Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drvece. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

Za nekoliko meseci svaka se soba promeni, cak i kad se ništa ne pomeri. Ma koliko stare i propale bile, stvari ipak nadu snage, ne znam gde, da ostare. Sve se promenilo oko nas. Predmeti nisu promenili mesto, razume se, ali same stvari su se promenile u suštini. Drukcije su pri ponovnom susretu, i reklo bi se da s više snage deluju na nas, tužnije i još dublje, mekše nego nekad, da bi se stopile s nama u onom umiranju koje se lagano zbiva u nama, neosetno, iz dana u dan, od kojeg se svakog dana kukavicki malo manje branimo no juce. Od susreta do susreta, vidimo kako se život raznežava, bora u nama, a s njim i stvari i ljudi, koji su bili obicni, ili dragoceni, ponekad i opasni. Strah od bliskog kraja obeležio je sve to svojim borama, dok smo mi kasali gradom za svojim zadovoljstvom ili za hlebom.

Uskoro ce svud oko naše prošlosti ostati samo bezazleni, jadni i bespomocni ljudi i stvari, sve same zanemele greške.

L.F. Seline - Putovanje na kraj noci