Министри „пали” на трошковима за мобилни телефон
Судећи по замеркама, у кршењу закона предњачили су министри Расим Љајић, Жарко Обрадовић и Саша Драгин




Ако су 2008. године министри пали на ћевапима и кафанским трошковима, онда су следеће године заказали на боновима за гориво и прекорачењу лимита за мобилне телефоне. Ова два пропуста се у извештају Државне ревизорске институције спомињу готово код сваке контролисане институције. А судећи по замеркама, у кршењу закона а предњачили су министри Расим Љајић, Жарко Обрадовић и Саша Драгин. Подугачак списак примедби, као и прошле године, упућен је на рачун надлежних у Управи за трезор. Заједничко свима је да су и даље ангажовали хонорарце иако је то било у супротности са Законом о раду, да се и даље не зна шта држава има од имовине, да су игнорисали Закон о јавним набавкама, да нису враћали преостала средства у државну касу, као и да систем интерне контроле још не функционише.

Државни ревизори уочили су и неке апсурдне неправилности. Тако се из извештаја на 1.300 страна види да је министар рада кршио Закон о раду, министарка финансија није прецизно исказала минус у државној каси, док је министар просвете средства намењена ученичким и студентским кредитима искористио за плаћање провизије једној банци.

Најмање неправилности, судећи по извештају, стављено је на душу потпредседника владе Божидара Ђелића и министарке спорта и омладине Снежане Марковић-Самарџић. А позитивно мишљење од ревизора добила је једино Народна банка Србије која је истинито приказала своје пословање.

Mинистарство финансија

Ревизори су уочили да биланс стања не садржи податке о финансијској имовини тако да не даје истинит и објективан приказ. Службеници овог министарства, наводи се у извештају, рачуне за мобилне телефоне у иностранству плаћали су средствима намењеним за службена путовања ван земље. Контролори су уочили да министарство не води евиденцију о боновима за гориво.

Министарство просвете

Ово министарство није направило консолидовани биланс стања, а и организација рачуноводства није у складу са систематизацијом радних места у министарству. Тако се догодили да су се интерни ревизори по налогу министра бавили и другим пословима, што није у складу с правилима. Намештај и постељину набављену за потребе Универзијаде у износу 551 милион динара ово министарство пребацило као задужење Министарства одбране. Преостала средства од 38 милиона динара на крају године нису вратили у државну касу, уочили су ревизори. Такође, подаци из Завршног рачуна буџета и завршног рачуна Министарства се не поклапају јер су расходи Министарства били већи за 53,5 милиона динара него што је приказано.

Нису правдани ни расходи од 440.000 динара за Друштво математичара Србије.

Министар просвете самостално је прописивао колике накнаде следују члановима Националног просветног савета, као и Савета за високо образовање и рад Комисије за акредитацију. И ово министарство ангажовало је „уговориоце” за послове укупне вредности од 11 милиона динара, супротно Закону о раду. Ревизори нису успели да нађу документацију којом се правда Уговор о контроли исхране и смештаја у студентским домовима. На душу Жарка Обрадовића ставља се и то што је новац намењен студентским и ученичким кредитима (17 милиона динара) искоришћен за плаћање провизије „Универзал” банци.

Министарство рада и социјалне политике

У министарству на чијем је челу Расим Љајић уочено је да се књиговодствено стање не поклапа са стварним стањем утврђеним пописом имовине, обавеза и потраживања. Ни ово министарство није успоставило интерну ревизију, а обавезе према добављачима у земљи умањене су за 20 милиона динара.

Аванси за нефинансијску имовину мањи су за 221 милион динара, што се поклапа са авансом које је предузеће „Ратко Митровић Дедиње” добило за изградњу Геронтолошког центра у Ваљеву. Ревизори истичу и да се нису уверили у неопходност примене хитног поступка јавне набавке, с обзиром на то да су радови на овом објекту почели после девет месеци. Такође, без тендера ово предузеће је добило и посао изградње Геронтолошког центра „Јеленац” у Алексинцу у вредности од 19 милиона динара. Као техничку грешку ревизори у извештају оцењују то што је финансијска имовина умањена за 561 хиљаду динара. Зграде и финансијски објекти вредни 173 милиона динара такође нису пописани.

Контрола је показала да се биланси министарства не поклапају са стварним стањем на евиденционом рачуну Управе за трезор.

Новац за формирање фонда за подршку образовању сиромашних средњошколаца обезбеђен је из НИП-а, одакле су исплаћене и ученичке стипендије у износу од 34 милиона динара. Ово министарство није 40 одсто сопствених прихода вратило у државну касу, што је у обавези по закону. Тиме је буџет ускраћен за 170 милиона динара. Министарство рада кршило закон о раду закључивањем уговора о привременим и повременим пословима у периоду дужем од годину дана.

Ревизорима није било јасно ни на основу којих прописа је министарство преузело обавезу општине Шид да финансира одржање Спомен-комплекса „Сремски фронт”. Нису приложени ни докази и рачуни за дотације невладиним организацијама. Ово министарство је набављало бонове за бензин од НИС-а, без уговора, у износу од милион динара.

Предузеће „Пројектомонтажа” није испоштовало уговорене рокове, а министарство га због тога није казнило пеналима (пет одсто вредности посла на сваки дан прекорачења) када је реч о радовима у Центру за социјални рад Ужице с домским одељењем за пензионере и стара лица „Забучје”.

Као највећи пропуст из читања извештаја чини се то што је приликом куповине некретнине у Деспотовцу од Братислава Трифуновића, уместо путем јавне набавке, зграда пазарена директном погодбом. Јер, по Закону о средствима у својини Републике Србије такав уговор је ништаван, а реч је износу од 238 милиона динара које је Трифуновић добио од државе.

Министарство пољопривреде

Ревизор је указао да је ово министарство 2009. године склопило уговор о јавној набавци консултантских услуга с фирмом „Рурарал системс” из Естоније. Вредност посла је 6,3 милиона динара, али није евидентирало аванс од 4,7 милиона динара.

Штампање фитосертификата и сертификата о реекспорту додељено је у мају 2009. године Заводу за израду новчаница. Овај посао, вредан 1,2 милиона динара, није спроведен у складу са Законом о јавним набавкама. Прекршен је и Закон о буџетском систему којим је уређено да се уговори о набавци добара, финансијске имовине и пружања услуга које закључују директни или индиректни корисници буџетског система морају бити закључени у складу с прописима који регулишу јавне набавке.

Салдо благајне за неутрошене бензинске бонове износи 8,3 милиона динара, што представља 38 одсто укупно набављених бонова. Увидом у књиговодствену евиденцију, односно промет књижења, утврђено је да се не води књиговодствена евиденција бонова за гориво.

Ревизијом је такође утврђено да је ово министарство 2009. године потписало уговор с фирмом „Хјулит Пакард” за увођење информационог система, вредан 329 милиона динара, иако је Законом о буџету било дозвољено 115 милиона динара.

С Пољопривредним факултетом је потписан је уговор о пројекту сузбијања губара у Републици Србији. Вредност уговора је 3,7 милиона динара. Међутим, министарство је пренаменом средстава платило овај посао. Исти пропуст направила је и Републичка дирекција за воде. Уместо за изградњу, реконструкцију и одржавање водопривредних објеката новац је искоришћен за дотацију верским заједницама.

