Država "bacila" sto miliona evra

Beograd -- Država je od početka krize zbog bahatosti i pogrešnih odluka državnih organa izgubila najmanje sto miliona evra, dovoljno da podmiri i prosvetare i policiju.

Tolikim novcem mogli smo, recimo, i da zakrpimo skoro ceo godišnji minus u budžetu ili da sagradimo 1.500 subvencionisanih stanova.

Spisak neodgovornih poteza države je težak koliko i most preko Dunava. Samo afera “satelit” nas je koštala 27 miliona evra, a oko million evra smo izgubili zbog propusta u radu državnih službenika u slučaju Miladina Kovačevića.

Budžet Srbije je trpeo i zbog pogrešnog poslovnog poteza Torlaka koji nas je u 2009. godini koštao više od 400.000 evra. Da li zbog loše procene, ali ovaj proizvođač cepiva je kupio 200.000 vakcina protiv gripa koje je morao da uništi jer nije mogao i da ih proda.

Državna ruka, naravno, sve vreme je bila u džepu poreskih obveznika. Čak i u slučaju Zorice Tomić, ambasadora Srbije pri Unesku, kojoj je Vlada svakog meseca za rentiranje luksuzno opremljenog stana u najelitnijem delu Pariza, plaćala 7.000 evra.

Veliki novac se troši i zbog bahatosti vladnih funkcionera. Poslednji izveštaj državnog revizora pokazuje da je bilo ministara koji su trošili i ono što nisu imali.

Ljubomir Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da se teško može očekivati veća odgovornost Vlade.

"Ništa se neće promeniti. Mi smo u predizbornoj, možda i izbornoj godini kada potrošnja može samo da jača. S druge strane, beležimo deficit i u teškoj smo ekonomskoj krizi. U takvoj situaciji bi bilo logično da trošimo po prioritetima. Afera 'satelit' je primer bespotrebnog troška, ali isključućući te ekstremne situacije ministri su se i u mnogim drugim prilikama neodgovorno ponašali", kaže Savić


Izvor: Blic

Radnici zakinuti čak i na minimalcu

Novi Sad -- Vlada Srbije je tek 29. novembra prošle godine, dakle s pet meseci zakašnjenja, utvrdila minimalnu cenu rada koja je trebalo da važi za drugo celo polugodište.

Zbog toga je od jula do oktobra 2010. godine važila jedna cena – 90 dinara po radnom satu, a za novembar i decembar druga – 95 dinara po radnom satu.

U sadašnjim razgovorima to nisu pomenuli ni sindikati, ni država, ni gazde. Svi se prave kao da se to nije dogodilo i nastavljaju pregovore kao da je cena rada bila 95 dinara po satu.

Međutim, da je država na vreme utvrdila minimalnu cenu rada – a po zakonu je to bila dužna da učini pre isteka stare, a to, opet, znači još u junu da bi stupila na snagu 1. jula – radnici bi na ime minimalca dobijali više.
Kada bi sindikat uspeo da zaista „izboksuje” 105 dinara minimalac bi bio oko 20.000 dinara mesečno, što je manje od 200 evra, a da za osam sati rada dobije 840 dinara, ili manje od deset evra. Za te pare može se kupiti trećina potrošačke korpe, što znači da bi radnicima za dve trećine i dalje nedostajalo novca. Drugim rečima, radnicima bi se moglo posrećtii da dobiju osam evra dnevno za puno radno vreme, a za taj novac niko danas neće da radi u poljoprivredi ili nekoj drugoj delatnosti jer je ustaljeno da se dnevnice kreću između 10 i 20 evra.

Drugim rečima, svi radnici koji dobijaju minimalac bili su četiri meseca prošle godine zakinuti za po najmanje 1.000 dinara mesečno, a to više niko ne pominje.

Upravo zbog onoga što se dogodilo zaposlenima prošle godine, sada se mora insistirati na tome da se minimalna cena rada utvrdi što pre da se priča ne bi ponovila.

Kako kaže lider UGS Nezavinost Branislav Čanak, sindikati se nisu „navlačili” s gazdama i neće to ni činiti jer, da je država iznela svoj predlog, priča bi bila sasvim drugačija.

Zato, kako kaže, sve zavisi od države, a ne od njih niti od privatnih gazda jer, zašto bi privatnik davao i dinar više ako država to od njega nije tražila?

Istovremeno, pokušaj da se socijalni partneri dogovore o novoj minimalnoj ceni rada za prvo polugodište ove godine nije uspeo pa će se sesija nastaviti narednih dana ili nedelja.

Čak i kada bi sindikati imali moć koju nemaju, radnicima ne bi bilo bog zna koliko bolje jer ni sa 105 dinara po radnom satu ne mogu preživeti mesec. Naime, trenutno radnici u Srbiji – a sindikalni podaci govore da pola miliona njih živi od minimalne zarade – primaju mesečno 16.720 dinara.

Osim njih, postoji i još oko 250.000 radnika koji mesečno „ne dobace” ni tog iznosa jer im gazde ili ne isplaćuju zaradu redovno ili im daju manje od minimalca.

Sve u svemu, gotovo 800.000 zaposlenih u Srbiji treba da spoji početak i kraj meseca s minimalcem, i u takvoj situaciji njima povećanje od deset dinara po radnom satu – a to je ono što sindikati traže – ne bi znatno popravilo trenutnu bedu.


Izvor: Dnevnik

Železnica vraća dugove subvencijom

Beograd -- Železnice Srbije će u 2011. raspolagati subvencijama u iznosu od 16,4 milijarde dinara, od kojih će 3,1 milijarda iskorišćena za izmirivanje ranijih dugova.

To se odnosi na regulisanje dužničko - poverilačkih odnosa između Železnica Srbije i države, kao i sa Elektroprivredom Srbije, preduzećem za izgradnju Beogradskog železničkog čvora "Beogradčvor", "Energoprojektom" i Agencijom za osiguranje depozita.

Generalni direktor Milovan Marković kaže da će za izmirivanje duga za struju prema EPS-u biće iskorišćeno 2,48 milijardi dinara, što je najveća finansijska obaveza srpskih železnica.

Marković je kazao da će "Železnice Srbije" novcem od subvencija u iznosu od 612 miliona dinara izmiriti ranije obaveze nastale na izgradnji železničke stanice "Beograd centar".

On je dodao da će to javno preduzeće za ostatak duga iz sopstvenih sredstava platiti "Energoprojektu" 610 miliona dinara, u mesečnim ratama do aprila naredne godine.

Najavljujući da će biti izmirene i ranije preuzete obaveze resornog ministarstva u vezi sa inostranim kreditima, Marković je istakao da će time biti rešen ozbiljan problem koji je opterećivao srpske železnice.

U ovoj godini će, prema njegovim rečima, 12,9 milijardi dinara od subvencija biti namenjeno za isplatu zarada zaposlenih u tom javnom preduzeću, na osnovu programa vlade kojim je predviđeno da se navedene subvencije sve do sprovođenja finansijske konsolidacije železnica i upostavljanja mehanizma obaveze javnog prevoza koriste za finansiranje dela tekućeg poslovanja, što se prvenstveno odnosi na zarade.

"Železnice Srbije iz sopstvenih prihoda mogu da isplaćuju zarade, ali iz sopstvenih prihoda finansiramo održavanje voznih sredstava i pruga, tako da u današnjoj ekonomskoj situaciji drugačije nije moguće", naveo je Marković.

