana, Šardena, Kloda Lorena... i, Nikole Pusena.
Mi znamo da u ljubavima za lepo "razlike vremena ćute", sve je samo sad, pa je lako zamisliti da je knezu Pavlu slikar onih i danas tako omiljenih "Pastira Arkadije" misteriozi i često hermetični Nikola Pusen bio savremenik kada je pisao: "Ali se plašim zlobe našeg doba. Poštenje, savest i vera prognani su iz ljudskog društva, vladaju samo porok, podvala i interes. Sve je izgubljeno, ja očajavam za dobrim. Sve je ispunjeno nesrećom." Voleći slikarstvo i sve lepe umetnosti, knez Pavle kao da se stalno pridržavao Pusenovog saveta: "Stvari u kojima ima savršenstva ne treba da se gledaju sa žurbom nego u dokolici, sa rasuđivanjem i razumom. Da bi čovek o njima doneo pravilan sud, treba da upotrebi ista sredstva koja su potrebna da se ta dela dobro urade."
Iz pisma Bernardu Berensonu saznajemo da je knez Pavle predviđao veliku izložbu crkvene umetnosti na proleće 1936. godine. Oktobra 1935, proveo je u Londonu i Parizu radi lečenja ruke ("čudna retka bolest okoštavanja mišića", kako je sam zapisao). Kupio je Ticijanov portret, posle trodnevnog druženja sa slikom i posmatranja zabeležio je:
"Shvatio sam da je to slika s kojom bih želeo da provedem čitav život", a Kenet Klark mu je pomogao da kupi jednog vanrednog Kloda Lorena i svakako veliki ponos kneza Pavla - El Grekovog "Laokaona". Početkom 1937. godine pokušavao je da otkupi jednu sliku Pjera di Kozime. LJubav kneza Pavla prema "stvarima u kojima ima savršenstva" ilustruje ponajbolje Nil Balfur, kada kaže da je knez svoju vrlo omiljenu malu sliku mantenje "Glava svetog Jeremije" držao umotanu u svilenoj košulji!

KATALOG M. KAŠANINA
MUZEJ kneza Pavla priredio je više izvanredno uspelih izložbi: "Moderno francusko slikarstvo" - 1936. godine; "Savremena danska umetnost", "Poljska umetnosti", "Turske slike i publikacije" - 1937. godine; "Italijanski portret kroz vekove" - 1938; "Sto godina francuskog slikarstva - od Davida do Sezana" - 1939. godine.
Velelepna izložba "Italijanski portret kroz vekove" imala je ogroman uspeh. Beograd je tada imao 241.000 stanovnika, a izložbu je posetilo preko osamdeset hiljada ljudi.
Milan Kašanin je 1938. godine objavio katalog "Muzej kneza Pavla" i 1939. godine na francuskom "Jugoslovenska umetnost - od postanka do naših dana". Na prvom mestu u toj obimnoj monografiji objavljena je reprodukcija biste kneza Pavla koju je uradio Ivan Meštrović.

Zavera protiv kneza
  26.07.2003

Piše: Milorad JANKOVIĆ
NEŠTO manje od mesec dana pre nego što mu se rodila ćerka Jelisaveta knez Pavle se sa porodicom 15. marta 1936. godine uselio u Beli dvor. Poslednjih meseci gradnje lično je nadgledao poslove i posle svega bio je vrlo zadovoljan prostranim i proporcionalnim prostorijama, mogućnostima da konačno smesti svoje kolekcije slika, dragocenih predmeta, knjiga i sve opremi nameštajem po svom ukusu.
Narodna skupština je pozdravila rođenje kneginje Jelisavete i uputila čestitku knezu Pavlu.
U novom domu početkom leta primili su mnoge prijatelje a Bernard Berenson je takođe trebalo da stigne i obiđe crkve i manastire u Srbiji, na Kosovu i Metohiji i južnoj Srbiji. Kako kuća na Bohinju nije bila njegova, knez Pavle je pronašao dvorac. Brdo kod Kranja i odlučio da ga kupi za svoju letnju rezidenciju.
Početkom juna Stojadinović je obavestio kneza Pavla o tome šta Nemačka nudi Jugoslaviji. Bilo je reči o garancijama u pogledu sigurnosti sa susedima Italijom i Mađarskom i nemačkoj ekonomskoj pomoći. Stojadinović je bio oduševljen.
Na spoljnom planu, posle Ćanove posete Hitleru u oktobru 1936. godine, na zahtev Hitlera Italija je ublažila svoju ratobornost u politici prema Jugoslaviji. Potpisom komercijalnog ugovora između dve susedne zemlje nastupilo je zatišje i Musolini je, na opšte iznenađenje nagovestio mogućnost uspostavljanja čvršćih veza. Knez Pavle i Stojadinović nisu mnogo verovali Musoliniju. U Španiji beše započeo građanski rat.

KOMUNISTI PRED OLTAROM
KRAJEM te godine, prilikom posete Engleskoj, knez Pavle i kneginja Olga bili su svedoci abdikacije kralja Edvarda VIII koji je po svaku cenu želeo da se oženi gospođom Volis Simpson. Kneginja Olga je u svoj dnevnik zapisala: "Kakva nesreća! Šta sve čeka Bertija! Kako može tako olako da se odrekne Imperije?..." Novi kralj Velike Britanije postao je vojvoda od Jorka kao DŽordž VI, a kralj Edvard VIII poneo je titulu vojvode od Vindzora.
Jugoslovensko italijanski odnosi bili su u usponu i kraljevski poslanik u Rimu Jovan Dučić je javio da grof Galeaco Ćano traži sastanak sa Milanom Stojadinovićem. Do prvog susreta je došlo krajem marta 1937. godine. U avgustu je na dnevni red diošlo pitanje obnove konkordata sa Vatikanom koji je bio dogovoren još za vlade kralja Aleksandra. U Srbiji je to shvaćeno kao favorizovanje rimokatoličke crkve na štetu SPC. Propagandom je pravoslavlje bilo isklevetano i došlo je do oštrih polemika u javnosti. General Petar Živković je na svoj način bio uzmutio duhove. Imao je podršku nekih vladika. U Beogradu su otkriveni pamfelti u kojima je pisalo da će se knez Pavle obogatiti ako bude usvojen konkordat. Čak su i komunisti postali "vernici" i uključili se u borbu protiv režima - poznati komunista Vladimir Dedijer viđen je kako kleči pred oltarom u Sabornoj crkvi u Beogradu.
A onda je, 19. avgusta 1937, došlo do krvavih sukoba policije koju je predvodio katolički kapelan Korošec, u svojstvu ministra unutrašnjih dela, i litije predvođene vladikama. Bio je ranjen šabački vladika. Prethodnog meseca, 23. jula, naprasno je umro patrijarh Varnava, za kog se čulo da je otrovan, što SPC nije demantovala. Posle "krvave litije" Stojadinović je pitanje usvajanja konkordata skinuo sa dnevnog reda Senata. On i svi članovi vlade pravoslavne vere bili su isključeni iz Srpske pravoslavne crkve. Sveti sinod SPC zatražio je od kneza Pavla da smeni vladu Milana Stojadinovića, ali je knez to odbio. Nije mogao da dopusti SPC da ima tutorstvo nad državom.
Krajem maja 1937. godine britanski ambasador u Parizu posalo je svome Ministarstvu spoljnih poslova poverljivo obaveštenje koje se ticalo kneza Pavla. "Jedan moj službenik saznao je od jednog informanta, koji se ranije pokazao kao pouzdan, da je u Parizu održan sastanak Treće internacionale na kome je odlučeno da se otpočne sa novom terorističkom kampanjom, čija će scena biti Jugoslavija, a prva žrtva knez-namesnik..." Knez Pavle je ozbiljno shvatio ove pretnje i odmah otišao u Francusku na razgovore, uprkos pretnji da u Francuskoj može biti ubijen. U svoj dnevnik za 27. maj 1937. godine knez Pavle je zabeležio: "Kod mene je u 'Ric' došao Blum na čaj. Ima izuzetno prijatan glas. Pretresli smo mnoga pitanja, a bio je iznenađen što stavljam mleko u čaj - 'kao Englez, a ne pijete ga na ruski način'. Praveći ovu primedbu, Francuz je bio taktičniji nego što je shvatao".

HITLEROVA PRAZNA OBEĆANJA
LETO je knez proveo na Brdu kod Kranja. Porodica je bila na okupu, ali najveće zadovoljstvo imao je primajući u goste Bernarda Berensona. Zahvaljujući savetu svog velikog prijatelja upravo je bio nabavio Mantenjinu "Glavu svetog Jeronima".
Odmarajući se na Brdu kod Kranja, knez Pavle je razgovarao sa svojim prijateljem Čipsom Čenonom. Žalio mu se na englesku spoljnu politiku: "Pavle je ljut i zbilja zabrinut zbog onogašto se zove našom bedastom spoljnom politikom, za koju misli da je isuviše slaba, isuviše neodređena i isuviše profrancuska. I tu je u pravu. Izgleda da Englezi povlađuju komunizmu svuda, osim u Engleskoj. Možda iz svoje slovenske perspektive on stvari vidi suviše dramatično, a ipak je obično u pravu. Plaši se da će Engleska jednog dana postati socijalistička, ali mislim da je tu samo upola u pravu, jer će ona biti samo upola socijalistička. U stvari, ona je već to."
Prvom sekretaru britanskog poslanstva u Beogradu Terensu Šounu požalio se na Stojadinovića, kome je poverio spoljnu politiku, želeći napokon da se lično posveti sporazumu sa Hrvatima. "On je (Stojadinović) isuvieše veliki optimista i time pokazuje da veoma slabo predviđa stvari". Stojadinović je počeo sa obilaskom evropskih prestonica: London, Pariz, Rim i Berlin. Osovina Berlin-Rim snažila je iz dana u dan. Stojadinovića je u svom tajnom Dnevniku grof Ćano proglasio za - fašistu! Hitlerova namera je bila da poništi francuski uticaj u srednjoj Evropi, zbog čega je Mala antanta bila osuđena da nestane.
Međutim, za razliku od ostalih "versajskih tvorevina", Hitler nije želeo uništenje Jugoslavije. Od 1937. godine menja se nemačka politika prema Beogradu i upražnjava se aktivna politika prijateljskih odnosa sa akcentom na unapređivanje robne razmene: za jugoslovenske poljoprivredne proizvode po ceni koja je bila iznad cena na svetskom tržištu dobijaju se proizvodi nemačke industrije. U Berlinu je Stojadinović uveravao Hitlera da će Jugoslavija ostati van svih blokova i da neće prihvatiti nikakve obaveze protiv Nemačke.
Otac kneginje Olge princ Nikola je 8. februara 1938. godine preminuo u Atini.

