Ne želim da se razočaram! To su česte reči koje izgovaramo kada ičekujemo nešto do čega nam je veoma stalo, kada planiramo neki poduhvat ili kada odlučujemo o tome da li da se u nešto upustimo. Ne postoji čovek koji se nikada ni u šta nije razočarao, štaviše, razočaranja se mogu uvrstiti u svakodnevni repertoar doživljaja svakog od nas. Planirali ste šetnju, a počela je kiša; otvorili ste lubenicu i shvatili da je zelena; upalili ste TV i videli da vaše omiljene serije više nema...

* Disfunkcionalni modeli reagovanja

>>> Nije mi ništa...

Poricanje: Neki ljudi, jednostavno, poriču da ih je neki događaj uopšte dotakao ili čak da se i dogodio.Oni će raditi bilo šta što će im skrenuti misli sa onoga što ih muči i ubeđivaće i sebe i okolinu kako je sve u redu. Oni mogu izgledati veselo, družiti se, izlaziti. Nihovo manično raspoloženje zapravo je samo pokušaj da se izbegne suočavanje sa povređujućim osećanjima sa kojima nikako ne žele da dođu u kontakt.

>>> Zavisnosti:

Neki će posegnuti za ekscesivnim korišćenjem droga, alkohola, prejedanjem ili promiskuitetnim ponašanjem. Ovakvim ponašanjem osoba može da postigne privremeno rasterećenje, ali neobrađene negativne emocije će se vratiti po svoje prvom sledećom prilikom. Kada bežimo od svojih osećanja, nikada ne naučimo kako da se sa njima nosimo, a jedino što nam tada preostaje je da i u sledećoj situaciji pobegnemo. Da možemo da bežimo u nedogled ne bi bilo problema. To se ubrzo ispostavi kao skupa praksa, jer zahteva ogromne količine energije i konstantnu aktivnost, za koju čovek baš i nije adekvatno opremljen.

>>> Izbegavanje ulaganja:

Kad se umore od bežanja, osobe kojima ‘nije ništa’, često se sete da mogu da preduprede problem i da uopšte ne dođu u situaciju da budu razočarane. Ne samo što će negirati svoja osećanja već će negirati i sve one potrebe zbog čijeg neispunjavanja se može desiti da postanu razočarane. Oni će reći da ne samo što nisu povređeni zbog raskida ljubavne veze, već im veza sa bilo kime više ni ne treba; ne samo da nisu povređeni zbog gubitka posla, već ni ne žele da rade; nije važno što nisu upisali željeni fakultet, jer ni ne žele da studiraju. Oni inhibiraju sve svoje ciljeve i želje, sve važne pokretače razvoja i tako se štite od bilo kakvog rizika. Gde nema ulaganja, nema ni razočaranja. Iako mogu izgledati potpuno hladnokrvno i samopouzdano u svom odbijanju, a neko vreme biti i sami ubeđeni u takvu sliku o sebi, prazan hod koji time prave u svom životu, dugoročno ih dovodi samo do još većeg razočaranja koje tada prevazilazi sva ona od kojih su uspeli da pobegnu.

* Videće oni...

>>> Agresivnost-prebacivanje odgovornosti:

