mislim da djecu treba suociti sa smrcu,onoliko koliko jesam imala prilike i na vlastitom iskustvu da vidim,a i na iskustvu drugih u slicnim situacijama.


pa cak i psiholozi smatraju da laganje u tom smilu na duze staze ne moze biti dobro.


ono u cemu vecina grijesi je kada zelimo djecu zastititi na taj nacin da su im i groblja zabranjena za vidjeti i razgovarati o njima...a mislim da je i odlazak na ista i pozeljno i potrebno.vece traume i strahove za njih izaziva negiranje i stvaranje tabua od smrti i sahrana,a ona su,jednoga dana bice suoceni sa tim,sastavni dio zivota svakoga od nas.

bez obzira sto jesu djeca i njima je potrebno i vremena i nacina da se suoce sa tim i da se oproste od onih koje vole kroz sahrane i odredjene rituale u okviru nasih obicaja,a koji su zapravo tu iz jednog razloga...da se oprostimo na pravi nacin i da smrt uklopimo na normalan nacin u nasu svijest i poimanje.

kada sam sa sedam godina izgubila osobu koja je bila jako vazna u mom zivotu i kada sam bila u uvjerenju da voljeni nikada ne umiru,moji roditelji nisu sakrili pojam smrti od mene,vec su sa puno strpljenja razgovarali sa mnom na tu temu,objasnjavajuci mi da jednoga dana svi moramo da odemo,da mogu da nastavim da volim tu osobu,da ljubav ne prestaje,da mogu u sebi da joj se obracam ako imam zelju i potrebu.nisu me odveli na sahranu,zbog obicaja naricanja kod nas kojem nisu htijeli da me izloze,ali su vec drugi dan me odveli na groblje,pustili me da odaberem sama cvijece ili da ga uberem na livadi (ja sam izabrala da sama uberem cvijece),pa su me naucili da zapalim svjecu objasnjavajuci da na taj nacin pokazujem tom nekom da ga se sjecam i da mi je vazan i da to njemu prija i da je potpuno u redu da sam tuzna i da placem.

na taj nacin oni su meni dali priliku i sansu da patim i da na pravi nacin se izborim sa saznajem da dragi ljudi odlaze i da pronadjem sisteme kako da se sa tim izborim.

kod mene je to bila prava stvar.

tako da od malih nogu groblja za mene nisu strasna mjesta i kao djete nikada sa strahom nisam,ni tada a ni kao odrasla osoba,odlazila na njih,nikada nisam ih izbjegava ili imala bilo kakvu blokadu u tom smislu (koju znaju da imaju i odrasle osobe).to je za mene bilo i ostalo mjesto na kome mogu da na vidljiv,konkretan i na svoj nacin odam pocast i ljubav onima koji su mi bili vazni u zivotu i koje sam beskrajno voljela i volim,ali koji vise nisu sa mnom.

Mislim da treba da svojoj deci kažeš kako je deka veoma bolestan i da bi mogao da umre. Bez uvijanja, bez otezanja, smireno i istinito.  To su dovoljno velika deca da su već i sami shvatili nešto. Ako ste vernici onda to prezentiraj kako vera nalaže, kao privremeni rastanak. Ako niste tu je već mnogo teže utešiti decu.