PETAR BRINE UČITELJA
POLOVINOM marta 1938. godine, Jugoslavija je dobila granicu sa Nemačkom. Hitler je ušao u Beč 14. marta, izvršio aneksiju Austrije a da ni Francuska ni Britanija nisu reagovale. Ubrzo se Hitlerova senka nadvila nad Benešovu Čehoslovačku, članicu Male antante. Od Daladjeove Francuske, inspiratora malog i velikog antantizma - protivnemački nastrojenog, nije bilo moguće očekivati ikakvu pomoć. Stojadinović je čitavo leto 1938. proveo stišavajući mađarske teritorijalne apetite uperene prema Češkoslovačkoj, čije su nade da se održi kopnele iz dana u dan.
U Parizu, u svom stanu 9. Sljuare Moncey, u sedamdeset devetoj godini, preminuo je poslednji od unuka velikog i besmrtnog vožda knez Arsen Karađorđević. Sahranjen je 23. oktobra 1938. godine u Topoli, na Oplencu.
U novembru su knez Pavle i kneginja Olga boravili u Londonu i kao gosti kralja i kraljice odseli u Bakingemskoj palati. Knez Pavle je imao razgovor s Čemberlenom koji ga nije nimalo ohrabrio. Osim toga, kako je napisao Nil Balfur, počeo je da se brine za budućnost svoga najstarijeg sina Aleksandra koji je na Itonu kao đak ispoljio veliku intelektualnu lenjost. Savim slične probleme imao je kao staratelj mladog kralja Petra. NJegov profesor Sesil Perot je bio vrlo zabrinut za budućnost svog đaka i uputio je pismo knezu Pavlu: "Petar odaje tako očigledne znake nepravilno razvijene mentalnosti da je sasvim nužno razmotriti radikalne izmene u sadašnjem sistemu njegovog školovanja..."
"Kralj Petar jedva ume da govori i piše srpski, njegovo znanje francuske i nemačke gramatike skoro i ne postoji, znanje latinskog mu je tako površno da nema vrednosti kao sredstvo vežbanja logičkog mišljenja... Petar je spor radnik - on misli sporo, govori sporo i piše sporo"... Zanimljivo je, to je u svom dnevniku kneginja Olga napisala, da su Aleksandar i Petar voleli zajedno da se igraju, najviše vremena provodeći vozikajući se u njihovim malim automobilima po dvorskom imanju.

STOJADINOVIĆ PODNOSI OSTAVKU
ZA početak decembra, u Jugoslaviji su bili zakazani parlamentarni izbori. Stojadinović i njegova JRZ (Jereza) činili su ogromne napore da pobede. Na zborove je stizao sa oklopljenim jedinicama Jugorasa - vladine organizacije radnika kojoj je na čelu stajao Dragiša Cvetković. Pratila ga je njegova do zuba naoružana "Zelena garda".
U koaliciji sa Jerezom bio je jedini pravi jugoslovenski fašista, vođa "borbaša" Svetislav Hođera. Stojadinoviću su se njegove pristalice obraćale sa "vođo" i na upriličenim paradama pozdravljale ga fašističkim pozdravom. Dok je Petar Živković sa svojom Jugoslovenskom nacionalnom strankom bio uz Vlatka Mačeka u bloku udružene opozicije, to nije bio slučaj sa Zborom Dimtirija LJotića, koji je na izbore izašao sa samostalnom listom. I tako je 11. decembra 1938. godine Stojadinovićeva JRZ pobedila sa malom većinom glasova, najviše zbog pobeda Korošeca u Sloveniji i muslimana Mehmeda Spahe koji je dobio najveći broj muhamedanskih glasova. Stojadinovićeva vlada je ušla u krizu. Kad su Korošec i pet ministara podneli ostavke, Stojadinović je posle još jednog neuspelog pokušaja bio prinuđen da 4. februara 1939. godine podnese ostavku.
Govorilo se da je za to najzaslužniji bio Korošec, kome je, opet se nagađalo, Knez Pavle dao znak. Nema pouzdanih podataka o razlozima zbog kojih je knez Pavle otpustio svog prvog ministra. Postoje verovanja da je to učinio zbog Stojadinovićevog sve većeg približavanja Rimu i Berlinu, što ga je činilo nepopularnim u Srbiji a što se u narodu odražavalo i na popularnost kneza-namesnika. Postoje izvesna mišljenja da je na kneza u Engleskoj vršen pritisak zbog bojazni Engleza da će Stojadinović odvući Jugoslaviju prema silama osovine.

Muzika ratnih bubnjeva
  27.07.2003

Piše: Milorad Janković
U JEDNOM pismu koje je knez Pavle uputio svojoj tašti, velikoj vojvotkinji Jeleni, početkom 1940. godine, on kaže da je Stojadinovića morao smeniti jer je počeo da širi gnusne neistine o njemu, tobože, knez Pavle nije bio sin Arsenov! Vajar Ivan Meštrović u svojim "Uspomenama na političke ljude i događaje" pripoveda razgovor s knezom Pavlom u Zagrebu sredinom leta 1939. godine . Prilikom lova koji je u Belju bio priređen grofu Galeacu Ćanu, Stojadinović i Ćano su danju lovili a noću pravili orgije. Ćano je poželeo jednu lepu ženu koja je bila supruga izvesnog državnog funkcionera i bilo mu je udovoljeno.
Isto tako, noću su dugo razgovarali u četiri oka. Rezultat je bio nacrt dogovora da Srbi uzmu Solun i pola Albanije. Meštrović je svoje memoare pisao posle Drugog svetskog rata i sa velike vremenske distance. Zbog toga, a naročito zbog njegovog ostrašćenog hrvatskog nacionalizma, teško je poverovati da se Stojadinović sa Ćanom u Belju dogovarao da se "isprazne i napuste svi zapadni krajevi" a uzme Solun i pola Albanije. Pogotovu teško je poverovati da bi knez Pavle u takve stvari poverovao i da bi, prema Meštroviću, još dodao da bi, da je uspelo Stojadinoviću ostvariti svoj dogovor sa Đanom, bili "zadovoljeni velikosrbi, Musolini i Pavelić". Potonji "poglavnik" NDH je u to vreme i sve do proglašenja hrvatske nezavisne države bio sasvim beznačajan politički "čimbenik".

BEOGRAD OBAVEŠTAJCU NE VERUJE
DRAGIŠA Cvetković je započeo sa formiranjem svoje vlade 6. februara 1939. goidne. Marta meseca Čehoslovačka je prestala da postoji. U okrnjenoj, Slovačkoj, stvorena je marionetska vlada i ta država je imala fiktivnu nezavisnost. Moravska i Češka bile su priključene Trećem rajhu. U Zagrebu Vlatko Maček je shvatio da ne može očekivati od Nemačke i Italije svoju nezavisnu državu. Bio je u pravu jer je 1941. godine NDH bila sasvim nalik na Slovačku i bez budućnosti. Zbog toga je Vlatko Maček pristao da se sa Beogradom dogovori po pitanju "hrvatskih legitimnih zahtjeva".
Početkom 1939. godine u Berlinu se na dužnosti jugoslovenskog vojnog, pomorskog i vazduhoplovnog atašea već nalazio Vladimir Vauhnik, đeneralštabni pukovnik, izuzetno sposoban obaveštajac koji će ostaviti dragocena svedočanstva o događajima koji će uslediti. Posle pada Čehoslovačke svi posmatrači u Berlinu su se pitali šta će biti sledeći Hitlerov zahvat: Poljska, Litvanija, Jugoslavija ili Belgija i Francuska. Stvaranje Velikog rajha bilo je u toku i više se nisu mogli prikriti nemački osvajački planovi nazvani "proširenje životnog prostora". Pukovnik Vauhnik je vrlo brzo došao do podataka o broju divizija koje bi Nemačka mogla imati ako rat izbije do jeseni 1939. godine: od 92 do 96. Od tada, jugoslovenski Generalštab je imao najpreciznije moguće izveštaje o potencijalu i namerama Nemaca, a preko jugoslovenskog konzulata u Pragu sve inforamcije iz Berlina stizale su do Londona i Pariza.
Iz razgovora sa generalom Bekom, koji je zbog neslaganja sa Hitlerom bio uklonjen iz vojske, pukovnik Vauhnik je saznao da u nemačkom glavnom štabu postoji bojazan od rata na dva fronta (zbog manjka divizija) i da bi u takvoj jednoj situaciji treći front na Balkanu doveo Nemačku u gubitničku poziciju. Zbog toga je bio shvatljiv napor vojne industrije Rajha da se što pre proizvede dovoljno oružja za opremanje što većeg broja divizija, to jest, na osnovu toga moglo se zaključiti da Hitler sigurno priprema Nemačku za borbu na dva fronta. Hitler je čekao da broj njegovih divizija dosegne stotinu, kako bi tek onda izazvao sukob.
Pukovnik Vladimir Vauhnik je krajem proleća 1939. jugoslovenskom Generalštabu poslao dužu analizu u kojoj je predvideo i nemački napad na Poljsku. Nažalost, ne samo u Beogradu, preovladavalo je uverenje da se Hitler ubrzano naoružava zato što je Nemac po mentalitetu vojnik koji voli da paradira. Posle Minhena, verovalo se da će se "manjim ustupcima" zadovoljiti nemačka aspiracija i da će mir u Evropi potrajati.

"CRVENI KAMERNI ORKESTAR"
DRAGIŠA Cvetković, rođen u Nišu 1893. godine, u politiku je ušao 1923. godine kada je postao predsednik niške opštine. Za poslanika je izabran 1927. godine. Zanimljiv je podatak do koga je došao Vasa Kazimirović, prema kome je Dragiša Cvetković, prozvan Gile, za vreme studija u Švajcarskoj bio socijalista po ubeđenju i veliki antimilitarista pa je zbog toga odbio da služi vojni rok. Dragiša Cvetković je bio vrlo omrznut i omalovažavan, nije imao, što je sigurno, govornički dar, ali nije bio od "ljudi najniže kulture, sumnjive rase, ozloglašene reputacije" kako mu je to Jovan Dučić pripisivao. Ministar dvora Milan Antić je primetio da Cvetković vrlo često završava svoje govorenje neodređeno: "Kod njega nijedna misao nije izrečena do kraja i uvek je prekidana uzrečicom "i to tako".
Teško da bi se mogao naći više opanjkavan političar između dva rata od Dragiše Cvetkovića, kojem je, između ostalog, prigovarano da se po dolasku na vlast lično zauzeo da se iz zatvora puste komunisti Koča Popović i Ivo - Lola Ribar. Ceo predratni Beograd je znao da se otac Koče Popovića obogatio liferujući brašno srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, brašno sa dodatkom peska ili gipsa, ali malo ko je u to vreme znao da su sinovi uglednog dr Ivana Ribara ostrašćeni ideološki zaslepljenici - komunisti. Recimo, bogata i otmena beogradska dama, rođaka slikara Save Šumanovića, Hrista Đorđević je bila članica uprave Paviljona "Cvijeta Zuzorić" na Malom Kalemagdanu, gde su se održavale mnogobrojne izložbe slika. Često je Hrista Đorđević dočekivala kneza Pavla i bila u njegovoj pratnji dok je on obilazio neku izložbu u Paviljonu. Tek mnogo posle rata se doznalo da je ona u najvećoj konspiraciji bila u mreži zvanoj "Crveni kamerni orkestar", tajnoj komunističkoj organizaciji koju je u Beogradu uspostavio, niko drugi do, Mustafa Golubić!
Od stvaranja Jugoslavije vlade Velike Britanije su budnim okom pratile sve što se događalo sa hrvatskim pitanjem. Bilo je prihvaćeno mišljenje da su zahtevi najpre Radića, a potom Mačeka, privlačno tlo za strano mešanje i dobar povod za uplitanje gordog Albiona u unutrašnju politiku Kraljevine Jugoslavije. U vremenu namesništva brojni su Britanci dolazili u Jugoslaviju i bavili se našom rak-ranom kao savetodavci, dušebrižnici, lekari i nadrilekari. Hrvatsko pitanje i britansko uplitanje vrlo dobar su reprezentativan primer za jednu studiju o mehanizmu, versatilnosti, sredstvima i rezultatima vrlo konstantne engleske spoljne politike koja joj još uvek obezbeđuje status velike sile. Pored stalnih službenika ambasade, hrvatskim pitanjem su s bavili DŽ. Sejvidž, Siton-Botson, B. Bin, a Mačeku su engleske poruke stizale i preko žena. Najsigurnija veza između Hrvata i Engleza bio je Juraj Krnjević.