Министарство такође није евидентирало набавке контејнера, а казне и пенали по неким судским решењима плаћени су парама намењеним за одржавање зграда и грађевинских објеката. Ревизор је утврдио и разлике исказане у годишњем финансијском извештају Министарства пољопривреде и у завршном рачуну Републике Србије. То се односи на споразум о зајму за пројекат реформе пољопривреде у транзицији и пројекат ревитализације система за наводњавање и одводњавање.

Министарство за науку и технолошки развој

Ово министарство није извршило вратило сопствена средстава у у буџет, али ни интерним актом уредило коришћење службених возила, мобилних телефона и трошкове репрезентације кафу ручкове, поклоне.

Бонове за гориво у вредности од 200 000 динара набављали су без поступка и без уговора.

Министарство омладине и спорта

Ревизори овом министарству замерају што није успоставило интерну ревизију, али и то што су бонове за гориво набављали без објављивања јавног позива. Додела стипендија врхунским спортистима није уређена  Законом о спорту, док поступак набавке имовине за Спортски објекат за особе са инвалидитетом на Ади Циганлији није спроведен у складу са Законом о јавним набавкама Ни ово министарство није вратило у  буџет 5,8 милиона динара.

Министарство инфраструктуре

Ревизори замерају Милутину Мркоњићу што нема интерну ревизију и што имовина министарства још није пописана, али и што у буџет није вратио сопствене приходе у буџет у износу од 21 милион динара.

Из расхода за запослене исплаћивано је 62 милиона динара за расходе стручним услугама, а уговори о делу у износу од 11 милиона динара били су супротни Закону о раду. Контрола је показала да набавка образаца за међународни превоз робе није у складу са Законом о јавним набавкама, као и набавка канцеларијског материјала у износу од 18 милиона динара. Предузеће „Коридор 10” није вратило 25 милиона динара које је позајмило од министарства, а обавезе Кошаркашког клуба Борац преузете су укупном износу од 45 милиона динара, што је за 15 милиона више од износа одобреног закључком Владе Србије.

Управа за трезор

И запослени у Управи су прекорачивали лимит за мобилне телефоне а да им то није одузето од плате. Ревизијом је утврђено да је Предузећу „Информатика” без тендера додељен посао у вредности 3,3 милиона динара. Ревизор је такође закључио да није било могуће склапати уговоре о делу за увођење међународних рачуноводствених стандарда за јавни сектор. Ови уговори, вредни 715.000 динара, нису у складу са Законом о раду, Законом о министарствима и Законом о државним службеницима.

Уградна опрема за јавну безбедност уговорена је с предузећем „Термонт инжењеринг консалтинг пројектовање, производња и трговина” у износу од 10,5 милиона динара. Набавка опреме у вредности од 4,7 милиона динара уговорена је с „Термонт инжењеринг грејање, климатизација, грађевински и занатски радови”, али због прекорачења рока Управа за трезор је према уговору требало да наплати 455.000 динара за то што извођач није у договореном року испоручио и инсталирао опрему.

Утврђено је такође да су прецењени расходи за текуће поправке и одржавање у износу од око три милиона динара, а потцењени издаци за машине и опрему. Ревизор им такође замера кршење Закона о јавним набавкама при куповини канцеларијског материјала. Реч је о набавци 1.530 тонера и 100 комада другог потрошног материјала, у вредности од око 14 милиона динара.

Влада је с Војвођанском банком у октобру 2009. године уговорила кредит у износу од 20 милиона евра. Трошкови накнаде за уговарање посла извршени су пребијањем, односно компензацијом с кредитом у износу 18,6 милиона динара или 200.000 евра. Ове обавезе нису евидентиране преко консолидованог рачуна трезора. Месец дана касније влада се задужила код „Пиреус банке” с 40 милиона евра. Трошкови накнаде за обраду захтева извршени су пребијањем, односно компензацијом с кредитом од 37,8 милиона динара или 400.000 евра. Ове обавезе нису евидентиране преко консолидованог рачуна Трезора. У оба случаја, како се наводи у ревизорском извештају, прекршен је Закон о буџетском систему, којим је прописано да извршене обавезе морају бити извршене искључиво на принципу готовинске основе с консолидованог рачуна.

Народна банка Србије

Ова монетарна институција једина је добила позитивно мишљење од Државне ревизорске институције. Замера им се то што обавезе Републике Србије према ММФ-у по основу по основу аранжмана са ММФ-ом у износу од 423 милиона евра нису исказане као јавни дуг РС.

Приредиле:

М. Авакумовић

А. Николић

објављено: 18/12/2010

Дулићев и Бабовићев „Roll pack“ тргује са апотеком у Суботици
09.12.2010
Пише Иван Нинић

Према подацима Агенције за борбу против корупције, министар у Влади Србије Оливер Дулић је у својој имовинској карти, осим 100 одсто власничког удела у предузећу „Dg comp. računari“ д.о.о. из Суботице, пријавио да поседује и 11 одсто власничког удела у предузећу „Roll pack“ из Суботице (Палић). Реч је о предузећу за производњу амбалаже од папира и картона, односно папирних ролница за фискалне касе и теле-факс апарате. Према евиденцији Агенције за привредне регистре (АПР), уписано je у регистар 1. маја 2005. године, мада је у својим ранијим изјавама министар Дулић истакао да је фирма основана још 2003. године.
Као и у случају предузећа „Dg comp. računari“, из података о промету државних установа које улазе у консолидовани рачун Управе за трезор Републике Србије, могуће је поуздано утврдити да је и предузеће „Roll pack“ у протеклом периоду пословало са државом. Заправо званична документа и изводи Управе за трезор указују на чињеницу да је, у периоду од јануара 2008. године до октобра 2010. године, Апотека у Суботици извршила чак 62 трансакције у корист предузећа „Roll pack“. А све трансакције у корист предузећа „Roll pack“ су књиженe под шифром „221-промет робе и услуга-финална потрошња“. Другим речима, предузеће „Roll pack“ је у наведеном периоду од Апотеке у Суботици остварило новчани приход од око 587.215,00 динара.
Индикативно је то да је у истом периоду када је ово предузеће пословало са Апотеком у Суботици његов сувласник Оливер Дулић обављао јавну функцију и то прво председника Народне скупштине Републике Србије, а потом и министра животне средине и просторног планирања. С тим у вези, у евиденцији АПР-а је 30. септембра 2009. године унета следећа забележба:
„Уписује се у Регистар привредних субјеката забележба Уговора о преносу права управљања, закљученог 25.09.2008. године између Оливера Дулића из Суботице, мат.бр. xxxxxxxxxxxxx као преносиоца, и Миодрага Голубовића из Београда, мат.бр. xxxxxxxxxxxxx као стицаоца, којим је оснивач Оливер Дулић, као преносилац, пренео права управљања у привредном друштву ПРЕДУЗЕЋЕ ЗА ПРОИЗВОДЊУ И ТРГОВИНУ „Roll pack“ ДОО ПАЛИЋ, ТРОГИРСКА 2, матични број 08802068, на стицаоца, Миодрага Голубовића, да у своје име, а за рачун преносиоца, наведена права користи до престанка јавне функције преносиоца, сходно одредби члана 8. Закона о спречавању сукоба интереса.“
Неспорно је да је Оливер Дулић извршио пренос управљачких права у предузећу „Roll pack“, на извесног Миодрага Голубовића, и то тек крајем септембра 2008. године. Међутим, Дулић је у периоду од 23. маја 2007. године до 25. јуна 2008. године обављао функцију председника Народне скупштине Републике Србије, а затим је, 7. јуна 2008. године, ступио на функцију министра у Влади Србије. Члан 8. став 1. тадашњег Закона о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција („Сл.гласник РС“ бр: 43/04, од 20.04.2004.) је прописивао да је функционер „дужан да у року од 30 дана од избора, постављења или именовања, пренесе своја управљачка права у привредном субјекту на правно или физичко лице, које није повезано лице, да их оно, у своје име а за рачун функционера, врши до престанка јавне функције“.
Дакле, Оливер Дулић је био носилац својих управљачких права у предузећу „Roll pack“, a истовремено је обављао државне функције и имао статус јавног функционера, да би тек након пуних 17 месеци, накнадно, извршио пренос управљачких права на друго физичко лице.
Иначе, евиденција АПР-а указује на то да осим Оливера Дулића, власнички удео од по 11 одсто у предузећу „Roll pack“ имају Стеван Буцало, Дејан Звекић и Иван Вујић. С друге стране, предузеће „Fashion Company“ из Београда је уписано као власник преосталих 50 одсто у предузећу „Roll pack“. У овој причи посебно је интересантна чињеница да је апсолутни власник предузећа „Fashion Company“ управно бизнисмен Милија Бабовић. Тако се долази до једноставног и сасвим логичког закључка да су у предузећu „Roll pack“ министар Оливер Дулић и Милија Бабовић пословни партнери. У својим изјавама из јуна 2010. године, ову чињеницу је потврдио и сам Дулић, рекавши да су он и његови пријатељи „продавали пословну идеју и тражили некога да је финансира“. Према Дулићевом објашњењу, он је „Милију Бабовића први пут видео годину и по дана пошто је фирма почела да ради“, а до тада је преговарао искључиво са директором „Fashion Company“.

