Za tebe to i ne važi, mislim da se praviš blesav , ne treba biti nešto posebno inteligentan da se shvati , zna , zakljuci da je bio masakr , ja ne znam nikog normalnog da to osporava , samo mi smeta jednostrano upiranje i preuvelicvanje žrtava a Srpske žrtve u Bratuncu i okolini koje su delimicno i razlog masakra u Srebrenici se ili nipodaštavaju ili u opšte ne pominju ! I ovo su velike žrtve i to sve po imenu i prezimenu "pametnjakovici " !








Sjećanje na 3.262 nevine srpske žrtve 
 BRATUNAC, SREBRENICA - Parastosom na Gradskom vojničkom groblju u Bratuncu, te svetom arhijerejskom liturgijom u srebreničkoj crkvi juče je obilježena 14. godišnjica stradanja Srba na području srednjeg Podrinja.
Samo na Petrovdan u srebreničkoj i bratunačkoj opštini ubijeno je 69 Srba, uglavnom civila, dok njih 19 još vode kao nestale. Tokom proteklog rata u BiH na području srednjeg Podrinja i Birča ubijeno je 3.262 stanovnika srpske nacionalnosti.

Parastos na Gradskom groblju je služio vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, kao i liturgiju u srebreničkoj crkvi Sv. pokrova presvete Bogorodice.

"Srebrenica je velika i ogromna tragedija čovječanstva, ali ne samo jednog naroda, već i svih naroda koji su živjeli i žive na ovim prostorima. Suza majke je suza majke bez obzira kojim imenom se ta majka zvala", poručio je vladika Vasilije.

Pored više hiljada stanovnika Bratunca i Srebrenice, te porodica poginulih boraca, parastosu su prisustvovali član Predsjedništva BiH Borislav Paravac, ministar inostranih poslova Mladen Ivanić, predsjednik RS Dragan Čavić, premijer RS Milorad Dodik i ministar za boračka pitanja Boško Tomić, ministar energetike, privrede i razvoja RS Milan Jelić, te predstavnici OHR-a i ruske ambasade u BiH.

Premijer Dodik je istakao da je žalosno to što niko iz međunarodne zajednice ne želi da pokaže poštovanje nad ovim žrtvama, o čemu govori to što niko od visokih diplomata nije došao na pomen.

"RS se jasno odredila na onome što se desilo bošnjačkom narodu. Najviši predstavnici RS su ranijih godina dolazili na obilježavanje pomena ovim žrtvama, ali to nije bilo dovoljno da s druge strane dođe adekvatan odgovor", rekao je Dodik.

"Čuo sam danas podatke o zločinima jedinica Nasera Orića za koje nisam znao i tužan sam što institucije i političari iz RS nisu ranije skrenuli pažnju na ogromne srpske žrtve u ovom kraju", rekao je Dodik.

On je kazao da su svi ljudi u BiH ginuli u istoj fabrici smrti.

"Žrtva je žrtva, bez obzira kako se zove, i svima treba odati počast, bez obzira na njihov broj", zaključio je Dodik.

On je dodao da je BiH "daleko od normalnog društva, sve dok bošnjački političari ne prihvate da su i Bošnjaci činili zločine i dok veličaju ljude poput Nasera Orića".

Osvrćući se na veliko stradanje na području Podrinja i Birčanske regije, predsjednik RS je istakao da se ovogodišnje obilježavanje nalazi pod sjenkom izrečene presude Oriću.

"Zločin koji je počeo 1992. i koji je trajao do 1995. ubijanjem civila i uništavanjem čitavih sela u okolini Srebrenice i Bratunca nagrađen je izrečenom kaznom Oriću od dvije godine", izjavio je Čavić.

Visoki zvaničnici BiH i RS položili su vijence i na groblju u Zalazju, gde je u napadu muslimanskih snaga iz Srebrenice pod komandom Orića 12. jula 1992. godine ubijeno 39 mještana tog sela, dok je njih šest zarobljeno i nikada nisu pronađeni.

Tog dana je u pokušaju da pomognu opkoljenima u Zalazju u Biljači poginulo 13 srpskih vojnika, koji su napadnuti iz zasjede a napadnuta su i sela Zagoni i Sase, gdje je takođe bilo žrtava. Povodom stradanja Srba u selima oko Srebrenice u Domu kulture u Srebrenici održana je duhovna akademija.

Pomoć bivšim borcima

Povodom srpskog pravoslavnog praznika Petrovdana, Boračka organizacija u Bratuncu u saradnji sa BO RS je najugroženijim porodicama poginulih, RVI i borcima uručila skromnu novčanu pomoć.

"Htjeli smo poručiti borcima i njihovim porodicama da nisu zaboravljeni", izjavio je predsjednik BO Zoran Jovanović.

Pomoć je primilo 60 porodica, a koverte s novcem im je uručio predsjednik BO RS Pantelija Ćurguz.

Dodik: RS je trajna kategorija

Milorad Dodik, predsjednik Vlade RS, rekao je juče u Srebrenici da je RS trajna kategorija koja je otvorena za sve koji to shvate i žele da u njoj žive.

"RS ne smije zaboraviti žrtve jer je ona rezultat tih žrtava i treba da obilježavamo i čuvamo sjećanja na stradanje ljudi koji su ubijeni samo zato što su Srbi i što nisu prihvatili nametanu ideologiju", rekao je Dodik.

Uz ocjenu da nije vrijeme za politiku, nego za jasne stavove, Dodik je rekao da se u BiH vodio građanski rat, odbacujući teorije o izvršenoj agresiji.

(Nezavisne Novine)

 

"Сребреница 2008"- Пена одобрио заједнички оперативно-безбједносни план

БИЈЕЉИНА, 30. ЈУНА /СРНА/ - Директор Полиције Републике Српске /РС/ Урош Пена одобрио је данас заједнички оперативно-безбједносни план Оперативног штаба "Сребреница 2008", за несметано одржавање комеморације у Сребреници и "Марша мира".

Заједнички план представљен је данас на састанку у Бијељини, а осим Полиције РС, која координише радом овог штаба, активно учешће и професионални допринос у изради плана дале су Државна агенција за истраге и заштиту (Сипа), Гранична полиција БиХ, Федерална управа полиције, Полиција Тузланског кантона и Полицијска мисија ЕУ.

Свим радним састанцима овог тијела присуствовали су и представници Обавјештајно-безбједносне агенције /ОБА/ и Еуфора.

Пена је изразио захвалност на сарадњи и преданости ових полицијских агенција у оквиру безбједносних припрема за несметано одржавање комеморације у Сребреници, као и "Марша мира" који ће претходити комеморацији - саопштено је из Оперативног штаба "Сребреница 2008".

Он је нагласио и активни ангажман ЕУПМ-а у цијелом процесу.

"Увјерен сам да ће овај оперативни план бити професионално проведен, те да ће сви предстојећи догађаји у Сребреници бити одржани у духу достојанства и мира, без инцидената, што је био и случај свих претходних година", додао је Пена.

Свеукупна одговорност за осигурање подручја око Сребренице припада Министарству унутрашњих послова РС.

Сипа, Федерална управа полиције, Полиција Тузланског кантона и Гранична полиција БиХ биће задужене за безбједносна питања из оквира својих надлежности, док ће Сипа додатно осигуравати подручје унутар Меморијалног центра у Поточарима.

"ЕУПМ је задовољан професионализмом, те блиском сарадњом свих релевантних агенција од самог почетка сигурносних припрема", рекао је Јозеп Касик, оперативни савјетник за комеморацију у Сребеници при Полицијској мисији ЕУ и замјеник главног савјетника ЕУПМ-ове Регионалне канцеларије у Тузли.

Касик је истакао да је "ЕУПМ помно надгледао и, гдје је било неопходно, савјетовао израду оперативног плана овог штаба" и додао да ће мисија надгледати даље провођење активности.

Све релевантне агенције своје индивидуалне безбједносно-оперативне планове финализоваће 4. јула - наводи се у саопштењу.

СРЕБРЕНИЦA - Aктуелни начелник Сребренице Aбдурахман Малкић и даље је у функционерској фотељи иако против њега постоје бројни доказе за разне малверзације и злоупотребу службеног положаја.

На сајту Окружног тужилаштва Бијељина, средином јуна објављено је да је против Малкића ступила на правну снагу оптужница за злоупотребу службеног положаја или овлашћења.

Ступање на правну снагу оптужнице, значи да су одбијене све жалбе у том предмету и да се у року од 60 дана, по закону мора заказати, главни претрес.

Ради се о оптужници број С КТ - 32/06 од 30. марта 2006. године против Малкића, према којој је он 18. августа 2005. године у Сребреници, као начелник општине Сребреница, у намјери да другом прибави имовинску корист, прекорачио границе свог овлашћења.