DVE GRANICE SA ITALIJOM
POČETKOM aprila, tačnije 9. aprila 1939. knez Pavle je otputovao u posetu Italiji. I pored svih njegovih strepnji, Musolini nije vršio pritisak na Jugoslaviju, igrao je ulogu mirotvorca. Jedino što je predočeno knezu Pavlu bilo je u formi saveta da bi, u slučaju da se sile osovine nađu u ratu, bila poželjna neutralnost Jugoslavije. Na Veliki petak 1939. godine Italijani su se iskrcali u Albaniji. Kraljevina Jugoslavija dobila je dve granice sa Italijom. Knez Pavle proživljavao je teške dane.
Geostrateški položaj Jugoslavije u budućem ratu i njenu politiku neutralnosti jasno je uviđao i britanski ambasador u Beogradu ser Ronald Kembel. U pismu lordu Halifaksu od 16. februara 1939. godine, on kaže: "Time se ne menja činjenica na koju sam više nego jednom skretao pažnju, da geografski položaj primorava Jugoslaviju da dok je god to moguće očuva neutralnost, pod pritiskom ekonomskih činilaca, pak, ona može više favorizovati Nemačku i Italiju, ukoliko se te sile udruže u jednom budućem ratu". Osim što je povećala propagandnu aktivnost u Jugoslaviji Britanija nije mogla da uzme većeg učešća u trgovini sa Jugoslavijom i pored upornog insistiranja kneza Pavla pa i samog ambasadora se Ronalda Kembela.
Okolnosti na evropskoj sceni i poimanje sopstvenih slabosti doprineli su da se u Velikoj Britaniji polako menjao kurs prema Jugoslaviji koja je sve više bila posmatrana kao nesiguran saveznik. Nil Balfur navodi jedan razgovor kneza Pavla i britanskog ambasadora koji se odigrao posle posete kneza Pavla Italiji. Po uputstvima lorda Halifaksa ser Ronald Kembel je upitao kneza: "Šta Jugoslavija namerava da učini ako Nemačka upadne u Rumuniju?" Knez Pavle je besno reagovao i zauzvrat upitao: "Šta Britanija namerava da učini?" Na ovo Englez nije imao odgovor.

KNEZ U BERLINU
U JUNU mesecu, 1. 6. 1939. godine, knez Pavle je krenuo u četvorodnevnu državnu posetu Nemačkoj. Poseta je upriličena nemalo posle pompezne i grandiozne proslave firerovog pedesetog rođendana. Pukovnik Vladimir Vauhnik ostavio je precizan opis dočeka koji je knezu Pavlu priređen. Bilo je potrošeno preko 30 miliona maraka za ukrašavanje Berlina a palata za goste na reci Spree bila je potpuno preuređena. Trideset hiljada SA trupa je bilo mobilisano za službenu bezbednost i špalir, novine su donosile napise o Jugoslaviji u najboljem mogućem svetlu. Bila je priređena parada trupa koja skoro nije zaostajala za onom koja je bila za Hitlerov rođendan. Tome treba dodati veličanstven prijem sa banketom, a Gering je u zamku Šarlotenburg priredio večeru sa neverovatnom "venecijanskom noći".
"Program prijema je protekao bez ikakvih smetnji i ponovo je zablistala nemačka sposobnost za organizaciju", piše pukovnik Vauhnik. "Ali, mnogo teže je tekao rad oko pregovora između kancelara Hitlera i kneza namesnika, koji se tada pokazao kao jedan krajnje vešt i priseban diplomata. Bezuspešan je bio trud Hitlerov, Geringov i Ribentropov da pridobiju kneza za pakt prijateljstva sa Nemačkom, ili da barem iz njega iznude obećanje da s Engleskom neće sklapati nikakav ugovor o garantijama. Knez namesnik nije štedeo komplimente silnom napretku nove Nemčake i svečano je obećao, da će Jugoslavija održavati prijateljske političke i privredne odnose sa Nemačkom, naravno samo dotle dok Nemačka ne bude stavila nikakve teritorijalne zahteve prema Jugoslaviji". Bauhnik svedoči da je pred sam odlazak kneza iz Berlina učinjen još jedan pokušaj da se knez privoli. "Ovaj razgovor koji je bio predviđen za pola sata, otegao se preko tri čas. Strpljivo sam čekao u predsoblju kraj razgovora i jako sam bio iznenađen, kada sam morao zapaziti da Hitler, pri napuštanju odaje nije ni pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo o rezultatu rzagovora. NJegov mrki pogled i nervozno micanje usana je to dokazivalo."

Zamukli bledi Firer
  28.07.2003

Piše: Milorad Janković
MINISTAR Dvora Milan Antić ostavio je u svojim zabeleškama utiske na tu posetu Berlinu: "Hitler je bio neprirodno tih i miran, on koji nije ćutao ni danju ni noću, koji je uvek živeo u transu. Nisam poneo nikakav utisak, što je najgore! Knez je sa njim govorio. 'Ruke su mu meke', kaže, 'kao kraci meduze. Osećate jezu od njihovog dodira. Lice žuto kao voštane figure"'.
Može se reći da je knez izašao kao pobednik iz duela sa firerom, čovekom još radikalnijim nego što je to bio njegov ideolog Alfred Rozenberg koji je u svom delu "Mit dvadesetog stoleća" bio postavio "nova" pravila ponašanja: pravičnost, objektivnost, gotovost na ustupke - sva ova stanovišta koja racionalnom mišljenju moraju izgledati dragocena, potpuno gube svoju vrednost pred jednim naročitim idealom koji se zasniva na verovanju u rasu. Rozenberg je tvrdio da sve što hoće da postane činjenica mora se odreći objektivnosti, ne sme znati ni za sporazum ni za obzire, jer onda gubi svoju samosvojnost, samoličje.
Knez Pavle je posvećivao veliki deo svog vremena radu na sporazumu sa Hrvatima. On je skoro pet godina u raznim situacijama vodio razgovore sa Mačekom, slušao njegove predloge za sporazum, davao mu odgovore i protivpredloge i sa nadčovečanskim strpljenjem slušao neprekidne žalbe i protivrečne dokaze sa hrvatske strane. Bio je uveren da Jugoslavija ne može opstati ako Srbi i Hrvati nisu za nju, a imajući stalno na umu amanet kralja Aleksandra da se njena celina mora sačuvati, knez Pavle je morao pitanju njenog očuvanja posvetiti najveću pažnju.

NEMCI OKUPIRALI POLJSKU
SREDINOM jula, na poziv kralja DŽordža, knez Pavle i kneginja Olga otputovali su u London. Kralj DŽordž je 17. jula odlikovao kneza Pavla najvišim britanskim odličjem viteškog reda - Ordenom podvezice i tim povodom je u Bakingemskoj palati bio priređen veličanstven bal za devet stotina zvanica. Na ručku kod predsednika vlade u Dauning-stritu, pred najvišim zvaničnicima Imperije, knez Pavle je izneo svoje mišljenje o Hitleru i preneo šta Hitler misli o Britancima. Isto tako, upozorio je da su rusko-nemački pregovori u toku. Knez Pavle je predviđao da će pitanje Danciga izazvati rat.
Knez se nalazio u svom dvorcu Brdo kod Kranja kada je 22. avgusta dobio vest da je potpisan pakt o nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Nemačke. Pošto je samo nekoliko dana pre toga prihvatio uslove sporazuma Srba i Hrvata, Maček je pristao da sa Cvetkovićem potpiše taj dokument 23. avgusta na Bledu, a 26. avgusta formirana je nova valda Cvetković-Maček. Hitler je 1. septembra u Rajhstagu objavio da su nemačke trupe prešle poljsku granicu. Uprkos svim predviđanjima da će poljski otpor trajati čak šest meseci, pukovnik Vauhnik je svoje pretpostavljene u Beogradu obavestio, sjajno predviđajući trajanje operacije: "Značajno naprednije stanje nemačke vojske u sprovođenju ratnih priprema kao i preimućstvo njihovog obuhvatnog napredovanja dovodi do zaključka da će otpor biti slomljen u roku od četiri nedelje. Ako dođe i do neočekivanog uplitanja sovjetske Rusije, onda može da bude kampanja reducirana na tri nedelje". Poljska je pala posle 18 dana! I, zaista, Sovjeti su kao maroderi ugrabili Istočnu Poljsku i baltičke dražve. Engleska i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Jugoslavija je proglasila svoju neutralnost.
Sporazum Cvetković-Maček izazvao je nezadovoljstvo i kod Srba i kod Hrvata. Uspostavljena je Banovina. Hrvatska, koju je Slobodan Jovanović smatrao kao "izdvojenu oblast sa naročitim pravima", nalik na današnju zajednicu Srbije i Crne Gore. Dragiša Cvetković je bio napadan sa svih strana, a Mačekova koalicija je počela da se raspada jer su Hrvati smatrali da su dobili manje nego što im pripada. U Beogradu, predsednik SANU Slobodan Jovanović je objašnjavao da bez građanskog rata Hrvatima se ne može oduzeti ono što su dobili. U Hrvatskoj je ustaša Mile Budak rasturao svoj letak u kome je teško optuživao Mačeka "da više voli bijelog orla Karađorđevića nego li čast i slobodu hrvatskog naroda".