"Mi danas nemamo ugovore sa državom da dobijamo razliku između ekonomske i cene karte koju danas naplaćujemo, ali u budućnosti, nakon restrukturiranja Železnica Srbije, osnov za povlačenje subvencija će svakako biti obaveza javnog prevoza", rekao je on.

Marković je napomenuo da Železnice Srbije nisu u mogućnosti da iz tekućih prihoda finansiraju razvojne projekte, investicije i održavanje infrastrukture.

"Nakon restrukturiranja Železnica Srbije (u holding) i podele na više preduzeća - za infrastrukturu, prevoz robe i putnika, potpuno jasno će se znati na osnovu ugovornog odnosa za koju namenu se izdvajaju subvencije", istakao je generalni direktor Železnica Srbije.


Izvor: Tanjug

BEOGRAD 02. 03. 2011
PRESS

Press istraŽuje... NAROD u srbiji PLAĆA ogromne gubitke javnih preduzeĆa
Alajbegova slama: Za 8.242 direktora 110 miliona evra

U 570 javnih preduzeća, koja imaju gubitak od četiri milijarde evra, na plate rukovodilaca odlazi 110 miliona evra. Za te pare država bi mogla da dovede gotovo 600 vrhunskih menadžera iz EU. Zarade u državnim firmama za 50 odsto veće od srpskog proseka

Narod plaća 110 miliona evra godišnje za plate 8.242 direktora, zamenika, pomoćnika i ostalih rukovodilaca u 570 javnih preduzeća u Srbiji! Iako su ta preduzeća ukupno u gubitku četiri milijarde evra i imaju veliki višak zaposlenih, prosečne plate u njima su oko 50.000 dinara, što je za 50 odsto iznad srpskog proseka i gotovo duplo više nego u privatnom sektoru.

U Uniji poslodavaca Srbije, koja je i izračunala da se za direktorske plate izdvaja 110 miliona evra, tvrde da bi država za te pare mogla da dovede gotovo 600 vrhunskih, dokazanih menadžera iz Evropske unije.

Partijski kadrovi
- Javna preduzeća uspešno služe za uhlebljavanje partijskih kadrova, a jedini cilj je da rođaci i prijatelji stranačkih funkcionera dobiju što bolje plaćena mesta. Postoji podatak da u 570 lokalnih i republičkih javnih preduzeća radi 8.242 ljudi na rukovodećim funkcijama. Njihove plate su u proseku veće od 70.000 dinara, a na najvišim funkcijama i veće od 200.000. Računica govori da bi za Vladu bilo isplativije da za isti novac dovede 600 vrhunskih menadžera iz EU i plati ih mesečno oko 10.000 evra! Time bi se automatski uštedelo više od 400 miliona evra, koliko se „istopi" na korupciju u javnim nabavkama - kaže Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca.

On naglašava da problem nije samo što se unutar ovih firmi plate raspodeljuju nepravedno već i to što u privatnom sektoru radnici zarađuju gotovo dvostruko manje.

- Prosečna plata u privatnom sektoru je 29.587 dinara, a jedan od razloga što nije veća je i ogroman dug javnih preduzeća prema privatnicima. Uz to, stranačko rukovođenje javnim preduzećima dovelo je do toga da im je pola tržišne vrednosti „pojedeno". Ako se ovako nastavi, za nekoliko godina dugovi će prevazići njihovu vrednost, pa će gubici biti pokrivani iz budžeta i to iz poreza privatnih kompanija i građana - upozorava Rajić.


Prosečna srpska plata u januaru bila je 34.000 dinara, a prema podacima koje su Pressu dostavila veća javna preduzeća, kod njih se prosečne zarade kreću između 45.000 i 50.000 dinara. Juče smo pisali o paradoksu da su sekretarice u EPS-u plaćenije od profesora, lekara... i da su njihove plate 38.000-52.000 dinara, dok pogonski radnik zarađuje svega 45.500 dinara. Pressu se sam javio M. N. (ime i prezime poznati redakciji), koji je, kaže, već dugo zaposlen u EPS-u.

- Ja svaki dan udišem čađ, kad se vratim kući ne mogu da se operem od prljavštine i uglja, a sa smenskim radom i svim ostalim bonusima mogu mesečno da izvučem oko 47.000 dinara. Pitam se šta toliko rade sekretarice direktora kad mogu da zarade više od mene - bio je besan naš sagovornik.

Rade bez kontrole
Ekonomisti kažu da država ne želi da sredi stanje u javnim preduzećima jer im ona služe za namirivanje stranačkih apetita.

- Kako ko dođe na vlast, preduzeća postaju partijska, a ne javna. I tako imamo neke dinosauruse od preduzeća koja žive van tržišnog privređivanja i povlašćena su u odnosu na ostale. Vlada je trebalo odavno da uradi nešto oko restrukturiranja, ali sada je za veliki broj njih teško to sprovesti - kaže Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja.

Stručnjak Ekonomskog instituta Ivan Nikolić kaže da država ima malu kontrolu nad poslovanjem javnih preduzeća.

- Nedavno je državni revizor počeo da nešto radi, ali ćemo tek videti šta će se desiti i šta će biti rezultati tih nalaza - navodi Ivan Nikolić.

Vlada uzima kredit kao da ne postoji sutra
Za dva meseca se zadužili još milijardu evra

Sa 23,8 milijardi evra duga prema inostranim kreditorima, Srbija je danas visoko zadužena zemlja. Samo u ovoj godini, za dva meseca, država se zadužila za 1,2 milijardu evra, a dalje uzimanje kredita bi je moglo odvesti u težu dužničku krizu.

Pritisak na kurs i pad kreditnog rejtinga zemlje, samo su neke od posledica, tvrde analitičari. Srbija je visoko zadužena zemlja po tri kriterijuma. Spoljni dug je dostigao 80 odsto BDP-a, a samo pre dve godineje bio 65 procenata.

Učešće izvoza u dugu je skoro tri puta, a ne bi smelo da bude veće od 220 odsto. Takođe, godišnje serisiranje spoljnog duga čini 40 odsto izvoza, a ne bi smelo da pređe četvrtinu. Od Srbije su, doduše, zaduženije Hrvatska i Mađarska, ali ne i Rumunija, Poljska, Turska i Slovačka.

Alen Kovač, analitičar Erste banke kaže da spoljni dug Srbije ukazuje na visoku zaduženost i ranjivost zemlje. 
- Nema signala da će Srbija imati probeme, ali je pitanje kolika će biti mogućnost daljeg zaduživanja i otplate dugova. Ako zemlja ne bude mogla da vraća obaveze, trošiće devizne rezerve, a to će značiti pritisak na devizni kurs. Izloženost rizicima ublažavaju jedino nivo deviznih rezervi i nizak udeo kratkoročnog duga - kaže Kovač za “Blic”.

U makroekonomskom izveštaju Erste Grupe stoji da ove godine očekuju ubrzanje rasta spoljnog duga. Ocena je da bi privatni sektor mogao da smanjuje svoju zaduženost, doduše sporije, dok bi javni sektor i banke nastavili da povećavaju neizmireni dug. 

- Mora se usporiti dinamika zaduživanja kako ne bi bilo problema sa otplatom kredita - upozorava Kovač.