Малкић је тог дана издао наредбу број 05-014442/05 којом је наложио поврат 30 оваца Беги Смајловићу, онемогућивши тако тржишног инспектора општине Сребреница Љиљану Црногорац да спроведе законски поступак из своје надлежности. Оптужницу је потврдио Основни суд у Сребреници 10. новембра 2006. године.

Из Окружног тужилаштва Бијељине "Гласу Српске" је потврђено да су се против Малкића водиле још четири истраге за злоупотребу службеног положаја, али да су у два случаја издате наредбе о обустави.

Само четири дана касније, 14. јуна ове године, издата је наредба о неспровођењу истраге у предмету КТA 58/06 а која је била покренута,  јер је Малкић без правоснажности судске одлуке и сагласности радника донио одлуку да се радницима, који дугују за воду и комуналне услуге, одбија од плате у три рате преостало дуговање. То је учинио без обзира на то да ли се дуг води на њима или на њиховим брачним друговима.

Из Тужилаштва наводе да је у току прикупљање потребних информација у предмету против Малкића КТA - 66/06 поводом кривичне пријаве од стране радника AД "Избор" Сребреница.

"Глас Српске" сазнаје да су Малкић и предсједник Основног суда у Сребреници Хајрудин Халиловић, 2006. године, учествовали на лицитацији при продаји објеката поменуте фирме и купили их. Међутим, своје обавезе послије куповине два простора нису измирили, због чега су пријављени. Малкић и Халиловић су при томе прекршили и Закон о сукобу интереса. 

Такође је у току прикупљање потребних информација у предмету КТA-94/07 по пријаву Полицијске станице Сребреница. Малкић је, према тој пријави, 17. октобра 2007. године, без одлуке Скупштине општине, самовољно донио одлуку о исплати из буџета општине Сребреница на име четири предузећа.

Предузећима "СМ метална галантерија" и "Aлма рас", оба у Сребреници исплатио је по 55.000 КМ, а фирмама "Губер турсу" и "Фото кодаку" по 20.000 КМ. На тај начин, буџету општине Сребреница причињено је 150.000 марака штете.
Дураковићу и Мустафићу плате из општинске касе

Наредба о обустави истраге од 10. јуна ове године, у предмету СКТA 44/07 односи се на Малкићева одобрења исплате из општинске касе плата за два лица која нису запослена, чиме је оштетио буџет од 3.267,78 КМ. "Глас Српске" сазнаје да се ради о Ћамилу Дураковићу и Ибрану Мустафићу.

A onda će ovaj časni čovjek da govori na tako značajnoj komemoraciji.

Gde ste sada raznorazni dušebrižnici , imali ikakvog komentara na Srpske žrtve , posebno mislim na Srpske dušebrižnike ! 

Да ли је "геноцид у Сребреници" превара?

Александар Павић

Већ више од 10 година, израз "Сребреница" користи се као синоним за масакр "недужних муслимана" од стране хришћана – тачније, војске босанских Срба, која је наводно масакрирала, према верзији коју тренутно прихватају главни медији, "између 7.000 и 8.000 муслимана" када је заузела ту малу варош у источној Босни средином јула 1995. По тој причи, босански Срби су заузели ту "Заштићену зону УН" и затим одвели и ликвидирали више хиљада мушкараца, жена и деце током следећих неколико дана, а затим их закопали у масовне гробнице које се још увек откопавају скоро 12 година касније.

Београдски историчар и истраживач, Миливоје Иванишевић, који се више од десет година бави документовањем жртава југословенског грађанског рата, недавно је довео ове тврдње у питање у својој новој књижици, "Лична карта Сребренице", у којој је изнето да су на Меморијалном гробљу у Сребреници сахрањена тела више стотина људи који нису страдали током јула 1995. када се наводни геноцид догодио, укључујући и људе који су умрли природном смрћу чак 13 година пре самог догађаја.

Најновији докази које нуди Иванишевић указују да не само да један број оних који су сахрањени на Меморијалном гробљу у Сребреници нису убијени током јула 1995, већ да су ти људ умрли знатно раније, чак и почетком 1980-их – то јест више од десет година пре почетка грађанског рата у Југославији.

Према Иванишевићу, закључно са мартом 2007. или 12 година након поменутих дешавања, на меморијалном гробљу је сахрањено укупно 2.442 тела. Међу њима је укупно 914 људи, или преко 37 посто, који су били на бирачким списковима за изборе у Босни 1996 – то јест, више од годину дана после наводног геноцида. Ти бирачки спискови су одобрени и проверени од стране Организације за европску безбедност и сарадњу, која је и надгледала те изборе. Други, још значајнији налаз, односи се на чињеницу да је "најмање 100 људи" који су сахрањени на меморијалном гробљу умрло природном смрћу. Иванишевић тврди да би тај број био још већи да му је омогућен приступ књигама умрлих у Сребреници и околини. Ипак, у књизи се наводе неколико имена, заједно са датумима рођења, смрти и местима где су умрли: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955 – 15.12.1996, Сребреница; Шукрија (Амил) Смајловић, 1946 – 2.5.1996, Залужје; Махо (Суљо) Ризвановић, 1953 – 3.1.1993, Глогова; Мефаил (Мехо) Демировић, 1970 – 10.5.1992, Красановићи; Реџић (Ахмет) Асим, 1949 – 22.4.1992, Братунац.

Треће, Иванишевић тврди да је неколико стотина војника и цивила пребачено на меморијално гробље са других места и поново сахрањено, уз муслимански верски обред. Један од њих је Хамед (Хамид) Халиловић (1940-1982), чије је тело пребачено са оближњег гробља у Казанима, а који је очигледно умро пуних 13 година пре “геноцида” у Сребреници. Између осталих чија су тела пребачена на меморијално гробље у Сребреници су и Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989), Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993), Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хасим) Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993) и Хајрудин (Исмет) Цврк (1974-1992).

Четврто, користећи заробљена документа војске босанских муслимана, Иванишевић наводи преко туце имена војника чијим су породицама одобрене стамбене и социјалне бенефиције које припадају породицама војника погинулих у рату пре 11. новембра 1993, када су иста документа заробљена од стране снага босанских Срба.

Пето, такође на основу заробљених докумената, Иванишевић наводи имена више десетина босанско-муслиманских војника погинулих пре 7. марта 1994.
 
Иванишевић даље наводи и имена босанско-муслиманских војника сахрањених на меморијалном гробљу у Сребреници, а који су умешани у бројне масакре против српских цивиила у тој области између 1992-1995, када је убијено преко 3.000 Срба. Занимљиво је да је командант босанских снага у Сребреници, Насер Орић, осуђен на две године затвора од стране Међународног кривичног трибунала у Хагу у јуну 2006. за своје учешће у овим убиствима, од којих је нека снимио на видео траци и показао извештачу Вашингтон поста, Џону Помфрету (John Pomfret), који га је посетио унутар те “Заштићене зоне УН” током 1994. године.
 
 

www.genocid.org

Tokom unakrsnog ispitivanja Radislava Krstića, Tužilaštvo je prezentiralo ključni
dokaz, gdje se na jednom snimku čuje radio-komunikacija optuženog sa jednim od
potčinjenih, potpukovnikom Draganom Obrenovićem, koji se u međuvremenu također našao
u haaškom zatvoru. Ova snimka je napravljena tokom masovnih pogubljenja u području
Srebrenice i sama za sebe je dovoljno rječita.
KRSTIĆ
Halo.
OBRENOVIĆ
Da.
KRSTIĆ
Obrenoviću?
OBRENOVIĆ
Da.
KRSTIĆ
Krstić ovdje.
OBRENOVIĆ
Kako ste gospodine generale?
KRSTIĆ
Ja sam odlično, a ti?
OBRENOVIĆ
Pa, zahvaljujući vama i ja.
KRSTIĆ
Kako je zdravlje?
OBRENOVIĆ
Pa, dobro je, hvala Bogu.
KRSTIĆ
Je li vi radite dole?
OBRENOVIĆ
Radimo, nego šta?
KRSTIĆ
Dobro. Ubijajte to sve redom, u p.... materinu.
OBRENOVIĆ
Sve ide po planu.
KRSTIĆ
Ni jednog nemojte ostaviti živog.