ODRŽANJE DVA GREHA
NEKOLIKO meseci posle sporazuma Cvetković-Maček u Beogradu je pokrenut list Srpskog kulturnog kluba "Srpski glas" u kome Dragiša Vasić i Slobodan Jovanović pišu pod parolom "Jako srpstvo - jaka Jugoslavija": "S obzirom da su Hrvati sporazumom Cvetković-Maček dobili više nego što su ikada imali, da je njihov teritorijalni opseg postao veći nego i u jedno doba njihove mutne državne samostalnosti", "Srpski glas" je zahtevao da se izvrši revizija sporazuma i "Srbima iz granica bivše Hrvatske i Slavonije dade puno pravo da se slobodno izjasne, da li će njihovi srezovi ostati u Hrvatskoj ili će se pridružiti svojoj srpskoj jedinici".
I advokat Stevan Moljević je, kako piše Vasa Kazimirović, izjavio da je sporazum Cvetković-Maček drugi Minhen, "ružno delo". Dimitrije LJotić je 22. februara 1940. godine šaljući knezu Pavlu svoju brošuru "Drama savrmenog čovečanstva" uputio knezu svoje prvo pismo u kome kaže da su se "u stvari Presto i Država oslonili na dr Mačeka i Hrvate, da se oni sporazuma ne drže, da se sve jasnije ispoljava njihova težnja za državnošću hrvatskom - težnja koja će se završiti cepanjem". LJotić je još rekao da su se "dva greha, srpski i hrvatski, sporazumeli za svoje održavanje".
Pred kraj leta 1939. godine Knez Pavle je zahtevao od Engleske i Francuske da se njihove trupe što pre iskrcaju u Solun "kako bi se Italiji nametnula neutralnost, što će nam dozvoliti da preteknemo nemačko-italijanski blok na jednoj ranjivoj tački koja nam se sada nudi" (iz pisma francuskog ambasadora Brižera Parizu, 3. septembra 1939. godine). Francuska je taj zahtev odbila. Britanija je odgovorila predlažući "Neutralni balkanski blok" - staru Stojadinovićevu ideju koju on nije uspeo da izvede. Francuzi su taj plan stavili u novine i tako je sve bilo unapred osuđeno na neuspeh. Svet je opet bio iznenađen kada su 1. decembra sovjetske trupe prešle finsku granicu. Otpor Finaca je potrajao sto dana i okončao se kapitulacijom.

OPET KRIV KNEZ?
PO pitanju sporazuma Cvetković-Maček duhovi u zemlji se nisu stišavali. Knez Pavle je posle svoje posete Zagrebu polovinom januara 1940. godine verovao da je time postignut bar delimičan uspeh, pa je nastupilo kod njega malo olakšanje. Međutim, stvorile su se snage koje su se iz raznih, često, uglavnom partijskih razloga, stale protiviti sporazumu. Najviše su tome doprineli stalno ponavljani hrvatski zahtevi za proširenje sporazuma, ne samo u pogledu nadležnosti već i u pogledu teritorija.
Polemika oko sporazuma se rasplamsavala ali on je u inostranstvu bio vrlo korektno primljen, osobito u Engleskoj i Francuskoj. U Hrvatskoj Banovini Frankovci su i dalje zahtevali posebnu hrvatsku državu. Komunisti su najpre napadali "velikosrpske hegemoniste" ističući da je postignut uspeh koji treba "da zbije još više radne mase i ugnjetene narode" a onda su napali sporazum ocenjujući ga kao "pokušaj velike prevare naroda".
Napadali su i hrvatsku gospodu prigovarajući joj za "majmunisanje talijanskim fašistima i nemačkim nacional-socijalistima" zbog formiranja uniformisanih postrojbi "Seljačke zaštite" i "Građanske zaštite". U Srbiji se otvoreno govorilo da je glavni krivac za sporazum - knez Pavle i da je on stvorio Banovinu Hrvatsku kako bi udovoljio zahtevima Engleza koji su se uvek rukovodili samo svojim interesima.
Tada je o knezu počelo da se govori da je njemu Srbija poslednja briga. Bilo je i mišljenja da je sporazum bio neophodna mera kako bi se zemlja ojačala uoči novog opšteg rata. Vladimir Ćorović je, pak, pisao da je sporazum "čista plemenska podela". Demokratska stranka je smatrala da je sporazum napravljen kao trgovački pazar za gotovo i da je njime srpski narod "odgurnut u stranu".

DEBAKL KOD DENKERKA
POČETKOM 1940. godine na zapadnom frontu počelo je grupisanje nemačkih divizija. Istovremeno započet je propagandni rat. Nemci su puštali glasine da će tog i tog dana napasti Mažino liniju. Širili su i glasine o okupljanju nemačkih snaga u Slovačkoj radi napada na Jugoslaviju. A onda je usledilo novo Hitlerovo iznenađenje: 8. aprila Nemci su napali Dansku i iskrcali se u Norveškoj. Englezi behu nadmudreni, kako je to priznao i Vinston Čerčil, a uspeh nemačkog oružja je bio potpun.
Posle velikog broja propagandnih manevara, 10. maja 1940. godine započeo je nemački napad na Francusku. Mažino linija je zaobiđena napadom na Holandiju, Belgiju i Luksembrug! Holandija je pala posle pet dana a general fon Runšted je u Abvil, francuski gradić na morskoj obali blizu granice sa Belgijom, stigao 15. maja. Engleska vojska je bila potisnuta ka Denkerku. Nemci su demonstrirali veštinu ratovanja i njihove trupe su išle iz proboja u proboj pobedonosno prema Parizu.
Francuska odbrana je slabila iz dana u dan. Pariz je zauzet 14. juna 1940. godine. Mažino linija se raspala i snage Trećeg Rajha su prešle Rajnu. Francuska se vrlo brzo našla na kolenima. Hitlerov uspeh je bio kolosalan. Primirje je potpisano 24. juna. Englezi su jedva spasli ostatke svojih trupa posle debakla kod Denkerka. U Berlinu je Gebels organizovao 18. juna Hitlerov trijumfalni ulazak u prestonicu kao "najvećeg vojskovođe svih vremena". Toga dana Radio London je emitovao glas jednog francuskog generala koji se nije predao i koji je svoje ponižene sunarodnike pozvao da mu se pridruže u borbi protiv nemačkog zavojevača. Bio je to general Šarl de Gol, koji je toga dana spasio obraz Francuske.

Stiže pomoć Francuskoj
  29.07.2003

Piše: Milorad Janković
OBIČNOM svetu u Srbiji teško je bilo da poveruje da je njihov veliki saveznik iz Prvog svetskog rata - Francuska tako lako kapitulirala. Na Kalemegdanu se već nalazio Meštrovićev spomenik zahvalnosti Francuskoj na kome je pisalo "Volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914-1918". Krajem juna u francusku ambasadu stigao je jedan srpski seljak sa obravnicom o ramenu i zahtevao da ga primi lično ambasador. Primio ga je mladi službenik ambasade Arno Vapler koji je u Beogradu tek započinjao svoju diplomatsku karijeru. Srbin mu je rekao da je došao kao prijatelj i saveznik Francuske koji ne veruje u ono što piše po novinama.
"Ja sam učestvovao u proboju Solunskog fronta i znam Francuze. Francuska je sad, kao i mi 1915. samo uzmakla ali nije položila oružje. Raspitao sam se kod mojih i svi se slažemo: Francuskoj nedostaje municija. Znači, Francuskoj treba pomoć." I Srbin je pred iznenađenog Vaplera iz obravnice istresao na astal pedesetak metaka za pušku.
"To vam je od mene, to sam ja sačuvao i garantovano su ispravni. I drugi će vam još doneti." Francuz je bio dirnut i imao je suzu u oku, kada mu je na rastanku srpski seljak još rekao: "Drž’te se. Živela Francuska!"
Musolini je 10. juna 1940. godine objavio svoju nameru da uđe u rat na strani Nemačke. Bio je impresioniran Hitlerovim brzim pobedama. Pred Jugoslavijom su bila nova velika iskušenja. Francuska više nikome nije mogla da pomogne, pogotovu da nekome isporuči oružje. Engleska je morala da se naoružava misleći kako da se odbrani od invazije koja nije, istina, usledila posle Denkerka, ali nije bila nemoguća, prema tome prodaja oružja Jugoslaviji nije bila na dnevnom redu. Jugoslovenski Generalštab i general Nedić su vapili za dodatnim nabavkama oružja.

SPORAZUM SA MOSKVOM
U TAKVOJ vrlo ozbiljnoj situaciji, uprkos tome što je bio ubeđen da je komunizam veće zlo od fašizma, knez Pavle je otpočeo normalizaciju odnosa sa Sovjetskim Savezom sa kojim Kraljevina Jugoslavija od svog stvaranja nije imala diplomatske odnose. Imao je nameru da vojsku snabde oružjem i time smanji zavisnost Jugoslavije od Nemačke. Početkom maja potpisan je trgovinski sporazum sa Sovjetskim Savezom. Diplomatski odnosi su sa Moskvom uspostavljeni 24. juna 1940. godine. Prvi jugoslovenski ambasador u SSSR bio je Milan Gavrilović, lider Srpske zemljoradničke zadruge. Za vojnog izaslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi beše postavljen đeneralštabni pukovnik, kontraobaveštajni oficir Žarko Popović, čiji je stariji brat potpukovnik Uglješa bio načelnik tajne vojnoobaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije. Zanimljivo je da su obojica rođena braća Save Popovića, onoga Save koji je sedeo u istoj klupi Druge muške gimnazije sa knezom Pavlom!
Sava je bio vrlo talentovan slikar i likovni kritičar "Politike". Imao je naročitu sklonost prema belim odelima i izložbe je posećivao obučen u beli trenčkot sašiven u Londonu. Sava Popović je duže vremena živeo u Velikoj Britaniji i odande bio proteran zbog saradnje sa sovjetskim GPU-om. Održavao je veze sa Mustafom Golubićem bivšim crnorukcem rodom iz Stoca u Hercegovini. Golubić je bio komita u balkanskom ratu i čovek koji je po Apisovim zadacima obavljao specijalne zadatke u Evropi i Rusiji.
Nemački obimni vazdušni napadi na Englesku počeli su sredinom juna 1940. godine. Gađane su luke, aerodromi, putevi i London. Luftvafe je imala naređenje da zadobije nadmoćnost nad RAF i time osigura vazdušnu prevlast nad Engleskom.
Početkom jula knezu Pavlu stiglo je pismo od njegovog prijatelja kralja DŽordža. Engleski kralj je pisao: "Ovde u Engleskoj svi smo se divili veštini i sposobnosti predviđanja koje si ti pokazao sprovodeći politiku svoje zemlje, pa smo uvereni da ćeš uspeti da sa tom politikom nastaviš idući čvrstim i nezavisnim putem koji si odabrao. Siguran sam da si u pravu kad veruješ da se u tom pravcu nalazi najveća nada za očuvanje jugoslovenske časti i integriteta."