Ja sam imao 11 a mlađi brat 6 godina kad nam je baba sa majčine strane umrla.
I bilo nam je saopšteno, i jednom i drugom. Jeste da je bilo čupavo na početku, posebno što sam bio poprilično vezan za tu ženu, dok je otac bio po ratištima pa i dežurstvima, ona me je zajedno sa majkom podizala. Dakle, veoma sam bio vezan za nju.
I pored cele te početne agonije od nekoliko dana, sad mi je drago što mi je saopšteno.
Nemam decu, mlad sam i ne znam preterano oko njih i kako se pravilno ovo radi u vezi smrti, ali sam ubeđen da ću im reći kad neka osoba iz njihovog okruženja premine. Objasniću im da po nekoj statistici rađenoj pre par godina 10 od 10 osoba umre na kraju života i da je smrt bolest koja pogađa široku ciljnu grupu... Ma zajebavam se.  Što se tiče tog kako reći... šta znam, ja sam tad još verovao u boga, mislim imao sam 11 godina... pa mi je bilo nekako lakše objasniti, ali nije mi to umirilo patnju kad se malo bolje setim  već me je umirio razgovor sa ocem, pola sata, sat, od vremena kad sam primio informaciju seli smo da popričamo i tu mi je sasvim smireno objasnio da ona nastavlja da živi u nama i ti neki fazoni... tu sam se iskulirao... a onda opet se uznemirim kad vidim majku kako jeca i plače...  i stalno tako oscilacije ... i tu sam jednu stvar naučio za stalno pa sam takav i dan danas... naučio sam da u paničnim i kriznim situacijama moram ostati pribran i smiren, jer ako krenem da paničim ljudi oko mene će se takođe tako ponašati, pa i gore... a ako ostanem smiren i razumnim tonom kažem "Hej, aj da razmislimo šta ćemo... e ovako ćemo.." ljudi oko mene se oslone na to bez obzira što zapravo nemam pojma šta radim i što se iznutra osećam kao oni, ljudi mi poklone njihovo poverenje.
Ista stvar je čini mi se i sa smrću bližnjeg i saopštavanja detetu.
Bitno je kako vi na to odreagujete... 
Ako napravite od toga bauk... uvek će i ostati bauk... ja sam naučen da je smrt deo života i da je to jedan prirodan proces, i da sve u prirodi teče, kao i da roditelji neće uvek biti uz mene i da ću jednog dana morati da se posvetim svojoj deci i priuštim im ono što meni moji i na taj način im odajem priznaje i tako moji roditelji nastavljuju da žive kroz mene i kasnije kroz moju decu... itd... itd... itd...


Ah da... mlađi brat. Jeste da je imao 6 godina, neko kreće u školu sa 6... jeste da je takođe voleo babu... ali nije imao neke napade histerije kad mu je rečeno. Niti neke dugoročne posledice... osim što me živcira svaki dan po kući, pa jedino ako nije od toga.  

---

Dete i smrt


Kako dete doživljava smrt bliske osobe? Kako detetu objasniti pojam smrti i činjenicu da da je neka od bliskih osoba mrtva? Deca, baš kao i odrasli, reaguju različito kad saznaju da je neko umro. Važno je pričati s detetom na način koji je prilagođen njegovom uzrastu.
Dečja sposobnost razumevanja smrti razvija se s detetovom zrelošću. Jako je važno pričati s detetom na način koji je prilagođen njegovom uzrastu. Svi ljudi će umreti. Mi smo svesni toga, ali svejedno je teško prihvatiti tu činjenicu kad neko od bliskih ljudi umre. Deca, baš kao i odrasli, reaguju različito kad saznaju da je neko umro.
Nekoliko uobičajenih reakcija je:

- strah, duševna teskoba

- griža savesti

- jaka sećanja

- tuga, čežnja

- ljutnja i ponašanje koje izaziva pažnju

- bolovi u telu

- problemi u učenju

Deca ispod pet godina

Za decu ispod pet godina smrt nije kraj. Oni ne razumeju da sve životne funkcije prestaju i da će svi jednom umreti. Oni mogu postavljati pitanja kada će se tata vratiti ili mogu li sačuvati hranu koju će dati dedi sledeći put kad odu na groblje. Budući ne razumeju značenje reči smrt teško će razumeti apstraktna objašnjenja smrti.

Mala deca najčešće vide sebe kao centar svega što se događa. Oni mogu umisliti da je nešto što su oni rekli, mislili ili učinili bio razlog nečijoj smrti. Neka deca su izuzetno ljubazna baš iz razloga jer imaju grižu savesti. Mada decije ljubazno ponašanje može odgovarati okolini, važno je zapamtiti da je to reakcija deteta koju treba obraditi.