A, samo u ovoj godini država se zadužila za 1,2 milijarde evra. Najnoviji kredit od 400 miliona dolara je uzela od Sosijete Ženeral banke, a najveći dug država je napravila prodajom državnih hartija. U januaru i februaru ove godine Uprava za trezor je prodala dinarskih zapisa vrednih više od pola milijarde evra, plus 300 miliona evra hartija vezanih za stranu valutu. Samo od 2008. godine dug države prema komrcijalnim bankama je povećan 11 puta, sa 18 na 211 milijardi dinara, pokazuju podaci NBS. Srbija tako danas duguje i vladama (Kuvajt, POljska, Rusija) i međunarodnim insitucijama.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu kaže da smo daleko od situacije u Grčkoj, ali da nikako nismo u dobroj poziciji. 

- Srbija bi mogla ući u problem servisiranja duga, crvena lampica se pali čim spoljni dug pređe 80 odsto BDP. To znači visok kreditni rizik, skuplje zaduživanje države i teže nalaženje kreditroa. Državne hartije će nalaziti kupce, ali špekulante koji neće biti zadovoljni sa kamatom od 14 odsto koju im država daje. Tražiće više, a to ponovo znači veći udarac na budžet - kaže Savić za “Blic”.

I Nikola Fabris, glavni ekonomista Centrane banke Crne Gore upozorava na opasnost. 
- Banke i država danas redovno otplaćuju kredite, opasnost ne vidim ni u narednih nekoliko godina. Ali ukupan javni dug je dostigao 42 odsto BDP-a. On je sada održiv, a zabrinjava tendencija njegovog brzog rasta. Sve preko 55 odsto BDP-a bi upalilo crvenu lampicu - kaže Fabris za “Blic”.

Po međunarodnim kvalifikacijama Svetske banke zemlja u kojoj je javni dug ispod 30 odsto BDP-a je nisko zadužena. Od 30 do 60 odsto je srednje zadužena, a preko 60 procenata je visoko zadužena. Srbija je dakle, od visoko zaduženog nivoa trenutno daleko oko 18 odsto, ali treba imati u vidu da je naš javni dug u 2008. godini bio 26 procenata, a da je danas iznad 40 odsto.

U konsultanstskoj ući “Citadel” kažu da je za investitore najvažnije koliko javni dug opterećuje budžet, odnosno da li je država sposobna da otplaćuje kredite. 

- Ukoliko nije, država može da bankrotira, a tada bankrotiraju i banke kao kreditori države. Ovo je najgori mogući scenario, ali ne kažem da Srbija ide ka njemu. Takođe, to što se brzo zadužujemo ne govori mnogo. Dobro je sve dok redovno otplaćujemo dug, ali ne i ako preteramo sa zaduživanjem - kaže Milutin Nikolić iz konsultantske kuće Citadel.


Izvor: Blic.rs

Državni gubitaši bez prave kontrole

Beograd -- U Vladi Srbije priznaju da nemaju detaljan uvid u poslovanje javnih preduzeća, a informacije dobijaju od upravnih odbora, u kojima sede samo stranački kadrovi.


Najveće afere u javnim preduzećima koštale su Srbiju više od 200 miliona evra.
Gubici ovih kompanija pod „državnom kapom" dostigli su četiri milijarde evra. Istovremeno, u Vladi Srbije priznaju da nemaju kontrolu nad radom javnih preduzeća.

U Srbiji postoji 590 javnih preduzeća, a samo deset ih posluje bez gubitaka. Ali, zbog čega je to tako, šta se radi u JP, kako se dobijaju poslovi i dele plate ne proverava gotovo niko iz Vlade Srbije.
NAJVEĆE AFERE U JP
- Bivši direktor Železnica Milanko Šarančić uhapšen zbog sumnje da je oštetio to preduzeće za više od 1,24 miliona evra kupovinom polovnih lokomotiva iz Švedske i Slovačke
- Bivši direktor Aerodroma Nikola Tesla Bojan Krišto podelio je sebi i delu zaposlenih ogromne bonuse, veće od 10.000 evra
- Policija istražuje sumnje da su u RB Kolubara naduvavani troškovi iznajmljivanja privatne mehanizacije
- Bivši direktor Puteva Srbije Branko Jocić osuđen je na dve godine zatvora zbog falsifikovanja službene isprave i nenamenskog trošenja budžeta tog preduzeća

Nemanja Nenadić iz „Transparentnosti Srbija" kaže da se u praksi pokazalo da Vlada ne može da sprovede apsolutnu kontrolu onoga što se dešava u javnim preduzećima.

"Vlada Srbije, koliko ja znam, ne bavi se dovoljno radom javnih preduzeća. Zamišljeno je da vlada to radi preko direktora i članova upravnih odbora koje postavlja. Ali, više puta je dokazano da takva kontrola nije efikasna, a i sami predstavnici Vlade su to mnogo puta priznali. Jedan od primera vam je bio deljenje astronomskih bonusa na Aerodromu 'Nikola Tesla', kada je budžetska inspekcija rekla da nisu imali dovoljno ljudi da to provere?! Čak ni tada Vlada nije mogla nešto da naredi aerodromu, već je samo dala preporuku da se to ne radi", kaže Nenadić.

Najveći gubitaši među javnim preduzećima su u sektoru saobraćaja i energetike. Tu su EPS, Jat i Železnice Srbije. Nadležna ministarstva priznaju da nemaju kontrolu nad dešavanjima u njima.

Državni sekretar Ministarstva infrastrukture Miodrag Miljković kaže da detaljne kontrole nad firmama iz njihovog resora obavljaju nezavisni revizori, a ne ministarstvo.

"Mi ne idemo po firmama da im tražimo račune, već samo gledamo njihov finansijski izveštaj i plan poslovanja. To sada rade nezavisni revizori od kojih mi dobijamo te dokumente. S druge strane, neka preduzeća kao što je Jat nemaju obavezu da nam dostavljaju finansijske izveštaje. Međutim, pošto su korisnici kredita u čijem dobijanju im je država pomogla onda i oni to rade. Od ove godine ni Aerodrom Nikola Tesla nema tu obavezu, dok su 'Jat tehnika' i Železnice u obavezi da nam dostave izveštaj poslovanja", objašnjava on.

U Ministarstvu energetike kažu da su za kontrolu rada preduzeća zaduženi upravni odbori. "Svako JP ima upravni odbor, koji je postavila Vlada Srbije. Kada nam stigne poslovni plan neke kompanije, mi to pregledamo i dalje šaljemo ministarstvima finansija, trgovine i ekonomije na usvajanje. Nažalost, ministarstvo ne može sa 70 ljudi da se bavi detaljnom kontrolom preduzeća koja su u našoj nadležnosti", kažu u Ministarstvu energetike.

Kako se Vlada odnosi prema radu javnih preduzeća govori i to da je državna revizorska institucija, koja bi trebalo da se bavi njihovim „češljanjem" tek nedavno dobila prostorije.

S druge strane, JP kriju podatke čak i od poverenika za informacije Rodoljuba Šabića, koji je saopštio i da se njegova rešenja odlažu tako što javna preduzeća podnose tužbe Upravnom sudu.

"Čak i u situacijama kada je tužba dopuštena, ona sama po sebi ne odlaže izvršenje rešenja. Zaista je teško poverovati da takav 'studentski nivo znanja' ne postoji u organima vlasti i državnim preduzećima", navodi Šabić i dodaje da od 150 tužbi podnetih protiv njega, čak 65 čine takve nedopuštene tužbe.

Nemanja Nenadić kaže da sve ovo ukazuje da država mora da pooštri kontrolu javnih preduzeća. "Vlada mora da promeni neke stvari. Na primer, kada procenjuje da li su sredstva koja JP troše dovoljna i kakvo im je poslovanje. A to ne može da uradi pet inspektora", zaključuje Nenadić.