"Vi ste bili tamo generale Krstiću. Vi ste krivi za ubistva na hiljade Muslimana iz
Bosne", rekao je sudija Almiro Rodriges, kazavši da su prema procjenama stručnjaka, srpske
snage uhapsile između[size=10pt] 7.000 i 8.000 muškaraca[/size], od kojih su skoro svi pobijeni. Krstić je
tokom procesa pokušao da svu odgovornost za dešavanja u Srebrenici svali na tadašnjeg
komandanta VRS Ratka Mladića, za koga je tvrdio da je naređivao i rukovodio operacijama
okupacije Srebrenice i smaknuća oko [size=10pt][b]8.600 civila.[/b][/size]

Optužnica koja je teretila Radislava Krstića za počinjene ratne zločine, genocid i
protjerivanje Bošnjaka Srebrenice, otpečaćena je mjesec dana prije njegovog hapšenja. Krstić
se prema tekstu optužnice teretio da je imao namjeru da uništi [b]“dio bosansko-muslimanskog
naroda kao nacionalnu, etničku ili vjersku grupu, tako što je ubijao pripadnike te grupe i
nanosio teške tjelesne i duševne povrede pripadnicima te grupe”. Te zločine je Krstić naredio
ili ih je počinio prije svega u Potočarima između 12. i 13.jula 1995. kada su pripadnici
Bratunačke brigade, pod njegovom komandom, po kratkom postupku vršili pogubljenja
muškaraca Bošnjaka oko baze UN-a u ovom mjestu. Ovdje su se zapravo i desila najveća
ubistva. Haški Tribunal posjeduje video materijal koji su sačinili snimatelji Radio-televizije
Srbije i koji do sada nije javno objavljivan. Na ovim snimcima stotine masakriranih tijela
nalaze se rasute oko baze UN-a, a jedan od glasova koji se mogu jasno razumjeti govori: -Đe
je sad Alija da vozi ovaj smrad iz Srebrenice?! Tribunal do sada nije dopustio javno
objavljivanje pomenutih dokaza prvenstveno iz razloga što se na ovom video-snimku nalazi
jedan broj osoba koje bi se nakon objelodanjivanja snimka mogle pokušati sakriti i pobjeći od
odgovornosti za počinjene zločine.[/b]

Zločini pod Krstićevom komandom dešavali su se i u jednom većem skladištu u
naselju Kravica, a glavna motivacija za činjenje ovih zločina prema tvrdnji Krstićeve odbrane
bila je upravo osveta srpskih vojnika za ono što su navodno počinili vojnici Nasera Orića u
zimu 1993.godine u ovom naselju. Sredinom jula 1995.godine veliki broj bošnjačkih civila
zarobljen je na cesti Bratunac-Milići da bi istog ili narednog dana bilo ubijeno. Masovna
ubistva pod Krstićevom komandom počinjena su 14. jula 1995. godine u naselju Orahovac
kod Zvornika. Procjenjuje se da je oko Zvornika ubijeno skoro 5.000 ljudi. Vinko
Pandurević7, koji je također optužen za ratne zločine počinjene u Srebrenici tih dana
službenom vezom nazvao Ratka Mladića protestirajući što je Krstić teret ubijanja ljudi
odnosno opasnost za lokalno stanovništvo koju je prouzrokovalo zarobljavanje i prisustvo
dvije do tri hiljade bošnjačkih muškaraca smještanih u škole, tvornice i napuštene hale,
prebacio na Zvornik. Pandurević je nakon prekida razgovora sa Mladićem kazao: -Zvornik
neće imati sreće 5.000 godina zbog ubijanja ovih 5.000 ljudi.

Na suđenju generalu Krstiću svjedočila je i jedna žena čijega su sina odvojili, a potom
ubili: -Iz lijeve kolone iskočio je jedan vojnik i obratio se mom djetetu. Rekao nam je da
se sklonimo udesno, a mom sinu je kazao: "Mladiću, ti ćeš na lijevu stranu." Zgrabila
sam ga za ruku i onda sam ih molila, preklinjala sam ih. Zašto ga odvodite? Rođen je
1981. godine. No on je ponovio naređenje. A ja sam ga tako čvrsto držala, no on ga je
zgrabio. I uhvatio je mog sina za ruku i odvukao ga na lijevu stranu. A on se okrenuo i
rekao mi: "Mama, možeš li mi ponijeti ovu torbu? Možeš li je, molim te, čuvati?" To je
posljednji put da sam mu čula glas.

”Pretresno vijeće je
čulo svjedočenja da, iako su bosanske vojne i političke vlasti u Srebrenici tražile pomoć
od ABiH i predsjednika Bosne Alije Izetbegovića, na njihove molbe nije stigao nikakav
odgovor… U kritično vrijeme prioritet su dobile vojne operacije u Sarajevu. Odbrana je
predočila dokaze o "dogovoru" koji je navodno sklopilo vođstvo bosanskih Muslimana
sa vođstvom bosankih Srba, a prema kojem je Srebrenica žrtvovana u zamjenu za
teritoriju u zoni Sarajeva. Neosporno je da enklava nije branjena na način koji bi se
očekivao. Međutim, postojanje jednog takvog "dogovora" žestoko se osporava i nema
izravne veze s ovim predmetom. Bilo kakve eventualne teritorijalne razmjene o kojima
su se dogovorile suprotstavljene vlasti ne opravdavaju grozote koje su uslijedile nakon
zauzimanja Srebrenice, niti utiču na odgovornost generala Krstića za ta djela”.

Krstić u svojoj Zapovesti za napad na enklavu Žepa8 izdatoj 13.jula piše:
“Neprijatelj je u enklavi Srebrenica potpuno razbijen. U toku je čišćenje terena. U
enklavi Žepa odbranu su organizirale snage Žepske brigade oko 1.200 ljudi. Pored tih
snaga u Žepu se izvuklo oko 700-1.000 vojnika iz razbijenih jedinica u enklavi
Srebrenica i vjerovatno će se uključiti u odbranu enklave Žepa… Naše snage nakon
razbijanja neprijatelja u enklavi Srebrenica produžavaju dejstvo sa zadatkom da
razbiju neprijatelja u enklavi Žepa i stvore uslove za dejstvo prema Goraždu… Odlučio
sam, koristeći efekte dejstva u enklavi Srebrenica, odmah preći u napad i razbiti
neprijatelja u enklavi Žepa sa ciljem osloboditi i očistiti srpsko Podrinje od
muslimanskih snaga i likvidirati enklave”.
Upravo ovaj pragraf u izdatoj Zapovesti Radislava Krstića, najveći je bio argument u
dokaznom postupku pred Haškim Tribunalom, jer Krstić otvoreno naređuje istrebljenje po
nacionalnom, odnosno vjerskom osnovu.

"Uzmite municiju i idemo na livadu da pobijemo te ljude."
Gojko Simić, komandir teškoartiljerijskog voda 4. pješadijskog bataljona 1. zvorničke
pješadijske brigade

Na pitanje zašto je po njegovom mišljenju nakon zauzimanja Srebrenice došlo do
masovnih pogubljenja muškaraca bosanskih Muslimana, general Halilović je iznio sljedeće:
U metodološkom smislu, Srebrenica se ne razlikuje od nekih
drugih dijelova Bosne i Hrecegovine. Istina je da je znatno
različita u smislu broja ljudi koji su pogubljeni. Što se tiče
pitanja zašto je do toga došlo u dolini Drine, mislim da se
razlozi mogu pronaći u odlukama koje je donijela srpska
skupština u Banjoj Luci. Mislim da danas postoji više od 60
naselja gdje su uglavnom Bošnjaci koji bi se htjeli vratiti svojim
kućama, no oni koji su pogubljeni više nemaju prilike da se
vrate, i to područje je izbrisano sa lica zemlje. Očišćeno je, a to
(je bilo) područje koje se nalazilo između dvije srpske države.

И шта са тим? Шта покушаваш да нам докажеш? Да смо побили непуне 3.000 муслимана? Јесмо знамо и? Јел то мења чињеницу да смо их побили због злочина које су вршили над српским цивилима? Не мења. Јел мења чињеницу да смо побили војску а не женеи децу као ви јајаре? Не мења.
Кад видим такве љигавце као што си ти мени може само да буде жао горива које је Младић потрошио да оних 30.000 мујага превезе из сребренице. 


Превелика је слика па ћу ти дати линк, само кликни. 


http://tinypic.com/mcdcp1.jpg



Него потурчени шта кажеш на ово...

 Jedan svjedok iz Dutchbata sažeo je to na sljedeći način:
Mogli ste vidjeti apsolutni strah, a ja nikada nisam mislio da to
stvarno postoji, no tamo ste mogli osjetiti zadah smrti, jer to je
bio apsolutni strah, to što se vidjelo na licima muškaraca i
dječaka.

Pukovnik Kingori kazao je u svom svjedočenju sljedeće:
muškarci koje su izvodili iz te bijele zgrade, oni koje su ranije
tamo zajedno stavili, stavljeni su u posebne autobuse, ne u one u
kojima su vozili žene i djecu, i nismo znali kamo ih vode
muškarci koje su izdvojili vikali su i govorili: Znate da će nas
pobiti, a vi ništa ne preduzimate. Doista im se spremalo nešto
loše. Znate, mogli smo to vidjeti, moglo se vidjeti da je strah
bio velik. Plakali su, znate, muškarci, možete zamisliti
muškarce kako pred vama plaču i od vas traže pomoć, pomoć
koju im ne možete dati - to je bilo van moje kontrole.