Agresivan vid reagovanja na razočaranje nije retka pojava. Kod osoba koje ovako reaguju na razočaranje, javljaju se ljutnja, bes i mržnja koje se usmeravaju ka spoljašnjem svetu. Karakteristično za ovakvu vrstu reagovanja je potreba da se odgovornost za razočaranje u potpunosti veže sa nešto spolja. Ishod se često preuveličava i dramatizuje, čime preplavljujuća ljutnja dobija svoje pokriće. Osoba će vikati, lupati, bacati stvari, pretiti i tražiti ‘pravdu’. Energiju koju je nekada ulagala za ostvarivanje svojih ciljeva koji su se izjalovili, osoba će sada usmeriti na revanš, osvetu i inat. Ljutnja i bes mogu da nas aktiviraju i podstaknu da, u inat svima i svemu, ulažemo sebe još više i još bolje. Spolja gledano, možemo izgledati veoma uspešno i nadmoćno, ali ono što u takvoj slici fali jeste autentična samoostvarenost. Ovakve pobede se vode da bismo pokazali drugima da su pogrešili, da se pokaže svetu da nam ništa nije polomilo kičmu, da vratimo milo za drago i da zapravo one naspram nas učinimo malima i povredimo isto onako kako smo i mi sami bili povređeni. Dok se tako oslobađamo svog preplavljujućeg besa, zaboravljamo na svoje stvarne potrebe. Dok ostvarujemo efekat na druge, propuštamo da uradimo nečto konstruktivno za sebe. Osoba koja, razočarana neuspehom svoga braka, po svaku cenu nastoji da prisvoji sebi svu imovinu, time će sigurno stvoriti neprilike svom supružniku, ali neće nadoknaditi emocionalni gubitak zbog koga je postala tako ogorčena.

* Čemu uzaludan tud...

>>> Pasivno depresivne reakcije

Postoje ljudi koji na razočaranje reaguju kao na nenadoknadivi gubitak. Osobe sklone pasivnim,depresivnim reakcijama odustaju često i posle prvog neuspeha. Ono što se spolja može činiti kao mala prepreka ka ostvarivanju ciljeva, za njih je samo još jedan dokaz da nemaju nikakve izglede na uspeh. Oni ne veruju da stvari mogu biti drugačije, ne veruju da imaju kapacitete da se posle neuspeha povrate i urade nešto kako treba. Iako su i dalje svesni svijih potreba i čeznu za ispunjenjem ciljeva, dižu ruke od svega uvereni da ih nikada ne mogu ostvariti. Često idealizuju izgubljeno, naspram koga sve što im se u sadašnjosti može ponuditi izgleda bezvredno. Preterana samokritičnost i nisko samopouzdanje demotivišu i čine da osoba odustane pre nego i počne. Doživljaj nekompetentnosti povlači za sobom samosažaljevanje, čime osoba sebi i drugima pokušava da dočara svoju nemoć. Uverenje da nema kontrolu nad svojim životom,a još manje nad kreirnjem spoljašnjih okolnosti, dovodi osobu do potpunog gubitka očekivanja. Kada ne postoje očekivanja, nema ni razočaranja, ali ono što ostaje na mestu razočaranja nije zadovoljstvo već nepregledna praznina.

* Saradnja sa razočaranjem

Iako niko ne bi rekao da je razočaranje poželjno ili prijatno stanje, ono u sebi nosi neke vrlo važne pozitivne pretpostavke. Biti razočaran znači biti nezadovoljen, ali isto tako znači i imati želje i ciljeve. Stanje bez bilo kakvih želja i ciljeva je stanje apatije i ravnodušnosti koje predstavlja odsustvo same mogućnosti zadovoljstva i razvoja. Razočaranje takođe predstavlja efekat frustracije potreba, što je uslov svakog razvoja. Traženje novih načina zadovoljenja potreba proširuje krug našeg delovanja, razvija fleksibilnost u reagovanju i podstiče kreativnost.