Izvor: Press

SLOBODAN ANTONIĆ: „MREŽA ŠKOLSKIH DRUGARA" U POLITIČKOJ ELITI SRBIJE


U Srbiji zasada ne postoje elitni školski ili studentski klubovi, pa ni elitne škole i fakulteti, u onom smislu u kome su to Iton ili Jejl - dobri, skupi i namenjeni prvenstveno deci iz više i visoke klase. Ipak, neke beogradske gimnazije, kao što su Prva, Peta ili Treća, na glasu su kao elitne. Njih su, tokom socijalizma, pohađala deca iz tadašnje više i više srednje klase (koju čine političari, stručnjaci i menadžeri), a čiji su pripadnici bili usredsređeni u jezgru Beograda. No, ove škole su se razlikovale od elitnih u Britaniji ili SAD, po tome što se nije plaćala visoka školarina i što se nije živelo u kampu, već kod roditelja. To je donekle slabilo osećaj vlastite izdvojenosti i isključenosti drugih, koji se javlja u elitnim britanskim ili američkim školama. Bez obzira na to, prijateljske veze koje se na tom uzrastu uspostavljaju mogu biti trajne i jake. Karakterističan slučaj je sadašnji predsednik Republike, i njegovo okruženje. O tome će više reči biti u narednom odeljku ovog rada. Boris Tadić (1958) je, kao sin stručnjaka (oba roditelja su bili doktori nauka), odrastao u jezgru Beograda, na Dorćolu.6 Završio je osnovnu školu „Pero Popović Aga" (danas OŠ „Mihailo Petrović-Alas"), u Gospodar Jovanovoj ulici.7 Zatim je išao u Prvu beogradsku gimnaziju, takođe na Dorćolu. U njegovoj generaciji, ovu školu je pohađao i Nebojša Krstić (1957), današnji njegov zvanični savetnik za medije. U generaciji iza njih nalazile su se sestre Bobić, Zorica i Mirjana (1959; prva je danas ambasador Srbije u Unesku, a druga poznata novinarka). Tadić se posle diplomiranja, vratio u Prvu beogradsku gimnaziju, gde je predavao psihologiju. Među njegovim poznatijim učenicima je Vuk Jeremić, današnji Ministar spoljnih poslova. Jeremićeva baba, Sadeta Pozderac, bila je, svojevremeno, direktorka Prve beogradske gimnazije, a Vuk je, prema nekim napisima u štampi (E.P. 2007), bio jedan od Tadićevih omiljenih učenika. Tako je Prva gimnazija spojka, koja, na izvestan način, povezuje Tadića i neke od njegovih najbližih saradnika.

Nebojša Krstić je bio član Idola, jedne od najpopularnijih beogradskih muzičkih grupa. Tu se sprijateljio sa Srđanom Šaperom (1958), današnjim članom Predsedništva Demokratske stranke i prvim čovekom Tadićevog političkog marketinga. Šaper, čiji su roditelji takođe pripadali klasi stručnjaka (otac je bio univerzitetski profesor, a majka srednjoškolski nastavnik), nije išao u Prvu, već u Treću beogradsku gimnaziju (tadašnju Osmu). Ipak, prijateljstvo sa Krstićem, povezalo ga je sa Borisom Tadićem. Tadić, Krstić i Šaper učlanili su se u Demokratsku stranku 1990. godine, odmah po njenom osnivanju. Tadić je, tokom devedesetih, sve više počinjao da se bavi politikom, Šaper marketingom8 , dok je Krstić radio kao lekar, ali i učestvovao u marketinškim poslovima. Tokom dvehiljaditih i Krstić će sasvim napustiti lekarstvo i profesionalno se posvetiti samo marketingu i politici. 

Marketing i politika povezali su Šapera, a onda i Krstića i Tadića, sa Draganom Đilasom, današnjim gradonačelnikom Beograda i članom Predsedništva Demokratske stranke. Đilas nije generacija sa Tadićem, Krstićem i Šaperom (rođen je 1967). Ali, i on je odrastao u Beogradu, gde je završio Zemunsku gimnaziju.9 Iako, zvanično, tek 2004. pristupa Demokratskoj stranci, on je politički poznat od 1992. kao vođa studentskih demonstracija protiv tadašnjeg režima. Đilas se, devedesetih, takođe profesionalno bavi marketingom i medijima u preduzeđu Ovation advertising d. o.o. (10) 

Đilas i Šaper, prema pisanju štampe, osnovni kapital su stekli preprodajom vremena za reklame državne televizije, još početkom dvehiljaditih. Oni su poslovali tako što su, zahvaljujući političkim vezama i poznanstvu sa direktorima RTS, unapred, za celu godinu, uz ogroman popust, otkupljivali svo reklamno vreme - kako za ekonomski, tako i za politički marketing. A onda su ga preprodavali pojedinačnim kupcima po višestrukim cenama. Sredinom decenije Đilas je tako zarađeni novac počeo da ulaže u TV produkciju, prodajući svoje emisije, opet zahvaljujući političkim vezama, prvenstveno državnoj, ali i drugim televizijama. Ono što je zajedničko za marketinško poslovanje Đilasa, Šapera i Krstića, jeste posredništvo njihovih marketinških agencija između najvećih domaćih i stranih kompanija koje žele da se oglašavaju, i televizijskih i radio stanica, štampe i interneta, gde se objaljavljuju oglasi. Tu je, takođe, i organizacija promotivnih kampanja za domaće i strane klijente i, možda još važnije, lobiranje u političkim strukturama za interese svojih klijenata. Danas Đilas i Šaper, pored zakupa vremena na televizijama s nacionalnom frekvencijom, kontrolišu i zakup prostora na regionalnim televizijama i u štampanim medijima. „Biti blizak vlasti odnosno imati na svojoj strani osobe koje mogu da završe različite poslove cilj je svake velike kompanije, pa ni svesno preplaćivanje poslova koje bi neke manje agencije uz isti nivo kvaliteta sigurno obavile po nižoj ceni, nije veliki trošak kad se uzme u obzir potencijalna korist. Izvestan problem predstavlja i to što se u nizu klijenata tri velike marketinške kompanije nalaze i neke državne ustanove čime se zapravo direktno i u većem broju slučaja nepotrebno odlivaju sredstva poreskih obveznika" (Radinović, 2010). 

Koliki je novac u ovom polju javnosti vidi se iz podataka koje daje AGB Nielsen Media Research (Trendovi, 2009). Prema njima, strane i domaće kompanije uložile su, 2008. godine, u marketinške kampanje u Srbiji 215 miliona evra. Od toga je 60% potrošeno na TV oglašavanje, 4% na radio marketing, 20% na oglase u štampi, a ostatak je otišlo na internet i uličnu reklamu (Radinović, 2010). Kao što se vidi iz tabele 1, Dragan Đilas i Srđan Šaper, do sredine ove decenije, preuzeli su lavovski deo prihoda u ovoj oblasti. Danas Dragan Đilas, preko svojih medijsko-marketinških firmi, kontroliše zakup većeg dela reklamnog vremena na nacionalnim i regionalnim televizijama. 