EGZEKUCIJE
5. Umiješanost Drinskog korpusa u masovne egzekucije
195. Obimno planiranje i koordinacija na visokom nivou, bez čega ne bi u nekoliko
dana bilo moguće pobiti hiljade ljudi, očigledni su i iz najšturijeg opisa razmjera i
metodičnosti kojom su egzekucije bile izvršavane. Pretresno vijeće sada će prodiskutovati
dokaze koje je predložila optužba - dokumentaciju vozila, kadrovsku dokumentaciju,
prisluškivane radio-veze i dr. - koje Drinski korpus povezuju s raznim poznatim mjestima
pogubljenja srebreničkih muškaraca bosanskih Muslimana, od 13. do 17. jula 1995. godine.
a) 13. jula 1995. ujutro: egzekucije na Jadru
196. Jedna egzekucija manjih razmjera izvršena je na rijeci Jadru 13. jula 1995.
godine. Svjedok S, koji je preživio tu egzekuciju, svjedočio je pred Pretresnim vijećem.
Svjedok S je iznio da je u ranim jutarnjima satima 13. jula 1995. bio zarobljen u blizini
Konjević Polja, odakle su ga odveli u šupu ispred školske zgrade. Odatle su ga preko poljane
doveli pred jednu kuću gdje su ga stala ispitivati četvorica muškaraca u uniformi. Za vrijeme
dok se to događalo, između otprilike 07:00 i 09:00 sati ujutro 13. jula 1995., svjedok S je
vidio kako mimo njih prolaze autobusi puni žena i djece. Svjedoka S su zatim odveli u neku
drugu kuću a nakon toga u skladište na obali Jadra gdje su ga srpski zarobljivači tukli. Kasnije
je pred skladište stigao autobus a svjedoka S su, zajedno sa još 16 muškaraca, odvezli na
mjesto nedaleko odatle na obali Jadra. Muškarce su onda postrojili i strijeljali. Svjedok S,
koga je metak pogodio u kuk, skočio je u rijeku i uspio pobjeći. Egzekucija na Jadru dogodila
se prijepodne 13. jula 1995.
197. Dokazi koji bi u egzekuciju na Jadru direktno implicirali Drinski korpus su slabi.
Svjedok S nije mogao da bilo koga od ljudi koji su učestvovali u njegovom zatočavanju ili u
egzekucijama precizno identifikuje kao pripadnike Drinskog korpusa. Bez daljnjega se čini da
je pored policije u to možda bila uključena i vojska. U šupi ispred školske zgrade i kasnije u
skladištu svjedok S je vidio vojnike u maskirnim uniformama. Ispitivao ga je i brkati
muškarac u vojničkoj maskirnoj uniformi. Taj isljednik mu je rekao da je on komandovao
operacijom Srebrenica 1993. godine.
199. G. Butler je nadalje istakao da se moglo čuti kako pukovnik Milanović, načelnik
za protivvazdušnu odbranu Drinskog korpusa u julu 1995., a ranije načelnik štaba Bratunačke
brigade u periodu 1992.-1993., u nekoliko prisluškivanih razgovora 13. jula 1995. pokušava
nabaviti buldožere ili bagere. Optužba je tvrdila da je ta oprema imala veze s egzekucijama ili
na Jadru ili kasnije u Cerskoj dolini, ali nije mogla konkretno da potvrdi s kojom.
200. Odvagnuvši sve izneseno, Pretresno vijeće konstatuje da predočeni dokazi nisu dovoljni
kako bi potkrijepili nalaz da je Drinski korpus bio umiješan u egzekuciju na Jadru ujutro 13.
jula 1995. godine. Moguće je da vojnici kojih se sjeća svjedok S nisu bili pripadnici Drinskog
korpusa, u svjetlu činjenice da su se u toj zoni nakon zauzimanja Srebrenice nalazile mnoge
jedinice izvana. Slično tome, optužba nije mogla nepobitno utvrditi da je inžinjerijska oprema
koju pominje pukovnik Milanović bila korišćena za pokapanje zarobljenika na tom mjestu
pogubljenja. Iako činjenica da su zarobljenike ispitivali u blizini zgrada koje je koristio 5.
inžinjerijski bataljon može potkrijepiti logički zaključak da je ta jedinica Drinskog korpusa
znala da su snage bosanskih Srba zarobile neke bosanske Muslimane, ona nije dovoljna kao
dokaz da je Inžinjerijski bataljon stoga znao za kasnije pogubljenje tih ljudi, odnosno u njemu
sudjelovali.

b) 13. jula 1995. poslijepodne: egzekucije u Cerskoj dolini
201. Prva velika egzekucija dogodila se poslijepodne 13. jula 1995. godine. Svjedok
M, koji se krio u šumi, vidio je dva ili tri autobusa i iza njih jedan oklopni transporter i jedan
bager kako se oko 14:00 sati kreću u pravcu Cerske. Nakon toga je čuo paljbu
malokalibarskog oružja koja je trajala oko pola sata. Autobusi i transporter su se zatim vratili
istom cestom, ali bager je ostao. Neki od muškaraca zajedno s kojima se svjedok M skrivao u
šumi kasnije su mu rekli da su 13. jula 1995. vidjeli lokvu krvi na cesti za Cersku. Nekoliko
sedmica kasnije, svjedok M i njegovi drugovi nabasali su na masovnu grobnicu u blizini
Cerske pomislili da se u njoj nalaze leševi žrtava egzekucija od 13. jula 1995.
202. Materijalni dokazi potkrepljuju iskaz svjedoka M o samoj činjenici da se
dogodila egzekucija u Cerskoj dolini (iako ne i o tačnom njenom vremenu). Fotografije iz
zraka pokazuju da je između 5. i 27. jula 1995. tlo na tom mjestu bilo prekopavano. Između 7.
i 18. jula 1996., istražitelji Tužilaštva, u saradnji s timom iz organizacije Ljekari za ljudska
prava, ekshumirali su masovnu grobnicu jugozapadno od dijela glavne ceste Konjević Polje -
Nova Kasaba, koji vodi kroz Cersku dolinu. Sudeći po mjestu gdje su se nalazile čahure,
izgleda da su žrtve postrojili uz cestu, a da su njihovi egzekutori stajali na drugoj strani ceste.
Tijela su na mjestu gdje su pala zasuli zemljom sa sjeveroistočne strane ceste. Iz te masovne
grobnice izvađeno je stotinu i pedeset tijela, a za njih 149 je utvrđeno da su uzrok smrti
povrede od vatrenog oružja. Sve su to bili muškarci, stari većinom od 14 do 50 godina, a njih
147 je nosilo civilnu odjeću. Iz grobnice je izvađeno četrdeset i osam poveza od žice,
polovina kojih se još uvijek nalazila na mjestu, tj. oko ruku žrtava vezanih na leđima. Vještaci
su devet ekshumiranih tijela uspjeli pozitivno identifikovati kao lica koja su se vodila među
nestalima nakon zauzimanja Srebrenice. Svi su bili muškarci, bosanski Muslimani.
203. Optužba je uključenost Drinskog korpusa u egzekucije u Cerskoj dolini nastojala
dokazati indirektnim dokazima. Prvo, cesta kroz Cersku dolinu nalazila se u operativnoj zoni
Drinskog korpusa, konkretnije, ili Milićke ili Vlaseničke brigade. Drugo, izjava očevica,
svjedoka M, o autobusima za kojima je vozio bager, koji su se kretali kroz Cersku dolinu
prema šumovitom dijelu, približno se u pogledu vremena podudara sa prisluškivanim
razgovorima od 13. jula 1995. u kojima je pukovnik Milanović, načelnik za protivvazdušnu
odbranu Drinskog korpusa, tražio da se u Konjević Polje pošalje mehanizacija inžinjerije.
Optužba se takođe oslanjala na činjenicu da se čini da su egzekucije u Cerskoj dolini bile
planirane unaprijed i dobro organizovane, sugerišući time da je postojala koordinacija na
nivou komande Korpusa. U konvoju koji se kretao prema stratištu u Cerskoj dolini bile su i
mašine za zemljane radove, a na lokaciji zatočenja u Cerskoj dolini nalazio se odgovarajući
broj stražara.
204. Dokaze koji se sastoje od prisluškivanih razgovora koji se približno podudaraju
sa događajima u Cerskoj dolini, kao ni argumente zasnovane na razmjerima i planiranju
potrebnom za ovaj zločin, Pretresno vijeće ne smatra dovoljnima za zaključak da je Drinski
korpus imao udjela u njegovom počinjenju. Shodno tome, Vijeće ne može zaključiti da su
jedinice Drinskog korpusa bile uključene u egzekucije u Cerskoj dolini 13. jula 1995. godine.


