Дај да и то доживим па нека ме и нема сутра, мада и ја дубоко верујем да ће се вадити на статистику и ткз ''демократско'' начело глас више. Јбг кад могу и њихови политички ментори газити гласове својих грађана на референдумима, не питати народ из разлога што знају какав би одговор био при доношењу крупних политичких одлука, шта можемо друго и очекивати.

Уосталом и сам Драшковић и Шутановац, као и Чеда Јовановић више пута су изјавили да за нека крупна политичка питања као што је на пример којим ће путем Црбија кренути, да народ не треба питати и да то треба одлучивати искључиво политичка елита. Замисли бато да ти овакве елите кроје будућнопст

Porez na imovinu veći za 100 odsto?
6. januar 2011. | 10:06 | Izvor: Novosti
Beograd -- Ministarstvo finansija na mala vrata, preko amandmana proturilo drakonske odredbe u Zakonu o porezu na imovinu. Za stan od 50 kvadrata u Beogradu 11.000 dinara.



Porez je u ovoj godini, posle izmena Zakona o porezu na imovinu, povećan, a koliko ćemo više plaćati zavisi, pre svega, od opština i gradova u kojima živimo.

Zasada nas, delimično, od značajnijeg povećanja štiti odredba da porez ne mogu biti veći od 60 odsto, ali će važiti samo u ovoj godini. Već dogodine na uplatnicama će biti i 100 odsto veći iznosi.

Osnov za obračun poreza je vrednost nekretnina koja se formira na bazi procene: korisne površine, prosečne tržišne cene kvadrata slične nepokretnosti na teritoriji opštine. Na visinu utvrđene vrednosti utiču i lokacija nepokretnosti, kao i njen kvalitet.

Izmene zakona o kojima je Skupština odlučivala pred novogodišnje praznike, predvidele su samo okvir u kome će lokalne samouprave moći da izaberu svoj model naplate poreza na nepokretnosti i drugu imovinu građana. Na koji način će opštine i gradovi u Srbiji, a koje i prihoduju od ovog nameta, da naplate porez na imovinu, odlučiće one same i, za to, imaju rok do kraja marta ove godine. Praktično, svaka lokalna samouprava biće u prilici da maksimalno spusti stopu naplate poreza na imovinu, ukoliko procenjuje da građani na njenoj teritoriji utvrđeni namet ne mogu da plate.



Za razliku od rešenja koje je na usvajanje Skupštini ponudila Vlada Srbije, izmene zakona o porezu na imovinu, a koje je predviđao jedinstvenu poresku stopu od 0,4 odsto na sve nepokretnosti, rešenje koje je parlament i usvojio, posle podnetih amandmana, ipak predviđa da se zadrži progresivna poreska stopa.

Tako će, recimo, onaj ko ima nepokretnost čija je vrednost procenjena do 10 miliona plaćati porez po stopi od samo 0,4 odsto. Ali, onaj ko ima nekretninu vrednu do 25 miliona osim stope od 0,4 odsto plaćaće dodatno i porez od 0,6 odsto na vrednost više od deset miliona, dok će onaj ko ima nekretninu vrednu do 500.000 evra plaćati čak dodatna dva procenta na vrednost više od 250.000 evra.

Time će se - prema mišljenju onih koji su u parlamentu kroz amandmane korigovali prvobitni predlog izmena Zakona - postići prava progresivnost u naplati ove dažbine.

Od ove godine, olakšice koje se primenjuju zbog starosti nekretnine mogu biti 0,8 odsto po godini starosti stana ili kuće, ali, za razliku od dosadašnjeg zakonskog rešenja, do maksimalnih 40 odsto, umesto 70 odsto. U parlamentu su izmenjeni i predlozi Vladinih rešenja koji se odnose na olakšicu primenjenu u slučaju da u nekretnini za koju se plaća porez neko i živi.

Tako će se umesto dosadašnjeg rešenja prema kom se obveznik poreza na imovinu oslobađa 40 odsto utvrđenog poreza zbog činjenice da u nekretnini živi, a njegovi članovi domaćinstva sa dodatnih deset odsto po svakom članu do maksimalnih 70 odsto primeniti nešto restriktivnije pravilo. Maksimalno oslobođenje će biti 50 odsto, odnosno 20.000 dinara.



Ako se ovo rešenje primeni na slučaj stana od 50 kvadrata u centru Beograda, star više od 50 godina u kome živi samo vlasnik stana, a za koji je porez, do sada, bio oko 5.000 dinara, dažbina će biti više od 11.000 dinara. Taj iznos se neće primeniti u ovoj godini, već će vlasnik navedenog stana sada platiti porez od oko 8.000 dinara. Sledeće godine, plaćaće kompletan iznos.

Vlasnici skupocenih nekretnina će namet plaćati više nego do sada, pa će, recimo, vlasnik vile od 500.000 evra, porez plaćati gotovo 4.000 evra. Ali, i oni će, u ovoj godini biti “zaštićeni” odredbom da im rešenja za 2011. godinu mogu glasiti samo na iznos koji je do 60 odsto veći od prošlogodišnjeg.

I dalje ostaje obaveza svih vlasnika nekretnina da porez za godinu koja je u toku plaćaju kroz akontacije, odnosno i pre nego što im stigne rešenje. Tako već 15. februara ove godine treba uplatiti prvu ratu poreza na imovinu i to u iznosu koji čini četvrti deo onoga što nam je naznačeno u rešenju o naplati poreza na nepokretnost u prošloj godini.

Pa nema potrebe da zamisljam ta elita je od vajkada na vlasti u Srbiji(Kurta i Murta), prelistaj malo knjizicu Cujte Srbi sve je covcek lepo napisao o politickoj "eliti"!

Da se potsetimo kako je to bilo davne 2003, ali kao sto u svakoj bajci biva pojede vuk babu i nikom nista!!!

Mihajlović ima 13 firmi!
G. BULATOVIĆ | 29. oktobar 2003.

Mihajlović je firmi pod njegovom kontrolom za fiktivan posao obezbedio zaradu od 2,5 miliona evra. Dinkić poručio republičkom tužiocu Ostojiću: Ne plaši se, poslednji je čas da sačuvaš obraz.
Mihajlović: Sramna izjava, meci mafije

BEOGRAD - Ako su premijer Živković i ministar Đelić konačno priznali da iz Vlade mora, zbog nesumnjivog sukoba interesa, da ode Marija Rašeta-Vukosavljević, onda bi, posle onoga što danas prezentujemo javnosti, ministar Dušan Mihajlović iz iste te vlade morao da bude katapultiran - rekao je u utorak, otvarajući konferenciju za novinare posvećenu “novim dokazima o malverzacijama u Vladi Srbije”, potpredsednik G17 plus Mlađan Dinkić.
- Danas ćemo se pozabaviti samo jednim primerom zloupotrebe položaja ministra Mihajlovića, koji je firmi koja se nalazi pod njegovom kontrolom obezbedio zaradu od 2,5 miliona evra i to za fiktivni posao. - Reč je o poslu nabavke informatičke opreme i softvera za MUP Srbije po konkursu koji je objavljen 1. avgusta 2001. godine. Vlada je usvojila informaciju o nabavci ove opreme i zaključke tenderske komisije 7. marta 2003. godine.
Prema Dinkićevim tvrdnjama, pored američke firme IBM koja je dobila tender za nabavku opreme i softvera, Mihajlović je uticao da njegova firma “Arijus” dobije posao u delu “usluga upravljanja projektom” čija je vrednost 2,5 miliona evra.
- To je fiktivan posao, jer se zna da proizvođači kompjuterske opreme kao deo svojih obaveza prihvataju i usluge upravljanja projektom, a i obuku kadrova - naglasio je Dinkić. - Verovatno su ljudi iz IBM shvatili da je učešće Mihajlovićevog “Arijusa” ulaznica za ovaj posao.
Prema tvrdnji Dinkića, to je bio povod i za prvi veći sukob između premijera Srbije i njegovog ministra policije.
Kako je juče istakao Dinkić, posao nabavke opreme bi, verovatno, od starta i bez tendera Mihajlović odradio preko svog “Arijusa”, što se nije dopalo tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću.
- Premijer nije želeo ni da potpiše odluku o prihvatanju informacije MUP-a o ovoj tenderskoj nabavci, pa je to učinio potpredsednik Žarko Korać. Zašto je to uradio, pitajte njega. U svakom slučaju, Mihajlović odlazi na, i u medijima najavljen, odmor, ali potpuno miran, jer njegovom “Arijusu” odmah odlazi avans od 20 odsto, a ostatak, do konačne cifre od 2,5 miliona evra, kroz otplatu na četiri godine. Istina, Mihajlović se ponaša kao patriota, jer pristaje da mu iznos za fiktivni posao bude isplaćen u dinarima.
Prema rečima potpredsednika stranke G17 plus, Mihajlović je, očito, radio “iza leđa Đinđića”.
- Za to je imao valjan razlog, jer su partneri njegovih firmi, koje ima širom Srbije MUP Srbije, Policijska akademija, Viša škola za unutrašnje poslove, kao i Vojska, gde ministar ima uticaj kao član Upravnog odbora SDPR-a - rekao je juče Dinkić.
Prema dokumentaciji koju je juče novinarima podelio potpredsednik G17 plus, Mihajlović je vlasnik čak 13 srpskih firmi.
- Osnovna firma je “Lutra”, firma u kojoj Mihajlović i danas ima preko 50 odsto akcija - kaže Dinkić. - Tu su, zatim, “Lutra-agrar”, “Lutra vadum”, “Luton”, “Lutra ibi invest”, “Trans lutra turs”, “Marketing centar Lutra”, “Vidra info”, “Arijus”, “Evroplanet”, sve sa sedištem u Beogradu, dok u Valjevu Mihajlović ima “Lutra agenciju Valjevac” i “Lutra kop”.
Potpredsednik G17 plus rekao je juče novinarima da ova stranka nema nameru da dokumentaciju koju poseduje, a koju je juče podelila i novinarima, dostavlja državnom tužiocu.
- Međutim, očekujem - precizirao je Dikić - da će ovoga puta reagovati ne samo sud javnosti već i sud pravne države. Zato i poručujem tužiocu Đorđu Ostojiću da se ne plaši, jer je ovo poslednji čas da da sačuva obraz.

