Knez Pavle - Princ surove srpske legende :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Knezu azil u pustinji
02.08.2003

VEĆ 5. aprila oglasio se ustaški radio. Nemački napad počeo je rano 6. aprila 1941. godine bombardovanjem Beograda. Rat je trajao dvanaest dana. Zajedno sa kraljem, Simović i pučisti su preko Kaira pobegli za London.
Možda najbolju ocenu događaja od 27. marta dao je četnički vojvoda Momčilo Đujić: ”Najviše odgovornim smatram đenerale koji su izvršili puč. Oni su morali znati da će Hrvati izazvati rasulo u vojsci. Morali su znati da Jugoslavija ne može da prihvati rat... Morali su naći neki modus vivendi, kao što je Turska našla mogućnost da se proglasi neutralnom. Neki mudar korak se mogao načiniti, a načinjen je onaj koji vodi u propast... Najmanje milion Srba ostalo bi u životu da nije bilo puča, ne bismo doživeli sve one pokolje. Ja mislim, zaista, da je 27. mart naša očita propast. Prvu grobnicu iskopali su Srbi sebi 1. decembra 1918. ujedinjenjem sa Slovencima i Hrvatima, a drugu 27. marta 1941.”
Iz Atine Britanci su svog ”političkog zatvorenika” kneza Pavla Karađorđevića i njegovu porodicu prebacili u Sudan, odakle su vozom nastavili do Najrobija. Konačno, 28. aprila, na rođendan kneza Pavla, stigli su u Oserijan, kuću na obali jezera Najivaša. Kneginja Olga je zapisala u svoj dnevnik: ”Stigli smo na to mesto posle pola sata vožnje po prašini od stanice... U kući niko nije živeo mesecima, sva je mračna i prljava, voda je nečista, nema svetla, ni radija, bašta je, u stvari, divlje rastinje pored džungle, jezero puno nilskih konja, a videli smo i pitona vrlo blizu. Prava mora! Tu je nemoguće živeti. Ali ne smemo izgubiti veru i hrabrost.”

SUDBINA ZEMLJE - BROZU
NEKOLIKO meseci kasnije, iz jednog pisma koje je knez Pavle uputio vojvodi od Kenta, vidi se da je on odlično razumeo pobude pučista: ”Jedan od glavnih elemenata u svemu bila je želja malog broja (zaista malog) ambicioznih ljudi u vojsci da ovladaju Petrom i preko njega preuzmu vlast nad zemljom. Po svaku cenu mene je trebalo odvojiti od deteta kako ono ne bi palo ‘pod moj uticaj’.” Međutim, knez nije mogao ili nije želeo da razume da je njegova i nesreća jugoslovenskih naroda delo Britanaca. On se pita: ”Zašto u Britanskoj imperiji i u obe Amerike nema jednog jedinog mesta blizu nekog civilizovanog centra, gde bismo mogli da živimo a da nikome ne smetamo? - teško mi je da shvatim. Zašto su morali da nas proteraju u ovu pustinju, gde nema ni crkve, ni apotekara, zubara, frizera?”. Jedna rečenica iz pisma vojvodi od Kenta najbolje govori o duševnoj patnji kneza Pavla koja ga je pratila do kraja života: ”Ti, koji me poznaješ, shvatićeš šta za mene znači to što me smatraju neprijateljem Engleske”.
Posle preživljenih užasnih patnji u Keniji, zahvaljujući upornosti kneginje Olge, kojoj je posle pogibije vojvode od Kenta, bilo dozvoljeno da dođe u Englesku i obiđe njegovu udovicu a svoju sestru Marinu - Čerčil je jedva pristao da se ”princu kvislingu” dozvoli preseljenje u Južnu Afriku. U proleće 1943. godine otputovali su u Johanesburg.
Posle rata engleska štampa još uvek nije odustajala od svoje mržnje prema knezu Pavlu. Značajno mesto u ovoj kampanji dezinformacije javnog mnjenja imala je knjiga Rebeke Vest ”Belo jagnje i sivi soko”. U svoj dnevnik od 21. aprila 1946. godine kneginja Olga je zapisala: ”Već četvrti članak o Pavlu kvislingu i o tome da će biti suđen u Nirnbergu kroz dva meseca”. Nil Balfur je zapisao, da je krajem avgusta te godine kampanja bila na svom vrhuncu ”pa su Jelisavetu, koja je tada imala deset godina, počeli da maltretiraju u školi”.
Međutim, sve je već bilo rešeno i sudbina Jugoslavije predata u ruke Josipu Brozu. Kako je to u svome pismu Dragiši Cvetkoviću opisao general pučista Bora Mirković, Jugoslovenska vlada u Londonu obavila je svoje u poslu koji je okončan propašću Kraljevine, a najkrupniji deo obavili su sami Englezi i Vinston Čerčil. O učinku najbolje je suditi na osnovu dokumenata. Evo prepisa iz jugoslovenskog Službenog lista, za petak, ”9. ožujka 1945. godine, broj 135”.