c) Kasno poslijepodne 13. jula 1995. predveče: skladište u Kravici
205. Između 1.000 i 1.500 muškaraca bosanskih Muslimana iz kolone, koji su bježali
kroz šumu i bili zarobljeni i zatočeni na poljani kod Sandića, poslijepodne 13. jula 1995.,
autobusima ili pješice je odvedeno u skladište u Kravici. Oko 18:00 sati, kad se skladište
napunilo, vojnici su počeli da unutra ubacuju ručne bombe i pucaju direktno u ljude nagurane
u skladištu. Svjedok J, jedan od preživjelih, prisjeća se:
Odjednom, u skladištu je nastala velika pucnjava, a mi nismo
znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, ručnih bombi, mitraljiranja,
bilo je - u skladištu se tako zamračilo da ništa nismo mogli da
vidimo. Ljudi su počeli jaukati, vikati, zapomagati. Onda bi
nastalo zatišje, pa bi onda odjednom sve počelo iznova. I tako
su oni nastavili pucati sve dok nije pala noć.
Svjedok K, još jedan od preživjelih, nije mogao naći prave riječi kojima bi opisao taj pokolj:
Teško mi je da to opišem. Ni u jednom filmu strave i užasa koji
sam ikad gledao nisam vidio ništa slično. To je bilo gore od
svakog filma.
206. Stražari raspoređeni oko zgrade ubijali su zatvorenike koji su pokušavali pobjeći
kroz prozore. Kad je pucnjava prestala, skladište je bilo puno leševa. Svjedok J se prisjeća:
"Niste mogli da stanete na beton, a da ne nagazite na leš. Cijeli betonski pod bio je
pokriven mrtvim tijelima". Svjedok K, koji je bio samo lakše ranjen, opisao je kako je,
nakon što je pucnjava prestala, prošao kroz skladište da bi umakao kroz prozor:
Pod nisam mogao ni da dotaknem, betonski pod skladišta.
Nakon pucnjave, osjetio sam neku čudnu vrućinu, toplinu, koja
je zapravo dolazila od krvi koja je pokrivala betonski pod, i
gazio sam po mrtvacima koji su na njemu ležali. Ali, bilo je i
nekih koji su još bili živi, koji su bili samo ranjeni, i kad bih
nagazio na nekog živog, čuo bi kako jaukne, zastenje, jer sam se
nastojao kretati što sam brže mogao. Osjetio sam da su ljudi
sasvim rastrgani, osjećao sam kosti ljudi koji su bili pogođeni
tim rafalima ili granatama, mogao sam da osjetim kako im se
drobe rebra. Onda bih se opet pridigao i nastavio.
207. Tek što se svjedok K izvukao kroz prozor, na njega je zapucao srpski vojnik na
straži. Svjedok je pao na zemlju i ostao ležati pretvarajući se da je mrtav sve do jutra. Onda je
pobjegao dok su vojnici bili zabavljeni drugim poslom. Svjedok J je nekim čudom ostao
neozlijeđen i proveo je noć u skladištu skrivajući se ispod jednog leša. Sutradan ujutro vojnici
su stali zazivati da vide ima li među ranjenima preživjelih. Otkrivši nekoliko ranjenih
zarobljenika, stražari su neke od njih natjerali da pjevaju srpske pjesme i onda ih pobili.
Nakon što su ubili i posljednjeg, bagerom su tijela počeli odvoziti iz skladišta. Vodom iz
cisterne su oprali krv s asfalta.
208. Svjedočenja ovih preživjelih potkrepljuju drugi dokazi. Na izviđačkoj fotografiji
iz zraka snimljenoj 13. jula 1995. u 14:00 sati ispred skladišta se vide dva autobusa, upravo
kako se sjeća svjedok K. Osim toga, Tužilaštvo je 30. septembra 1996. poslalo tim vještaka da
pregleda skladište. Analiza kose, krvi i ostataka eksplozivnih materijala sakupljenih u
skladištu Kravica jaki su dokazi da je ondje došlo do ubijanja. Na zidovima i podu zgrade
vještaci su pronašli tragove hitaca, ostatke eksplozivnog materijala, metaka i čahura, kao i
ostatke ljudske krvi, kostiju i tkiva.
209. Forenzički dokazi koje je predočio tužilac upućuju na vezu između skladišta u
Kravici, primarne masovne grobnice poznate kao Glogova 2 i sekundarne grobnice poznate
pod nazivom Zeleni Jadar 5. Te veze uspostavljene su uspoređivanjem dviju čahura nađenih u
skladištu sa čahurama nađenim na grobnom lokalitetu Zeleni Jadar 5. Pokazalo se da su
čahure ili bile ispaljene iz istog oružja (koje je moralo biti prisutno na oba lokaliteta), ili da su
čahure prenesene s jednog na drugi lokalitet. Isto tako, forenzički testovi Zeleni Jadar 5
dovode u vezu sa primarnom grobnicom Glogova 2. Između 11. septembra i 22. oktobra
1999. Tužilaštvo je ekshumiralo grobni lokalitet Glogova 2. Minimalni broj nađenih
pojedinaca određen je na 139. U 109 slučajeva bilo je moguće utvrditi pol žrtava i svi su bili
muškarci. Žrtve su uglavnom stradale od povreda nanesenih vatrenim oružjem, a u 22 slučaja
postojali su tragovi ugljenisanja. Nisu nađene nikakve ligature ni povezi za oči. Na lokalitetu
Zeleni Jadar 5, Tužilaštvo je ekshumacije vršilo od 1. do 21. oktobra 1998. Od najmanje 145
pojedinaca u toj grobnici, za 120 je utvrđeno da su muškarci, dok je za ostale pol ostao
neutvrđen, a prevladavajući uzrok smrti bile su povrede od vatrenog oružja. Nađene su dvije
ligature, ali nijedan povez za oči.
210. Ekshumacije izvršene na lokalitetu primarne grobnice Glogova 1 između 7.
avgusta i 20. oktobra 2000. takođe su otkrile podudarnost između odlomljenih komada zidova
i okvira za vrata, te drugih predmeta nađenih i na lokalitetu grobnice i na mjestu pogubljenja u
skladištu Kravica, što upućuje na to da su tamo sahranjene neke od žrtava iz skladišta
Kravica. Otkrivena su tijela najmanje 191 pojedinca, ali do zaključenja ovog suđenja
obdukcije još nisu bile završene. U jednoj od sekundarnih grobnica na tom lokalitetu nađeno
je 12 pojedinaca sa ligaturama, a na tri tijela su nađeni tragovi poveza za oči.
211. Jedan od nekolicine preživjelih je izjavio da su vojnici pred skladištem bili
bosanski Srbi koji su nosili maskirne uniforme, ali nije mogao identifikovati konkretnu
jedinicu kojoj su pripadali. Pretresno vijeće je takođe saslušalo svjedočenje o tome da je jedno
lice (dalje u tekstu: OA), koje je u julu 1995. bilo pripadnik Drinskog korpusa, nešto prije 20.
jula 1995. čulo da su pripadnici vojske i policije počinili zločine u skladištu u Kravici.
Optužba se, međutim, na kraju morala osloniti na tri kategorije indirektnih dokaza da su
vojnici Drinskog korpusa bili uključeni u smaknuća u skladištu Kravica.
212. Prvo, postoje dokazi da su se jedinice Drinskog korpusa nalazile u blizini lokacija
gdje su vršene egzekucije. Konkretno, tijela su iz skladišta Kravica odvezena na grobni
lokalitet Glogova, udaljen manje od 400 metara od komandnog mjesta 1. pješadijskog
bataljona Bratunačke brigade. U knjizi zapovijedi voda vojne policije Bratunačke brigade
takođe postoji opaska o odjeljenju vojne policije raspoređenom za obezbjeđenje komunalnim
radnicima u Glogovi 19. jula 1995. Optužba je obrazlagala da je to možda imalo veze sa
sahranjivanjem žrtava iz skladišta u Kravici. Kako je već opisano, tijela žrtava iz skladišta u
Kravici nakon toga su bila sahranjena na grobnom lokalitetu u Glogovi.
213. Drugo, optužba je obrazlagala da je egzekucija u skladištu Kravica bila dobro
organizovana i zahtijevala obimno planiranje u kojem je nužno učestvovala komanda
Drinskog korpusa. Optužba je tvrdila da su žrtve iz skladišta u Kravici zarobljenici
dopremljeni s privremenih sabirnih mjesta kao što su bili poljana kod Sandića i fudbalski
teren u Novoj Kasabi, koja su svakako morala biti organizovana unaprijed kako bi se tamo
mogao držati tako veliki broj zarobljenika. Slično tome, optužba je obrazlagala da je skladište
u Kravici moralo biti unaprijed odabrano kao lokacija za držanje zarobljenika jer su
poslijepodne 13. jula 1995. zarobljenici koordinisanim djelovanjem onamo dovedeni s
nekoliko različitih tranzitnih lokacija. Optužba nadalje sugeriše da je Drinski korpus morao
odobriti preraspoređivanje autobusa sa prevoza bosansko-muslimanskih civila iz Potočara na
ovaj zadatak.
214. Treće, g. Butler je dolazak bagera da pokupi tijela nakon ubijanja uzeo kao dokaz
da su ili Brigada ili Korpus znali za njih, budući da se raspoređivanje teške mehanizacije
moralo vršiti na tim nivoima. Međutim, nije bilo direktnih dokaza da je ta mehanizacija
pripadala nekoj jedinici Drinskog korpusa ili da ju je ona nabavila.
215. Sve u svemu, predočeni dokazi ne podupiru, van razumne sumnje, zaključak da
su vojnici Drinskog korpusa bili uključeni u egzekucije u skladištu Kravica. Pretresno vijeće,
međutim, zaključuje da je komanda Drinskog korpusa morala znati da zarobljenike prevoze u
skladište u Kravici budući da su autobusi sa transporta bosansko-muslimanskih žena, djece i
staraca iz Potočara preraspoređeni na taj zadatak. Štaviše, s obzirom na blizinu Bratunačke
brigade Drinskog korpusa mjestu pogubljenja i ukopa, te zbog golemih razmjera egzekucija,
Pretresno vijeće je uvjereno da je Drinski korpus uvečer 13. jula 1995. itekako morao znati za
činjenicu da su u skladištu u Kravici izvršene egzekucije. Skladište se nalazilo na glavnoj
cesti između Bratunca i Konjević Polja koju su vojna vozila toga dana itekako koristila. Neke
od bosansko-muslimanskih izbjeglica izjavile su da su 13. jula 1995., prolazeći kroz Kravicu,
iz autobusa vidjele leševe muškaraca kako leže na poljani i muškarce postrojene sa rukama
vezanima na potiljku. Buka i intenzivna aktivnost u vezi s tim zločinom masovnih razmjera
nisu mogli proći neopaženo u Drinskom korpusu

