u ovoj inkarnaciji zove se maradić.
jel to slika iz islamske republike njemačke ? ovaj s mačem te gleda dok ga fotografišeš. imaš tri opcije.

ЈЕЗИВО СВЕДОЧЕЊЕ МАЈОРА ОЗНЕ: „Kада смо заузели Дедиње, стрељали смо десетак хиљада људи!
Од ВИДовдан -  21. јула 2017. 1
ПОДЕЛИ Facebook Twitter 

Преносимо вам одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту.

Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XИИ кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

Kако су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?

На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и ођедном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Kарађорђевић.

А какав је био дочек дедињских буржуја?

Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Kраљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.

Kако?

Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.

Да ли су други грађани сарађивали са Озном?

Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.

Kако сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?

Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.

Kолико је људи стрељано у Лисичијем потоку?

Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.

На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?

Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Kада сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Kалемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Kада би се данас то земљиш те око зидина Kалемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.

Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?

Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника српске државне страже. Саво Пучник, звани Баџа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Kад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Kаже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.

 

Kурир.рс,Kруг

prvo su dedinje iselili...

i ovi danas sto se kunu kako su u devetom kolenu beogradjani...

njihove babe tetke strine su se udavale za te nove oslobodioce...

koji su tipa iz seniza luzana virovitice...i tome slicno...a ima i drugih primera...tipa crna gora...

i to je ovako...tad bila najveca gospoda...



slicno tako su i nemce docekali....

o tome najbolje svedoci broj poginulih nemackih vojnika u okupiranom beogradu...

Tako je, ruska skola 

bolesni ljudi...

Da,  , da malo kompletiramo sliku:

dabome...

Koji monstrumi.
zato su se kasnije setili pa ih u kontejnere, da im ne izvire glave ponovo 

Немци су мала деца за њих: Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије?
Живот су посветили служењу отаџбини, а онда их је задесила страшна судбина

Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стрељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, нада се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог светског рата допринети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца.

Балкан ће се трести! Пронађен стари документ који открива мрачне тајне Јосипа Броза Тита!

Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, старији водник И класе пилота ловца краљевског ваздухопловства, успео је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан пре него што овај град постао део Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживела четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора.




- Као човек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини - сећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година.

Дража и мртав плашио Тита: Броз из страха сакрио његову пресуду!

Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човек и открио им страшну ствар.

- Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.



Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посетио Историјски музеј у Панчеву и поднео захтев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стрељаних пилота краљевске авијације не поседују никакву документацију.


А након формирања владине комисије која треба да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да одређени спискови и подаци за око 80 одсто локација на којима су вршена стрељања у овом периоду већ постоје. Хомен је истакао да све бивше југословенске републике већ имају сличне комисије, а најдаље у истраживањима је одмакла Словенија где је откривено више од 200 масовних гробница којих у Србији, по речима Хомена, вероватно има и знатно више.




У књизи „Између српа и чекића“, Срђан Цветковић, сарадник Института за савремену историју, наводи да бројни подаци показују да је од 1994. до 1946. без суђења ликвидирано између 60.000 и 80.000 људи.

Из текста може се рећи да су комунисти убили више пилота Војног Ваздухопловства Краљевине Југославије од Немаца.