Прилог: Подаци из Управе за трезор

JOVAN DUŠANIĆ: GODINE KOJE SU POJELE DEMOKRATE
ponedeljak, 20 decembar 2010 13:55    N. S. PRERADOVIĆ

Spoljnji dug za poslednjih 10 godina je od šest porastao na više od 30 milijardi dolara tako da teško možemo još da se zadužujemo, a to je već  dovelo do kolapsa srpske privrede

Meksiko je, sprovodeći Vašingtonski dogovor, sve rasprodao i doveden je u dužničko ropstvo. Kako bi dobio kredite od MMF i SAD, bio je prisiljen da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja, pa je otvoren lanac američkih preduzeća duž granice sa SAD. 

Ta preduzeća su oslobođena plaćanja poreza u meksički budžet, domaći radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice, a nije im dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje. 

Šteta koju Meksiko ima od "makiladora" procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje. 

Ekonomista Jovan Dušanić upozorava da Srbija idem meksičkim putem i daje primer pogona "Dajteka" u Nišu, gde Srbija investitoru daje 10.000 evra po zaposlenom iz džepova poreskih obveznika, a grad Niš besplatno ustupa 2,5 hektara opremljenog građevinskog zemljišta?! 

Smatrate da se privreda Srbije od 2000. godine vodi po diktatu Vašingtonskog sporazuma, koji su razradili MMF i Svetska banka?

- Da, taj sporazum se zasniva na stabilizaciji i liberalizaciji. Naši reformatori su stabilizaciju sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara, koja destimuliše izvoz, a podstiče uvoz, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i gušenja domaće proizvodnje. Radikalna liberalizacija koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je propasti domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa smanjena i svedena na jednocifrenu. Osim toga ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja (dozvole, kvote, atesti, sertifikati, posebne dažbine i takse) koja su često efikasnija u zaštiti domaćih preduzeća od klasičnih carina. 

Na taj način oborena je vrednost naših preduzeća?

- Stabilizacija i liberalizacija doveli su do gušenja domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših firmi, koje u uslovima masovne privatizacije prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su dobrim delom u pravu oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi uglavnom ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju. 

Dakle princip je bio brza rasprodaja i još brža potrošnja?

- Tačno tako. Država se godinama ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi osim što rasprodaje očevinu i zadužuje se kod komšija i sve to odmah protraći za "bolji život". Bilo je jasno da "bećarska ekonomija" (prodaj, pozajmi i potroši) - kako sam je nazvao još 2003. godine - neće moći dugo da traje. 

Koje su posledice takve ekonomske politike?

- Kao rezultat dosadašnje ekonomske politike industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2009. godini bila za 15,4 odsto manja nego u 1998. - godini kada smo bili već šest godina pod međunarodnim ekonomskim sankcijama, a broj zaposlenih je u 2009. godini bio manji od 1,9 miliona, mada je u 2001. u Srbiji bilo više od 2,1 miliona zaposlenih lica. 

Broj zaposlenih je opadao uprkos ogromnom deviznom prilivu od privatizacije?

- Iako je Srbija u poslednjih 10 godina ostvarila devizni priliv od oko 35 milijardi dolara samo prihodima od privatizacije i novih zaduženja u inostranstvu (procenjuje sa da je isti toliki devizni priliv ostvaren i od doznaka građana iz inostranstva), malo šta je izgrađeno, a ogromne pare su usmerene u tekuću potrošnju, čime se stvarao privid uspešnosti ekonomskih reformi. 

Bliži se kraj rasprodaja u Srbiji?

- Najveći deo imovine smo prodali, ostalo je još malo porodičnog srebra, pre svega EPS i Telekom, što bi svaka ozbiljna država zadržala pod svojom strateškom kontrolom, jer smo već prezaduženi. Spoljnji dug za poslednjih 10 godina je od šest porastao na više od 30 milijardi dolara tako da teško možemo još da se zadužujemo, a to je već dovelo do kolapsa srpske privrede. 

Naši političari za kolaps privrede krive globalnu krizu?

- Tačno, ali istina je da je svetska ekonomska kriza doprinela da se mi brže suočimo sa neminovnim tužnim krajem bećarskog života, ali se glavni uzroci propasti srpske privrede kriju u pogrešnoj ekonomskoj politici. 

Predstoji prodaja Telekoma, preduzeća koje donosi visoke prihode?

- Tačno, ovde se radi o prodaji prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane visoke prihode. Telekom je najprofitabilnije srpsko preduzeća, koje je i u javnosti sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenim, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. 

Koji su vaši argumenti protiv ove privatizacije?

- Argumente protiv ove privatizacije iznose i stručnjaci iz zemlje i dijaspore. Zainteresovani kupci su uglavnom operateri pod kontrolom vlada drugih zemalja, pa se može očekivati da će Telekom sa srpskih biti preusmeren na dobavljače iz tih zemalja, gde će biti centar za istraživački razvoj, kao i obrazovanje budućih generacija u ovoj oblasti. Na taj način će budućnost elektrotehničkih fakulteta u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, biti dovedena u pitanje. Takođe, ne treba zaboraviti ni bezbednosni aspekt ovoga problema, a to je kontrola podataka i prisluškivanje vojske, MUP-a i tajnih službi obavlja se preko Telekoma. 