ODLUKA ILI OSTAVKA
MI, Petar Drugi, po milosti Božjoj i volji narodnoj KRALJ JUGOSLAVIJE riješili smo i riješavamo da donesemo slijedeću ODLUKU. Želeći dati izražaja Našoj odluci da narodi Jugoslavije, slobodno i preko demokratski izabrane Ustavotvorne skupštine izraze svoju suverenu volju o konačnom uređenju države, odlučili smo da našu Kraljevsku vlast, do odluke Ustavotvorne skupštine, prenesemo na Kraljevsko Namesništvo. Ovu Našu želju i odluku saopćili smo Našoj Kraljevskoj vladi i Kraljevska vlada ju je u cijelosti odobrila. Pov. br. 64, 29 siječnja 1945. godine, u Londonu. Petar, s. r.
Slede potpisi: Dr Ivana Šubašića, predsednika Ministarskog saveta, ministra Vojske, mornarice i zrakoplovstva i svih ministara - dr Draga Marušića, dr Juraja Šuteja i Save Kosanovića.
Zanimljivo je da je ova kraljeva odluka objavljena na tzv. hrvatskom jeziku! Dakle, posle 29. januara (siječnja), kralj je novom odlukom od 2. marta 1945. godine imenovao namesnike dr Srđana Budisavljevića, dr Antu Mandića i inž. Dušana Serenca.
Slobodan Jovanović je bio nesumnjivo najveći autoritet kad je reč o tumačenju Ustava Kraljevine Jugoslavije. Bilo je sasvim prirodno da je, kao jedan od bivših predsednika izbegličke vlade u Londonu u proleće 1945. godine, ruskom ambasadoru Novikovu, predočio kako, prema Ustavu Kraljevine Jugoslavije, treba postupati posle prenošenja kraljevske vlasti na namesnike. Slobodan Jovanović je kraljevu Odluku od ”29. siječnja” smatrao za OSTAVKU, inače uopšte ne bi pominjao sovjetskom ambasadoru da kralja treba da nasledi njegov mlađi brat Tomislav i da Namesništvo mora trajati do punoletstva kraljevića Tomislava. U protivnom, kraljeva odluka bi bila protivustavna.
U svojoj odluci kralj nije naznačio za koga je imenovao namesnike. Ispostavilo se da je delovanje namesnika bilo isključivo u korist Josipa Broza. Velike sile pobednice su izbore za Ustavotvornu skupštinu priznale kao regularne i tako je, 29. novembra 1945. godine proglašeno ukidanje Kraljevine i proklamovana ”Republika” koju su, takođe priznale velike sile. Brozova Jugoslavija je bila i jedan od osnivača Ujedinjenih nacija.