d) 13.-14. jula 1995.: Tišća
216. Autobusi pretrpani bosansko-muslimanskim ženama, djecom i starcima na putu
iz Potočara u Kladanj bili su zaustavljeni u Tišći i pretraženi, a muškarci bosanski Muslimani
koji su u njima nađeni iskrcani su iz autobusa. Svjedočenje svjedoka D, koga su na
kontrolnom punktu u Tišći 13. jula 1995. odvojili od njegove porodice, otkriva da je u Tišći
izvršena vrlo organizovana operacija. Svjedoka D su sa tog kontrolnog punkta odveli u
obližnju školu gdje se već nalazio izvjestan broj drugih zarobljenika. Jedan oficir je dao
uputstva vojniku koji je svjedoka D sprovodio u obližnju školu, gdje je držan velik broj
zatvorenika. Čini se da je u školi bio jedan vojnik koji je prenosio i primao naređenja putem
poljskog telefona. Negdje oko ponoći, svjedoka D su zajedno sa još 22 muškarca ukrcali u
kamion, s rukama vezanim na leđima. U jednom momentu je kamion u kojem se vozio
svjedok D stao, a vojnik koji je bio na tom mjestu je rekao: "Ne ovamo. Odvezi ih gore, tamo
gdje su već odvozili ljude." Kamion je došao do drugog punkta, a vojnici su stali oko
stražnjeg dijela kamiona i počeli pucati u zrobljenike. Svjedok D, koji je uspio osloboditi
ruke, iskočio je iz kamiona i pobjegao u šumu za dlaku umakavši paljbi. Nakon mukotrpnog
putovanja kroz šumu naposljetku je uspio izaći na sigurno.
217. Postoje dokazi da je ljudstvo Drinskog korpusa bilo prisutno u Tišći 12. jula
1995. godine. Svjedok C, oficir Dutchbata koji je bio u pratnji jednog od prvih konvoja
autobusa i kamiona, na kontrolnom punktu u Tišći sreo je majora Šargića, načelnika štaba
Milićke brigade. Major Šargić je svjedoku C rekao da mu je komanda Drinskog korpusa
naredila da ljude iz svoje jedinice pošalje u Tišću. Major Šargić je izrazio nezadovoljstvo tim
zadatkom zbog drugog zadatka, objezbjeđenja enklave, koji je morao da obavi. Svjedok C je
takođe izjavio da mu bilo jasno da major Šargić pokušava izbjeći razgovor o tome šta se radi s
ljudima koje iskrcaju iz autobusa. U to vrijeme, svjedok C je već slutio strašnu mogućnost da
te muškarce možda odvode nekamo na pogubljenje, a kasnije je svoj bataljon informisao o
tome šta je vidio u Tišći.
218. Međutim, iz iskaza svjedoka C nije jasno šta je bio zadatak vojnika pod
komandom majora Šargića u Tišći. On je naprosto rekao da su njegovi ljudi poslani na
zadatak u Tišću "kao pratnja ovoj grupi ljudi". Svjedok C je izjavio da se nije raspitivao o
tome šta su tačno Šargićevi ljudi radili sa zarobljenim bosanskim Muslimanima. Ostaje
nejasno da li su vojnici iz Milićke brigade stvarno učestvovali u odvođenju muškaraca iz
Tišće na mjesta pogubljenja.
219. Pretresno vijeće konstatuje da optužba nije uspjela dokazati da su jedinice
Drinskog korpusa znale ili učestvovale u kasnijim egzekucijama muškaraca, bosanskih
Muslimana koje su izdvojili u Tišći. Bez obzira na to, sigurno je da je Milićka brigada znala
da muškarce bosanske Muslimane u Tišći "skidaju" s autobusa i odvode na posebne lokacije.