* Samorefleksija

Reakcija na neispunjena očekivanja nije nešto što se može po potrebi podesiti i unapred svesno isplanirati. Svi mi imamo lični stil reagovanja koji je u velikoj meri automatizovan i relativno dosledan, a menja se samo u zavisnosti od toga kakvo značenje pridajemo gubitku. Stanje razočaranosti je uvek neprijatno, a nekada može da bude i previše bolno i preplavljujuće. Zato nije čudno što većina ljudi, nakon tog prvog udara razočaranja, može imati utisak da im se ceo svet raspao. Veliki deo će, u tom trenutku, spontano posegnuti za bilo kakvim mehanizmom koji može što pre da ih oslobodi bar dela tog tereta. Neko će posegnuti za velikom kutijom keksa, neko će početi da šutira stvari, neko će briznuti u histeričan plač. Nikako ne bi trebalo da pomislimo da smo zbog toga slabi, nezreli ili ludi. Kada dopustimo sebi tu prvu spontanu reakciju i dopustimo sebi da je opazimo i shvatimo, to je prvi korak ka konstruktivnijem reagovanju. Svesnost nam daje mogućnost da uvidimo da razočaranje, i pored tog prvog i dramatičnog pražnjenja, nije nestalo i da nas i dalje čeka zadatak da se sa njim izborimo.

* Otkrivanje disfunkcionalnih uverenja

Svako neispunjeno očekivanje traži svoje objašnjenje. Svi mi imamo potrebu da shvatimo zašto su se stvari odigrale baš tako, a ne nekako drugačije. Pri tome se najčešće ne služimo objektivnim podacima, već našu percepciju velikim delom boje sopstvena uverenja o tome kako stvari funkcionišu. Dok se suočavamo sa razočaranjem na površinu često isplivavaju različita samoograničavajuća uverenja koja ga čine fatalnijim nego što ono zaista jeste. Na primer: ‘Život ne donosi ništa drugo osim patnje’, ‘Ja nikada ne mogu da uradim nešto kako treba.’ ‘Ovako nešto može samo meni da se desi.’ ‘Stvari će se uvek izjaloviti ma kako dobro izgledale na početku’... Osnovna karakteristika ograničavajućih iracionalnih uverenja je da imaju ekstreman negativan oblik. Upotreba odrednica kao što su uvek, nikad, sve, ništa itd. ukazuje na nefleksibilnost tih uverenja. Ona čine da se osećamo kao da ne postoji druga mogućnost i da je besmisleno i pokušavati.

* Prihvatanje sopstvenih osećenja

Razočaranje može da izazove bujicu burnih emocija koje je potrebno nekako savladati. Kada gušimo emocije ili pokušavamo da ih negiramo, često ćemo zapasti u neki od disfunkcionalnih modela reagovanja. Ako umesto toga iskreno ispoljimo ono što osećamo, bez namere da nekoga okrivimo ili da sebe kaznimo, veće su šanse da se na konstruktivan način izborimo sa tim. Bez obzira što nam nekad može izgledati da je ono što osećamo glupo, detinjasto, preterano ili ludo, nema smisla od toga bežati, jer to je ono kako se osećamo! Ne postoji tačan i pogrešan način, sva naša osećanja su tu sa nekim razlogom i tek kad ih prihvatimo u takvom autentičnom obliku, možemo početi da razmišljamo o tome zašto se osećamo tako kako se osećamo i kako da takvim osećanima upravljamo.

* Potrebe umesto ciljeva

Kada se razočaramo u ishod nekog događaja to je zato što on frustrira neku našu potrebu koja mu je u osnovi. Ako se suviše vežemo za konkretan ishod, može nam delovati da je stvar potpuno propala. Umesto da razmišljamo o tome kako nam neki poduhvat nije uspeo, možemo da se setimo koju konkretnu potrebu smo pokušavali na taj način da zadovoljimo. Zašto je bilo bitno da dobijemo baš taj posao? Da li je u pitanju veća plata, izazovni zadaci ili jednostavno potreba za takmičenjem? Kada razložimo cilj na potrebe koje su mu u osnovi, iznenada nam se mogu javiti i nove ideje o tome kako da te potrebe zadovoljimo. Različito postavljeni ciljevi mogu biti u funkciji ispunjavanja jedne iste potrebe, što nam omogućava veću fleksibilnost i veće šanse za uspeh.