Kakva su iskustva drugih privreda u tranziciji koji su rasprodali telekomunikacije?

- U većini slučajeva su novi vlasnici odmah smanjili broj zaposlenih, povećali cene telekomunikacionih usluga i smanjili ulaganja. To pokazuju primeri i naših suseda (Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Mađarske) koji su prodali svoje dominantne operatere Dojče telekomu, a on je jedan od naših potencijalnih kupaca. Cene telekomunikacionih usluga zasad su najniže u Srbiji. U Hrvatskoj su dva puta veće, a kod fiksne telefonije cene lokalnih impulsa su četiri do 10 puta skuplje u regionu nego u Srbiji. 

Zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore Dojče telekomu rade duplo više, nego operateri u centrali u Nemačkoj. Tako u Nemačkoj na jednog zaposlenog dođe 289 korisnika, a u Hrvatskoj 463, Makedoniji 800, a Mađarskoj 806! 

To znači da je profit rastao na račun otpuštanja?

- Tačno, iz ovoga proizilazi da zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore nisu otpuštani zato što su višak, nego da bi Dojče telekom ostvario što veći profit. Opterećenost u Telekomu Srbije iznosi 372 korisnika po zaposlenom, što je slično sa zemljama u kojima operatori nisu prodati strancima, a to su Švedska - 347, Slovenija - 356, Francuska - 377, Belgija 390 korisnika. 

Šta će se dogoditi kad prodamo Telekom?

- Veliki deo prihoda od Telekoma sliva se u državni budžet kojima se pokrivao dobar deo rashoda države. Prodajom Telekoma mi trajno ostajemo bez tih redovnih godišnjih prihoda budžeta, pa se postavlja pitanje gde će se narednih godina obezbeđivati taj nedostajući novac. Slikovito rečeno, postavlja se pitanje: zašto bi dobar domaćin prodavao najbolju kravu koja mu svakodnevno daje mleko za celu porodicu i po jedno tele godišnje? 

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/6192-jovan-duani-godine-koje-su-pojele-demokrate-.html

Nišlije prodaju imovinu zbog duga
22. decembar 2010. 22. decembar 2010. | 12:26

Zbog neizmirenih dugovanja za struju, telefon, grejanje ili kredite banaka, građani Niša prodaju svoju, najćešće nepokretnu, imovinu.

Izvršno odeljenje Osnovnog suda u Nišu donelo je oko 77.000 izvršnih rešenja koja trenutno čekaju naplatu dugovanja.

Samo od početka ovog meseca, Izvršno odeljenje Osnovnog suda u Nišu primilo je 3.690 predloga za izvršenje za neizmirene komunalne račune, sedam za potraživanje banaka, 25 o prodaji nepokretnosti i 133 o prodaji pokretne imovine.

Na naplatu dugovanja u ovom trenutku ukupno čeka oko 77.000 izvršnih rešenja.

Prema izvršnim odlukama, kojih ima oko 26.000, od građana će plenidbom pokretne i nepokretne imovine biti naplaćeno dugovanje.

Osim prekomernog zaduživanja građana, ovako veliki broj predmeta posledica je i neažurnosti sudova, smatra advokat Ljiljana Živković.

Dok pojedini građani strahuju da zbog prezaduženosti njihova imovina ne postane predmet licitacije, ima i onih za koje je to prilika da povoljnije kupe pokretnu ili nepokretnu stvar

http://www.b92.net/biz/vesti/tema.php?id=134&nav_id=480923

Plati struju, pa u šator.

Шта је решено од онога што је у 2010. прво требало решити
- Вера Вратуша
За нову стратегију „транзиције”
Последице распикућанске приватизације

У периоду после јануарске анкете „Политике” („Шта Србијa прво треба да реши у 2010”) објављено је више студија у којима се преиспитују кључни елементи неолибералне стратегије „транзиције”. Статистичким подацима су документоване осиромашујуће и деиндустријализујуће последице распикућанске приватизације, задуживачке „стабилизације” и једностране дерегулације тржишта робе, рада и капитала. Лоши резултати примене ове стратегије резимирани су у наслову једне од ових студија као „још једна изгубљена деценија”. Оваквим насловима њихови аутори сугеришу да је Србија данас тамо где је била пре десет година, губећи из вида да тада све сфере друштвене делатности у Србији још нису биле (полу)колонијално окупиране. Све суморнијим дијагнозама укупне друштвене ситуације у ближем и даљем окружењу, недавно је придодата констатација председника државе која је служила као пример „успешне транзиције”, да је „Словенија ушла у период стагнације пре око две године”.

Примеренији израз за описивање периода пораста незапослености и сиромаштва широм света јесте депресија. Као и током „Велике кризе” из прве трећине двадесетог века, марионете крупног капитала диљем света замајавају бираче предизборним обећањима да је излазак из кризе на видику, под условом да управо оне задрже власт или доспеју на њу. Идеолошки представници светске владајуће класе, корпоративне и финансијске олигархије, настоје да светско најамно робље заборави да је светска капиталистичка привреда изашла из „Велике кризе” тек кроз светско ратно уништавање „вишка” рада и капиталних средстава. Сећање и сазнање да је светска привреда поново запала у истоврсну кризу већ у последњој трећини двадесетог века, чим су се исцрпли ови извантржишни импулси геноцидног и екоцидног ратног разарања за заустављање секуларне тенденције опадања просечне профитне стопе, треба да нас учини имунима на предизборне шарене лаже. Оне само одвраћају пажњу од хитног задатка да излаз из системске кризе светске капиталистичке привреде тражимо кроз примену непосредно демократски формулисане стратегије преображаја самог система друштвених односа који циклично производи кризе.

Сведоци смо актуелног померања на скали популарности теоријских тумачења кризе и стратегија изласка из ње. Модел интервенције видљиве руке државе од 2008. поново потискује затечени модел слободног деловања невидљиве руке тржишта из осамдесетих. Заједничко заговорницима оба модела јесте настојање да ублаже последице постојећег система односа друштвене производње усмерене на приватни профит, остајући у његовим противречним оквирима. Искуство је потврдило да није могуће да се трајно изађе из цикличних криза хиперакумулације капитала без укидања глобално доминирајућих капиталистичких односа ауторитарно и конкурентски организоване производње прометних вредности за тржиште и профит приватних власника.

У наступајућој години остаје као примаран задатак формулисање конзистентне алтернативне стратегије самоуправно и солидарно организоване друштвене производње употребних вредности за развој људских способности свих, средствима у друштвеном власништву. У међувремену, хитно треба да почнемо са спровођењем мера које су грађани током бројних протеста већ захтевали:

1. поништавање приватизационих уговора који су нелегални и према одредбама постојећег нелегитимног закона;

2. заустављање домаће компрадорске лумпенбуржоазије у распродаји стратешких система јавних услуга, попут „Телекома” и ЕПС-а и законска забрана такве распродаје у будућности;

3. формирање домаће инвестиционе банке и стављање Народне банке Србије под контролу парламента ради мобилисања домаће штедње за улагање у стратешке пројекте и универзалну доступност образовања, здравствене и социјалне заштите;

4. смањивање распона прихода и повећавање платежно способне масовне потражње за производе домаће индустрије и пољопривреде;

5. организовање производно-потрошачких кооператива у власништву и под управом коопераната у комунама;

6. проглашавање мораторијума на отплату дуга који су они који спроводе неолибералне стратегије дуплирали док су истовремено преполовили покривеност увоза извозом;

7. обнављање тужбе за агресију коју су починиле владе држава чланица НАТО-а ради одштете за непосредне и дугорочне штете почињене људима и објектима током бомбардовања радиоактивним пројектилима.