Druga deca pak mogu biti izuzetno nemirna samo da bi dobili kaznu koju oni misle da zaslužuju. Bez obzira koliko je teško odrasloj osobi, važno je da s detetom priča i objasni što se desilo. Pustite dete da vam postavlja pitanja.


Pet do deset godina

Dete ovog uzrasta ima više razumevanja o tome šta je smrt, ali i dalje misli da se umrla osoba može vratiti. Dete razmišlja o tome kako umrla osoba izgleda i hoće li se vratiti. Ako se smrt desila nekim nesrecnim slučajem, dete zamišlja umrlu osobu baš kao u nesreći.

Mašta i stvarnost se prepliću: hoće li se mama vratiti kao vampir? Ako je tata duh, može li hodati kroz zid? U ovim godinama dete shvata da i druge osobe mogu umreti i da je važno zaštititi porodicu.


Devet do dvanaest godina

Dete ovog uzrasta razume da je smrt večna i da ćemo svi jednog dana umreti. Ono takođe razume da ne treba biti ničija krivica kad neko umre. Ova spoznaja može biti teška za jednu grupu dece. Fantazija o tome da će se umrla osoba jednog dana vratiti ne pomaže više.

Čak i ako dete skroz razume značenje smrti, ono može imati poteškoće kod kontrolisanja svojih osećanja. Pojedina deca izdrže težinu svoje tuge samo u kratkom vremenskom periodu. Odmah potom otrče da bi se igrala, ali se i vrate pa počnu da placu par sati kasnije.


Teenageri

Teenager razume šta se desilo i može postaviti smrt u veću perpektivu. On zna da to što se desilo može uticati na buducnost porodice. U tom periodu dešavaju se velike promene u telu i psihi, kao i to da se on počinje osamostaljivati. Ako dete u ovom uzrastu izgubi jednog roditelja njemu je još teže.

Proces osamostaljivanja od roditelja kojeg više nema je težak, kao i odvajanje od roditelja koji je ostao i kojeg dete jedino i ima. Precenjivanje umrlog roditelja takođe može predstavljati veliki problem.

Uvideti da mama ili tata nisu bili baš savršeni može se protumačiti kao da se govori loše o njima. Jedan deo teenagera reaguje na smrt bliske osobe tako sto se povuku u sebe i u duboko razmišljanje. Depresija i misli o samoubistvu su česti.

Drugi dio tinejdzera može započeti divlji život van porodice. Teško je sedeti u kući i razmišljati o tome što se desilo; vreme tuge, bola i žalosti se gura od sebe.

Pokušajte imati razumevanja za svog teenagera ako ovako reaguje i budite tu kad ste mu potrebni. Pitajte dete kako je, čak i ako znate da ćete dobiti osoran odgovor. Najvažnije je da pokažete da se brinete.


Kako reći da je neko umro?

Nikad nije lako reći detetu da je neko umro. Najbolje je pokušati objasniti šta se desilo. Što više detalja dete zna, to će mu biti lakše da razume. Nerazjašnjeni detalji mogu dovesti do pogresne slike i fantazije koja može biti preteška za dete.

Ako su religiozni pojmovi deo djetetove svakidašnjice mogu se iskoristiti. U svakom slučaju bolje je reći: "Bog će se brinuti za baku." nego "Bog je toliko volio baku da ju je uzeo". To može zbuniti dete i navesti ga na to da ono nije vredno pred Bogom kao i baka jer je ostavljeno da živi.

Ako počnete priču s tim da je umrla osoba otputovala, tj. otišla jer vam se u tom trenutku taj izraz učinio najjednostavnijim, morate naći vremena da bi i objasnili detetu zašto ste to rekli. Pre nego sto ispričate što se ustvari desilo, morate objasniti detetu da ste rekli da je tata otputovao zato sto ste vi osobno želeli da se to desilo umesto smrti.

Ako dete želi videti umrlu osobu, jako je važno da odrasla osoba bude uz dete i pripremi ga na to da ta osoba više ne izgleda baš kao pre.


Šta utiče na tugu?