KAO U ESHILOVOJ TRAGEDIJI
MUZEJ Kneza Pavla je radio sve vreme rata. Milan Kašanin je uspeo da sačuva sve dragocenosti, sve što je bilo u postavci i uza sve - Miroslavljevo Jevanđenje. Posle kapitulacije Nemaca, prema svedočenju Dejana Medakovića, ”kao izaslanik nove vlasti pojavio se Tatomir Vukanović, u uniformi partizanskog kapetana. Nosio je duge čizme s velikim mamuzama, a o bedru visio mu je ogromni ”parabelum” u drvenoj kutiji. Nastupao je prividno blago, govorio je tiho, a pokreti su mu bili meki i ženstveni, što je odudaralo od onog pištolja koji se tako preteći njihao o pasu. Niko tada nije znao stvarnu moć ovog neočekivanog izaslanika nove vlasti, za koga su stariji službenici u Muzeju govorili da je pre rata pisao u ”Umetničkom pregledu” člančić ”o šaranju jaja” i da je kao kustos etnograf radio u Muzeju južne Srbije u Skoplju.
I ubrzo je direktor Muzeja kneza Pavla Milan Kašanin bio smenjen.
- Smrt fašizmu - prodra se Vukanović i pozdravi stisnutom pesnicom. Oćutali smo pozdrav. Ne sećam se da je iko odgovorio već ustaljeni refren. Vukanović je stajao u vratima, kao da je još oklevao da sasvim zakorači u sobu. Stojeći u vratima, kao da je osećao da ima svoj okvir i da zato izgleda svečanije. Onda je napokon ušao, opet lagano, još mekše, još ženstvenije, uvijajući se u kukovma na jedan neprijatan način. Pištolj u drvenoj kutiji lagano se njihao kao neko teško, otromboljeno klatno na satu crkvenog tornja: - Danas će se ovde izvršiti primopredaja dužnosti - rekao je suvo. - Za koji čas doći će vaš novi direktor. (Dejan Medaković, ”Efemeris”)
Taj novi direktor je postao Veljko Petrović. Novi direktor je bio čovek koji se lako prilagodio novim gospodarima. On je posle učestvovao u akciji pretapanja Muzeja kneza Pavla u Narodni muzej.
Knez Pavle je krajem 1948. godine dobio mogućnost da se preseli u Evropu. Izabrao je Ženevu. Kada je sa kneginjom Olgom, Jelisavetom i njenom dadiljom stigao u ženevski hotel ”Berg”, tamo ih je, kako je zapisao Nil Balfur, čekao ogroman buket orhideja - poklon Bernarda Berensona.
Međutim, sa bolom još nije bilo završeno. Činilo se da se ovaj srpski knez bio toliko zamerio bogovima, izazvao do te mere njihovu zavist, da mu još nisu praštali. Kao u nekoj Eshilovoj tragediji, dana 12. aprila 1954. godine knežev mlađi sin Nikola, u koga je on polagao svoje najveće nade, nesrećno je izgubio život u automobilskoj nesreći... ”U izvesnom smislu”, zapisao je Nil Balfur, drugi suprug kneginje Jelisavete i biograf kneza Pavla, ”porodica se od ovoga nikada nije oporavila. Bez Nikija, koji je tako dobro razumevao svog oca, veze između roditelja i dece nikad više nisu bile kao pre. Niki je uvek bio posrednik, pa su za njim neprestano žalili i brat i sestra u istoj meri u kojoj i roditelji. Mesecima posle sahrane, Pavle je pisao Berensonu. - Sezona je u punom jeku, kažu, ali mi ne viđamo nikoga i više nam nije do toga. Ima stvari od kojih se čovek nikada ne oporavi, pa nastavlja da živi mehanički, jer mora da živi, ali nema više ni svrhe ni želja”.

”SMRT FAŠIZMU”
MNOGO godina posle svega, nedavno, u Arhivu Jugoslavije, pred kneginjom Jelisavetom našla se jedna stara, ali još uvek otmena knjiga: Dnevnik dvorske gospođe kneginje Olge iz 1933. godine. Unutra je, svojim zaista lepim rukopisom, dvorska dama beležila dnevne obaveze kneginje Olge. Utonula u svoje misli, kneginja Jelisaveta je prelistavala dnevnik i, pri kraju, opazila da je jedan list bio iscepan, ispisan i presavijan. Obratila je pažnju i videla da je ceo list bio ispisan samo jednom parolom: ”Smrt fašizmu - sloboda narodu”. Rukopis osobe koja je to ispisala bio je više nego početnički, rogobatan, rukopis odraslog čoveka koji tek što se opismenio. Kneginja Jelisaveta je vratila list gde je bio i zatvorila dnevnik dvorske dame, koja je davno bila u službi njene majke kneginje Olge. Ovo slučajno otkriće, kao da joj je više od svega drugog počelo govoriti o sudbini ovog naroda, o sudbini njenog oca i njene porodice.
Lepota je kobna, tvrdio je veliki srpski pesnik Laza Kostić. Kod Srba i Rusa, tvrdio je, lepota je uvek nadvladavala sve ugodne, utakmičarske pojmove u duševnom svetu. Laza Kostić nije jedini koji je u tragičnom video najviši izraz lepote.