TEK POČINJEMO
PREMA Dinkićevim rečima, ovo je samo početak otkrivanja zloupotreba službenog položaja i sukoba interesa ministra Mihajlovića.
- Ministar se bavi i proizvodnjom stoke, uvozom razne robe, informatičkom opremom, marketingom, pa čak i ugostiteljskim uslugama - kaže Dinkić. - Narednih dana i nedelja javnosti ćemo prezentovati rad svih njegovih firmi.

POZIV ŽIVKOVIĆU
POTPREDSEDNIK G17 plus rekao je novinarima da ga posle ove konferencije za štampu posebno interesuje reakcija premijera Zorana Živkovića.
- On se u svim dosadašnjim slučajevima pravdao kako u to vreme nije bio u prilici da zna za afere u kojima su učestvovali činovnici ili članovi Vlade. Tada je i on, preko svog tadašnjeg zamenika u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, sigurno bio upoznat sa rezultatima tendera.

“ARIUS” DEMANTUJE
KOMPANIJA “Arius AD” demantovala je da je Dušan Mihajlović njen vlasnik podvukavši da on nema bilo kakvu kontrolu nad tim preduzećem. Ova firma u saopštenju još dodaje da sa IBM nikada nije imala ditributerski ugovor o prodaji njihove opreme. “Arius” najavljuje i mogućnost tužbe protiv Dinkića.

SRAMNA IZJAVA, MECI MAFIJE
NOVOKOMPONOVANI portparol Nove oktobarske revolucije, gospodin Mlađan Dinkić, nije ni nov, niti je originalan.
Žalim ga što ima gladne oči, i što misli da narod ima kratku pamet.
Podsetiću i njega, i javnost, da su o njegovom spektakularnom otkriću već iscrpno pisale takve medijske veličine kao što su listovi “Identitet” i “Nacional”. Sada se bar zna čije su vlasništvo bili ti listovi, i samim tim, čiji posao gospodin Mlađan Dinkić nastoji da završi u duhu pisma koje je njegovom predsedniku, pred atentat na Đinđića, uputio gospodin Legija.
Optužbe koje je ponovio su netačne. Nijedna firma u kojoj sam akcionar i u kojima ne vršim nikakve poslove i upravne funkcije ne snabdeva MUP. Međutim, po njima ja već indirektno kontrolišem čitavu Srbiju, a ne samo svetski poznatu kompaniju IBM i njenog partnera u Srbiji firmu “Arijus”. Takve gluposti se ne mogu komentarisati.
Zato se slažem da tužilac donese odgovarajuću odluku.
Jedino pozivam gospodina Dinkića da javno kaže šta je gospodin Labus rekao tužiocu povodom prethodne klevete, na koju javnost još nije dobila odgovor, a to je optužba da sam prisluškivao njega, ambasadore i druge političare.
Žalim što spominje mrtvog dr Đinđića, koji je tačno bio upoznat sa odlukom Vlade, ali svaki državni činovnik zna da akta Vlade uvek potpisuje dežurni potpredsednik, a to je u ovom slučaju bio potpredsednik Korać.
Zato ova sramna izjava više govori o Dinkiću nego o dr Đinđiću i slučaju.
Ostaje na građanima da procene zašto gospodin Dinkić baš danas puca u ministra, i to istim mecima koje je već mafija koristila?
Možda zato što je oktobar?
Da li je to poziv policiji da ne sluša više “korumpiranog” ministra i njegovog pomoćnika koga traži Hag? Nemam odgovor na to pitanje i neka ga svaki građanin potraži sam!
Na kraju, ponavljam ponudu koju sam javno dao i koja je jednostavno rešenje svih problema “malog štetočine”, a to je: prvo zamenimo imovinu naših porodica, ako si u pravu što se firmi i bogatstva tiče, i drugo, povucimo se iz političkog života, ako se dokažu optužbe protiv nas.

-------------------------------
Izvor: novosti.rs



Dosije „Delta M“: Miroslav Mišković, najveći pljačkaš Srbije

Kupio Srbiju na rasprodaji

Dok zemlju potresaju svakodnevne afere, a potoci prljavog novca se prelivaju iz jednog u drugi kriminalni džep, jedan čovek je neometano, kao na nekom sporednom koloseku, kupovao i prodavao, bogatio se i još se bogati. Put njegovog uspona nije sasvim poznat javnosti. „Tabloid“ prvi put objavljuje dosije o Miroslavu Miškoviću i njegovoj imperiji. Zahvaljujemo se na podacima koje su nam ustupili inspektori Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala Policijske uprave Beograda i inspektori Treće uprave Bezbednosno-informativne agencije