e) 14. jula 1995.: mjesto zatočenja u školi u Grbavcima i stratište u Orahovcu
220. Velika grupa zatvorenika koje su preko noći držali u Bratuncu, rano ujutro 14.
jula 1995. godine odvezena je konvojem od 30 autobusa u školu u Grbavcima kod Orahovca.
Kad su stigli, školska gimnastička sala već je bila napola puna zarobljenika koji su stizali od
ranih jutarnjih sati, da bi se za nekoliko sati zgrada potpuno napunila. Preživjeli procjenjuju
da je tamo bilo 2.000 – 2.500 ljudi, među kojima je bilo i vrlo mladih i vrlo starih, iako
optužba sugeriše da je to možda pretjerana procjena i da je vjerovatnije da je na toj lokaciji
bilo oko 1.000 zarobljenika. Gimnastička sala je bila pretrpana i zagušljiva: stražari bi
povremeno zapucali u plafon kako bi smirili uspaničene zarobljenike. Neke zarobljenike su
izveli napolje i tamo ubili. U jednom trenutku, kako se sjeća jedan svjedok, došao je general
Mladić i ljudima rekao: "Eto, vaša vlada vas ne želi pa se ja moram za vas pobrinuti".
221. Nakon što su ih u gimnastičkoj sali držali nekoliko sati, muškarce su toga
poslijepodneva u manjim grupama odvodili na stratišta. Na odlasku iz gimnastičke sale, svaki
zatvorenik je dobio povez za oči i nešto vode. Zatvorenike su zatim kamionima odvozili na
stratišta udaljena manje od jednog kilometra. Muškarce bi postrojili i pucali im u leđa. One
koji su preživjeli prvu paljbu ubili bi dodatnim hicem. Korišćene su dvije susjedne livade: kad
se jedna napunila tijelima, egzekutori su se preselili na drugu. Dok su se vršile egzekucije,
kako su izjavili preživjeli, teška mehanizacija je kopala jame. Svjedok N, koji je preživio
strijeljanje pretvarajući se da je mrtav, izvijestio je o tome da se general Mladić dovezao u
crvenom automobilu i posmatrao neke od egzekucija.
222. Forenzički dokazi potkrepljuju ključne momente iskaza preživjelih. Fotografije
snimljene iz zraka pokazuju da je tlo u Orahovcu bilo prekopavano između 5. i 27. jula 1995.,
a zatim ponovo između 7. i 27. septembra 1995. godine. U tom području otkrivene su dvije
primarne masovne grobnice koje su istražitelji nazvali "Lažete 1" i "Lažete 2". Grobni
lokalitet Lažete 1 Tužilaštvo je ekshumiralo između 13. jula i 3. avgusta 2000. godine. Svi od
130 nađenih pojedinaca za koje se pol mogao utvrditi bili su muškarci. U grobnici je nađeno
138 poveza za oči. Tokom ekshumacija na tom lokalitetu je nađen identifikacijski materijal za
dvadeset i tri lica registrovana kao nestali nakon pada Srebrenice. Grobni lokalitet Lažete 2
djelomično je ekshumirao zajednički tim Tužilaštva i organizacije Ljekari za ljudska prava,
između 19. avgusta i 9. septembra 1996., a čitava je ekshumacija završena 2000. godine. Sve
243 žrtve iz Lažeta 2 bili su muškarci, a vještaci su ustanovili da je golema većina umrla od
povreda nanesenih vatrenim oružjem. Pored toga, nađeno je 147 poveza za oči. Noge jedne
žrtve bile su povezane platnenim džakom. Tokom prve ekshumacije na lokalitetu Lažete 2
identifikovano je dvadeset i jedno lice: sve su to bili muškarci, bosanski Muslimani, nakon
zauzimanja Srebrenice registrovani kao nestali. Tokom ekshumacija na tom lokalitetu 2000.
godine otkriveni su dokumenti za identifikaciju daljna četiri muškarca koji su nakon pada
Srebrenice registrovani kao nestali. Dana 11. aprila 1996. istražitelji Tužilaštva otkrili su velik
broj platnenih traka na "smetlištu" na zemljištu koje pripada školi u Grbavcima, odmah pored
gimnastičke sale. Te platnene trake nisu se razlikovale od poveza za oči nađenih tokom
ekshumacije na lokalitetu Lažete 2.
223. Forenzičke analize uzoraka tla i peluda, poveza za oči, ligatura, čahura i zračnih
snimaka iskopanih i naknadno prekopanih grobnica po datumima, pokazale su, nadalje, da su
tijela iz grobnica u Lažetama 1 i Lažetama 2 bila uklonjena i ponovo ukopana u sekundarne
grobnice na lokalitetima nazvanim Cesta za Hodžiće 3, 4 i 5. Zračne snimke pokazuju da su te
sekundarne grobnice nastale između 7. septembra i 2. oktobra 1995. godine, a Tužilaštvo ih je
sva ekshumiralo 1998. godine. Dosljedno sličnom obrascu zapaženom na drugim lokalitetima
grobnica povezanih sa Srebrenicom, za golemu većinu tijela na lokalitetu cesta za Hodžiće 3,
4 i 5 utvrđeno je da su muškog pola i da je smrt nastupila uslijed povreda nanesenih vatrenim
oružjem. Iako je ekshumacijama na ta tri lokaliteta nađena samo jedna ligatura, nađeno je
ukupno 90 poveza za oči. Utvrđeno je da ukupni minimalni broj pojedinaca ekshumiranih na
ta tri grobna lokaliteta iznosi 184.
224. Postoje čvrsti dokazi koji egzekucije u Orahovcu povezuju sa Zvorničkom
brigadom. Prvo, Orahovac se nalazi u rejonu odgovornosti 4. bataljona Zvorničke brigade.
Drugo, kako je već napomenuto, taj je rejon 13. i 14. jula 1995. obilazio "Opel Record" koji je
pripadao Zvorničkoj brigadi. Treće, u jednom momentu, kasno uvečer 13. jula 1995., u
Orahovac je poslat jedan odred vojne policije iz Zvorničke brigade. Čini se da je raspored
ljudstva kasnije prepravljan kako bi se prikrila ta činjenica. Prvobitno napisani tekst je bio
izbrisan, ali su još uvijek bile vidljive riječi "O - Orahovac". Slovo "O" bilo je napisano uz 10
imena, a onda izbrisano i zamijenjeno drugim slovima, nesumnjivo u pokušaju da se prikrije
umiješanost te brigade u zločine. Četvrto, jedan od preživjelih iz Orahovca među
egzekutorima je prepoznao glas svog bivšeg kolege, Gojka Simića. Kadrovska dokumentacija
pokazuje da je Gojko Simić, koji odgovara opisu koji je dao taj preživjeli, bio komandir
teškoartiljerijskog voda 4. pješadijskog bataljona 1. zvorničke pješadijske brigade. Taj
svjedok je čuo kako Simić drugim egzekutorima kaže: "Uzmite municiju i idemo na livadu
da pobijemo te ljude." Peto, iz dokumentacije inžinjerijske čete Zvorničke brigade jasno je
da se u Orahovcu 14. jula 1995. nalazilo više vozila: TAM 75 (manji kamion koji je obavio
dvije povratne vožnje između baze i Orahovca, "Mercedes" 2626 koji je došlepao rovokopač
u selo Križevići (udaljeno od Orahovca jedan kilometar), jedan rovokopač koji je u Orahovac
došao iz baze, radio šest sati i zatim se vratio u bazu; jedan rovokopač-utovarivač koji je
otišao iz baze u Orahovac i radio pet sati. Dokumentacija o izdavanju goriva Zvorničke
brigade pokazuje da je inžinjerijskoj četi 14. jula 1995. izdano 200 litara dizel-goriva. Pored
toga u knjizi dnevnih zapovijesti kako za 15. tako i za 16. jula 1995. navode se sljedeće
stavke: BGH-700 (bager) na radu u Orahovcu; ULT 220 (utovarivač) na radu u Orahovcu.
Dokumentacija Zvorničke brigade o korišćenju vozila takođe pokazuje da je 15. i 16. jula
1995. jedan ULT 220 (utovarivač) pet sati radio u Orahovcu, te da je kamion TAM 75 obavio
tri ili četiri vožnje između baze i Orahovca. Takođe, dana 15. jula 1995., pozadinskom
bataljonu koji je djelovao iz Orahovca izdano je 40 litara dizel-goriva, a 16. jula 1995. kamion
marke "Mercedes" šlepao je utovarivač između baze i Orahovca, a kamion TAM 75 obavio je
dvije vožnje u Kozluk. Ti dokazi podudaraju se s iskazima preživjelih koji su izjavljivali da su
se na mjestu pogubljenja nalazila velika vozila s jakim svjetlima.
225. Pretresno vijeće konstatuje da je Zvornička brigada Drinskog korpusa
učestvovala u pogubljenju muškaraca bosanskih Muslimana u Orahovcu 14. jula 1995.
godine. Pripadnici čete vojne policije Zvorničke brigade nalazili su se tamo neposredno prije
egzekucija, vjerojatno radi, na primjer, čuvanja zarobljenika, a zatim radi pomaganja pri
njihovom transportu na mjesta pogubljenja. Ljudstvo 4. bataljona Zvorničke brigade nalazilo
se za vrijeme egzekucija u Orahovcu i pomagalo u njihovom počinjenju. Nadalje,
mehanizacija i oprema koja je pripadala inžinjerijskoj četi Zvorničke brigade bila je
angažovana na zadacima u vezi s ukopom žrtava iz Orahovca između 14. i 16. jula 1995.
godine.
f) 14.-15. jula 1995.: lokacija zatočenja u školi u Petkovcima i stratište na brani u
Petkovcima
226. Poslijepodne 14. jula 1995. drugu veliku grupu od oko 1.500-2.000 zarobljenika
iz Bratunca odvezli su na sjever, u školu u Petkovcima. Kao i na drugim mjestima zatočenja,
uslovi u školi u Petkovcima bili su bijedni. Bilo je veoma vruće i pretrpano, ljudi nisu dobili
ni hranu ni vodu, a neki su zarobljenici bili toliko žedni da su čak stali piti vlastiti urin. Od
vremena do vremena ulazili bi vojnici i tukli zarobljenike ili ih prozivali napolje i ubijali.
Nekoliko zarobljenika razmišljalo je o bijegu, ali su neki drugi rekli da je bolje da ostanu, da
Crveni krst sigurno prati situaciju i da ih neće sve pobiti. Naposljetku su ljude ipak prozvali u
manjim grupama. Rečeno im je da se svuku do pasa, da izuju cipele, a ruke su im vezali na
leđima. Negdje u noći 14. jula 1995. muškarce su kamionima odveli u kameniti predio kod
brane u Petkovcima. Čim su vidjeli kamo ih vode, zarobljenici su shvatili šta im se sprema.
Svjedok P se sjeća da je vidio veliko "polje" već puno mrtvih muškaraca koji su ležali licem
prema zemlji, ruku vezanih na leđima.
227. Iz kamiona su iskrcavali grupe od pet ili deset zarobljenika. Zatim bi ih postrojili
i strijeljali. Neki su prije nego što su ih ubili molili vode, ali je nitko nije dobio. Svjedok O se
sjeća kako je zamišljao svoje posljednje trenutke života:
Bilo mi je stvarno žao što ću umrijeti žedan. Nastojao sam se
kriti među ljudima što sam duže mogao, kao i svi ostali. Samo
sam htio poživjeti još sekund ili dva. A kad je došao red na
mene, iskočio sam sa, mislim, još četvoricom ljudi. Osjetio sam
šljunak pod nogama. Boljelo je. Hodao sam pognute glave i
ništa nisam osjećao. A onda sam pomislio da ću umrijeti u
trenu, da neću patiti. I mislio sam samo na to da moja majka
nikad neće saznati gdje sam skončao. To su mi bile misli dok
sam izlazio iz kamiona.
No svjedok O bio je samo ranjen i nepomično je ležao očekujući novi rafal koji će mu
okončati život. Završivši s tom grupom, vojnici su se počeli smijati i izrugivati: "Vidi ovoga,
izgleda kao kupus." Onda su obilazili uokolo i ubijali ranjene. Svjedok O gotovo je zazvao
vojnike da mu skrate muke:
I dalje sam bio jako žedan. Ali lebdio sam negdje između života
i smrti. Nisam više znao da li želim da živim ili da umrem.
Odlučio sam da ih ne zovem da pucaju i ubiju me, ali sam
gotovo molio Boga da dođu i ubiju me. Ipak, odlučio sam da ih
ne zovem i čekao sam da umrem.
228. Međutim, nakon što su vojnici otišli, svjedok O je još bio živ. Nekoliko redova
tijela dalje nalazio se još jedan preživjeli , svjedok P. Jedan su drugom odriješili poveze na
rukama, zajedno otpuzali preko polja leševa i sakrili se u obližnjoj šumi. Noć su proveli na
brdu poviše "polja", a kad su ujutro pogledali dolje, u "polju" su vidjeli imeđu 1.500 i 2.000
tijela. Tada su već stigli utovarivači i kupili leševe.
229. Navode preživjelih potkrepljuje forenzički i ostali dokazni materijal. Zračne
snimke pokazuju da je tlo oko lokacije na brani u Petkovcima prvi put bilo remećeno između
5. i 27. jula 1995., a onda ponovo između 7. i 27. septembra 1995. godine. Tim istražitelja
Tužilaštva vršio je ekshumacije na grobnom lokalitetu kod brane u Petkovcima između 15. i
25. aprila 1998. godine. Vještaci su utvrdili da je taj lokalitet bio "opljačkan", da je za to
korišćen rovokopač, što je za posljedicu imalo "grubo komadanje tijela" u cijeloj grobnici.
Minimalni broj pojedinaca nađenih u toj grobnici određen je na 43, ali samo je za njih 15
utvrđeno da su muškog pola, dok se za ostale pol nije mogao utvrditi. Na šest dijelova tijela
vidjele su se nesumnjive povrede od vatrenog oružja, a na još 17 vjerovatne ili moguće
povrede od vatrenog oružja. Jedna ligatura nađena je na površini grobnice, a jedan "mogući"
povez za oči nađen je po strani u jami.
230. Forenzičke analize pokazuju da je lokalitet masovne grobnice nazvane Liplje 2
sekundarni grobni lokalitet povezan sa primarnim grobnim lokalitetom kod brane u
Petkovcima. Tužilaštvo je ekshumacije na tom lokalitetu vršilo između 7. i 25. avgusta 1998.
Zračne snimke pokazuju da je lokalitet Liplje 2 nastao između 7. septembra i 2. oktobra 1995.
godine. Tragovi zuba mašine i tragovi točkova pokazuju da je grobnica iskopana
utovarivačem s točkovima koji je imao nazubljenu grabilicu. Za tu je grobnicu utvrđeno da je
u njoj sahranjen najmanje 191 pojedinac, za 122 je utvrđeno da su muškog pola, dok je za
ostale pol ostao neutvrđen. Među slučajevima za koje se mogao utvrditi uzrok smrti,
prevladavale su povrede od vatrenog oružja. Iako su nađene 23 ligature, nije nađeno ništa što
bi se sa sigurnošću moglo identifikovati kao povez za oči.
231. Prisustvo Zvorničke brigade bilo je veoma očito i u zoni Petkovaca i tamošnje
brane 15. jula 1995. godine. Utvrđeno je da se mjesto pogubljenja kod brane u Petkovcima
nalazilo na udaljenosti od manje od dva kilometra od komandnog mjesta 6. pješadijskog
bataljona Zvorničke brigade u Baljkovici. Nadalje, u knjizi dnevnih zapovijesti Zvorničke
brigade vidi se da je inžinjerijska četa Zvorničke brigade 15. jula 1995., s jednim ULT-om i
jednim rovokopačem bila raspoređena na radni zadatak u Petkovce, iako se iz putnih listova
vozila ne vidi da se bilo koja mašina za zemljane radove te inžinjerijske čete nalazila na
mjestu pogubljenja u Petkovcima. Međutim, dokumentacija vozila 6. pješadijskog bataljona
Zvorničke brigade pokazuje da su dva kamiona 15. jula 1995. obavila ukupno 10 povratnih
vožnji između Petkovaca i brane, pri čemu su za vozače raspoređena dva pripadnika 6.
pješadijskog bataljona.
232. Pretresno vijeće konstatuje da su vozači i kamioni iz 6. pješadijskog bataljona
Zvorničke brigade 15. jula 1995. bili korišćeni za prevoz zarobljenika s mjesta zatočenja na
mjesto pogubljenja na brani u Petkovcima, te da je inžinjerijska četa Zvorničke brigade sa
svojom mehanizacijom za zemljane radove bila raspoređena da pomogne u pokapanju žrtava
sa brane u Petkovcima