Prekretnica je bila 2004. godina, kada je Đilas preuzeo najveći deo poslova koje su do tada držale marketinške agencije „Ogilvi" i „Spektra", Vladimira - Bebe Popovića (Stanić, 2008). Potpuno je jasno da je ovaj poslovni obrt usledio kao rezultat političke promene. Naime, u prvoj polovini 2004. godine vladu Zorana Živkovića, u kojoj je Beba Popović bio siva eminencija, zamenila je vlada Vojislava Koštunice, a Boris Tadić je pobedio na izborima i stupio na dužnost predsednika Republike. 

Počev od 2004. godine, marketinške firme Đilasa, Šapera i Krstića, beleže vrtoglavi uspon u prihodima. Tako, kompanija Multikom group d.o.o. Beograd (osnovana 2004), čiji je Đilas jedan od suvlasnika, (11) od 2005. do 2009. zabeležila je povećanje neto dobiti od 800%, a poslovnog prihoda 2.300% (vidi tabelu 2). Ova nesrazmera se objašnjava iznenadnim povećanjem prikazanih rashoda, što je rodilo sumnju o mogućem lažnom prikazivanju podataka, radi izbegavanja plaćanja poreza (Radinović, 2010).



Prema podacima iz štampe (Kalimero, 2008), ćerka Multikoma „Dajrekt medija" (Direct Media) ostvarila je 2004. godine, porast u poslovnom prihodu, u odnosu na prethodnu, 2003. godinu, od neverovatnih 534% (413.467.000, prema 77.406.000 dinara). Zatim sledeće godine, u odnosu na 2003, prihod (2.255.205.000 dinara) je bio 2.913% veći, a 2006. čak 4.460% veći nego 2003. (iznosio je 3.452.711.000 dinara). Tu se jasno vidi koliku je prekretnicu u poslovnom uspehu Dragana Đilasa predstavljala 2004. godina. Teško je tu prekretnicu ne povezati sa političkim promenama koje su se te godine dogodile u Srbiji. Naime, „Dajrekt medija" je firma koja radi marketing za velike državne firme, kao što su „Telekom Srbija" „Dunav osiguranje", DDOR „Novi Sad", „Jugopetrol", NIS i mnoge druge (Vlahović i Brkić, 2008). Jasno je da je dobijanje marketinških poslova za ove firme tesno povezano sa odlukama njihovih poslovodstava, koje imenuju upravo politička tela.13 

Druga Đilasova firma, Emotion Production d.o.o (gde Multikom zvanično ima 49% vlasništva), poznata je po proizvodnji emisija kao što su „Veliki Brat", „48 sati svadba", „Menjam ženu" i ostali rijaliti šou-programi. Njeno poslovanje (tabela 3) takođe odlikuje brzi porast prihoda i čudna fluktuacija neto dobiti (zbog velike promene u rashodima). I ovde se vidi koliko veza sa vlašću obezbeđuje porast poslovanja. Naime, poslovno najuspešnija produkcija Emoušna, „48 sati svadba", emituje se godinama upravo na državnoj televiziji.


Kompanija McCann Erickson d. o. o. je u stopostotnom vlasništvu Srđana Šapera, a klijenti su Telekom Srbija (od 2008),15 Tigar, Tarket, Porsche Leasing, Demokratska stranka, Pharma Swiss, JKP Parking servis, Eurobank EFG, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Komon Sens, Koncern za proizvodnju i promet zdrave hrane Bambi a. d. Požarevac, Zepter banka, Interex, Klinički centar Srbije, Opština Palilula, Luka Beograd, Imlek, Bambi, Verano Motors, (prema svojevremenoj prezentaciji na sajtu kompanije, koja je zatim uklonjena;'6 Radinović, 2010). Ova kompanija je deo McCann Erickson Grupe, koja je takođe u vlasništvu Srđana Šapera, koju još čine i agencija za planiranje i zakup medijskog prostora - Universal McCann, agencija za odnose sa javnošću - McCann Erickson Public Relations i specijalizovana agencija za organizaciju događaja i promocija - Momentum.17 McCann Erickson je, kao što se vidi iz tabele 4, između 2005. i 2006. upetostručio svoj poslovni prihod, a između 2007. i 2008. povećao broj zaposlenih za 50% (i ovde su se odjednom javili tako veliki rashodi, da prijavljena neto dobit, iz čudnih razloga, nije pratila ove vanredne poslovne uspehe).


Druga firma Srđana Šapera, čije ćemo poslovanje prikazati (tabela 5), jeste Universal McCann d. o. o, koja se bavi „planiranjem i zakupom medijskog prostora". Ova firma je, između 2005. i 2008, svoj poslovni prihod povećala neverovatnih 52 puta, a neto dobit 43 puta! Pri tome je njen poslovni prihod, za 2008. godinu, dvostruko veći od prihoda kompanije McCann Erickson, y kojoj radi sedam puta više zaposlenih. Jasno je da je reč o posredničkim poslovima ogromne vrednosti koji se sastoje prvenstveno u transferu (preprodaji) resursa, za šta je dovoljan mali broj zaposlenih. Politička pozicija vlasnika firme, u tim transferima, svakako da nije beznačajna. „Osnovna zamerka i sumnja u sukob interesa proizilazi, ne iz toga što privatni biznismen Srđan Šaper uspešno razvija posao svoje kompanije, već što on te poslove dobija zahvaljujući pozicijama u vladajućoj Demokratskoj stranci odnosno od stranačkih ljudi iz velikih javnih preduzeća i institucija čime se troše sredstva građana, ali i zbog toga što velike strane kompanije angažuju njegove agencije kako bi imdirektno dobile konekciju sa vrhom vlasti Srbije, a što predstavlja potencijalnu korupciju na najvišem nivou" (Radinović, 2010).


Nebojša Krstić je od 1997. godine, vlasnik marketinške agencije Nova Young & Rubicam d. o. o. Beograd, odnosno Nova Communications d. o. o. Beograd. Na sadašnjoj zvaničnoj prezentaciji agencije20 kao klijenti kompanije se navode Erste Bank, Rauch, Hyundai, DHL, Colgate, Milka, Xerox, Centar za integraciju mladih, Crveni krst, a ranije je kao klijent stajalo i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.21 Ova kompanija je, kao što se vidi iz tabele 6, između 2005. i 2008. uosmostručila svoj poslovni prihod (madaje neto dobit pala za 90 % [?!], što znači da je na prihod od 2 miliona evra plaćen porez na manje od 6 hiljada evra dobiti!).22



Na kraju, zanimljivo je pogledati i poslovanje advertajzing agencije Lowe Idols & Friends d, o. o. Beograd (tabela 7). U jednom reklamnom prikazu ove agencije kaže se: „Agenciju su 1990. godine osnovali Branimir Dimitrijević Tucko, Srđan Šaper i Nebojša Krstić, prijatelji i članovi benda Idoli. (...) Na čelu agencije sada se nalazi Branimir Dimitrijević Tucko, filmski i TV reditelj, autor brojnih projekata, kratkih filmova, preko 300 reklama i muzičkih spotova i čovek koji stoji iza koncepta grupe Idoli. (...) Internacionalni i domaći klijenti su: Unile­ver, Johnson&Johnson, Elektrolux, Coca-Cola, Henkel, Telekom Srbije, Bramac, CIGT (...). Olja Bećković je kreativni direktor".24 Na zvaničnoj internet prezentaciji25 kao klijenti kompanije pominju se još i Državna lutrija Srbije, Bilje Borča i Stara planinska riznica.