Milovan Brkić
Nikola Vlahović

Miroslav Mišković, danas svakako najbogatiji čovek u Srbiji, a među najbogatijim pojedincima u Evropi, rođen je 1945. u selu Bošnjanu, opština Varvarin. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je u nekadašnjoj „Jugobanci“ u Kruševcu, a 1987. imenovan je za generalnog direktora HI „Župa“, takođe u Kruševcu, gde je do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije.
Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI „Župa“, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima kao što je, na primer, kupovina rasnih konja iz SAD-a i njihova preprodaja kupcima iz Holandije, uz dobru razliku u ceni.
Već sledeće godine osnovao je „Delta holding“, u kojem je kao „suvlasnik“ imao 25 % kapitala.
Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir…
I zaista, otkud pare da započne sve to? Pogotovu što oni koji ga dobro poznaju tvrde da i zaštitni znak „Delta holdinga“, onaj trougao u obliku grčkog slova „delta“, zapravo ne znači ono što tamo piše, dakle, „Delta M“, nego „Delta 3 M“, od Mirjana, Marija, Marko (Milošvić).
Činjenica je da jedan državni službenik sa činovničkom platom, pa makar bila i dotirana državnim bonitetima i privilegijama, nije mogao da sve to sam finansira. Logično je tumačenje koje je tokom godina došlo na proveru: Mišović je sve to stvorio novcem Miloševićeve države, pa se tim novcem i dalje bogati.
Možda upravo u tome leži odgovor na enigmu o skrivenom Miloševićevom blagu, koje posle Petog oktobra niko nije pronašao ni uz pomoć Interpola. Izvori „Tabloida“ smatraju da su sa tim računali i oni koji su kidnapovali Miškovića 2001. godine, i to ona ista ekipa iz Jedinice za specijalne operacije, koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i „unutar porodice“. Takođe, verovatno je ova ista afera nekako brzo „sklonjena“, mada je bila teška nekoliko miliona ondašnjih maraka. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika takozvanog „Zemunskog klana“, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića-Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog „otkupa“ bila je ekspresno plaćena. Reč je o sumi od sedam (7) miliona maraka!
Koji su razlozi njegove otmice i tako visoko plaćene „otkupnine“ postaje jasnije ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze prema JSO, koja je izgleda obezbeđivala Miškovićevu surovu eksploataciju šumske građe iz sremsko-baranjske oblasti tokom jeseni 1995. godine. Istu građu Mišković je izvozio u Grčku. U prethodnom dogovoru oko dobiti vezane za tu građu učestvovali su Radovan Stojčić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković „zaboravio“ da plati „partnerima“, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno pomenutih sedam miliona maraka.
Istog dana kada se desila otmica, Mišković je bio na otvaranju jedne sajamske priredbe u Beogradu. Bio je u društvu relevantnih ljudi iz vrha vlasti, a pod ruku ga je držao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Istog dana, na ulazu u sedište njegove firme, otet je i odvezen u nepoznatom pravcu. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio svoju ostavku na mesto ministra policije „do 15 maja“ ako se ne reši „slučaj Mišković“ i po izručenju „grupe građana“ od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa posle pušteni na slobodu.
Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Prašina se slegla. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije zaista bili umešani u otmicu. Svi oni su se kasnije našli na listi osumnjičenih za ubistvo premijera Đinđića.
Kako je Miroslav Mičković počeo da gradi svoju imperiju?
Po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, kao kadar JUL-a, g. Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su planovi da on postane i premijer, ali je Milošević naknadno odustao od te namere U stanu porodice Milošević, na Vračaru, u Ulici Save Kovačevića.
Kada se Porodica preselila na Dedinje, Miroslav Mišković počinje svoje poslove. Osnovao je preduzeće „Delta Holding“, u kome je imao učešće od 25 procenata. „Delta holding“ osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pod okriljem pet članica – „Delta M“, „Delta banka“, „Delta osiguranje“, „Delta sport“ i „Delta MC“. Nakon toga Mišković je svaku od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio Bogoljub Karić sa svojom „BK Kompanijom“. Samo „Deltu M“, na primer, čine „Delta In“, „Delta Auto“, DMD, „Delta Internacional“, „Madži“, „Detmile“, „Delta Agrohemija“, „Delta Invest“, „Delta Agrar“, „Difashion“, „Delta Funghi“…
Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme visoke inflacije i hiperinflacije. Od Narodne banke Jugoslavije Miškovićeva banka je otkupljivala devizna sredstva parama iz primarne emisije. Zarada je bila zastrašujuća. Dolaskom Mirka Marjanovića za predsednika Vlade Srbije i uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio koalicioni partner Socijalističke partije Srbije, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke!
I pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih grupacija prebačene su na račun „Delta banke“, čijim parama je Mišković neograničeno raspolagao.
Kada je 5. oktobra Milošević izgubio vlast, Miroslav Mišković, koji je stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah se odriče svog pokrovitelja. Novom premijeru Đinđiću nudi svoje usluge. Podvodi mu svoju potpredsednicu Milku Forcan, sa kojom Đinđić u svom kabinetu, na fotelji, polno opšti i tako je Mišković svoju imperiju u potpunosti sačuvao. Kontakt sa Đinđićem Mišković je ostvario uz pomoć Milke Forcan, kćeri gospodina Mileusnića, direktora „Jugohemije“, koja je prethodno ostvarila (seksualnu) vezu sa Borisom Tadićem, tadašnjim saveznim ministrom za telekomunikacije, kada je „Delta holding“ preuzela pod čudnim okolnostima kredit za prodati MOBTEL, odnosno Telekom, što je i sam premijer Đinđić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu.
Ali, i pored toga, Mišković je nastavio preko Slobodana Radulovića da radi sa Dragoljubom Markovićem, vlasnikom „Krmivo produkt“-a, ali ponajviše sa mnogobrojnim firmama čiji je vlasnik tadanji ministar policije Dušan Mihajlović, sa njegovom poslovnom imperijom „Lutra“.
Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć Ljubomira Mihajlovića, tadašnjeg direktora „Komercijalne banke“.
Svoju poslovnu imperiju gospodin Mišković je stvorio, i uvećava je, parama porodice Slobodana Miloševića. Moguće je da u tome i leži enigma onog blaga koje je pripisivano Miloševiću sve do početka oktobra 2000. godine, a koje kasnije nije mogao da pronađe ni Interpol, a tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić nastojao svim silama da prikrije i omogući Miškoviću i njegovim saradnicima da ga dobro sakriju.
Ako je tačna procena da „Delta“ ima vrednost preko tri milijarde evra, sada će biti logično da se pogleda u knjige i utvrdi koliko je g. Mišković za račun svojih firmi platio poreza i na koji način on pravda svoje bogatstvo.
U Srbiji se porodice koje su pune blaga međusobno orođuju, da povećaju imperiju. Tako je sin najstarijeg od braće Karić (Sreten), oženjen Miškovićevom kćerkom. Goran Karić sa svojom ženom živi danas u Londonu, u kući koju je njegov tast Miroslav platio oko 30 miliona evra. Sa poslugom, dadiljama, obezbeđenjem…
Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne porodice.
Kada je famozni zakon o ekstraprofitu plašio tajkune po Srbiji, Mišković je prošao bez “ogrebotine“. Niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je razrezano – nešto ispod pet miliona maraka – objektivno se nije ni osetilo u “carstvu nekadašnjeg socijalističkog direktora“.
Jedan je od retkih milijardera u Srbiji koji je sebi dozvolio luksuz da bude kidnapovan. Sve je bilo iznenada – i samo kidnapovanje, i pregovori, i isplata, i suđenje koje je zatim okončano puštanjem kidnapera da se brane sa slobode.
Izuzimajući ovu storiju o otmici, Mišković je uvek važio kao čovek dosledno oprezan kada je reč o javnom nastupu i publicitetu. Iako je školovan u socijalističkoj direktorskoj strukturi, za razliku od skoro svih bogatih ljudi, naučio je da za odnose sa javnošću ima svog PR menadžera i da on prima i amortizuje i napade i pohvale. Duboko zaklonjen iza lika svoje šarmantne potpredsednice Milke Mileusnić-Forcan, Mišković poručuje, demantuje, objašnjava, upozorava i preti i javnosti i protivnicima, i ljudima na vlasti.
Ipak, ostaje tajna kako je posle 5. oktobra Mišković utrostručio svoje bogatstvo. Ostaje obavijeno velom tajne, i još uvek nerazrešeno pitanje osnivača kompanije „Delta M“ i njenim stvarnim materijalnim počecima.
Pljačkaška aktivnost gospodina Miškovića svakodnevno napreduje.
On ni u sukobu sa malim akcionarima „Pekabete“ ne misli da izađe u javnost i objasni njihovu sudbinu. On to nije činio ni kada su njegovi menadžeri ulazili u „Pekabetu“, čuvajući kao strogu poslovnu tajnu da li je u uspešnu snabdevačku kompaniju Beograda, koja je bila u usponu, uložio samo 14 , ili 40 procenata, koliko mali akcionari veruju da je danas u njegovim rukama. Mišković u rukama drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da zucne.
Ovo pitanje je izbilo na videlo kada je bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović optužio sve one koji su posumnjali u njegov model privatizacije, koji, inače, u Evropi još nije viđen.
Nije danas lako objasniti zašto afirmisana firma („Pekabeta“) umire uspravno, zašto se briše ime firme prepoznatljive po sloganu „Dobro jutro, komšija“ i, umesto njega, pojavljuje se naziv – „Maxi“, uz obećanje da će ih u Srbiji uskoro biti, ni manje ni više, nego – stotinu.
Kada su ga iz dvoiposobnog stana u Kruševcu izvukli Miloševićevi operativci, Mišković je shvatio da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, vrlo smišljeno, puštao u javnost da ono „M“ uz ime „Delta“ znači – Mira, Marija i Marko. To je, naravno, godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi davao do znanja da je uvek u pozadini, i da je samo činovnik.
U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa tadašnjim ministrom Borišom Vukovićem, kome se trag izgubio u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz, na obostranu korist. Mišković je bio uspešniji od „Geneksa“, „Ineksa“ i svih onih nekadašnjih velikana naše spoljne trgovine. Ministru Vukoviću je rastao rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeđivao sredstva za delovanje ove političke i satanističke organizacije.
Ipak, glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo „Fijata“ i „Alfa romea“, iako su još radile iskusnije i tradicionalno dobre auto- kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je stvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlađana Dinkića, najvećeg bankoseče privatnih i državnih banaka u Srbiji. I najzad, u njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem „Maxi“.
Posle Petog oktobra nagađalo se ko su stvarni savetnici Miroslava Miškovića.
Pouzdano se zna da je njegov čovek bio Nemanja Kolesar, ubačen kao šef kabineta premijeru Zoranu Đinđiću, a Vesna Arsić je instalirana kao viceguvernerka Narodne banke Jugoslavije.
Posebno je Mišković uspevao da “radi sa beogradskim novinarima, kao najjeftinijom robom“. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu nad polovinom srpske privrede, a i nad devedeset odsto pripadnika „sedme sile“.
Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki je zaista udeo Miškovića u „Pekabeti“ i da zaštiti interese manjinskih akcionara, što inače čine sve ozbiljne vlade. „Pekabeta“ je nekada bila drugi snabdevač Beograda, pa i Srbije, ali je umrla, tako reći, stojećki, oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para.
Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice što uticajni novinari RTS-a (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Ili ga mnogi beogradski mediji respektuju i štite iz nekog drugog, opipljivog razloga.
Konačno, ministar Mlađan Dinkić bi morao da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, da objasni koliko je stvarno njemu ekstraprofita trebalo naplatiti. Naravno, posebno bi morao ministar Dinkić da odgovori kako je i za koliko para Mišković prodao svoju „Delta banku“ i kako je sav novac (270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je, pritom, ministar finansija lično čestitao? Koliku je proviziju u ovoj transakciji uzeo i gde je sklonio pare ministar Dinkić?
Mišković danas počinje da deluje kao klasičan siledžija. Njegova potpredsednica Milka Forcan upućuje male akcionare da se za zaštitu svojih prava obrate sudu, mada u svim demokratskim državama o tim pravima brine izvršna vlast.
Imperija Miroslava Miškovića, vredna tri milijarde evra, svakodnevno raste, kao kvasac. Ko će ovom pljačkašu stati na put?