g) 14.-16. jula 1995.: lokacija zatočenja u školi u Pilici, stratište na Vojnoj
ekonomiji Branjevo
233. Dana 14. jula 1995. u pravcu sjevera, u školu u selu Pilici, sjeverno od Zvornika,
autobusima je prevezeno još zarobljenika. Kao i u drugim objektima zatočenja, ni ovdje nije
bilo hrane ni vode te je više muškaraca umrlo od vrućine i dehidracije u gimnastičkoj dvorani
škole. Ljude su u školi u Pilici držali dvije noći. Dana 16. jula 1995., prema sada već
poznatom obrascu, ljude su prozvali da izađu iz škole i ukrcali ih u autobuse ruku vezanih na
leđima. Zatim su ih odvezli na Vojnu ekonomiju Branjevo gdje su ih postrojavali u grupama
od 10 i strijeljali.
234. G. Dražen Erdemović je bio pripadnik 10. diverzantskog odreda VRS-a
(prištapske jedinice Glavnog štaba) i učestvovao je u masovnoj egzekuciji. G. Erdemović je
svjedočio za optužbu i u svom iskazu pomenuo i sljedeće:
Ljudima pred nama naređeno je da se okrenu leđima prema
nama. Nakon što su nam se okrenuli leđima, mi smo u njih
pucali. Izdana nam je naredba da pucamo.
G. Erdemović je rekao da su sve žrtve osim jedne nosile civilnu odjeću i da, s izuzetkom
jednog lica koje je pokušalo pobjeći, prije strijeljanja niko nije pružio nikakav otpor. U nekim
slučajevima egzekutori su bili naročito okrutni. Kad bi neko od vojnika prepoznao nekoga
koga je poznavao iz Srebrenice, toga bi čovjeka tukli i ponižavali prije nego što bi ga ubili. G.
Erdemović je svoje kolege, vojnike, morao da nagovara da za strijeljanje prestanu da koriste
mitraljeze: iako su mitraljezi zarobljenicima nanosili smrtne ozljede, smrt nije nastupala
odmah pa su tako njihove muke bivale produžene.
235. Jedan od preživjelih, svjedok Q, sjeća se momenta kad se nalazio pred
streljačkim vodom:
Kad su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju. I na moju glavu
je pao jedan čovjek. Mislim da je taj poginuo na licu mjesta.
Osjećao sam kako po meni curi topla krv. Čuo sam kako neko
zapomaže. Preklinjao je da ga ubiju. A oni su samo rekli: "Neka
pati. Kasnije ćemo ga ubiti."
236. Toga dana, na tom stratištu, ubijeno je između 1.000 i 1.200 ljudi. Narednog dana
je svjedok Q, koji je otpuzao na sigurno i krio se u blizini, čuo kako teška mehanizacija stalno
dolazi i odlazi sa stratišta.
237. Iskaze preživjelih potkrepljuju i drugi dokazi iz sudskog spisa. Na fotografijama
područja oko Vojne ekonomije Branjevo snimljenim iz zraka 17. jula 1995. vidi se veliki broj
leševa u polju pored Vojne ekonomije, kao i tragovi rovokopača koji je pokupio leševe iz
polja. Tužilaštvo i tim iz organizacije Ljekari za ljudska prava izvršili su ekshumaciju na
grobnom lokalitetu na Vojnoj ekonomiji Branjevo (takođe poznatom pod nazivom Pilica) od
10. do 24. septembra 1996. godine. U slučajevima za koje se mogao utvrditi, pol je bio muški,
a u slučajevima za koje je mogao da se utvrdi uzrok smrti, to su bile povrede od vatrenog
oružja. Nađene su 83 ligature i dva platnena poveza za oči. Iz te grobnice pozitivno je


itd itd...dodavaću dio po dio...