MUSOLINI ULAZI U GRČKU
PRIJATELJ kneza Pavla rumunski kralj Karol abdicirao je 6. septembra. Hitler je primorao Rumune da deo Transilvanije predaju Mađarskoj, deo Dobrudže uzela je Bugarska a Staljin je uzeo Besarabiju i Severnu Bukovinu. General Antonesku je došao na vlast i mladi Mihajlo je po drugi put proglašen za kralja Rumunije. Ubrzo je, zajedno sa majkom Jelenom, postao taoc u svome dvorcu, kralj bez slobode kretanja. Prvih nedelja oktobra u Rumuniju su stigle nemačke trupe. Za kneza namesnika nastavljala se serija loših vesti i sve veće zabrinutosti: Musolini je 28. oktobra umarširao u Grčku. Na zahtev grčkog kranja Đorđa i premijera Metaksasa Jugoslavija je Grčkoj isporučila oružje, hranu i konje.
Nemačka nije preduzela invaziju britanskog ostrva. Luftvafe nije uspela da zagospodari engleskim vazdušnim prostorom. Britanska propagandna mašina odnela je pobedu i uspelo joj je da ubedi Engleze da je Nemačka pretrpela poraz na kanalu La Manš. Britansko ratno vazduhoplovstvo i propaganda postali su najbolje oružje engleskog vođenja rata.
Posle pobede nad Francuskom Hitler i Gebels su stali govoriti o pozvanju Nemačke da u Evropi uspostavi "novi poredak". To je značilo da se Nemačka sprema da "uzme u zaštitu" ceo kontinent. Kako bi se mogao ostvariti ovako ambiciozan plan, Nemačka je morala najpre da zagospodari Sredozemnim morem. Bilo je to više nego neophodno posle propasti italijanske ekspedicije, koja je posle zauzeća Sidi Baranija doživela fijasko u Libiji. Nemački "novi poredak", "životni prostor" imao se ostvariti sa jednim ciljem pomoću snažne države.
Adolf Hitler je to jasno izrazio: "Država je samo sredstvo za jedan cilj. Cilj leži u održavanju i u napredovanju jedne zajednice fizički i duševno podjednakih ljudi. Zbog toga je najviši cilj, najveća svrha narodne države briga za održavanje svih onih rasnih preelemenata koji, kulturno delujući, stvaraju lepotu i dostojanstvo višeg, savršenijeg čovečanstva." Započinjući svoja osvajanja, pod vođstvom Hitlera, Nemačka je ustala protiv jednakosti ljudskog roda i tome suprotstavila novi ideal "gloria sanguinis".

RASPUŠTENE MASONSKE LOŽE
POSLE rumunskog primera Nemačka je pojačala pritisak na Kraljevinu Jugoslaviju. Počelo je sa zahtevima da se Jugoslavija mora opredeliti. Vlada Dragiše Cvetkovića dala je odgovor: zaustavljen je rad izvesnih engleskih kulturnih misija, obustavljeno je izlaženje nekih masonskih listova i ubrzo su raspuštene i masonske lože. Po prvi put u školama, francuski jezik je zamenjen italijanskim.
Postojanje trojnog pakta je Hitler obelodanio u novembru i njemu su odmah pristupile Mađarska, Rumunija i Slovačka. Bugarska će to isto učiniti nešto kasnije. Na kraju 1940. godine Kraljevina Jugoslavija je bila opkoljena sa svih strana. Ministar vojni Milan Nedić bio je ubeđen da je Nemačka nepobediva sila i da je Engleska izgubila rat. Nedić je predlagao da Jugoslavija treba da stane uz sile osovine i da pre nego što to učine Italijani zauzmu Solun. U vladi Cvetković-Maček dva ministra su bili strani agenti: Čubrilović i Andres. Italijani su početkom novembra tobože greškom bombardovali Bitolj. Generalu Nediću je zamereno što nije adekvatno odgovorio na provokaciju i on je bio smenjen. Knez Pavle je na njegovo mesto postavio starog generala Pešića.
U jesen 1940. godine pukovnik Vladimir Vauhnik iz Berlina je obavestio da će Nemačka na proleće 1941. godine imati na raspolaganju između 220 i 240 divizija. U Evropi nije bilo protovnika tako velikoj vojsci. Za osvajanje Francuske Hitler je upotrebio 130 divizija, pa je na osnovu svih svojih tadašnjih informacija Vauhnik zaključio da će sledeći protivnik Nemačke biti jači i opasniji od Francuza i Engleza zajedno. To je mogao biti samo Sovjetski Savez. Početkom decembra Hitler odustao od invazije Grčke i sve napore usmerio na plan "Barbarosa" - napad na Sovjetski Savez nameravao je da započne što je moguće pre u proleće naredne godine. Bio je propao njegov predlog Staljinu da zajednički napadnu Britaniju. Od momenta kada je 18. decembra potpisao naredbu za operaciju "Barbarosa", Hitlerov najvažniji problem je postao Solun. Nije mogao dozvoliti da započne izvršenje plana "Barbarosa" sa Englezima u Solunu. Dakle, napad na Grčku Hitler je morao izvesti bez odlaganja. Bilo mu je potrebno da svoje trupe preveze preko jugoslovenske teritorije. Za kneza Pavla ovako nešto nije dolazilo u obzir. S druge strane, vojnostrateški gledano, Hitler nije mogao da napadne Sovejtski Savez a da na svom boku ostavi Jugoslaviju koja mu nije bezuslovno odana.

GLASNI PATRIJARH DOŽIĆ
JUGOSLAVIJA je već imala pakt o prijateljstvu sa Mađarskom i ubrzano se pregovaralo sa Bugarskom. Strategija kneza Pavla zasnivala se na dobijanju u vremenu. On je bio upoznat sa Vauhnikovim izveštajima. Trebalo je dočekati početak napada na Sovjetski Savez i dotle - izdražti nemačke pritiske. Bio je sam na kormilu jednog broda koji je bez ičije zaštite plovio kroz minsko polje. Osim toga, knez je i dalje bio podozriv prema Musoliniju. Znao je da Duče neće dugo izdržati sa punim naručjem neuspeha. Musolini je sve već pokušao i mnogo se obrukao, ostalo mu je bilo da ostvari svoje pretenzije prema Jugoslaviji.
U zemlji, vlada Cvetković-Maček je radila, ali nikako nije mogla da dobije podršku Srba. Demokratska stranka se i ona, pridružila neprijateljima sporazuma Cvetković-Maček. Na čelu protivnika sporazuma bila je SPC i patrijarh Gavrilo Dožić. On je knezu Pavlu rekao da je sad Banovina Hrvatska "država u državi". "Srbi trpe razne nepravde, klevete i poniženja koje treba jednom da prestanu. Treba naći načina i mogućnosti da se postigne izmirenje Srba, Hrvata i Slovenaca, i da se sporazum izvrši na potpunoj pravičnoj osnovi, tako da interesi i jednih i drugih budu potpuno očuvani i u svemu ispravni." Nesretni patrijarh je tražio jednakost za svoje Srbe u državi koja je od početka bila "nakrivo nasađena" kao protiv prirodna tvorevina u kojoj je knez Pavle bio samo upravljač do punoletstva mladog kralja Petra, kome je, po izričitom zahtevu počivšeg kralja Aleksandra, imao da preda Jugoslaviju kakva je bila 9. oktobra 1934. godine. Knez Pavle se zakleo da će to učiniti.
Knez Pavle je bio plemić od najboljeg soja i znao je da drži reč. U zimu 1941. godine celim sobom je osećao tragičnost svog položaja. Pomišljao je i na ostavku. Bio je uveren da Jugoslavija, kakva je stvorena 1918. godine, nije moguća bez bratstva i razumevanja tri naroda.

Bolje pakt nego rat
  30.07.2003

Piše: Miodrag Janković
U BEOGRAD su stizale peticije Srba koji su se našli u Banovini Hrvatskoj. Srbi su tražili da teritorije u kojima su oni u većini budu izdvojene iz Banovine Hrvatske. Srbi iz Knina tražili su prisajedinjenje Banovini vrbaskoj, odnosno Srbiji. Srbi u Vrbaskoj banovini tražili su da imaju naslon samo na Beograd. U "Dokumentima o Jugoslaviji" štampanim u Parizu 1954. godine, Dragiša Cvetković je objasnio da je vlada imala nameru da reši srpski problem, i to "Uredbom o Srpskoj zemlji", prema kojoj bi "srpska jedinica trebalo da bude složena jedinica sa autonomnim pokrajinama: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Vojvodina". Uredba je, prema Dragiši Cvetkoviću, skinuta sa dnevnog reda u oktobru 1940. godine zbog "napada Italije na Grčku i proširivanja rata na Balkan".
Prema Nilu Balfuru, 12. januara 1941. godine knez Pavle je primio britanskog ambasadora koji mu je preneo poruku premijera Vinstona Čerčila koja je glasila: neutralnost Jugoslavije više nije dovoljna! Englezi šalju mehanizovani korpus u Grčku i predlažu stvaranje zajedničkog balkanskog fronta. Knez Pavle je bio vrlo ljut, shvatio je da Engleska zahteva da Jugoslavija izvrši samoubistvo. S druge strane, Hitler je povećavao svoj pritisak i činilo se da više nema tako veliko poverenje u jugoslovensko vođstvo. Posle francuskog sloma, na železničkoj stanici La Šarite sir Loar, Nemci su zaplenili arhivu francuskog Generalštaba i iz dokumenata saznali da su održavani jugoslovensko-francuski pregovori za vojnu saradnju na Balkanu.

ULTIMATUM FIRERA BEOGRADU
DRAGOSLAV Đorđević u svojoj knjizi "Na raskrsnici" piše: "Kada je Hitler odlučio da natera Jugoslaviju da priđe paktu pri kraju 1940. godine, on je imao vrlo povoljnu ekonomsku i političku situaciju. Francuska, tradicionalan zaštitnik Jugoslavije, bila je poražena, a Velika Britanija je bila suviše slaba da ponudi Jugoslaviji ma kakvu podršku. Politika Sovjetskog Saveza je bila: izbeći svako uvlačenje u sukob da bi sačuvao svoju snagu za posleratnu ulogu u stvaranju nove karte Evrope. Mala Antanta je bila mrtva, a svrha Balkanskog saveza je bila samo da zaštiti Rumuniju, Grčku, Jugoslaviju i Tursku, u slučaju da jedna balkanska država napadne neku od njih. Očigledno, Jugoslavija je zavisila od Hitlerove milosti."
"Razlozi britanske intervencije u Grčkoj bili su diktirani potrebom podizanja morala u Londonu", kaže Nil Balfur. Englezima je bilo stalo da angažuju nemačke trupe u južnom delu Balkana. Prema Čerčilovom planu, trebalo je žrtvovati veliki deo teritorije Jugoslavije i jugoslovensku vojsku uputiti preko albanskih gudura kako bi se Musolinijeva vojska naterala u klopku. To bi posigurno ubrzalo nemački napad. Jugoslovenski generali su ovaj Čerčilov plan ocenili kao apsurdan, a Hrvati i Slovenci u vladi rekli su da bi to bilo prepuštanje njihovih sunarodnika na milost i nemilost Italiji i Nemačkoj, i nisu se složili. Početkom februara 1941. godine Hitler je pozvao predsednika vlade Dragišu Cvetkovića i ministra spoljnih poslova Cincar-Markovića u Berhtesgaden na razgovore. Čas istine nije bio daleko. Odbrojavali su se poslednji dani jugoslovenske neutralnosti.
Tako su se 15. februara sastali Cvetković i Cinca-Marković sa Hitlerom, fon Ribentropom i fon Herenom, nemačkim poslanikom u Beogradu. Hitler je tražio da Jugoslavija priđe Trojnom paktu. Cvetković je to odbio pod izgovorom da bi pakt nametnuo obaveze protivne suverenitetu njegove države. Hitler mu je tada rekao da bi on poštovao nacionalni integritet Jugoslavije i da ne bi zahtevao njenu teritoriju za svoje vojne baze ili upotrebu jugoslovenskih saobraćajnica za vreme rata. Oba ministra su odbila bilo kakav odgovor. Ubrzo je u Beograd stigao Hitlerov ultimativni poziv: Firer želi da se sretne sa knezom Pavlom i sa njim reši problem!