Avion patološke stipse
Miroslav Mišković je prošlog meseca kupio sebi avion. Platio je, kao od šale, 34 miliona evra. Unajmio je i svog pilota. Direktor BIA g. Rade Bulatović preporučio mu je svog prijatelja Božidara Pašajlića, direktora letačke škole iz Vršca, koji od 1. novembra prelazi na rad kod gospodina Miškovića.
Tabloid je pokušao da od gospodina Pašajlića, iskusnog pilota, sazna uslove pod kojima će brinuti na „vazdušnom putu“ o najvećem srpskom bogatašu, ali on nas je obavestio da ni sam još ne zna koliko će mu novi gazda, poznat kao patološka stipsa, odrediti za platu.

Feudalac
U poslednjih nekoliko godina g. Mišković je, poučen iskustvom tajkuna Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija, koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog zemljišta. Naravno, zemlja je i dalje zaparložena, jer gospodinu Mišoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom, on čeka bolja vremena da zemlju preproda strancima.
Obaveštajni izvori ukazuju da pregovara sa Albancima Bedžetom Pacolijem i Ekremom Lukom, da njima, uz trostruko veću cenu, plodnu sremsku, bačku, banatsku ili zemlju iz Mačve, preproda. Pregovori su skoro pri kraju, utvrđuju se samo modaliteti na koji način da ta zemlja bude knjižena.

Uvek na usluzi
Mlada i šarmantana Milka Mileusnić, kćerka bivšeg direktora „Jugohemije“ i predsednika Privredne komore Srbije, ušla je u srce gospodina Miškovića i iz njega još nije izašla. Poznavaoci njihove veze tvrde da je Milka Mileusnić rodila Miškoviću kćerku, a potom se, uz veliku, višemilionsku apanažu, udala za drugog čoveka, inače inženjera i čestitog momka. Mišković je svoju šarmantnu ljubavnicu podvodio premijeru Đinđiću, predsedniku Tadiću i drugim srpskim velmožama. Po potrebi.

Svečana večera
Kada je 28. juna 2001. godine, na Vidovdan, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, dva bliska Miloševićeva saradnika i poslovna prijatelja, priredili su oko 20 sati svečanu večeru u restoranu Miškovićeve „Delte“.
Mišković je lično dočekivao goste – Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, tadašnjeg zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, inače šefa kabineta tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Gorana Petrovića, Čedu Jovanovića, tadašnjeg šefa poslaničkog kluba DOS-a u Narodnoj skupštini Srbije, Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz Ambasade SAD-a.
Večera je bila otmena i pod voćstvom Miškovića i Mihajlovića nazdravljalo se izručenju bivšeg predsednika SRJ. Mišković je prisutne obavestio da je Vidovdan pravi dan za taj posao.
(Stenogram razgovora sa ove večere naknadno ćemo objaviti)
Pranje s ribanjem

S. Aleksić
Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih i narodnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav Mišković, predsednik kompanije „Delta“. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao kompaniju „Hemslejd trejding limitid“ (Hemslade trading ltd.), a zatim i „Delta banku“. Preko ove dve firme iznosio je na desetine miliona nemačkih maraka, američkih dolara, austrijskih šilinga, švajcarskih franaka, italijanskih lira… Tabloid poseduje brojnu dokumentaciju o iznošenju novca iz zemlje.
Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune „Popular banke“ na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su „Anteksol“ i „Braunkort“, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru (ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kako da raspolažu i kome da uplaćuju taj novac. Tako je „Anteksolu“, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu deviznih sredstava na račun mnogih srpskih firmi, a u tom mnoštvu najviše ih je bilo Miškovićevih. O bliskoj povezanosti „Hemslejda“ i „Delta banke“ jasno govori i podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na „Hemslejd“, pa precrtani rukom i prepravljani na „Delta banku“.
Kada je Mlađan Dinkić posle Petooktobarske revolucije našao izgubljeni srpski novac na Kipru, tajkuni na čelu sa Miškovićem su mu začepili usta i ponudili da radi za njih. Dinkić je poslušno ugasio četiri velike srpske banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krađe para. Tužilaštvo čeka dopuštenje Vlade Srbije da je aktivira, što se neće nikad desiti, jer Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac. S druge strane, proces povodom pranja para započet je na Kipru.
   

_____kraj prvog dela__________________________ ___________

Dosije DELTA M: Miroslav Mišković, najveći pljačkaš Srbije (2)

Pokondirena tikva u Londonu
U prošlom broju započeli smo serijal o „liku i delu“ najvećeg srpskog pljačkaša u njenoj dugoj istoriji, vlasniku „Delta M“ imperije, gospodinu Miroslavu Miškoviću.
Njegovu dobro skrivanu biografiju i nedela Tabloid će u nekoliko nastavaka predstaviti svojim čitaocima. U ovom broju predstavljamo ulogu njegove žene Ljiljane u pljačkanju Srbije, njenom bogatstvu i divljanju po Londonu. Zahvaljujemo našem engleskom kolegi Vilijamu Džeksonu Holstonu na preciznim podacima koje je prikupio za naš list.