*Професор социологије, Филозофски факултет Београдског универзитета

Вера Вратуша
објављено: 24.12.2010.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Za-novu-strategiju-tranzicije.sr.html

Država treba da ispita zašto je na gubitku
Tri milijarde evra izvučene iz zemlje za dve godine
Vladimir Spasić | 25. 12. 2010. - 20:00h |

Domaći uvoznici preplatili su robu kupljenu u inostranstvu za oko tri milijarde evra u protekle dve godine. Tako je Srbija, prema zvaničnim podacima, više novca dala za uvoznu robu, nego što su prijavile zemlje izvoznice koje su nam je prodale. Moguća objašnjenja razlike jesu pranje para, izbegavanje poreza, iznošenje novca i reizvoz, a s obzirom na veliki iznos, nadležni bi trebalo da se malo više zainteresuju.
 
Naduvavanje faktura je jedan od najlakših načina da se izvuče novac iz zemlje
Ekonomista Miroslav Zdravković je do razlike od tri milijarde došao upoređivanjem podataka zemalja koje su u Srbiju izvezle robu u prethodne dve godine i zvanične srpske podatke o uvozu. Spoljna trgovina je, prema njegovim rečima, poput međunarodnih finansijskih tokova, specifična oblast usled postojanja ogledalo statistika - podataka zemalja partnera jer sve zemlje dostavljaju svoje podatke o robnoj razmeni Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

Uloga države
- Tako je registrovana vrednost uvoza u Srbiji bila 15,5 milijardi evra u 2008. godini i 11,5 milijardi evra u prošloj godini, dok su zemlje izvoznice u Srbiju prijavile 13,8 i 10,2 milijarde evra. Razlika znači da je na osnovu prijavljenih uvoznih faktura u inostranstvo na ime plaćanja otišlo 1,7 i 1,3 milijarde evra više nego što su u inostranstvu prijavili da su izvezli robu u našu zemlju. Pristojne sume novca - kaže Zdravković, urednik sajta Ekonomija.org.

Odstupanja se uvećavaju što se povećava rastojanje od Srbije jer se smanjuje verovatnoća da će carinske službe sarađivati u rasvetljavanju mogućnosti pranja novca kroz dvojne fakture. Ali to, prema rečima Zdravkovića, nije srpski problem jer se u svetskoj trgovini preko dvojnih faktura opere u proseku oko pet odsto vrednosti robne razmene. Ali u Srbiji ti procenti su veći.

- Dvojne fakture znače da se jedna vrednost fakturiše u izvozu, a druga u uvozu. Naduvavanje faktura je jedan od najlakših načina da se izvuče novac iz zemlje. Firme i pojedinci novac često izvlače ne da bi ga oprali ili izbegli porez, već da bi njime slobodnije raspolagali. Taj novac posle mogu da vrate u Srbiju, na primer, kroz privatizaciju. Postoje majstori za takve poslove, ali nadležne službe to mogu da spreče, naravno, ako žele - kaže sagovornik “Blica nedelje” iz preduzeća koje se bavi uvozom južnog voća.

Stručnjaci sa kojima smo pričali kažu da se mnogi sećaju onoga što se desilo sa uvođenjem PDV 2004. godine. Tada je uvoz drastično pao i stagnirao cele godine jer više nije moglo kao ranije da se naduvavaju fakture. Ali to je trajalo sve dok se naši spretni biznismeni nisu naučili kada da zaobiđu nove propise.   

- Od te tri milijarde evra trećina bi mogla da se odbije na troškove transporta jer ih često zemlje ne prikazuju kada prijavljuju podatke. Bilo bi dobro saznati šta je uzrok one preostale dve milijarde. Mislim da odgovor treba tražiti u izbegavanju poreza na dohodak, na kapitalnu dobit, na profit - smatra Nikolić.

Carina   
Neki od sagovornika ističu da uzroke treba tražiti u veoma strogom deviznom režimu, odnosno u uslovima za iznošenje novca iz zemlje. Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, navodi da je svaka komplikovana procedura, kao što je to u ovom slučaju domaći devizni režim, uvek razlog za mutne radnje i korupciju. Na pitanje ko bi trebalo da se pozabavi razlikom od nekoliko milijardi evra, on upućuje na carinu koja upoređuje fakture i vrednost robe i na banke, preko kojih se plaća uvoz.

- Mislim da nije reč na prvom mestu o pranju para, već o nelegalnom izvozu kapitala ne zbog izbegavanja poreza, već da bi se njime slobodnije raspolagalo - smatra Kovačević.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, smatra da nije neuobičajeno da razlika bude do 10 odsto uvoza ili izvoza, ali u Srbiji je veća, što verovatno govori o većem udelu izbegavanja carina i drugih dažbina.

- Razloga može da bude više. Jedno su dvojne fakture, vid izbegavanja carina ili manipulisanja sa PDV-om na obe strane, što je lako sprečiti međudržavnom saradnjom, naravno ako se smanji i korupcija i sve ostale kriminalne radnje. Pretpostavljam da je to sada manji razlog za postojanje razlike od reizvoza, kada se nešto knjiži kao uvoz u Srbiju, ali je krajni uvoznik neka druga zemlja, osim u slučaju razmene sa Kosmetom i u manjoj meri sa drugim susedima gde postoje veće mogućnosti utaje - objašnjava Gligorov i dodaje da je reč o dosta složenoj problematici, pa treba biti pažljiv u zaključcima.

Uvoznici nisu bili baš raspoloženi da pričaju o ovom slučaju, da kako su rekli “ne bi došli u negativan kontekst”. 
 
Carinici ćute
Uprava carina koja bi mogla da razjasni odakle razlika od tri milijarde nije bila raspoložena za odgovore. Tako su bez odgovora ostala pitanja da li carinici znaju za dvojne fakture, ko je pretrpeo najveću štetu zbog iznetog novca i da li država to može da spreči.

- Ako se izuzme izbegavanje carina ili eventualno pranje novca, ova razlika ne mora da govori o tome da se negde neki novac zagubio. On se samo knjiži negde drugde, možda se i ne knjiži valjano. Ako se koriste dvojne fakture, onda će se to pokazati kao neusaglašenost između tekućeg i finansijskog računa i to će se beležiti kao greške i propusti, a krupnih iznosa pod ovom stavkom nema poslednjih godina. Opet, nikakav se novac ne gubi u spoljnoj razmeni, već se gube prihodi raznih poreskih organa - navodi Gligorov.


---------------------------------------
Izvor: Blic.rs

Umesto puteva, Telekom za dugove
29. decembar 2010. | 08:14 |
Beograd -- Novac od prodaje Telekoma Srbija država planira da potroši na vraćanje već uzetih kredita i za pokrivanje minusa u državnoj kasi, obećala je vlast MMF-u.