Poslovanje ove agencije ne razlikuje se od prethodno analiziranih slučajeva. I Lowe Idols & Friends je za samo godinu dana, između 2005. i 2006, udvanaestostručila poslovni prihod, da bi ga sledeće godine još udvostručila. Neto dobit je takođe neobično fluktuirala,27 ali je 2008. ipak bila pet puta veća nego 2005. godine. Zanimljivo je da je, sredinom decenije, zvanična kreativna direktorka ove firme bila Olja Bećković (na sadašnjoj internet prezentaciji Lowe Idols & Friends njenog imena više nema). Bećkovićeva (1964, Beograd) je autorka vrlo uticajne političke emisije „Utisak nedelje", iza koje stoji nezavisna produkcija (PG Mreža) i koja se emituje na jednoj od komercijalnih televizija, sa nacionalnom frekvencom (B92). To znači da se ova emisija finasira prvenstveno od emitovanja TV reklama. Tako se u toj emisiji reklamira Mobilna telefonija Srbije, sa spotovima koje je snimila upravo agencija Lowe Idols & Friends, u kojoj je Bećkovićeva (bila) kreativna direktorka, pri čemu je gost, recimo, Nebojša Krstić, osnivač iste agencije, ali sada u funkciji savetnika Predsednika republike za medije, dakle predsednika vladajuće stranke sa odlučujućim uticajem na to ko će biti na čelu Telekoma, odnosno Mobilne telefonije Srbije. Svako ko makar elementarno razume prirodu ovih poslovno-političkih veza ne može a da se ne zapita o kakvoj novinarskoj objektivnosti u emisiji sa takvom pozadinom uopšte može da bude reč? 

Nakon pregleda ovih podataka teško je poreći da političke pozicije vlasnika navedenih kompanija nisu bile važne za njihov poslovni uspeh. Naravno, ne može se sva poslovna uspešnost Šapera, Đilasa ili Krstića objasniti samo njihovim političkim pozicijama. Ali, malo je sumnje da, u ambijentu tipičnog političkog kapitalizma (Veber, 1976:131) koji danas vlada u Srbiji, spektakularni uspesi njihovih kompanija nisu bili u tesnoj povezanosti sa dolaskom na vlast i, zatim, sukcesivnim proširivanjem moći, njihovog glavnog političkog pokrovitelja.

Za simetriju poslovne fluktuacije i političkog uspeha nije bez značaja ni karakter osnovne delatnosti navedenih kompanija. Većina njih su vezane za marketing - delatnost koja je važna stavka rashoda savremenih preduzeća, pogotovo velikih brendova. Međutim, marketing je upravo ona oblast koja najviše zavisi od poslovodstva. Tačnije, procena neophodnosti marketinškog nastupa i odluka o angažovanju konkretne marketinške agencije prvenstveno zavise od rukovodilaca firme. Kao što je već dobro primećeno, odluke velikih državnih monopolskih firmi - poput NIS-a, da uopšte treba da se reklamiraju na tržištu, kao i odluke koje agencije će biti angažovane, ne mogu se nekad drugačije objasniti do snažnim političkim i ličnim uticajima na odlučioce. U uslovima kada je firma u državnom vlasništvu, njeni poslovodni odlučioci direktno su zavisni od političkih struktura. Stoga oni teško da mogu da ignorišu političke i lične zahteve kojima su izloženi. Pogotovo ako ti zahtevi imaju veze s vrhom državne vlasti, odnosno s samim vrhom vladajuće stranke. 

Kao i u drugim društvima, i u Srbiji, pri vrhu socijalnog sistema, postoje fine mreže političko-poslovnih veza i prijateljstava. Te mreže su različite i često sastavljene od međusobno konkurentnih klika. Ipak, mada se uvek zasnivaju na interesima, njihova inicijalna socijalna osnova često nije u vezi sa ciljno-racionalnim karakterom ekonomske delatnosti. Ona može počivati na zemljaštvu, prijateljstvu iz škole, ili poznanstvu uspostavljenom na mestima statusnog okupljanja (tenis, golf, mondenska leto vališta itd). Za aktere koji su spominjani u ovom radu - od predsednika Republike, do autorke „Utiska nedelje", zajedničko je da potiču iz istog socijalnog, statusnog i kulturnog miljea. Svi su oni „beogradska deca", mahom iz više srednje klase, oni su generacijski bliski, što znači da su pohađali iste škole, izlazili na slična mesta za zabavu, ili se družili u sličnim kulturnim krugovima. Sve je to omogućilo njihovo brzo međusobno „prepoznavanje" i „konektovanje" - čak i onda kada nisu išli u istu gimnaziju. Ako pojam „mreže školskih drugova" ne shvatimo bukvalno, već u širem, sociološkom smislu - kao upostavljanje mreže ljudi koji su potekli iz istog socijalnog i kulturnog miljea i koji su uspešno privilegovali važne soccjalne ili ekonomske transakcije - onda se taj pojam sasvim prikladno može primeniti u analizi viših spratova srpskog društva. 

Naravno, ta mreža je, u srpskom slučaju, daleko uža i slabija nego ona koju nalazimo u središnjim društvima današnjeg svetskog sistema. Dakle, u onim društvima u kojima gornje klase uživaju višedecenijski, pa i stoletni kontinuitet. U Srbiji je sadašnja gornja klasa - ne samo u smislu posednika ekonomskog, već i kulturnog i socijalnog kapitala - obrazovana tek srazmerno nedavno (Antonić, 2009). Ona tek uspostavlja svoje obrasce regrutovanja, svoju unutrašnju kulturu i svoje statusne simbole. Srbija, tako, još nema škole i fakultete koji su sigurna ulaznica u društveni vrh - barem u onom smislu u kome ta regrutacija funkcioniše u SAD ili Britaniji. Ali, nešto od tamošnjih tipičnih modela ponašanja vidimo i ovde - ekskluzivizam, elitističko partnerstvo, kodno prepoznavanje, razdeoba privilegija, hijerarhijska solidarnost... 

Stoga se može reći da teza o „mreži  školskih drugova" u političko-poslovnim vrhovima srpskog društva nije bez osnova. U konkretnom slučaju koji smo analizovali, ta teza nije potvrđena u onom bukvalnom smislu u kome se ona izvorno isčitava. Jer, od pominjanih aktera, samo Tadić i Krstić su išli u istu školu. Pri tome treba imati u vidu da je Krstićev poslovni uspeh ipak najograničeniji (ako ga poredimo sa Šaperom, a naročito sa Đilasom).28 Školska bliskost, u ovom slučaju, očigledno nije bila direktno srazmerna sa ekonomsko-političkim postugnućem. Ali, teza o „mreži školskih drugova" i nema ambiciju da hoće da objasni celokupan uspeh pojedinih aktera. Ona samo ukazuje na važnu stepenicu u kolektivnom usponu jedne grupacije socijalnih aktera. A to je zajednički kulturni ambijent njihovog školovanja i odrastanja.

Rajt Mils (1964) je, opisujući američku elitu, ukazao da je najvažniji trenutak karijere njenih pripadnika dola-zak u priliku da mogu da odlučuju o antažovanju kapitalnih resursa. Najlakši način da zaradite veliki novac jeste da dobijete priliku da raspolažete s velikim novcem - bilo kao bankar, političar ili general zadužen za nabavke (Mils, 1964). Teza o „mreži školskih drugova" upravo hoće da objasni kako su socijalni akteri došli u tako važnu priliku. Zato je ona sociološki važna i heuristički plodna. 