Nikola Vlahović
Milovan Brkić
Poseban uticaj na sudbini Miroslava Miškovića, a potom i Srbije, imala je i ima njegova supruga Ljiljana Mišković. Dok je g. Miroslav bio jedan od direktora kruševačke „Jugobanke“, a potom Hemijske industrije „Župa“, ceo grad je znao da je njegova supruga Ljiljana ponižavala muža na javnim mestima, nazivajući ga mlakonjom. Kruševljani je pamte po čestim vezama sa muškarcima snažnije građe. Najstrasniju vanbračnu vezu imala je sa direktorom jednog kruševačkog preduzeća.
Nesrećan zbog ljubavnih avantura svoje supruge Ljiljane, gospodin Mišković je jedva dočekao da se preseli u Beograd i počne da se druži sa Slobodanom Miloševićem. Imali su zajedničku nesreću, supruge su ih mučile, ponižavale i bili su njihovi robovi.
Iz službenog braka sa Ljiljanom gospodin Miroslav Mišković ima dvoje dece: sina Marka i kćerku Ivanu. Deca žive u Londonu, u odvojenim kućama, a Miroslav i Ljiljana imaju treću kuću – svoju.
Kćerka gospodina Miškovića udata je za Gorana Karića, najstarijeg sina Sretena Karića.
Kada je gospođa Ljiljana Mišković, piše naš saradnik Vilijam Džekson Holston (William Jackson-Houlston ) iz Londona, počela da dolazi u London, žalila se svojoj prijateljici Vesni Galagoši kako njoj i Miroslavu (zove ga Miško) svaka opoziciona stranka dolazi i traži pare.
Najgori je, tvrdila je gospođa Ljiljana, bio pokojni Đinđić koji je tražio i po 100 do 150 hiljada maraka, i pretio im rečima: „Kada mi dođemo na vlast, nećemo vas dirati ako nam sada dajete onoliko koliko od vas tražimo…“
Vesna Galagoša je, piše dalje Vilijem Džekson, posvedočila kako gospođa Ljiljana Mišković omalovažava ženu koja radi u njenoj kući na moru u Crnoj Gori. Kolega Vilijem napominje da je gospođa Galagoša u Londonu poznata kao „Vesna plastika“, zbog bezbrojnih plastičnih operacija, a po zanimanju je eskort-gerla ( poslovna pratnja) i preprodavac kradenih stvari.
Kada je 1996. godine Ljiljana tek počela da dolazi u London, gospođa Galagoša je potvrdila našem kolegi Vilijemu da je morala da uči i kultiviše Miškovićevu suprugu, jer nije imala pojma šta je kvalitet, a šta kič.
Gospođu Ljiljanu Mišković u Londonu danas zovu „Južna pruga“.
Gospođa Vesna Galagoša je od gospođe Mišković dobila 200 hiljada funti na ime provizije zbog pružene pomoći oko kupovine kuća u Londonu. Od dobijenih para gospođa Galagođa kupila je dva stana u Novom Sadu (adresa stanova poznate redakciji).
Gospođa Mišković, iako je kupila tri kuće u prestižnom delu Londona, još nema stalni boravak i pored toga što je vlasnik pasoša Republike Kipar. Kolega Džekson je otkrio da ga je u Nikoziji platila 500 hiljada evra advokatskoj kancelariji sadašnjeg predsednika Kipra.
Po Londonu gospođa Mišković šenluči. Nimfomanka je i prisiljava muškarce zaposlene u njenim firmama da vode ljubav sa njom. Troši ogromne količine novca na predmete bez ukusa, jer ova seljanka iz okoline Kruševca nije nikada pročitala nijednu knjigu.
Jednom prilikom majka Vesne Galagoše preporučila je Ljiljani da bude umerenija u trošenju, jer narod u njenoj Srbiji gladuje, pati se, smrzava… Gospođa Mišković je osorno odbrusila: „Baš me briga za narod, to je stoka.“ Primera radi, kolega Džekson Holston je došao do računa iz kojih se vidi da je gospođa Mišković plaćala i po 1.500 funti za donji veš u Harodsovim robnim kućama!
Miškovići obožavaju London. Naročito najskuplje delove grada.
Poseduju tri kuće u ovom gradu, koje koštaju preko 27 miliona evra!
Kuća u kojoj stanuje Ivana Mišković-Karić nalazi se na Trgu Vikam broj 5, blizu Kensington Haj Strita.
Ljiljanin sin Marko ima kuću u istoj ulici,ali na broju 7, odmah do Ivanine.
Gospođa Ljiljana i Miroslav Mišković kupili su kuću, koja se nalazi u ulici Adison Round broj 44, u najskupljem delu Londona.
Kuće Ivane i Marka Miškovića su četvorospratnice sa unutrašnjim liftom, podnim grejanjem, unutrašnjim bazenima, perverzno i luksuzno opremljene. Kuće imaju preko hiljadu kvadratnih metara stambene površine. Ukupna vrednost kuća porodice Mišković je, prema izveštaju londonskih poreskih vlasti, 27 miliona funti. Ili oko 50 miliona dolara!
Nameštaj i opremanje kuća Ivane Mišković – Karić i njenog brata Marka koštalo je srpske građane više od pet miliona funti!
I pored ogromnog bogatstva i raskalašnog žiovota, tvrdi naš kolega Vilijem Džeskon, gospođa Mišković je velika stipsa kada treba da plaća kućepaziteljke i čistačice, ali plaća batlera-portira i obezbeđenje 50 hiljada funti godišnje! To su i za prilike u Engleskoj ogromne pare. Za grejanje svoje kuće, proverio je kolega Vilijem njene račune, gospođa Mišković plaća hiljadu funti mesečno!
Miroslav Mišković nije ponosan što ima tako priprostu ženu. Jednom prilikom gospodin Mišković je pred gospođom Vesnom Galagošom savetovao svoju ženu Ljiljanu da se samo dotera i da ćuti kada idu na prijeme i bankete, jer ona slovi za glupu, priprostu i vulgarnu osobu, koja na banketima nasrće na muškarce, odvlačeći ih u toalet.
Bahatost porodice Mišković je šokantna. Miškovižev sin Marko, prema izveštaju londonske policije, koji je ustupljen našem engleskom saradniku, mesečno na ime kazni za pogrešno parkiranje plaća 8 hiljada funti, jer ne poštuje znake zabrane parkiranja. Gospođa Ljiljana Mišković je platila 25 hiljada funti za rekonstrukciju podočnjaka u vrhunskoj klinici, a više puta je skidala salo sa stomaka i bedara.
Kupovine Miškovića u Londonu pratile su i interesantne dogodovštine kada je gospođa Ljiljana Mišković kupovala kuću za sina Marka sa svim nameštajem koji se već nalazio u kući, Trg Vikam broj 7, a koji inače služi za „friziranje kuća“ na prodaju. Taj nameštaj iznajmljuje agencija koja prodaje kuće kako bi dočarala mogući izgled kuče potencijalnom kupcu. Ljilja nije znala da nameštaj za „friziranje“ nije za prodaju i insistirala je da joj se sve proda. Agencija je imala velikih problema dok nije uspela da ubedi vlasnika koncertnog klavira, koji je takođe donet za “friziranje“, da ga proda. I to po petostruko većoj ceni. Vrištala je da hoće baš taj nameštaj! I baš taj klavir!
Gospođa Ljiljana Mišković, i pored tolikog vremena provedenog u Londonu, ne zna engleski. Ni prostu rečenicu, niti pokušava da ga uči, jer je blago tupava. Kada je bila u Selfridšisu na privatnoj modnoj reviji, Ljilju je uslužila devojka po imenu Zorana, poreklom iz Beograda. Gospođa Mišković je nadmeno pitala Zoranu: „Znaš li ti ko sam ja?! Kada je devojka uzvratila da ne zna, Ljilja je, po običaju prosiktala: „Ja sam najbogatija žena u Srbiji!“
Kada gospođa Ljilja dovodi goste, smešta ih u najveću kuću, u Markovu četvorospratnicu, i odvodi ih u odaje za poslugu u prizemlju, jer ne želi da joj se prljaju tepisi na četvrtom spratu, gde se, inače, nalaze gostinske sobe.
Naš engleski saradnik boravio je u kućama Miškovića u Londonu, jer glavni savetnik gospodina Miroslava u Beogradu je Englez, obaveštajac iz MI 6.
Miškovići novac koji opljačkaju u Srbiji peru preko Kipra i preko „Berkli“ banke u Londonu.
Ivana Mišković-Karić, prema saznanjima našeg saradnika iz Londona, redovni je klijent agencije za poslovnu pratnju, koja joj omogućava uživanje sa mlađim ljudima, uglavnom Hispanoamerikancima, jer obožava da sa njima ima intimne odnose. Zamišlja da vodi ljubav s Antonijem Banderasom.
Ljiljanin sin Marko je na kokainu, postao je zavisnik. Sada je u vezi sa pevačicom iz Novog Pazara Eminom Jahović, i na nju nemilice troš novac. Pre toga je bio u vezi sa jednim sredovečnim Englezom, valjda da i to proba.
U krugovima u kojima se kreće u Londonu, gospođa Ljiljana tvrdi da već više od dvadeset godina njen muž nije sposoban da obavlja bražne dužnosti, da je skoro impotentan.
Ona tvrdi da je većina preduzeća i novca DELTA M kompanije na njenom imenu, da je ona vlasnik i da razmišlja da sasvim napusti „smrdljivu“ Srbiju. Plaši se da je srpska mafija ne pronađe u Londonu, na adresama koje su poznate opasnim momcima.
Upućeni izvori, koji prate pljačku porodice Mišković, tvrde da se ruska mafija nameračila da namiri Miškovićev dug prema porodici Milošević i da njihov život u Londonu nije baš tako siguran. U razgovorima koje je presrela Bezbednosno-informativna agencija, Ljiljana se, često, iz Londona žali ljubavnicima iz Beograda i predlaže im da dođu u London i pobegnu na “pravo tajno mesto“.
Zastrašujuća pljačka porodice Mišković dovela je Srbiju na najniše grane: nekoliko miliona ljudi gladuje, milion njih čeka posao skoro bez nade da će ga ikada dobiti, ljudi padaju kao snoplje od bolesti, bez lekova.. Jedna porodica se bogati, otima, pljačka, ubija… Tabloid će nastaviti da objavljuje ekskluzivne podatke o ovoj porodici i njihovim zaštitnicima.

Ujak gospodina Mlađe
Malo je poznato da je glavni zaštitnik porodice Mišković posle Petog oktobra bio Mlađan Dinkić.
Gospodin Miroslav Mišković je rođen u selu Bošnjani kod Varavrina, odakle je i Mlađanova majka Mirosinka. Miroslav je Mlađanu ujak. Na preporuku tadađnjeg šefa Resora Državne bezbednosti Radomira Markovića, Miroslav je, uz saglasnost njegove majke Mirosinke, Mlađana poslao u “opoziciju“.
Novčanim prilozima, koje je predstavljao kao da ih Mlađan pribavlja, osigurao je Dinkiću u opozicionim redovima solidan status. Nakon Petog oktobra, kada je postao guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić odigrao je istorijsku ulogu u prikrivanju para podorice Milošević i bogatstva Miroslava Miškovića.
U narednim brojevima objavićemo nalaze Tribunala u Hagu, koji je istraživao kretanje novca iz Srbije u vreme vladavine Slobodana Miloševića i na koji način su te pare, uz pomoć guvernera, a danas srpskog ministra finansija Mlađana Dinkića, ostale na tajnim računima. I kakva je njegova uloga.
Tabloid raspolaže proverenim podacima da je premijeru Koštunici postavljen ultimatum, nakon što su mu ustupljeni svi podaci o pljačkama gospodina Miškovića i Mlađana Dinkića, da obojicu, bez odlaganja, mora uhapsiti i izvesti pred sud. Predsednik Boris Tadić takođe je upoznat, na posredan način, i pokušava da se distancira od gospode Miškovića i Dinkića.