U razgovorima premijera Mirka Cvetković, guvernera Dejana Šoškić i Diane Dragutinović, ministarke finansija, sa Fondom, o gradnji puteva nije bilo reči.

U pismu o namerama u vezi sa okončanjem VI revizije stendbaj aranžmana, koji su njih troje potpisali, između ostalog, piše i sledeće: „Planiramo da iskoristimo najveći deo očekivanog prihoda od privatizacije Telekoma za finansiranje budžeta kako bismo smanjili izdvajanja na ime kamata".

U nastavku ukazuje se da se naročito planira "prevremena otplata dela duga na koji se obračunava visoka kamata, kao i da se iskoriste prihodi od Telekoma kako bi se smanjio obim emisije trezorskih zapisa za potrebe neto finansiranja“.

Niko od potpisnika pisma o namerama juče nije bio raspoložen za komentar.
Ekonomista Pavle Petrović smatra da je dobro ako se vrati deo duga da bi se izbegle visoke kamate, dok ekonomista Vladimir Vučković komentariše da „nećemo znati na šta je potrošen novac dok ga ne potroše“.


---------------------------
Izvor: Blic

Ovi prodaju ono što se generacijama stvaralo. Posle 10 godina vi ovom narodu ništa niste ostavili sem obećanja da će te završiti koridor 10.
(lopvi, 29. decembar 2010 08:57)


Da se potsetimo:

Časna ministarska za "Telekom"
18. oktobar 2010.
Novac od ''Telekoma'' ide na puteve, obećavaju ministri (FoNet, arhiva)

Novac od prodaje “Telekoma“ neće se rasipati, poručuju u Vladi Srbije. Ovaj put moraćete da nas držite za reč, kaže Mlađan Dinkić.

Posle “Mobtela“, Srbiju čeka još jedna velika privatizacija, i slivanje u budžet oko milijardu i 400 miliona evra.
Po toj ceni Vlada Srbije će ponuditi na prodaju 51 odsto akcija ove kompanije. Iako novac još nije stigao, Vlada tvrdi da već sad zna na šta će potrošiti te pare. Prema rečima ministarke finansija Diane Dragutinović, to su kapitalne investicije.

“Dakle dileme više nema, to će sigurno biti usmereno samo na kapitalne investicije“, poručila je ona.
Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić očekuje da će se na tenderu pojaviti do pet zainteresovanih kompanija, uključujući Dojče telekom, Frans telekom, austrijski VIP i egipatski Oraskom, koji je nedavno prešao u ruke ruskih vlasnika.

Ona se saglasila da je "blizu istini" procena da je očekivana cena za prodaju 51 odsto Telekoma Srbija milijardu i četiristo miliona evra.

Od novca od prodaje “Telekoma“, prema planu Vlade, gradiće se:

- autoput Beograd - Čačak

- autoput Pojate - Kruševac - Požega - Čačak

- brza saobraćajnica Ruma - Šabac - Loznica.

Ovi projekti koštaće oko 900 miliona evra.

Na pitanje novinara šta je garancija da će taj plan biti sproveden u delo, ministar ekonomije Mlađan Dinkić pozvao se na “časnu ministarsku reč“.

"Svi političari su to rekli, jedino da nas držite za reč", poručio je on.

I ministarka Dragutinović kaže da će ona lično kontrolisati trošenja para.

“Kontrolisaću naravno ja, ali i javnost, zato što će Zakon o budžetu za 2011. godinu jasno precizirati kako će se trošiti novac od privatizacije - kontrolisaće Narodna skupština i novi Fiskalni savet. Dakle, biće mnogo očiju uprto u prihode od privatizacije. Višak kontrole nikada nije na odmet“, objašnjava ona.

Istu ideju i plan, ulaganje u infrastrukturne projekte, Vlada Srbije imala je i kada je prodat “Mobtel“ 2006. godine.

U tu svrhu formiran je i Nacionalni investicioni plan (NIP), međutim veći deo novca nije potrošen na kapitalne projekte.

I ministar Dinkić, koji je inače idejni tvorac NIP-a, priznaje da su tada napravljene greške. Ministar je ocenio da tada nije bilo dovoljno stručnih ljudi koji bi usmerili novac za te namene.

Prodajom “Mobtela“ država je zaradila milijardu i po evra, što je otišlo na račun Nacionalnog investicionog fonda. Od tog novca, međutim, za tri godine, iz NIP-a je samo stotinu miliona evra otišlo na Koridor 10.

Za rekonstrukciju mosta “Gazela“, Srbija je uzela kredit od oko 30 miliona evra od Evropske investicione banke.

Od novca od prodaje “Mobtela“, “Gazela“ je mogla biti rekonstruisana bar 30 puta. Umesto toga sredstva su trošena na projekte poput izgradnje i rekonstrukcije crkava, ili lokalnih domova kulture.

Tako je za Dom kulture u selu Ba uloženo više od pet miliona dinara, na uređenje dvorišta Muzeja u Trsteniku milion i po, a za klub u Domu kulture u Žitorađi 718 000 dinara.



-----------------------------
Izvor B92

Vlasnici Srbije
Ces Mekon: mesto odakle se diriguje i trguje državom
 
Između plasta sena i vlade, pravi magarac bira oboje
 
Ko su pravi vladari Srbije: NATO, EU, Boris Tadić ili srpska vlada? Ni jedno od njih, već samo dva konsultantska preduzeća čvrsto uvezana zajedničkim vlasnicima, kadrovima i željom da dovrše započetu pljačku ove države

Milan Malenović
 
Konsultantsko preduzeće Ces Mekon iz Beograda naizgled je pravi vladar Srbije, umesto republičke vlade, pa čak i samog predsednika Republike. Za desetak godina privatizacije ova kuća je po prihodima dobijenim na osnovu konsalting usluga pruženim Agenciji za privatizaciju dospela na drugo mesto među svim takvim preduzećima. Jedno vreme je bila čak i na prvom mestu, a to je period kada je aktuelni predsednik srpske vlade Mirko Cvetković istovremeno bio i direktor Ces Mekona i direktor Agencije za privatizaciju.
Mirko je tako savetovao samog sebe.
Već skraćeni spisak preduzeća u čijoj privatizaciji je učestvovala ova konsultantska kuća, izgleda više nego impozantan: Telekom Srbija, Knjaz Miloš, Frikom, Zmaj, Somboled, Pivara Čelarevo, Mlekara Šabac, Srbijanka, Trajal, Beograd film, Pekarska industrija Pančevo, Danubius... U većini ovih slučajeva afere su potpuno zasenile čitav postupak.
Tajna takvog finansijskog uspeha i enormnog uticaja na srpske vlasti leži u gotovo masonskoj povezanosti zvaničnih struktura s menadžmentom Ces Mekona. Sadašnji lideri ove kompanije nisu bez radnog iskustva, pa samim tim ni veza tamo gde treba - u samom državnom vrhu.
 