SASTANAK U SALZBURGU
HITLER je bio nezadovoljan susretom sa Cvetkovićem i Cincar-Markovićem, ali ni jugoslovenska strana, osim malog dobitka u vremenu, nije imala čime da se podiči. U Beogradu zabrinutost je rasla zbog sve većeg priliva nemačkih trupa u Rumuniju. Ubrzo je knez Pavle naredio mobilizaciju 700.000 vojnika radi bezbednosti istočne granice. Iz Engleske je državni sekretar za rat Entoni Idn zahtevao od kneza Pavla da objavi poziciju svoje vlade. Knez Pavle je izbegao odgovor na pitanje šta bi Jugoslavija učinila u slučaju nemačkog prodora kroz Bugarsku zbog napada na Grčku. Kod Engleza je jugoslovensko oklevanje sve više izazivalo nervozu. Čerčil je uporno tražio od kneza da napusti Sloveniju i Hrvatsku i povuče se sa vojskom u Staru Srbiju i odatle napadne Italijane u Albaniji! Bugarska je potpisala Trojni pakt 1. marta i nemačke trupe su 2. marta ušle u Bugarsku.
Nemajući više mnogo izbora, 4. marta knez Pavle otišao je u Salzburg na sastanak sa Hitlerom. Sastanak je trajao pet časova i njemu je prisustvovao samo Ribentrop i to samo da posluži kao prevodilac kad bi zatrebalo. Predmet razgovora je bio Trojni pakt, i Hitler je sve preduzeo kako bi kneza obavezao na potpis, ali knez Pavle se vešto branio.
"Ja sam pokušao da ga odvratim od agresije na Grčku", ispričao je knez mnogo kasnije Dragoslavu Đorđeviću. "Govorio sam mu da je to mali narod i da mu ta slava nije potrebna. Hitler se složio sa mnom, ali je dodao da on mora da goni Engleze iz Evrope i zbog toga mora da zauzme Grčku. Meni je bilo jasno da je Hitler vrlo opasan čovek i da sa njime ne može da se radi olako i bez krajnjeg opreza. On je imao u svojim rukama strahovitu ratnu mašinu i mogao je da nas uništi za nekoliko dana"...
Objašnjavao je Hitleru da on ne može da učestvuje u ratu protiv Grčke koja je tradicionalni srpski prijatelj i dodao da je sa grčkom kraljevskom kućom u najbližim rođačkim vezama. Na to mu je Hitler uzvratio, rekavši da se od njega ne očekuje da uzme učešće u ratu, već da priđe Trojnom paktu. Pred kraj ovog vrlo teškog duela Hitler nije odustajao od svoje namere da prisili kneza Pavla da odmah da svoj pristanak, čak mu je nagovestio mogućnost napada Nemačke na Sovjetski Savez. Firer je pristao čak da iz pakta izostavi vojne klauzule. Knez Pavle nije popuštao, na kraju je rekao da on sam na licu mesta nema prava da potpiše, već da prethodno treba da se savetuje sa vladom i da sazove Krunski savez. Hitler je uvažio njegove argumente, ali je dao ultimatum - tri nedelje i ni dana više.

KRUNSKI SAVET - JEDNODUŠAN
ZEMLJA je bila u gotovo potpunom obruču sila osovine kada je 6. marta 1941. godine sazvan Krunski savet. O izgledima Jugoslavije u slučaju rata dao je objašnjenje general Pašić: posle pada prestonice, LJubljane i Zagreba, vojska bi bila prinuđena da se povuče u planine Bosne i Hercegovine. Posle šest nedelja, prema svim procenama, vojska bi morala da kapitulira. Svi članovi Saveta glasali su posle toga za potpisivanje Trojnog pakta, pod uslovom da se dobiju specijalni ustupci - izostavljanje vojnih klauzula. Knez Pavle je odlučio da odugovlači što je više moguće.
"Meni se ne može pripisati strah od Hitlera i nekakav kukavičluk", rekao je knez Pavle Dragoslavu Đorđeviću. "Moje je delovanje bilo samo na osnovu fakata i logičkog razmišljanja. Ja sam ispitao sve činjenice i iscrpno diskutovao sve probleme sa svima stranim predstavnicima kod nas. Tek kad sam uvideo da mi moramo sami bez ičije pomoći da uredimo naše odnose sa silama Osovine, mi smo odlučili da potpišemo pakt, i to ne onaj prvobitni, već mnogo izmenjen i ublažen u našu korist."
Konačno, 16. marta, iz Berlina je stigla vest koja je ulivala nadu. Pukovnik Vladimir Vauhnik je u jugoslovenski Generalštab poslao tačan raspored nemačkih trupa za napad na Sovjetski Savez. Precizan plan za akciju koji se ticao dve stotine divizija uz podršku satelitskih zemalja. Istovetan izveštaj je poslao i prvom ađutantu kneza Pavla. Vauhniku je u Berlinu rečeno da je napad već počeo - "pošto je prvi materijal za direktan napad već na putu, da su avioni već u delimičnoj pripravnosti". Kocka je bila bačena, Hitler je bio izdao "konačno naređenje", napad je imao da se izvede krajem maja.
"Ja sam lično činio sve u mojoj vlasti da ostanemo u miru dok Hitler ne ode na Sovjetski Savez. On je meni lično rekao da će da se obračuna sa Sovjetima", rekao je knez Pavle istoričaru Dragoslavu Đorđeviću.
Pukovnik Vauhnik je o svojim saznanjima obavestio Grke i Turke i Engleze. Kad je pokušao da to isto učini sa Sovjetima, oni su odricali svaku mogućnost nemačkog napada na SSSR. Jugoslovenski obaveštajac je bio prezadovoljan: "Izlišno bi bilo naglašavati kako pogodne izglede je imala Jugoslavija da preživi, u to vreme kada se Hitler odlučio za marš na istok", zapisao je kasnije u svojim uspomenama.

NOTA FON RIBENTROPA
KRUNSKI savet se opet sastao 20. marta 1940. godine. Ministar inostranih poslova Cincar-Marković je upoznao prisutne sa klauzulom Trojnog pakta o specijalnim ustupcima Jugoslaviji. Jedini nemački zahtev koji bi trebalo da bude poštovan bio je da ova klauzula ne sme biti objavljena i da će garancije biti date u dva odvojena pisma. Tekst tri note nemačkog ministra inostranih poslova fon Ribentropa (koje nisu smele biti objavljene) jugoslovenskom premijeru Cvetkoviću nosi datum 25. mart 1941. godine:
"Gospodine prvi ministre,
U ime nemačke vlade i po njenom nalogu imam čast da Vašu ekselenciju obavestim o sledećem:
Povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, bez ikakvog vremenskog ograničenja.
Gospodine prvi ministre,
Povodom razgovra vođenih u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu, imam čast da Vašoj ekselenciji ovim potvrdim u ime vlade Rajha da, u skladu sa sporazumom između vlada sila Osovine i kraljevske jugoslovenske vlade, vlade sila Osovine neće tokom ovog rata od Jugoslavije tražiti da dozvoli trnsport trupa preko jugoslovenske države ili kroz njenu teritoriju.

Gospodine prvi ministre,
Povodom razgovora vođenih u vezi s pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu, imam čast da Vašoj ekselenciji ovim potvrdim, u ime vlade Rajha, da u skladu sa sporazumom između vlada Osovine i kraljevske jugoslovenske vlade:
Italija i Nemačka uveravaju vladu Jugoslavije da u vezi sa vojnom situacijom one ne žele da upućuju bilo kakve zahteve za vojnu pomoć.
Ukoliko bi, međutim, vlada Jugoslavije u bilo kom trenutku smatrala da je u njenom sopstvenom interesu da uzme učešća u vojnim operacijama sila Trojnog pakta, jugoslovenska vlada biće slobodna da zaključi sa pomenutim silama one vojne sporazume koji u vezi s tim budu potrebni.
U međuvremenu Vas molim da ovu notu smatrate strogo poverljivom i da je objavite samo ako se o tome sporazumete sa vladama sila Osovine.

Maček nudi pomoć
  31.07.2003

Piše: Midorag Janković
KRUNSKI savet se složio da se prihvati Trojni pakt. Tri ministra su podnela ostavke, ali se jedan pokajao i ostao u vladi, a dvojica su bila zamenjena novim licima. Tačno u ponoć 23. marta 1941. godine, kad je isticao rok, ministar spoljnih poslova Cincar-Marković je obavestio nemačkog ambasadora da će Jugoslavija potpisati. Ceremonija potpisivanja je obavljena 25. marta u Beču. Posle čina pristupanja Trojnom paktu, u specijalnoj i zasebnoj audijenciji, Hitler je Cvetkoviću i Cincar-Markoviću rekao da on zna kakve su simpatije kneza bile i šta je knez žrtvovao kad je preko toga prešao.
O knezu Pavlu je u tim danima, ostavio sećanje i njegov ministar dvora Milan Antić: "Znao je da žrtvuje sebe za veću stvar. Svi smo mi znali na čijoj su strani njegove simpatije, ali je on ipak superiorna ličnost. Knez je bio psihološki kompleksna priroda, koja karakteriše samo više duhove Počev od priznanja Sovjetskog Saveza, raslo je njegovo ubeđenje da nema obzira preko kojih ne bi trebalo preći za spas svoje države."
Dva dana pre nego što je pakt potpisan knez Pavle je primio patrijarha Gavrila i generala Simovića. Širilo se antiosovinsko raspoloženje i sve više se govorilo protiv kneza Pavla. Crkva je već početkom te sudbonosne godine počela da širi jednu brošuru pod nazivom "Mirotvorci" u kojoj se na Nemačku ukazivalo kao na izvor svih zala za Evropu. Od Namesnitšva i vlade traženo je da se okanu Nemačke. U brošuri je pisalo: "Bolje je žrtvom zadobiti carstvo nebesko, nego lukavstvom carsvo zemaljsko... Oko živog tela ovog naroda nema pogađanja! Ko nam po tome poslu prilazi, neka računa samo sa jednom cenom. Ta cena je - krv."