- način na koji je neko umro

- detetova povezanost s umrlom osobom

- dostupnost druge osobe koja može biti zamena za umrlu

- dečije iskustvo od pre

- dečija fantazija


Kako reći zbogom?

Mnoga deca osećaju da nisu uspela reći "Zbogom" ili "Volim te" osobi koja je umrla. Jedan dio piše pisma koje posle stave u grob, drugi pišu poruke na balonu koje posle puste u nebo.

Nema nikakve veze veruje li dete da će se poruka pročitati, važno je da taj čin olakšava detetu taj period.
Na šta misliti?

Čak i mala deca mogu osećati čežnju i osećaj da nešto nije kako treba. Pričajte s detetom o umrloj osobi i pokažite da i vi isto mislite na nju ili njega. Prisetite se umrle osobe na svim svečanostima vezanim za vašu porodicu.

_{Preuzeto sa:} mama-mami.com _Izvor: vardguiden.se

Meni je sa 4-5 receno: "Nemoj da palis TV, umro je (pra)deda."
Mislim, taki je neki obicaj u mom kraju... to se produzilo na citava dva dana dok smo se spakovali i otisli na sahranu...

Mi smo jako povezana porodica (iako imamo svoje faze), tako da pored mame i tate, u moju uzu porodicu ulaze svi rodjaci u sedmom ili osmom stepenu pobocne linije...
Da, mi nismo normalni... i da... mi smo megalomani...

Nisam isla na samu sahranu, ali sam bila kod kuce i propratilo sve sto se desavalo pre i kasnije... zvuci glupo, ali ja se tog coveka jos secam i tih dana se secam... 
Ne znam kako i zasto, ali u porodici je gajena neka cudna kombinacija tuge i... hm... pozitivnog pristupa smrti...
Znam da to zvuci pomalo smesno, ali uvek je tu bila recenica, koja mi je u narednim godinama (kada su smrti sve blizih osoba postale ucestalije) pomagala da progutam knedlu: "Nemoj da tugujes, lepo je proziveo\la zivot i otisla na bolje mesto..."
Doduse, to nije bilo moje prvo iskustvo sa smrcu i pricom o smrti, ali je do dan danas ostalo da smrt ne mora uvek da bude tragicna (iako sami dogadjaji koji prethode smrti mogu da budu - teska bolest, nesreca i sve ostalo), vec da umiru i ljudi koji su ziveli i proziveli srecno svojih 50-60 ili u slucaju mog pradede, babe, dede,  - citavih 80+ godina plodnog, gorko-slatkog zivota...

Mislim da se kod dece treba drzati toga (kasniji sokovi su dokazali da i sa matorima treba postupati tako)... da smrt nije neki dogadjaj koji je uzasan... To je kraj fizickog zivota neke osobe, ali ona nikad nece umreti u nasim srcima i secanjima...

malo se udaljavam od teme,ali mislim da je mom razmisljanju mjesto ovdje

nedavno je bila jedna jako lijepa emisija (ne mogu da se sjetim na kom kanalu),gdje su gosti bili psihijatri i antropolozi,a tema je bila smrt,nacin na koji se svako od nas nosi sa njom,obicaji prilikom sahranjivanja kod nas i kod drugih naroda sada i kroz istoriju,znacenje svega toga kod covjeka uopste,periodi tugovanja i kada tugovanje moze preci u patolosku formu i sta je ono sto bi nekome u tom smilu pomoglo,a tice se i obicaja i licnog pristupa cinjenici da je neko koga volimo otisao.