Brojači novca
Najvažnije za dinare koji je Mišković dobijao iz prvobitne primarne emisije u vreme hiperinflacije je bilo da se po kratkom roku zamene za nemačke marke i ostale strane valute. U tu svrhu napravljena je čitava organizacija, sa sedištem u „Geneksovim“ apartmanima na Novom Beogradu. Tamo je iznajmljen prostor u koji su dileri s ulica svakodnevno donosili kupljene devize, bacali na pod, posle čega su razvrstavane po apoenima i brojane. Pošto je posao bio toliko obiman, a u nedostatku ljudi, Mišković je morao da angažuje mladiće i devojke iz Omladinskih zadruga, čiji je zadatak bio samo da broje doneti novac. Posao je postao toliko obiman, da su omladinci jedva izdržavali tempo. Nakon nekoliko meseci, shvativši da zbog neverovatne količine deviza dolazi do zastoja u radu, Mišković je kupio aparate za brojenje novca, posle čega je sve postalo mnogo lakše.

Posrednik lepo naplaćuje
U petak, 27. oktobra glavnog urednika Tabloida je na ručak, u restoran Atlanskog saveza u Bulevaru oslobođenja broj 83, pozvao rektor Megatrend univerziteta u Beogradu, gospodin Mića Jovanović. Pored glavnog urednika, na ručku su bili još kolumnistkinja Tabloida Isidora Bjelica i njen suprug Nebojša Pajkić.
Gospodin Mića Jovanović, čiji Megatrend univerzitet je našem listu pozajmio izvesnu svotu novca, sa određenim periodom vraćanja, naredbodavnim tonom je, u prisustvu gospođe Bjelice i njenog supruga, zatražio od glavnog urednika da obustavi serijal o porodici Mišković. „Danas me je Mišković, moj prijatelj, koga znam još iz Kruševca, zvao pet puta i molio da obustavim pisanje. Nemoj više da objavljuješ ništa o njemu, obećao je da će mi platiti, odnosno da će dobro pomoći Tabloidu“ – zahtevao je gospodin Jovanović.
Ručak, inače održan u napetoj i mučnoj atmosferi, glavni urednik je napustio, šokiran Jovanovićevim zahtevima. Uoči zaključenja ovog broja saznali smo da je gospodin Mišković gospodinu Mići Jovanoviću platio 50 hiljada evra!
Tabloid je o ovom događaju pismom obavestio nadležne organe, direktorka lista je zamolila naše dopisnike iz inostranstva da upoznaju svoja ministarstva spoljnih poslova sa pritiscima koji se vrše na naš list.
Direktorka lista i glavni urednik povodom ovog incidenta imali su više razgovora sa predstavnicima međunarodne zajednice. Dragocena nam je njihova podrška i ohrabrenje da istrajemo na putu u borbi protiv mafije.

Drašković: Razočaranje u narodu
Vesti - Srbija | FoNet | 10 januar 2011
vuk draskovic

Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković ocenio je da je situacija u Srbiji, u kojoj je njegova stranka u vlasti, sada očajna, jer su izneverena mnoga obećanja, a u narodu vlada razočaranje i osećanje uzaludnosti, pošto je izvesno da je opcija koju nudi opozicija mnogo gora.

Ako vi državu dovedete u situaciju da birate između lošeg i stotinu puta goreg, onda nema razloga za optimizam i za nadu, naglasio je Drašković u intervjuu podgoričkim Vijestima.

Prema njegovom mišljenju, na političkoj sceni u Srbiji postoji opozicija koja ima veliki broj pristalica, ne nedostaje joj ni para, ali koja nema samo "malu sitnicu" - program i viziju. Drašković je rekao da je opozicija u vreme kada ju je on predvodio u rušenju Slobodana Miloševića, imala pristalica, i bila bez novca, ali je odlučujuća stvar u toj borbi bila u snazi programa demokratske Srbije.

Kako je istakao, nije nikakva tajna da je potom nekoliko stotina miliona evra dato u kešu liderima tadašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS) i da su oni tim parama kupovali Miloševićeve ljude, "čelnike toga terorističkog projekta". "Tako je 5. oktobra (2000. godine) sklopljen pakt sa đavolom između lidera DOS i čelnika Miloševićevog terorističkog režima: Legije, Pavkovića, Radeta Markovića, Spasojevića... Srbija je platila užasnu cenu tog pakta sa đavolom, a koštao je života i Zorana Đinđića", konstatovao je Drašković.

  Странке друмом, народ шумом
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 10. јануар 2011.

Не знам какав је ваш утисак, али чини ми се да Нова година у Србији одавно није дочекана са мање весеља, ентузијазма и очекивања. И поштено говорећи, чудно би било да је било другачије. Чак и власт као да је одустала од јаловог посла ширења оптимизма, тако да смо овај пут барем остали поштеђени оних комичних најава са испраћаја 2008. и 2009. о томе како се „већ од половине предстојеће године очекује видно побољшање и коначни излазак из економске кризе“. Да и не говоримо о оној неповратно прохујалој енергији и еуфорији са којом су дочекиване ране двехиљадите, или чак неке нове године из деведесетих, у којима се спонтано младалачко радовање будућности стапало са протестним манифестацијама, и при томе, разуме се, обилато политички злоупотребљавало од стране тадашње опозиције.

Сем ретких изузетака, овога пута углавном није било спектакуларних дочека и концерата по градским трговима и улицама, а чак и тамо где су организовани све је било много скромније, како по броју окупљених, тако и нивоу учесника. Свест о томе да смо као држава и друштво у дубокој регресији, без јасног правца, циља, перспективе, полако допире до свих друштвених слојева. Не улазе у то, наравно, сви са истим перформансама, али је свима, и богаташима и политичарима и осиромашеним грађанима, заједничка стрепња од неизвесне будућности и онога што ће сутра бити.

Богати и моћни се прибојавају да ће можда престати то да буду, док се они сиромашни и обесправљени плаше да ће такви остати, или постати још беднији. Сви некако инстинктивно осећају да се ствари мењају и да долази нешто ново, али нико није сасвим сигуран шта и да ли је то што долази добро или лоше.

Појава је, треба рећи, планетарна, али далеко од тога да су сви за њу на исти начин (не)спремни. А Србија је ту, бојим се, међу онима у најгорем положају. После деценијске инфлације обећања, сасвим логично, дошла је дефлација поверења. Нико никоме више ништа не верује. Не верује се политичарима, не верује грађанима, не верује пословним људима, не верује коалиционим партнерима... Сви се и свуда осећају закинутим, превареним и изневереним. Сви су подједнако фрустрирани и незадовољни. Радник чији је месечни приход са 300 опао на 150 евра, исто као и тајкун чије је богатство смањено са милијарду на 500 милиона долара. Шта више, овај други је можда чак и нервознији, без обзира на то што се та промена у његовом имовном стању не може видети нигде сем у банкарским изводима, а првог може довести до ивице опстанка.

Када смо на овом месту више пута констатовали да је Србија безнадежно подељена земља, то је често схватано као неки конзервативни интелектуалистички ламент, без много везе са животом и стварним проблемима. Али у оваквим кризама се најбоље показује да је постојање темељног друштвеног консензуса апсолутно неопходна претпоставка да би се проблеми решавали и да би земља могла да се извуче и крене напред. Када погледамо око себе, видећемо да се са актуелном кризом ипак много боље носе она друштва у којима је тај базични консензус постоји, без обзира да ли се до њега дошло ауторитарним или демократским средствима. Такво јединство је напросто неопходно за свако веће национално прегнуће, било да је у питању излазак из тешке економске кризе, или да се ради о опстанку и ослобођењу земље, и зато није чудо што се управо та идеја националног јединства, консензуса и саборности у Србији тако упорно и темељно оспорава, карикира и изврће руглу у другосрбијанској јавности и „реформским“ медијима.