* Kontrola rizika i očekivanja

Činjenica je da smo velikim delom sami odgovorni za to da li ćemo postavljeni cilj ispuniti ili ne. I to na dva načina. Prvo, odovorni smo za sam izbor cilja. Naša samoprocena bi trebalo da prati realistične parametre i da bude usklađena sa onim što je iole realno očekivati. To ne znači da ne smemo biti ambiciozni i zahtevni. Ono što je bitno jeste uskladiti očekivanja, mogućnosti i napore. Za neke ciljeve nam je potrebno manje truda da bi njihovo ispunjenje postalo izvesno. Neki ciljevi zahtevaju mnogo više ulaganja, a njihova realizacija i dalje može da bude krajnje neizvesna. Drugi vid odgovornosti koji imamo je odgovornost za stvaranje povoljnih uslova za ostvarivanje cilja. Pre nego što počnemo razočarano da se pravdamo da smo učinili sve što je bilo u našoj moći, bilo bi dobro da se još jednom osvrnemo na sve to što smo pokušali. Prebiranje po sopstvenim greškama i propustima možemo iskoristiti za beskrajno samooptuživanje, ali takođe ga možemo upotrebiti kao način da naučimo za sledeći put. Da li smo se adekvatno obavestili o mogućim rizicima? Da li smo preduzeli sve mere da što je moguće više umanjimo rizik? Da li smo uzeli u obzir sve mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju? Da li smo svoja očekivanja uskladili sa nivoom rizika u koji se upuštamo? Bilo bi besmisleno i da pokušamo da uspostavimo kontrolu nad svim mogućim aspektima nekog događaja, ali naša očekivanja jesu nešto što polazi od nas samih i podleže našoj kotroli.

Izvor

ja ne vjerujem nikome nista...i sve drzim na distanici....
tako da su mogucnosti da se ja razocaram u nesto, ili u nekoga,
gotovo ravni nemogucem...

ljudi koji dobro pozajem, i kojim ja dozvoljavam, da mi budu dragi....
nemaju nikakav interes da me razocaraju....


a sto se tice, nekih mojih ocekivanja i hitanja ka nekim ciljevima...
davno sam shvatio...da vecina stvari se ne zavrsava  bas kako ja hocu...
iako sam siguran u sebe...znam, da neke stvari nisu do mene...tj svejestan sam toga...
tako da iako neki moj naum propadne...nisam toliko razocaran...nekad nisam uopste razocaran...
samo mi stvori jos jacu zelju...da pokusam ponovo...ili jednostavno....odustanem...
i krecem u novi poduhvat....
zato sto znam da u svemu postoji drugi pokusaj...i da za sve postoji zamjena...
a ja sam uporan momak... i do sada mi je to samo valjalo u zivotu....
mada sam vise uporan nego sto sam momak.... :shock:al' ajd....

Nema razocarenja jer nista vise ne moze toliko da me zadivi da bi se posle razocarala i otkrila da je fals u pitanju.

Ima momenata kad ti se neko ogadi, a i to je znak da je vreme da se presaltas u drugu traku, po mogucnocnoscu brzu ( da te ne moze stici i drzati korak ) 

Postavite ciljeve nisko pa se necete ni razocarati previse

Razocarenja se dogadjaju, vazno je znati da se borite sa njima na pravi nacin i krenete dalje ka novim ciljevima 

Obozavam razocarenja... to je znak da sam jos uvek ljudsko bice...

bas da ih obozavam... ...ali nisam nazalost pelcovana protiv njih.

recimo da sto sam starija umijem bolje da se nosim sa njima i prosto...nisu tako masovna kao sto su znala biti dok sam bila mnogo, mnogo mladja...ali...cini mi se da ni bog zna kakvo zivotno iskustvo nisu garancija da ih mozete izbjeci...bar u mom slucaju.

Verovatno je olakšanje koje donosi iskustvo to što razočarenja nekako i očekuješ i nema onog neprijatnog iznenađenja... ostane samo neprijatno.

Zar nije dovoljno samo jednom da se uveris? 

Nije ako si mazohista.