OGORČENJE ZBOG PAKTA
PATRIJARH Gavrilo je obavestio kneza Pavla da SPC smatra vladinu politiku nacionalnim ugrožavanjem. Knez nije uspeo da patrijarha ubedi u potrebu vođenja upravo politike koju vodi Cvetkovićeva vlada. Dušan Simović je knezu rekao da u vojsci vlada ogorčenje zbog vladine odluke da priđe paktu. On nije mogao da garantuje da neće izbiti pobuna sa ciljem da se obori Namesništvo. General Pešić i Maček su odbacili Simovićevu pretnju kao neozbiljnu. Knez je u privatnu audijenciju primio i starog prijatelja doma Karađorđevića dr Vladimira Ćorovića, koji mu je takođe izrazio bojazan da se pristupanje paktu u narodu može razumeti kao kapitulacija. Knez mu je mirno odgovorio:
"Dragi gospodine profesore, i dragi prijatelju, ja razumem vaša osećanja, ali vas molim da mi verujete i da znate da, dok se god na ovome domu vije steg Karađorđevića, ne može, ne sme i neće biti kapitulacije. Ja ću učiniti sve da spasem zemlju od ratne katastrofe, ma i samog sebe žrtvovao."
"Po Beogradu se", kako je kasnije (25. juna 1969) rekao knezu Pavlu Dragoslav Đorđević (istoričar, jedini koji je imao priliku da ga knez Pavle primi posle rata i sa njim razgovara o prevratu 27. marta 1941. godine), "pričalo otvoreno, da će vojska izvršiti svoju dužnost i braniti čast nacije koja je uprljana izdajom naših saveznika od strane Cvetkovićeve vlade." Na to je knez Pavle odgovorio: "Koji su to saveznici? Mi nismo imali nikakve saveznike. Propašću Francuske 1940. godine, koja je kako tako pomagala zemlje istočne Evrope i podržavala Versajsku Evropu, mi smo ostali potpuno usamljeni. Meni se uvek pripisivalo, da sam veći Englez od Engleza, a posle došli pučisti da brane Englesku od mene. Gde je ovde logika?"
O tome koliko je bio u pravu, i u kolikoj meri je bio vizionar, najbolje kazuju ove reči Vase Kazimirovića: "Kakva je osećanja knez Pavle gajio prema Englezima, i kako je procenjivao šanse Jugoslavije u njenom eventualnom ratu sa silama Osovine, vidi se iz mnogobrojnih izveštaja poslanika Velike Britanije u Beogradu, naročito iz 1940. godine. U junu 1940. britanski poslanik je obavestio svoje ministarstvo u Londonu, da je knez Pavle svim srcem za pobedu Britanije u ratu sa silama Osovine, ali da smatra da bi ulazak Jugoslavije u rat protiv Nemačke i Italije, u uslovima kakvi su tada uopšte uzev vladali, to bilo ravno - samoubistvu. U avgustu iste godine, pak, poslanik Velike Britanije, istakao je u svom izveštaju, da je knez Pavle mišljenja, da Jugoslavija, sasvim sama, i upućena samo na sebe, ne bi mogla da pruži otpor duže od 14 dana i da bi u ratu sa armijama Nemačke i Italije sigurno izgubila dva miliona ljudi."

KNEZA VRATITI U BEOGRAD!
POŠTO je 26. marta 1941. godine objavljeno da je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, u Beogradu su se dogodili ulični nemiri. Protesti protiv pakta bili su uhvatili maha naročito u srpskim krajevima. Ovo nezadovoljsvo je bilo organizovano i podbadano od agenata britanske tajne službe koji su svuda po Srbiji bunili narod protiv vlade i protiv kneza Pavla. I Sovjeti su u Srbiji imali svog organizatora nezadoljstva - bio je to general NKVD-a Mustafa Golubić! Knez Pavle je bio svestan nepopularnosti čina koji se odigrao u bečkom dvorcu Belvedore prethodnog dana. Znao je da je time njegov položaj bio ugrožen, ipak se bio odlučio da sve stavi na kocku za spas svoje zemlje i naroda. Sačekao je da mu Dragiša Cvetković podnese izveštaj o događaju u Beču i u devet uveče, seo je u voz i krenuo za Brdo kod Kranja, da se odmori.
Iz Dnevnika generala Jovana Leka, u to doba komandanta pešadije Dunavske oblasti i upravnika Dvora nj. k. v. kralja i Zapisa ministra dvora Milana Antića, imamo sasvim dobar opis ovog putovanja nj. k. v. kneza namesnika Pavla Karađorđevića.
Knez namesnik Pavle je sa Topčiderske železničke stanice krenuo u 21.30 č, 26. marta 1941. godine. Bio je u pratnji ordonans-oficira đeneralštabnog kapetana Pomorišca. U Vinkovcima je voz bio zadržan i putnik u njemu doznao je da je u prestonici gužva.
Ujutru, zlosrećnog 27. marta 1941. godine, u Zagrebu, na glas o puču vojni sveštenik Milutin Arsić otišao je u Vojnu komandu generalu Petru Nedeljkoviću. Kod njega su već bili generali Duško Trifunović i Milorad Petrović Lord. Iz Beograda je telefonom zvao general Dušan Simović i sa Nedeljkovićem razgovarao o knezu Pavlu. Nedeljković ga je obavestio da je knez iz Zagreba otišao u pravcu Brežica i tada mu je Simović izdao zapovest da kneza stigne i vrati u Zagreb. Nedeljkovićev odgovor je bio: "Razumem"! Međutim, nije mu bilo prijatno da naredbu izvrši, malo vremena pre toga bio je u audijenciji kod kneza, da bi mu se zahvalio za unapređenje u čin armijskog generala. Ne bi li zaboravio na nelagodnost, zamolio je sveštenika da zajedno sa njim pođe automobilom u Zaptežić kraj Brežica. Sveštenik to nije želeo, ali mu je general jednostavno naredio i sveštenik je poslušao.

BLEDI NOVI KRALJ
KADA su stigli, pojavio se knez bled u licu. General mu se izvinio i objasnio mu da po nalogu generala Simovića mora da ga vrati u Zagreb. Na to, knez je upitao: "Zar ne mogu na Brdo?" Odgovor je bio odrečan. Spremio se i pošao. U automobilu, do Zagreba, knez se svešteniku Arsiću učinio još bleđi nego ranije i sve vreme vožnje nije nijednu reč izgovorio. Došli su u komandu. General Nedeljković je otišao da telefonom izvesti Beograd. Knez se šetao po kancelariji. Pošto su bili sami, knez se obratio svešteniku i rekao: "Jadni Srbi, šta će s njima biti?" Sveštenik mu je odgovorio: "Visočanstvo, mi smo u ratu. Mnogi su veliki ljudi i u prošlom ratu podlegli svojoj sudbini. Ako su Vaša dela politički bila ispravna i korisna po narod, vi ćete biti jednog dana veliki čovek, što će narod i istorija priznati." Knez Pavle je bio smiren, samo je duboko uzdahnuo.
Ubrzo je stigao Vlatko Maček sa trojicom svojih saradnika i otpratio kneza u Banski dvor. Jedan oficir, veran pučistima u Beogradu, bio je stalno sa njima. Maček je zamolio kneza da puč prihvati kao svršenu stvar i ponudio mu usluge Četvrte armije. Ta armija je u potpunosti bila sastavljena od
Hrvata. Maček je opkušao da ubedi kneza da će uz pomoć te armije moći da pregovara sa prevratnicima. Knez Pavle mu je odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir i da on ne želi da izazove građanski rat. Podsetio je Mačeka da su njegova žena i deca u Beogradu, u rukama pobunjenika. U Beograd je otputovao zajedno sa banom Ivanom Šubašićem. Na zemunsku železničku stanicu stigao je posle sedam uveče. Tamo je čekao general Dušan Simović, oficijelni vođa pučista. U njegovoj pratnji je bilo nekoliko oficira i jedan odred pešadije!
Posle potpisivanja ostavke u ministarstvu vojnom, knez Pavle je stigao u Beli dvor gde se nalazila cela njegova porodica i gde ga je čekao maloletni kralj Petar. NJegovu proklamaciju o preuzimanju vlasti pročitao je, imitirajući kraljev glas, poručnik bojnog broda Jakov Jovović. Tako je, taj poslednji jugoslovenski kralj, započeo svoju efemernu vladavinu: umesto njega govorio je neko drugi imitirajući ga. I kasnije, često je on govorio kao da je neko drugi, često je mladi Petar bio upotrebljavan.

BAJKA O CRVENOJ AŽDAJI
PRED odlazak imali su vrlo malo vremena da se spreme. Knez Pavle je izdavao uputstva za pakovanje i vladala je velika užurbanost u Belom dvoru. Simović je bio tu i knez i on su imali razgovor koji je potrajao čitav sat. Prolazeći pored jenog kupatila na spratu, sluškinja je čula jecaje iznutra i zatekla malog kneza Nikolu kako šćućuren plače. Stariji Aleksandar imao je da se brine o knenjigi Jelisaveti.
I danas, ona se seća šta joj je on tada čitao - bajku o crvenoj aždaji! Posluga je užurbano iznosila kofere i
smeštala ih u automobile. Oko jedanaest sati na vrhu stepenica pojavio se knez Pavle sa celom porodicom. Kod Nila Balfura nalazi se opis ispraćaja, pisan po sećanju jednog svedoka. "Čim ih je ugledao, kralj se odmah popeo do njih. Sad smo svi shvatali šta to znači. Znali smo da knez i njegova porodica odlaze u izgnanstvo i da je to sad poslednji pozdrav kralja sa stricem - koji mu je bio savetnik umesto roditelja i koji ga sada, čudnom igrom sudbine, napušta i odlazi u izgnanstvo u trenutku u kome mladi kralj preuzima vlast i presto, da bi preuzeo najveću odgovornost... i to u trenutku u kome mu je stric najpotrebniji. Suze su nam grunule svima. I kralj je jecao, i knez i kneginja Olga i njihova deca. Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica kneza Pavla. To je bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog."