У том смислу, ма колико била инструментална и одбојна заточеницима идеолошке чистоте на једној или другој страни, сама идеја помирења ДС-а и СПС-а могла би Србији донети чак и нешто добро. Да не буде неспоразума, нема никакве сумње да је ова актуелна влада формирана захваљујући превари – пре свега – ес-пе-ес-овог бирачког тела, које не само да је по својим вредносно-политичким опредељењима било неупоредиво ближе ставовима гласача ДСС-а и радикала, него је умногоме чак и предњачило у односу на њих када је реч о (не)сарадњи са Хагом, русофилству и анти-НАТО расположењу. Међутим, не треба заборавити да су такве, дакле, вештачке, непринципијелне, уз ангажман страног фактора, биле практично све постпетооктобарске владе, укључујући и оне Коштуничине (нарочито ону другу, која је формирана под притиском готово истих спољних и унутрашњих актера, који су формирали и ову последњу), а што, рецимо, ДСС-овци у својој кукњави због „владе коју су формирали страни амбасадори“ редовно заборављају.

Било како било, када су 2008. ДС и СПС већ направили заједничку владу и онда покушали да то накнадно рационализују идејом „националног помирења“ Милошевићевих и Ђинђићевих потомака, могли су се, теоријски гледано, можда наћи на некој конструктивној, националној и државотворној средини, где би СПС био „задужен“ за патриотизам и „источну“ политику, а демократе за мајање са западом и „европске вредности“, и где би, као две реално најодговорније странке за стање у Србији током претходних двадесет година, покушали да коригују оно што је и у једној и другој политици било погрешно. Могли су, али нису. Него као да су кроз ову коалициону симбиозу само додатно реафирмисали онај најпроблематичнији, опортунистички и властохлепачки аспект њихових политика.

Начелно, заиста не би морало бити лоше ако би се некако поново спојили у једном тренутку неприродно раздвојени модернизам и патриотизам, српство и европејство, брига за социјалну правду и декласиране друштвене слојеве са прагматизмом и технократском ефикасношћу. Али овде се, након безмало три године и последњих највиших скупова обе странке, не види скоро ништа од тога. Сем што, као што се и могло очекивати, у овом политичком браку из рачуна СПС много брже „жути“, него што ДС креће да „црвени“. А при томе их у међувремену евро-реформисани СНС, и једне и друге, у евроентузијазму већ увелико сустиже и претрчава.

Тако да се практично, без обзира на сва њихова спорадична препуцавања и евентуалне личне анимозитете, више и не види нека озбиљнија политичка разлика између свих ових странака, док, са друге стране, сва истраживања показују да их народ у том ентузијазму све мање и све нерадије прати. Па чак и њихови сопствени гласачи. У сваком случају, та политичка аномалија и диспропорција напросто није здрава и не може трајати предуго. Зато ће се или дезоријентисана гласачка маса постепено саобразити ставовима својих опортунистичких и „реформисаних“ вођа, или ће у неком инстинктивном самоодбрамбеном грчу народ напросто одбацити такву „елиту“. И то је, заправо, питање свих питања у данашњој Србији – а не то да ли ће бити ванредних избора и да ли ће бити реконструкције владе.

Да закључимо: поделе јесу лоша ствар, али су лажни, привидни или наметнути консензуси још мого гори. Стога, пут до правог националног јединства може водити само преко аргументованог раскринкавања овог актуелног, привидног и принудног консензуса о „Европи без алтернативе“.

Kod države 13. plata i do 4.000 EUR
11. januar 2011. | 08:11 | Izvor: Blic
Beograd -- Radnici PTT, Transnafte, Skloništa i beogradskog Aerodroma dobili su prošle godine u proseku od 54 do 107 hiljada dinara na ime dobiti iz 2009. godine.

Najveći isplaćen iznos bio je 400.000 dinara. Oni su tako u 2010. primili i 13. platu, a neki i više od toga, čime se ne može pohvaliti većina građana Srbije.

Sve isplate odobrila je država, najviše od dobiti podelio je PTT, 25 odsto, a najmanje Aerodrom “Nikola Tesla”, dva odsto. Zaposleni su dobili samo mali deo dobiti, dok je najveći deo uzela država.

Dobit radnicima nisu delili Državna lutrija Srbije, Skijališta, Srbijavode, Srbijašume, Dunav osiguranje, Galenika. Kod obe grupe preduzeća država je uzela najamanje 50 odsto profita. Preduzeća koja nisu delila dobiti radnicima, ostatak profita iskoristila su za pokrivanje gubitaka ili investicije.

U Javnom preduzeće PTT saobraćaja “Srbija” ističu da je procenat učešća zaposlenih u raspodeli dobiti usklađen sa preporukama Vlade Srbije. Isplata svakom zaposlenom zavisila je od učešća zarade u masi zarada PTT-a, ali nisu rekli kolika je bila najveća odnosno najmanja.

- Dobit je ostvarena povećanjem broja usluga i smanjenjem troškova, bez povećanja cena- naglašavaju u PTT-u.

Radnicima “Aerodroma” su na ime dobiti isplaćeni jednaki iznosi, što su predožili reprezentativni sindikati, a UO prihvatio.

- Podelom su u potpunosti ispoštovani zahtevi države, razvojne potrebe i sindikati, što dokazuje da se svi interesi mogu zadovoljiti ukoliko se državno preduzeće vodi domaćinski - dodaju na Aerodromu, koji ima 420 zaposlenih.

Najmanji isplaćeni iznos radnicima “Skloništa”, firme koja gazduje sa 1.500 skloništa, je 75.000 dinara, a najveći 318.864 dinara. Pola dobiti uplaćeno je državi, a od ostatka oko 62 miliona je usmereno u razvoj, a 10,5 za zaposlene, njih 108. 
 
- S obzirom na prosečnu platu od 39.450 smatramo da se našao optimalan odnos između rezultata rada i učešća zaposlenih u dobiti, uz konstataciju da je 2009. ostvarena najveća dobit od osnivanja preduzeća - ističu u Skloništima.   

Od 93 radnika Transnafte, preduzeća koje se bavi transportom sirove nafte, neki su dobili i 400.000 dinara na ime dobiti, koliko je najveći isplaćen iznos, dok je najmanji 65.267 dinara. Svi zaposleni su, kako navode, isplaćeni srazmerno učešću sopstvene zarade na godišnjem nivou.   

- Uspešna poslovna politika Transnafte ogleda se u poslovanju sa dobitkom od osnivanja - naglašavaju u ovom preduzeću.

U Telekomu Srbija, koji ima 9.600 radnika, navode da prema Zakonu o privrednim društvima i internim aktima, odluku o raspodeli dobiti donosi Skupština akcionara. Ukupna dobit za 2009. iznosila je 13,5 milijardi dinara, dok je radnicima podeljeno 1,2 milijarda.

- Skupština je odlučila da se zaposlenima isplati po 1,5 prosečna bruto zarada, kao i varijabilni deo učešća u dobiti - objašnjavaju u “Telekomu”.

Još rano za dobit iz 2010.
U PTT-u, Telekomu, Aerodromu i Skloništima kažu da će o raspodeli dobiti iz 2010. godine odlučivati u rokovima koji su propisani zakonom. Na Aerodromu ističu da je ustaljena praksa da Vlada donese zaključak ili preporuku koja reguliše deo dobiti, odnosno iznos, koji treba uputiti republičkom budžetu.

Završni računi kao državna tajna
Vlada krije kako troši pare
Marija Maleš | 12. 01. 2011. - 22:00h | Foto: Beta |

Nijedna vlada ne voli da bilo kome polaže račune. U Srbiji to više nikoga ne čudi jer postoji uverenje da vlast krije kako troši pare kao zmija noge. Zapanjuje, međutim, činjenica da u srpskom parlamentu, u kojem tvrde da kontrolišu rad Vlade Srbije, ne znaju čak ni koje godine je poslednji put otvorena rasprava o završnom računu budžeta.

Vlasti odgovara da se ćuti o tome da postoje “lutajuće pare”, smatra opozicija
 - Nema svrhe da Skupština usvaja završni račun budžeta kada su pare već potrošene - odgovorila je Branka Ljiljak, članica skupštinskog odbora za finansije iz Demokratske stranke na pitanje zašto Skupština Srbije već godinama ne raspravlja o završnim računima budžeta.

Potkusurivanje
Njena izjava, zapravo, ilustruje ponašanje vladajuće koalicije, gde, očito, niko ne smatra da poreski obveznici imaju prava da znaju kako se troši njihov novac. Takođe, nikog posebno ne uznemirava činjenica da je u pitanju zakonska obaveza koja se krši godinama.

Nadležni u parlamentu smatraju da je to najnormalnija stvar, kao što smatraju normalnim da ministarstva redovno probijaju zakonske rokove za predaju završnih računa. Primera radi, završni račun za 2009. trebalo je da bude predat do 15. jula 2010, a stigao je u parlament tek krajem godine.