Ljudi za više mesta
 
Milojko Arsić je donedavno bio viceguverner Narodne banke Srbije, odakle se vratio u Ces Mekon na mesto izvršnog direktora. Drugi izvršni direktor je Jelena Radulović, koja je bila na visokoj poziciji u Ministarstvu ekonomije i privatizacije. Još jedan izvršni direktor u Ces Mekonu je i Katarina Tončić, koja je tamo dospela sa mesta direktora centra za tendere pri Agenciji za privatizaciju. Tatjana Ralević, takođe, danas direktor u Ces Mekonu bila je ranije jedan od privatizacionih savetnika u Vladi Srbije.
Inače, osnivač firme i jedan od glavnih dirigenata je Zvonimir Nikezić, dugogodišnji saradnik Mirka Cvetkovića. Zvonimirov sin Dušan bio je Cvetkovićev zamenik u Agenciji za privatizaciju, a danas je i njegov savetnik na funkciji premijera. Dušan je jedan od autora aktuelnog Zakona o privatizaciji, kroz čije se pukotine vešto provlači firma njegovog tate.

Pored Dušana, u savetodavnom timu premijera nalazimo još neke mekonovce, kao što je Boško Živković, a povremeno se tu pojavljuje i već pomenuti Milojko Arsić. Još jedan Cvetkovićev savetnik je Jurij Bajec, inače funkcioner iz konsultantske kuće Ekonomski institut, koji odlično sarađuje sa Ces Mekonom.
Ovako stižemo do glavnog čvora kojim su uvezani tajni vladari Srbije, jer je Zvonimir Nikezić istovremeno osnivač i vlasnik Ces Mekona i jedan od vlasnika Ekonomskog instituta (EI).
Iako je EI zatvoreno akcionarsko društvo, vlasnici se ipak znaju. Danko Đunić je osnivač i jedan od najvećih akcionara. O njemu ne vredi trošiti reči, jer je glavna mirođija u svakoj privatizacionoj supi poslednje dve decenije. Jedan od značajnih akcionara je i Mirosinka Dinkić, majka ministra Mlađana Dinkića. Nije nezakonito da ministri imaju majke i da majke imaju vlasničkih udela u pojedinim kompanijama, ali je nemoralno da preduzeća roditelja savetuju decu ministre i tako uzimaju novac iz budžeta.

U vlasničkoj strukturi EI nalazimo i EKI investment, zajedničko preduzeće Đunića i bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića. Po našim saznanjima, upravo je Vlahović bio taj koji je na mesto direktora Agencije za privatizaciju doveo direktora Ces Mekona, sadašnjeg premijera Cvetkovića.
Osim pomenutih deoničara, tu su još i profesor Nebojša Savić, Miklaž Borec, Mirko Todorović i 52 beznačajna imena.

Pre prelaska u Ces Mekon i sam premijer Mirko Cvetković je šest godina službovao u EI. Ovaj, nazovi, institut tako se razotkriva kao rasadnik konsultanata na istovremenom radu u vladi koju treba da savetuju.
Kako će se odmah videti, EI i Ces Mekon nisu svojim vlasnicima i funkcionerima značajni samo zbog zarade koju ostvaruju kroz legalne provizije za konsalting. Daleko je značajniji uticaj koji ovi srpski masoni ostvaruju u poslovnom svetu predstavljajući se kao nezaobilazni faktori privatizacije.
Tako je, na primer, u vreme dok je Mirko Cvetković bio istovremeno i na čelu Ces Mekona i Agencije za privatizaciju ova konsultantska kuća radila na privatizaciji Semena i Veterinarskog zavoda u Zemunu. Obe privatizacije ocenjene su kao sumnjive, a Savet za borbu protiv korupcije ukazivao je na sukob interesa u slučaju Veterinarskog zavoda upravo zbog tadašnjih nespojivih funkcija današnjeg premijera.
Konsultantske kuće spajaju ljude, može se reći. U srpskom slučaju spajaju i kriminalce.
 
Vraćaju se
 
Vladislav Tamburkovski je kontroverzni bugarski biznismen osuđen u Makedoniji na više od deset godina robije zbog finansijskog kriminala. On je sredinom ove decenije u Makedoniji bio poznati ekonomski konsultant i predavač, stečajni upravnik u više makedonskih preduzeća kao što su topionica olova i cinka MHK Zletovo u Velesu i Export-Import banka u Skoplju.
Sa Mirkom Cvetkovićem imao je zajedničku firmu BRG, a na adresi gde je bila registrovana u Kralja Milana 34, u Beogradu, bila je svojevremeno registrovana i agencija za istraživanje tržišta i javnog mnjenja Mekon, koja je od 2006. godine pripojena Ces Mekonu.
Tamburkovskog i Cvetkovića, međutim, daleko više povezuje zajednički rad za Nikezićev Ces Mekon na projektu "Konsultantske usluge za izgradnju kapaciteta i operativnu podršku odeljenju Agencije za stečajne postupke" u 2005. godini, vrednom 253.000 evra. Za pomenuti projekat Dušan Nikezić je dobio 25.000 evra, Tamburkovski 18.000 evra, a Cvetković 12.000 evra. Sitno podmićivanje među prijateljima.
Dušan Nikezić, današnji savetnik premijera, sa tadašnjim direktorom Agencije za privatizaciju Miodragom Đorđevićem zaključio je pomenuti ugovor na godinu dana, o savetovanju Agencije kako da privatizuje firme u stečaju.

Treći suvlasnik preduzeća BRG sa učešćem od 50 odsto bio je profesor Stipe Lovreta, danas, takođe, zaposlen u Vladi Srbije kao savetnik ministra Slobodana Milosavljevića, iz čega je belodano da domaća finansijska mafija ne zaboravlja svoje saradnike.
Šema po kojoj Ces Mekon po lekcijama naučenim od EI deluje veoma je jasna. Političari koji sarađuju s tim konsultantskim preduzećem ne moraju da se plaše za svoju budućnost. Kao što vidimo iz primera samog Mirka Cvetkovića, oni po odlasku sa funkcije bez problema dobijaju finansijski veoma isplativo radno mesto u Ces Mekonu odakle vrebaju sledeću povoljnu priliku da se vrate na državne jasle.

Istovremeno, sve akcije u vezi s privatizacijom koordinira EI, pravi vladar iz senke ove unesrećene zemlje. Time se po ko zna koji put kao tačne prikazuju reči nadmenosti Danka Đunića upućene zastupniku Salforda, kako bez njega u srpskoj privatizaciji ništa ne može da funkcioniše. Kada njemu dodamo još i Zvonka Nikezića i njegove saplemenike dobijamo kompletnu bratiju koja upravlja Srbijom.
 
Posebne pogodnosti
 
Jedna od krajnje sumnjivih privatizacija u kojoj je Ces Mekon imao savetodavnu funkciju, zvanično za Agenciju za privatizaciju, nezvanično za tajkunsku bratiju, bila je i ona preduzeća Seme AD Beograd.
Radeći, navodno, stručnu procenu vrednosti kapitala ove firme, mekonovci su utvrdili cenu kvadratnog metra poslovnog prostora od samo 100 evra.
 