Hitleru puč - izdaja!
  01.08.2003

Piše: Miodrag JANKOVIĆ
NOĆ, koja je zadugo imala da ostane u Srbiji, beše poodmakla kada je knez Pavle, posle vojničkog pozdrava umesto rukovanja, zakoračio u izgnanstvo neizvesno i bolno kao zaborav. Izlazio je iz Belog dvora. Belo je transcedentno savršenstvo. Belo je lepo za one koji su bili posvećeni, obasjani znanjem. Belo je blaženost, svetost, izbavljenje. Kao da je, izlazeći iz omiljenog krajolika mitske Arkadije na slikama Nikole Pusena, tih remek-dela što i danas samuju u Belom dvoru, knez Pavle zakoračio u pejzaž Domenikosa Teotokopulosa zvanog El Greko. U onaj pejzaž plameteći kao molitva velikih mistika odevenih u belo, božjih ugodnika koji govore o beloj svetlosti, onoj preko koje su dolazili u vezu sa višnjim svetom. U svoju sliku, kao u legendu, u El Grekovog “Laokaona” koji se sa sinovima protiv zmija bori, činilo se, u beloj paradnoj uniformi, da tiho i dostojanstveno ulazi blagorodni srpski knez. Maloletni kralj Petar je ostao u rukama pučista. Reč grob, tako često izgovarana toga dana, kovitlala se i kružila ka noćnom nebu Beograda kao zloguk.
U Berlinu, kako je to kasnije zapisao, đeneralštabni pukovnik Vladimir Vauhnik okončavao je najžalosniji dan u svom životu. Za udes drage mu otadžbine okrivljavao je svoja dva druga iz vojske.
Toga sudbonosnog dana, čim je primio vesti o puču, Hitler je odlučio da napadne i razori Jugoslaviju. Sazvao je svoj ratni tim. Evo kako je to izgledalo: “Firer se pojavio u sobi za konferenciju i pokazao nam telegram, planuvši spontano da on ne namerava da to trpi; sada će on da smoždi Jugoslaviju zauvek; bez obzira šta bi mogla nova jugoslovenska vlada da mu kaže, njega su ponižavajući izdali i njihova deklaracija o lojalnosti bi bila jedna obmana, jedna zavera da se dobije u vremenu.” Posle toga Hitler je odložio početak napada na SSSR.

KAKO LAŽE RADIO
KRALJU Petru Drugom odmah je dodeljen novi ministar dvora - Radoje Knežević umesto Milana Antića. U noći, dok je specijalni voz kneza Pavla i njegovu porodicu odvozio u Grčku, engleski radio je javljao da su “pobegli u Nemačku”.
Po svoj prilici, knez Pavle i Slobodan Jovanović su se samo jedanput sreli - 20. marta 1941. godine. Profesor Jovanović je bio protivnik potpisivanja Trojnog pakta. Svome prijatelju prezimenjaku Dragoljubu, posle susreta rekao je da je knez Pavle “kabinetski čovek”. “Mnogo puši, potamneo je u licu, ali je na izgled miran. Govori drukčije nego svi ljudi naše sredine. Kod nas svi govore temperamentno. On govori o svemu ujednačeno... On je zatvoren čovek, malo opštljiv. Nikome se ne otvara. Ja ga pomalo žalim. Usamljen je, izolovan. Nema kome da se poveri”, rekao je Slobodan Jovanović. Svrstao je kneza Pavla u političare “filozofe”, a prednost je davao drugom tipu političara - “intuitivcu”.
Puč su 27. marta 1941. godine izveli “intuitivci”, dakle oni kojima je prednost davao Slobodan Jovanović, ljudi “koji ne znaju detalje i nemaju opšti pregled, ali imaju osećanje za ono što može i ne može biti”. Spisak “intuitivaca” bi bio dugačak, ali najznačajniji među njima bili su: generali Bora Mirković i Dušan Simović, Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova u vladi Dragiše Cvetkovića, Milan Gavrilović, ambasador u Moskvi, profesori Univerziteta u Beogradu Slobodan Jovanović, Božidar - Boža Marković, Mirko Kosić, bivši ministri Milan Grol, Miša Trifunović, Krsta Miletić, Petar Živković i Bogoljub Jevtić, zatim Dragiša Vasić, advokat i književnik, Radoje Knežević, profesor, Miloš Tupanjanin, prvak zemljoradničke stranke, kao i dva aktivna ministra u vladi Cvetković-Maček Srđan Budisavljević i Mihailo Konstantinović.

PISMO BIVŠEM PREMIJERU
OSAM godina kasnije, idejni tvorac, “intuitivac” i glavni izvršilac puča general Bora Mirković napisao je jedno značajno pismo nikom drugom, nego upravo svrgnutom premijeru Dragiši Cvetkoviću. Bio je uveliko engleski penzioner kada je svoje pismo od 18. aprila 1948. godine započeo sa “Dragi Dragiša, prijatelju i rođače!” I između ostalog, kaže: “Predugačko bi trajalo da ti ovim putem dajem detaljnija razjašnjenja o svim događajima i njihovih konsekvencama, ovim putem kažem, nemoguće mi je, jer je suviše dugačko trajala moja odiseja. Ipak ću pokušati u najkraćim potezima. Nije zlo ‘kairska’ afera, već ‘londonska’, jer su je iz Londona provocirala fatalna braća Kneževići, koji behu vrć čvrsto zajašili krunu i metuzalemsku vladu. Jedan kao ministar dvora raspućinskom snagom vođaše mladost kraljevu, a drugi, major, u svojstvu šefa Vojnog kabineta pri predsedništvu, istom snagom, zaularenog i uškopljenog Slobodana, vodio je poput ordinarnog pravoslavnog sivonje. Jer, ovom majoru, jednom uredbom, koju donese ta jadna vlada, po vrhovnom naređenju Radojevom, dadoše prava kontrolne vlasti i nije bio potčinjen predsedniku, uškopljenom Slobodanu već neposredno kralju.
I tako vladaše, ali suvereno, dva bolesna brata i tako dođosmo u ove dane... Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima, da dođem do tebe, i u prijateljstvu, koje je već vladalo među nama, potražimo zajednički izlaz iz stvorene situacije. I pokolebam se u poslednjem momentu, kad sam se već bio spremio da tražim prijem i sastanak s tobom. Sve je ovo bila jedna istorijska nužda, i kao da je sve s neba dolazilo, a radi grehova počinjenih na svima stranama državnog i društvenog života, došla je i kazna... Dakle Dragiša da završim. Nemaš razloga da se ljutiš na mene, tvoga prijatelja onda i sada. Ja sam te onda cenio i sada te cenim, i kao čoveka i kao prijatelja i kao političara, i državnika. Prevario si se jedanputa, ali kako rekoh, ja tebe ne teretim, ja te i sada branim, a što se sve pak onako desi, kako ti napred rekoh: ‘Božja promisao. Nije se moglo izbeći i sa tim završimo naše objašnjenje’.”
Pedeset godina posle puča, iz engleskih arhiva počeli su da stižu dokazi o umešanosti Velike Britanije u događaje koji su kulminirali 27. marta 1941. godine. Iz poverljivog pisma agenta SOE (Uprava za specijalne operacije) Hju Daltona upućenog predsedniku britanske vlade Vinstonu Čerčilu 28. marta 1941. godine, doznalo se koliko je novca utrošeno na kupovinu zaverenika, ponajviše iz redova Zemljoradničke stranke Miloša Tupanjanina. “Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je uglavnom otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja. Blagodareći ovom novcu, naši agenti su bili u mogućnsoti da održavaju prijateljske odnose sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv sila Osovine, a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da pruži otpor.”
Jedan od učesnika puča Mirko Kosić, autor knjige “Da li je 27. mart 1941. plaćen?”, izneo niz dokaza da je britanska SOE platila za puč i to, po najsmelijim procenama - pola miliona funti sterlinga.

OTISCI STALJINOVIH PRSTIJU
Danas postoji niz nepobitnih dokaza da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. Nil Balfur piše da je na dan puča u britanskom poslanstvu slavljen uspeh uz mnogo šampanjca, uz povike: Uspeli smo!
Vasa Kazimirović piše da je Zemljoradnička stranka dobijala 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, kao “Pravda” 150.000 mesečno. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića takođe je davan novac, a bakšiš su dobijali Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića i Srpski kulturni klub.
Jasno je danas da je i Staljin imao svoje prste u obaranju Namesništva i uvlačenju Jugoslavije u ratne strahote. Prisustvo Mustafe Golubića i njegove aktivnosti od početka 1941. godine pa sve do polovine juna (uhapšen je dva dana posle eksplozije u Smederevu gde je viđen na dan velike nesreće) još nije istraženo. I Simovićeva veza sa Sovjetima nije dovoljno osvetljena. Za Dragišu Vasića se zna da je sarađivao sa službama u ambasadi Viktora Andrejeviča Plotnjikova. Posebno malo je podataka o Božinu Simiću da bi se odredila njegova uloga. Zna se da je bio stari crnorukac i da je posle Prvog svetskog rata emigrirao i nastanio se u Parizu. Kasnije se vratio i odigrao značajnu ulogu u aktivnostima Srpskog kulturnog kluba. Na predlog Milana Antića knez Pavle ga je 1940. otposlao u Moskvu zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Moskve i Beograda. Božin Simić je dobro poznavao generala Simovića koji je, prema nekim izvorima, bio u vezi sa Mustafom Golubićem. Odmah posle puča Simić i Golubić su otputovali u Moskvu i zajedno sa vojnim atašeom Žarkom Popovićem prisustvovali potpisivanju pakta o prijateljstvu sa SSSR-om dana 6. aprila 1941. godine u času kada su nemački avioni već leteli prema Beogradu.

VALTER MORA DA IDE
POSTOJE dokumentovane tvrdnje da je i famozni Sava Popović bio umešan u pripreme puča. Onaj Sava Anarhista koji je u Drugoj muškoj gimnaziji sedeo u istoj klupi sa knezom Pavlom. Po svoj prilici, Sava je svoju braću Žarka i Uglješu doveo u vezu sa Mustafom Golubićem. Potpukovnik Uglješa Popović je tada bio šef vojne obaveštajne službe i bio je na vreme upoznat sa svim pripremama za puč. On o tome nije obavestio svoje pretpostavljene već je iz senke podržao Mirkovića i Simovića. Početkom juna 1941. posle dostave Rodoljuba Čolakovića (on je Tita obavestio o svom razgovoru sa Mustafom Golubićem u Sarajevu, kada mu je Mustafa poverio da “Valter mora da ode”) jedna žena, supruga vrlo uglednog Beograđanina, u čijoj se kući na Dedinju Tito krio, tada nakon svog dolaska iz Zagreba, potpisala je dostavu namenjenu nemačkim okupacionim vlastima i Mustafa Golubić je odmah bio uhapšen. S jeseni, to isto je doživeo i Sava Popović. Golubić je mučen i kasnije ubijen, pošto nije ništa priznao, mučen je bio i Sava, ali njega su krajem te godine pustili iz zatvora Gestapoa. Umro je aprila 1943. godine u sanatorijumu dr Vračarića, od posledica torture i tuberkuloze.
Sva britanska nadanja da će Simovićeva ekipa pružiti otpor Nemačkoj doživela su razočarenja. Simović je oklevao da objavi opštu mobilizaciju, u vojnim stvarima pokazao se kao neznalica, u političkim takođe. Svu svoju nadu polagao je u Sovjetski Savez! Politika njegove vlade bi se mogla nazvati - kockarskom, jer se oslanjala na “bolje rat nego pakt”.