Ova teza, primenjena na srpski socijalni i politički kontekst, može da pomogne u objašnjavanju i razumevanju nekih važnih pojava. Poslovni uspeh i lično bogatstvo jedne grupacije u srpskoj eliti ne može se razdvojiti od politike, ali i od socijalno-psihološke koherentnosti same grupacije. Ako Veberov koncept političkog kapitalizma objašnjava značaj prvog činioca, onda teza o mreži školskih drugara objašnjava nastanak i delovanje drugog. U tom drugom činiocu nalazimo elemente statusne samosvesti, ali i koordinisanja, formalnog i još više neformalnog. Naravno, ta koordinacija, kao što to objašljava Mils (1964) nije stabilna, totalna i trajna. Zato se ova teza ne može diskavlifikovati kao još jedna „teorija zavere". Kao analitički koncept, „mreža školskih drugara" je važno sociološko sredstvo u nastojanju da se opišu i objasne neki od značajnijih političkih i socijalnih procesa u savreme-nom društvu. U tom smislu, upravo kao doprinos opisivanju i objašnjenju burnih procesa čiji smo svedoci u Srbiji, ova koncepcija, očigledno, može biti korisno upotrebljena.

Рајка и снајка
 
Арпад Нађ
 
Градоначелник Београда Драган Ђилас сменио је прошле године своју заменицу Радмилу Хрустановић. Госпођа Хрустановић је дошла са породицом из Сарајева и одмах се уклопила у нову средину. Била је адвокат, позната је по случају када је фалсификовала потпис Арканове прве жене и у њено име пристала на развод!
Онда је, као члан Грађанског савеза Србије, госпођа Хрустановић ушла у политику. Прво у СО Звездара, у којој је пљачкала к’о луда, станове, пословни простор, локале... Догурала је и до градоначелника
Београда. Када се новом градоначелнику смучио њен и лоповлук њене породице, потписао је решење о њеној смени са места свог заменика.
Али, госпођа Радмила је добила снаху. Ану Урошевић! Нисам сигуран да ли је Ана удата за Радиног сина Мурата или Николу, али јесте њена снаха.
Када је 2003. године Борис Тадић изабран за министра одбране, Ана Урошевић је постала његов портпарол! Са 24 године живота!
У Министарству одбране су Ана и Борис често укрштали рукавице, млатили се, псовали, гађали... Тадићева конкубина је тврд орах, луда к’о и Борис.
Када је Ана затруднела, а Борис устоличен на место председника Србије, он потписује указ ишаље је за дипломатског службеника у Рим! Он се у међувремну и пропедерисао.
Пратећи по Риму Бориса и Ану у слободној шетњи, италијанска служба безбедности СИЦМИ често бележи њихове свађе, туче, немиле сцене.
У Рим господин Тадић путује кад му је воља, ником не подносећи рачуне. Уствари, пунећи своје рачуне по банкама у Риму, желећи да једног дана и он постане као Берлускони! Описивачи његовог лика и (не)дела тврде да је председник ‘’тежак’’ две милијарде. Да није те проклете болести, и кад би наставио да влада, сигуран сам да би брзо сустигао Мубарака, Бен Алија и друге десперадосе.
Ових дана је председник Србије потписао указе о постављењу наших амбасадора у Риму и Братислави. Није тешко погодити ко ће обављати ове одговорне дужности. За амбасадора Србије у Риму председник је именовао своју бившу конкубину Ану Урошевић. У својој 32. години Ана је догурала до места амбасадора! Њене свекрва Радмила Хрустановић упућена је за амбасадора Србије у Братислави.
О, Србијо мајко, плачи! Па Гадафи, Мубарак и Бен Алису мала деца у односу на српског председника и његово насиље, примитивизам и злоупотребе.
Да је бољег здравља, да није опхрван тешком болешћу, ко зна какве би нам све гадости приредио Борис Тадић.

Slučaj Slavice Totić, bivše službenice Fonda PIO i Direkcije
Otpremnina, otkaz, pa opet posao u državnom preduzeću


BEOGRAD - Slavica Totić, koja je letos podnela ostavku na mesto pomoćnika direktora Direkcije za imovinu jer je prethodno uzela otpremninu od 20.000 evra u Fondu PIO, ponovo se zaposlila u državnoj službi. Samo nekoliko meseci nakon smene u Direkciji, nju je po ugovoru o delu angažovalo Javno preduzeće “Nuklearni objekti Srbije” (NOS), gde je pre meseca dana dobila i stalni radni odnos.

Slučaj Slavice Totić uzburkao je javnost sredinom prošle godine. Ona je uzela otpremninu od 20.000 evra za dobrovoljni odlazak iz Fonda PIO, gde je bila zamenik direktora, i odmah se zaposlila u Direkciji za imovinu. U Fondu PIO radila je od 1. aprila 2009. godine do 7. maja 2010. godine i dobrovoljno je otišla iz firme kao tehnološki višak.

U javnosti se podigla velika prašina, pa je na lični zahtev smenjena u Direkciji. Nije uradila ništa nezakonito, ali su je mnogi kritikovali iz moralnih razloga, dok su stručnjaci predložili da se sistemski reši (ne)mogućnost zapošljavanja u državnim institucijama službenika koji su od države uzeli otpremninu.

Ali Vlada Srbije nije poslušala i slučaj se ponovio. Slavica Totić je angažovana u “Nuklearnim objektima Srbije” po ugovoru o delu, a zatim je dobila i stalni posao. Radojica Pešić, direktor tog javnog preduzeća, kaže da ju je angažovao ali samo na mesec dana, kao i svakog koga prima u ovo preduzeće.

- Pravnica je otišla na godišnji odmor, a bila je jedina, pa sam morao nekog da zaposlim. Totićeva je angažovana za pravne, kadrovske i opšte poslove, to je ono što zna da radi, a kada se dobro pokazala, produžen joj je ugovor na još četiri meseca. Zatim je 1. februara dobila stalni radni odnos jer su nam po sistematizaciji potrebna dva pravnika. Razlog je njen dobar rad i višegodišnje iskustvo u ovim poslovima, 20 godina rada u “Geneksu”, ali i u državnoj upravi - kaže Pešić, direktor firme koja je osnovana 2009. godine.

Na pitanje da li je bio raspisan konkurs, on odgovara da po zakonu nije bio potreban i dodaje da radnike zapošljava na osnovu preporuka i oglasa, a Slavicu Totić su preporučili njeni bivši poslodavci. Upitan zašto je preduzeće ostalo samo sa jednim pravnikom, Pešić kaže da cele 2010. godine nije mogao da nađe adekvatan kadar, ali nije odgovorio zašto nije raspisao nijedan konkurs da bi našao pravnika.

Na pitanje da li je u redu što je zaposlio Slavicu Totić uz sve što je ona uradila, direktor NOS-a kaže: “Ne mogu da odgovorim da li je nešto u redu ili nije, već da li je zakonito ili ne. Nismo prekršili nijedan zakon.”

On ističe da ovo preduzeće po sistematizaciji treba da ima 144 izvršioca, a ima ih samo 135 jer ne mogu da nađu dovoljno dobre kadrove. Pešić pretpostavlja da i u drugim javnim preduzećima ima sličnih slučajeva, kao što je ovaj Slavice Totić, i da on podržava da se zakonski reši ova situacija.