Porodične (manu)fakture
 
Poslednjih godina Agencija za privatizaciju je isplatila četiri milijarde dinara (40 miliona evra) budžetskog novca raznim konsultantskim i revizorskim kućama. Za to vreme s Agencijom su sarađivale 43 ovakve firme, a četvrtina ukupne sume otišla je u svega četiri koje su osnovali, u njima radili ili i dalje rade bivši i sadašnji državni funkcioneri, po pravilu tesno povezani s procesom privatizacije u Srbiji.
Zarada u dinarima konsultanata 2002-2009: Ces Mekon - 515.227.770, Delloite - 174.416.017, Citadel -  125.311.463, Ekonomski institut - 77.976.618.
Više od Ces Mekona je od Agencije zaradila samo konsultantska kuća Morgan and Stanley, koja je za posredovanje u prodaji Duvanske industrije 2003. godine zaradila 677 miliona dinara. Za razliku od firme Morgan and Stanley, koji su bili angažovani samo jednokratno, Ces Mekon je, pored toga što šalje fakture sa najviše cifara, i višegodišnji konsultant.
Prema godišnjim pregledima, Ces Mekon je uvek bio u vrhu lestvice, pa je tako 2009. godine opet najviše zaradio od svih konsultanata: nešto manje od 60 miliona dinara.
Ovo preduzeće je u čvrstom posedu porodice Nikezić, budući da pored Zvonimira i sina mu Dušana tu nalazimo i izvesnog Pavla Nikezića, koji je po podacima iz APR-a ovlašćen za zastupanje Ces Mekona.

Muljator
 
Tamburkovski, poslovni pajtos premijera Cvetkovića još iz vremena rada u Ces Mekonu, učestvovao je, između ostalog, i u privatizaciji MHK Zletovo u Velesu, gde nalazimo još jednog od odbeglih makedonskih biznismena sumnjive reputacije, Žanka Čada. Čado je kasnije prešao u UO subotičke Fidelinke ne bi li i to preduzeće doveo do prosjačkog štapa.
S obzirom na to da je privatizacija Zletova odrađena u korist Mineca, kompanije u posedu srpskog tajkuna Dimitrija Mikija Aksentijevića, koja je istovremeno i glavni akcionar Fidelinke, ovim je očigledna i sprega Mirka Cvetkovića i srpske vlade s tim belosvetskim muljatorom koji je samo u Srbiji uspeo da upropasti još i Navip.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=222&cl=14
----------------
http://www.cesmecon.com/

Železnice ne staju ni kada su u kvaru
 
Uspeli su u životu, polupaše sve živo
 
   U Železnicama Srbije stanje je kao u poslednjim danima Rimskog carstva: stalne bahanalije na račun naroda, dok se uspeh u životu meri brojem polupanih čaša i polomljenih stolova

Igor Milanović
 
 
Železničari Srbije imaju svoju Novu godinu, a to je dan kada na snagu stupa zimski red vožnje. U sali Muzeja železnice u subotu 11. decembra organizovana je ovogodišnja proslava, koja je po želji generalnog direktora bila skromna, shodno ekonomskoj situaciji u kojoj se naša zemlja nalazi. Uz muziku sa CD-a, slavlje je skromno trajalo do negde 3.30 sledećeg dana, kada je kući otišao generalni.
A onda je fešta mogla da počne.
Predvođena već poznatim nam Ljubom Stožinićem, pomoćnikom direktora za zavisna preduzeća i sindikate, grupa sastavljena od zamenika generalnog direktora Zorana Masala, druga predsednika Baneta Pljeskavice, Nebojše Nikića, bivšeg konobara a sadašnjeg  predsednika Stojanovića i sindikalca pred penzijom Danića dovela je iz Skadarlije orkestar koji je terevenku pratio živom muzikom.

Na čela svirača počele su da se lepe krupne novčanice, a kroz salu je leteo sitan inventar u koji se ubrajaju čaše, flaše, bokali, pepeljare i slično. Dok su ih služile umorne konobarice koje još nisu primile ni septembarsku platu, razulareni funkcioneri su horski pevali: Uspeo sam u životu, zavide mi svi.
Ako je trošenje tuđih para uspeh u životu, onda su pomenuti zaista uspeli. Jer ceh, kao i uvek, plaćaju Železnice Srbije koje se u životu održavaju infuzijom budžetskih para. A republički budžet se puni parama svih nas, građana ove zemlje.

Nije funkcionerima ŽS prvi put da lumpuju o narodnom trošku. Srča do kolena je uobičajena na svim proslavama, pa i onim sindikalnim. Prilikom proslave Nezavisnog sindikata mašinovođa 11. oktobra u beogradskom restoranu Romantika polomljen je sledeći sitan inventar: 43 čaše 0,2 litra, šest čaša za viski, 23 čaše 0,05, 39 čaša 0,1, 11 imperijal čaša, 15 pepeljara i tri bokala!
Ovim sindikalcima je, verovatno, uzor ne samo njihov predsednik Bane Pljeskavica već i sekretar Zoran Bagi Miletić, koji je pratio Radničke sportske igre u Vrnjačkoj Banji. Pošto je 12. septembra napustio poluapartman u hotelu Železničar, komisijski su konstatovani sledeći vandalizmi: razbijeno jedno prozorsko staklo, odlomljeno parče drvenog stočića, razbijeno staklo na zidnoj slici i tepih progoren cigaretama.
I ovu štetu će solidarno platiti svi koji doprinose punjenju budžeta, ali ne bi bilo loše, uštede radi, da se osobe sklone ruiniranju životnog prostora ubuduće smeštaju u štale i svinjce.

Ni radni prostor ne prolazi bolje od životnog. U kabinetu direktorke Snežane Kojić, pravnice, polomljene su 52 čaše. Ovu direktorku prosto obožavaju Bane Pljeskavica i Ljuba Stožinić i često joj u duetu na uvce pevaju već pomenutu Uspeo sam u životu, zavide mi svi.
U životu je, sigurno, uspeo i Svetolik Kostadinović, bivši direktor Zajednice jugoslovenskih železnica i ministar saobraćaja u vladi Mirka Marjanovića. Posle je otvorio Visoku školu strukovnih studija za menadžment u saobraćaju, stacioniranu u Nišu. Suvlasnik ove škole je Svetolikov brat Andon, a predavači su još i Svetolikova žena Rajna i Andonov sin Gruja.
Svetolik je diplomirao na neobičan način na Prištinskom univerzitetu, iako je živeo u Beogradu. Posle Petooktobarskih promena dospeva na BK Univerzitet, i to kao dekan, a tu munjevitom brzinom žena mu Rajna diplomira, magistrira i doktorira.

Na Svetolikovoj Visokoj školi u Nišu predaje i Miroljub Jevtić, direktor Instituta Kirilo Savić. Još dok je bio Šarančićev zamenik, Miroljub je Institutu namestio posao po kome je ovaj za prevod 600 strana propisa EU od Železnica inkasirao 13 miliona dinara, tj. više od 20.000 dinara po stranici!
Kako je utvrdio Sindikat za prevoz radnika železnice, neko je sa zajedničkog računa skinuo 11 miliona dinara i nenamenski ih usmerio u školovanje kadrova, skoro isključivo na pomenutoj Visokoj školi u Nišu. Zbog tih svojih veza u ŽS, Svetolik je školarinu mogao da održi i na nivou od čak 400.000 dinara. Kada drugi plaća, ništa nije skupo.
Posle buke koju su sindikalci digli poslovodstvo Železnica je odustalo od namere da prošle godine pomenutoj školi uplati 1,5 miliona za školovanje nepotrebnih kadrova.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=222&cl=25