Ljiljakova čak tvrdi da Skupština nije u obavezi da raspravlja o završnim računima jer “nije reč o zakonskim predlozima”. Međutim, promaklo joj je “samo” to da upravo u formi predloga zakona završni računi budžeta za 2007. i 2008. godinu čame u Skupštini, a nedavno je u parlamentarnu proceduru ušao i zakonski predlog o završnom budžetu za 2009. godinu.

Završni računi budžeta pokazuju koliko su i na šta potrošila ministarstva i budžetski korisnici. Ali pitanje je kome? Ovi akti su osuđeni da ostaju u formi zakonskog predloga i nikad ne prelaze u formu zakona jer je, prema nepisanom pravilu, Vlada najviša institucija koja ih usvaja. U parlamentu se, po svoj prilici, ne usuđuju da proveravaju troškove stranačkih kolega po ministarstvima. Institucija blanko ostavki, i dalje na snazi, stranačkim rukovodstvima daje apsolutnu moć.

Doduše, od pre dve godine tim troškovima bavi se Državna revizorska institucija (DRI), koja kontroliše potrošnju trećine budžetskih korisnika. Izveštaje ostalih korisnika DRI ne može da obrađuje jer nema dovoljan broj zaposlenih revizora za tako obiman posao. Mada je, treba reći, vlast i bila u obavezi da revizorima obezbedi potpune uslove za rad.

- Parlament se oslanja na izveštaj revizora koji se više bavi ručkovima, nego javnim nabavkama - kaže Tomislav Nikolić, lider i poslanik Srpske napredne stranke.

Skupština, prema njegovim rečima, ne raspravlja o završnom računu budžeta zato što vlasti odgovara da se “ćuti o tome da postoje plutajuće pare”.

- Te pare se prelivaju iz ministarstva u ministarstvo, a javna je tajna da se tim novcem potkusuruju stranke u koaliciji - kaže Nikolić.

Nije slučajno, kako tvrdi, to što se od 2000. godine naovamo, sa izuzetkom 2002. godine, nije dogodilo da završni račun budžeta dospe na dnevni red plenarne sednice Skupštine. A ako je nekome za utehu, lider SNS kaže da se ne seća ni da su se skupštinski sazivi pre 2000. godine bavili troškovima svojih vlada. Vlasti se, zaključuje on, naprosto utrkuju koja više ne poštuje Zakon o budžetskom sistemu i javnim nabavkama.
 
Ministri i ostali
Radojko Obradović, poslanik Demokratske stranke Srbije i član Odbora za finansije Skupštine, takođe smatra da vladajuća koalicija ne stavlja na dnevni red završne račune budžeta jer ne želi da građani vide kako se troši budžetski novac.

- Izgleda da postoje dve vrste ljudi: ministri i ostali građani. Pare iz budžetske rezerve se troše kako ministri žele - ističe Obradović.

Državni revizor je, kako napominje Obradović, zamerio da u završnom računu za 2009. godinu ne postoji popis imovine, da nisu u saglasju prikazani podaci i da se glavna knjiga trezora ne vodi po propisu. Na našu konstataciju da revizor ni ove godine ne radi u punom sastavu jer obrađuje svega sedam ministarstava, Obradović kaže: “I ovo što smo čuli od njega dovoljno je strašno.“

Na pitanje zašto onda u periodu kada je DSS bila na vlasti Skupština nije raspravljala o završnim računima, Obradović nema ubedljiv odgovor.

- Od 2001. do 2007. nisu za to postojali formalno pravni razlozi. A od 2008. godine nije postojala želja vladajuće većine - kaže on. Upitan koji su razlozi u vreme vladavine DSS sprečavali Skupštinu da se bavi tom temom, Odbradović kaže da nije postojao eksterni revizor.

- Nije istina da je to razlog. Ako nije postojao spoljni revizor, zašto ga nisu izabrali? DSS je bio na vlasti, a Obradović je bio predsednik Odbora za finansije - kaže Zoran Krasić, poslanik Srpske radikalne stranke i sadašnji predsednik Odbora za finansije Skupštine Srbije. Krasić dalje ističe da završni račun nije podnet Skupštini sve od 2002. godine, kada su parlamentarci raspravljali o izveštaju za 2000. i 2001. godinu.

- Od kada je DOS došao na vlast, vlasti ne žele da podnose račune nikome. Žele da sakriju šta se radilo tih godina - kaže Krasić.
 
Nikolić: Ministri SPS, SRS i JUL nisu optuženi
- Od 2000. godine do danas nikad nismo imali na dnevnom redu Skupštine raspravu o završnom računu budžeta. Nije uspeo čak ni pokušaj da pročešljamo trošenje novca Miloševićevih ministara iz 1999. godine - kaže sagovornik “Blica” iz vladajuće koalicije. Međutim, prema sećanju Tomislava Nikolića, izveštaj o završnom računu budžeta za 1999. godine stavljen je na dnevni red 2002. godine. Tada je, kako kaže, pokušano da se proveri kako su trošili novac ministri SPS, SRS i JUL-a, ali sve se završilo sa nekoliko prekršajnih prijava koje nikad nisu procesuirane.

Brljotine
U izveštaju o reviziji za 2009. godinu kod većine budžetskih korisnika utvrđene su nepravilnosti u pogledu evidencije o stanju imovine i finansijskih sredstava, u završnom računu nije poštovan zakon o javnim nabavkama, javni dug je mnogo veći nego što ga je Vlada predstavila. Utvrđeno je da glavna knjiga državnog trezora ne vodi sveobuhvatnu evidenciju o finansijskim transakcijama, koje uključuju stanje i promene na imovini, potraživanjima, obavezama, izvorima finansiranja, rashodima i prihodima.


--------------
Izvor: Blic.rs

dosta zločina... Dragan J. Vučićević
Demokratski harač

Srpska politička klasa, potpuno otuđena od realnog života, a suočena sa neodrživim troškovima postojećeg kumovsko-burazerskog političkog sistema, svakoga dana zavodi nam sve nove i nove harače.

Vladajući kvazievropejci pokazuju sad već neverovatnu kreativnost u izmišljanju načina da otmu još i još od već ojađenog naroda ne bi li dali samo sebi i samo svojima. U zemlji u kojoj je politika jedini isplativ i siguran biznis, harač je jedina efikasna metoda opstanka na vlasti.

Pazite, kažem harač, a ne porez. Jer, porez je civilizacijska tekovina koja obezbeđuje da se deo zarade svakog pojedinca odvoji i utroši za opšte dobro. A harač? Harač je otomanski običaj dranja kože sa leđa naroda da bi age, dahije i kabadahije živele u luksuzu i da bi silom opstajale na vlasti.

E, upravo tako, ovo što se danas u Srbiji radi nikako nije porez, ovo nije nikakva civilizacija, ovo je, bre, harač, ovo je čisto nasilje!

Sasvim konkretno, harač je to kad nam vlast obeća potpuno slobodno tržište naftnih derivata od Nove godine, a onda tajno zavede desetostruku akcizu za uvozno gorivo! Harač je to kad nam nove registracije i saobraćajne dozvole naplate po nemačkom cenovniku. Harač je to kad saobraćajci iskaču iz svakog žbuna ne bi li vozačima oteli sve što se oteti može. Harač je to kad vlada namerno pusti da dinar izgubi 30 odsto vrednosti, a onda na sva usta govori o nekakvom ekonomskom oporavku.

Harač je i to kad državna i javna preduzeća najprofitabilnije poslove prepuštaju firmama partijski podobnih „biznismena". Harač je i to kad vlast odluči da zameni sve poštanske sandučiće u Srbiji da bi neko blizak vlasti na tome zaradio deset miliona evra! Harač je i to kad ministri od naroda traže štednju, a sami se ne odreknu ni jedne jedine masne privilegije.

Harač je i to kad vladajuća koalicija na silu prodaje „Telekom" samo da bi kaparisala još jedan mandat. Konačno, harač je, ljudi moji, to kad u Srbiji skoro da više nema nijednog medija u kome bilo šta od ovoga može i sme da se napiše!

Ne znam da li se razumemo, ali u sistemu zasnovanom na haraču nema nikakvog pravila i nema nikakvog zakona. U sistemu zasnovanom na haraču postoji samo zakon jačeg. U sistemu zasnovanom na haraču nema sreće ni za koga osim za age, dahije i kabadahije (čitaj: korumpirane skotove). I baš zato, jedini mogući odgovor na harač, na teror haračlija jeste buna. Buna protiv dahija.

Eto, ja vam rekoh, a vi ako ste razumeli - dobro je. Ako niste - još bolje.


----------------------------------------
Izvor: pressonline.rs

Bora davno rece: 500 godina vladali Turci, posle 500 *urci