Država je to obećala sredinom prošle godine, ali na tome je sve ostalo. Milan Marković, ministar za državnu upravu, tada je rekao da je on predložio Vladi Srbije da se zabrani zapošljavanje onih koji su uzeli otpremnine, ali predlog nije prihvaćeno. Rasim Ljajić, ministar rada, tada je rekao da postoje još dve prijave o sličnim slučajevima, ali juče nije imao komentar o Totićevoj. U Ministarstvu rada su rekli da to nije u njihovoj nadležnosti.

Neko treba da odgovara
Radovan Ristanović, bivši direktor Inspektorata za rad, kaže da je mogućnost zapošljavanja radnika koji su dobili otpremninu od države u državnim institucijama nečuveno.
- Nemam reči, to izlazi iz sfere radnih odnosa. U svakoj normalnoj zemlji za to se snose posledice - ističe Ristanović.


Izvor: Blic.rs

ДРЖАВНА ПИРАМИДА

"Ово је класична пирамида и функционисаће све док банке хоће да финансирају државу. Када престану, следи валутна криза и нагла депресијација динара", упозорава економиста Иван Николић

Српске јавне финансије почеле су неодољиво да подсећају на пирамидалне шеме, попут оне Бернарда Медофа или нама познатије, Дафимент банке. Држава обећава високе камате на своје обвезнице, инвеститори их купују, па онда држава емитује још више обвезница, да би вратила претходну главницу и камате и још да би дошла до свежих пара.

Остаје само питање докле је такво финансирање јавних расхода могуће и шта ће се десити када инвеститори виде да грађани и привреда не могу да произведу нонолико колико држава може да узме и потроши и - кад повуку свој новац.

Убрзање државног задуживања

На крају прошле године јавни дуг Србије износио је 12,2 милијарде евра или 41,4 одсто БДП-а. То према садашњим светским стандардима и није много, али проблем је што се само у току 2010. године држава задужила за 2,3 милијарде евра што је за 7,8 процентних поена повећало дуг.

Међутим, од почетка године динамика задуживања се додатно убрзава, па је само у фебруару емитовано чак 70 милијарди динара нових обвезница, од чега је 15,1 милијарди искоришћено да се исплате доспеле обвезнице, а 54,9 милијарди је нови дуг. На крају фебруара укупан кумулативни износ нето задужења по трезорским записима достигао је вртоглавих 223.000.000.000 динара.

Пирамида је наставила да расте иу наредном месецу, па је до 22. марта емитовано укупно 36300000000 динара. Ако задуживање буде ишло по плану требало би да у марту у бруто износу буде емитовано 60 милијарди динара обвезница, а када се отплате доспеле обавезе остаће око 30 милијарди динара. Ни у априлу неће бити посебног смањења емисије обвезница будући да само за сервисирање доспелих хартија треба 26400000000 динара. Оно што посебно забрињава је што је држава емитовала обвезнице у јединственој европској валути у износу од 397 милиона евра и тако преузела на себе и валутни ризик, а инвеститорима оставила само да уберу кајмак, без много страха да ће кретање курса појести ишта од зараде.

Поставља се и још једно питање, а то је да ли и када ће држава достићи законом прописани лимит јавног дуга од 45 одсто бруто домаћег производа. Овај тренутак је мало одложен рачуноводственом креацијом, када је од почетка ове године уместо БДП-а из прошле године у обрачун узет планирани БДП за 2011. годину, који је већи за три одсто. Тако је на крају године дуг износио 12,157 милијарди евра и чинио 41,4 одсто БДП-а, да би се на крају фебруара повећао за 520 милиона евра, али се његов удео у БДП смањио на 39,7 одсто?

Све зависи од банака

У Министатству финансија су нам рекли да не очекују да ниво јавног дуга достигне 45 одсто БДП не само ове него ни следећих година.

"Највећи део задуживања државе за ову годину је већ завршен и тренутни ниво јавног дуга (крајем фебруара) је 39,7 одсто БДП-а. У месецима пред нама, евентуално даље задуживање државе ићи ће искључиво за отплату обавеза које пристижу, што неће повећати укупан дуг, јер се повећава са једне, а смањује са друге стране. Поред тога, нисмо угрожени ни наредних година јер ће БДП наставити да расте, а фискални дефицит да пада. План је да 2015. фискални дефицит буде један одсто. То значи да већ од следеће, а најкасније за две године, можемо да очекујемо лагани пад укупног јавног дуга, а не његов раст ", стигло је објашњење из Министарства финансија.

Економиста Иван Николић, сарадник МАТ-а истиче да је непознато како се креће сток комерцијалних кредита које је држава узела код банака, па се не може са сигурношћу рећи ни када ће држава доћи до границе од 45 одсто.

"Међутим, како иде са задуживањем, све указује на то да ће се врло брзо стићи до лимита, али не може се поуздано знати. Могуће је да се сток обвезница повећава, а обим комерцијалних кредита смањује. Занимљиво је да се у Србији сада створила једна повратна спрега која подстиче ово масовно задуживање. Недавно је повећан кредитни рејтинг Србије као последица раста заинтересованости инвеститора за државне хартије од вредности. Иза тог раста заинтересованости, па и кредитног рејтинга, стоји апресијација динара, а не неко фундаментално побољшање услова пословања или већа политичка стабилност, јер јачање динара значи за купце обвезница већи принос у еврима. Што је већа глад државе за новцем, то инвеститори више девиза довлаче из иностранства и мењају их за динаре да би купили обвезнице. То утиче на апресијацију динара, што даље повећава атрактивност хартија . То ће ићи у недоглед све док неки од великих играча не одлучи да је са тим готово и повуче свој улог. Тада ће нам се поновити прича с краја 2007. и из 2008. године када је дошло до депресијације која личи на девалвацију. Ово је класична пирамида и функционисаће све док банке хоће да финансирају државу ", сматра Николић.

Посебно забрињава што је ова апресијација динара шпекулативне природе. Иза ње не стоје приливи девиза од значајно већег извоза или мање потребе за евром због смањења увоза. Нема ни страних директних инвестиција, као ни прихода од приватизације, који су у прошлој години износили само 19 милиона евра.

"Нема ничега, осим задужења. А на тај начин своју судбину препуштатш другима. Довољно је да се један велики играч повуче и цео систем пуца. А када крене куповина девиза на девизном тржишту, долази до дестабилизације и валутне кризе па се онда отвара проблем штедње и једном речју ризик да се понови цела прича из 2008. године. Само тада је узрок повлачења пара из Србије била светска економска криза и погодила је све земља, а сада је ово само наш проблем ", упозорава Николић.

Камате ће нас појести

Како се повећава обим дуга тако се све више пара из буџета издваја и за камате. У 2008. години за камате је плаћено 13,88 милијарди динара. Наредне године то је износило 20 милијарди, а 2010. износ камата је повећан за 50 одсто и плаћено је 30100000000 динара. За ову годину, према Закону о буџету, наравно уколико не буде ребаланса, за камате је планирано 45,6 милијарди динара. За четири године износ камата које се отплаћују инвеститорима, пре свега банкама, повећан је за 3,2 пута.

Занимљиво је упоредити износ само камата, без главнице, са капиталним издацима из буџета у те четири године. У 2008. години они су били преко три пута већи од износа камата и били су 45,9 милијарди динара. Већ наредне године су преполовљени на 23,87 милијарди. У 2010. години новац издвојен за камате превазишао је за трећину средства уложена у капиталне пројекте, којих су уста наших политичара тако пуна, а разлика ће бити повећана и ове године када ће 15 милијарди динара мање бити потрошено за капиталне издатке него за отплату камата.

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/finansije/drzavna_piramida.xhtml