Ja ostavljam po strani da sam surova... verovatno jesam... ali... gledajuci moje prijatelje, mnogo je lakse saopstiti detetu od 10 tak godina da mu odlazi deda, nego da mu odlazi roditelj...
Ovi moji su imali po 20 godina, pa je sve proslo kako je proslo... katastrofalno...

Ne mislim da si surova zbog ovoga. Mislim da pokušavaš da budeš realna, i da ti to uglavnom ide.
E sad u ovom konkretno slučaju mislim da grešiš.
Grešiš iz razloga što nikad nisam voleo to "može i gore".
Naravno, mogao je da premine roditelj umesto dede, ali tako gledano mogli su da preminu i roditelj i deda i ko zna ko sve istovremeno.. moglo je da mu poumire pola familije do 4 kolena u jednom danu... što je mnogo gore, zar ne?
To me podseti na mog druga iz detinjstva koji se smrtno plašio ćaleta, nekoliko puta je bežao od kuće i imam osećaj da je uvek negde imao spreman ranac sa egzistencijalnim i neophodnim stvarima za preživljavanje (kao što su... tetris, nekoliko šok žvaka, album sa sličicama, itd... ). Uglavnom, zaglavio je sa 2 keca iz ne znam kojeg predmeta a bliži se roditeljski, istraumiralo se dete. I sinula mu ideja da pola sata pre roditeljskog kaže unapred da ima 5 jedinica.  I otac ode besan na roditeljski razmišljajući kako će ga olešiti kasnije... vrati se posle sat, dva... maltene srećan i kaže mu:
"Uff, dobro je. Imaš samo dva keca."   
 

Ali problem i dalje postoji, samo si prevario svoj ili tuđi mozak da je sve u redu, moglo je gore da ispadne... i odložio problem za kasnije jer ta vrsta utehe je kratkoročna uteha. Ona ne traje dugo i već posle par sati... ili u nekim slučajevima...dana, vrati te u surovu realnost. I zapravo ništa nisi postigao, kupio si malo bezbrižnog vremena.

Zato uvek kažem... "može i bolje" 

Ovo je primer toga i ovo si lepo rekla...
... znači lepo su proživeli svoj život... ostaće u našim srcima... a treba biti srećan jer su nam pružili život. Ako ih imalo volimo  nastavićemo tamo gde su oni stali, ako ih imalo poštujemo, trudićemo se da isto pružimo svojoj deci.     Lepa i pragmatična poruka.   (osim ako su u pitanju potomci Hitlera ili Borisa Bizetića... ili tako nekog kretena...    )


S druge strane... sad nešto razmišljam, roditelj ... deda... vrlo je nezgodno razmišljati... šta je bitnije? 
Em ne priliči em imam neki osećaj da je malom detetu to isto.
Klinac se razboli od tuge i dehidrira od plakanja kad mu umre pas... a kamoli... 
A što se tiče godina i uzrasta.
Setih se jedne babe u Nemačkoj. Matora ima dobrih 80 godina. I pojavi se sva uplakana. Došla kod mog baksija. Ja krenuo napolje. Kad sam se vratio, pitam šta je bilo, kaže moja baba:
Umrla joj majka. 

Rekooo: Pa koliko je ta imala godina? 
104!
Au jebote al se ta naživela... pa kolko je ona planirala još. 
Kaže mi baba: Znam, razumem na šta ciljaš, ali nikad nije manja tuga kad ti umre roditelj, ako ti je stalo do njega...ma koliko godina imao.


Kakve bre prijatelje. Njih imam za izvoz.
Pare! 
Prijatelji se mogu kupiti!   


     

---

@srce28
Nadam se da si u redu i da ćeš biti dobro. 

 

Joj al ste zakomplikovali i razvukli... forumasi...

al bi ovd sjeo jedan LOCK!

sto lock?

ja ne znam inspirativnije teme od ljubavi(seks),zivota,smrti i Boga ....manje- vise...sve se vrti oko toga.

smrt i razmisljanje o njoj,suocavanje ili nemogucnost istog,obiljezava nase zivote...

sto se tice same teme...pitanje je koliko se teze suocavaju djeca sa smrcu,a koliko oni koji su navodno odrasli.

i to nije samo polje koje interesuje i sa kojim se bavi psihologija,vec i nauka,religija,filozofija...

s'tim u vezi ovo je jako interesantna tema,ako bi smo sad krenuli da je sirimo u nedogled... 

O tome ces odlucivati onda kad za to budes nadlezan.

zavisi od karaktera osobe.
neki to potisnu, neki placu dok ne isplacu, neki na intervale placu .. ja pricam o reakciji na smrt, ne na to kakve posljedice ostavlja kod ljudi tj djece.
djeca isto tako; placu ili potisnu, mada i to zavisi od godina.

zavisi i od toga sta nam je znacila ta osoba.

zavisi kako su nas u djetinjstvu ucili o smrti, kako da se s njom suocavamo, sta smrt znaci za svakog od nas.

reakcija ..
ima ih otprilike x razlicitih ..

http://forum.burek.com/index.php?topic=400634.0

Ovde sam ja o tome nasiroko i nadugacko, tj. ne pisala, nego postavljala deo moje literature za predmet Psihologija traume i gubitka.

Malo ti je ono predugacko ne zamjeri 

jedno zapazanje...posto sam dugo aktivni ucesnik i to bas ovog dijela foruma.

da li ste primjetili da ovdje gdje se prica o problemima,gdje se trazi pomoc za razne zivotne situacije,vrlo rijetko se desava,da ne kazem nikako,da se neko javi sa problemom suoacavanja sa smrcu bliske osobe?

uvijek se,uglavnom i u vecini slucajeva,rijesavaju ljubavni problemi,seksualni i da ne nabrajam koji vec...a ima ih raznih i naravno da ih ne fali kroz zivot ...ali smrt je rijetko kada bila tema,barem ne konkretna,na nekoj temi ovdje.vrlo rijetko.ako je bilo,sumnjam da se rasplamsala i da je imala puno postova.

usudjujem se da tvrdim da ovdje ima puno onih koji su u tom smislu prosli kroz takvu vrstu iskustva...mislim,nemoguce je da nisu ...takva je postavka i pravilo igre u zivotu...i sasvim sigurno da nije bilo lako (da ne kazem da je bilo uzasno tesko) preboljeti i nastaviti dalje na najbolji moguci nacin...

ali...o tome se rijetko govori,rijetko se ima potreba,pogotovo kada se neke stvari ostave za sobom,dozivljavam nekad da je to nesto poput otvaranja pandorine kutije za mnoge,da je to jedan od nacina da se suocima sa smrcu...prezivjeli smo,sta tu ima da se prica?

misljenja sam da je to jedna od najlicnijih tema koje mogu postojati i da bi za mnoge...razgovor o tome bio i potpuno ogoljavanje kao osobe...ali potpuno!

Bilo je ranije... vise ne...
Zato sam i ja pocela aktivnije da ucestvujem na forumu... a bilo je jos par prica...

Priznajem... tada su bili topliji savetnici koji nisu nudili puno filosofije i pogled odozgo