Aneino pominjanje da se kod njene familije ne pali televizor ili pusta bilo kakva muzika odredjen period nakon smrti clana familije,je nesto sto je karakteristicno za krajeve odakle sam i ja.
a to me podsjetilo na jednog slusaoca pomenute emisije koji je postavio gostima sledece pitanje:
" da li je normalno sto nakon smrti voljene osobe imam potrebu da slusam muziku,jedino me to opusta,na taj nacin imam osjecaj da sam blizi osobi koju sam izgubio,kao da se oprastam sa njom kroz muziku koju je voljela.ne nalazim na razumjevanje clanova svoje porodice.smatraju da time pokazujem nepostovanje.da li sam normalan?"

uglavnom,
antropolog mu je naveo primjere obicaja kod nekih naroda i plemena,a koja su prisutna cak i danas,da se prilikom sahranjivanja neke osobe puno pjeva i igra,jer na taj nacin oni slave zivot te osobe,ono sto je ona ostavila iza sebe,a samim tim se prazne emotivno...tako da pjesma i igra kod njih,za nas koji na drugaciji se nacin praznimo i emotivno otvaramo prilikom necije smrti- mozda izgleda morbidno,ali je ustvari cilj isti...oprostiti se kroz rituale i emotivno se isprazniti.

elem,svi su se slozili da bilo koja vrsta rituala,nacina da se oprostimo i suocimo sa necijom smrcu,da li kroz religijske rituale u okviru nasih obicaja ili neke licne ventile je jedino pozeljna i normalna.jednostavno,u covjecijoj prirodi je da se suoci sa smrcu na nacine koji su njemu prihvatljivi i najmanje jeste vazno kako ce drugi na to i da gledaju.

nije normalno,a sa tim se psihijatri cesto susrecu,da se necija smrt dugo negira,pretjerani strah od smrti na nacin koji nas koci i stvara iracionalne strahove,nemogucnost da se ode na groblje voljenih,pa samim tim sagleda vlastita konacnost i tvrde da nije pozeljno ni djecu cuvati od saznanja da smo konacni,jer na kraju krajeva....zivot ce ih nauciti da nismo,a bolje je da im ta vrata mi odskrinemo,da bi se kasnije na zdrav nacin suocili sa tim.

jedna od psihijatara je zavrsio emisiju rjecima: "lijepa je pomisao i za reci da nas oni koje volimo,a koji su otisli od nas...gledaju i cuvaju...na kraju krajeva,smijemo li da tvrdimo da to ne rade?"

Hvala vam svima mnogo,mnogo mi je lakse sad kad sam cula vise misljenja i saveta

Recicu im danas popodne kad se vratimo kuci od dede,vodicu ih da ga vide,nadam se da ce posle lakse svatiti koliko im je deda bolestan i da mozda postoji mogucnost da se nece izleciti.

Hvala vam za podrsku svima

Vidim da si prisutna @srce28...

Shta sada, otac Ti je preminuo, nisi mogla da spavash...valjda je to normalno, jbg kad ja ne znam.

Deca...pre par godina,moja zaova je ostala bez muzha,,Deca su joj bila kao Tvoja...Negde sam na netu kontaktirla psihologa, i dobila savet da deca treba da prisustvuju svemu, i da neko uvek bude uz njih.
Taj neko sam bila ja.
Mozhda sam zakasnila, ochekivala sam da ce Tvoj otac da se oporavi, ne znam koliko si u mogucnosti da chitash ovo...
Znachi morash biti jaka..nadam se da si decu pripremila, i nek neko bude stalno sa njima..neko mladji...mislim na nekoga oko 30.god.

Zhivot ume da bude babaroga...aj da ne vracam film...znam da ne smem...i javi se bre..

Moje sauchesce

Ovaj... znam da mozda nece biti od pomoci, ali... dok sve ide redom - roditelji, pa deca i unucad... mozemo da govorimo o normalnom sledu stvari...

Klinci su srecni sto su imali dedu koji ih je voleo, srce sto je imala dobrog oca koji ju je izveo na put i video unucice  i tako treba gledati na stvari...
Bar je to neko moje misljenje...

Da @Anea dok ide redom...ali ja tu zhenicu znam dve godine, naravno virualno, ona ima samo 28.god. i nema majku, sad nema ni oca.
 

 

Jel rekao neko da je zivot jednostavan? Fer?
Jebiga... tako je kako je...
Mnogi od nas nemaju nesto sto bi trebali imati... ali nam to zivot obicno kompenzuje kroz neke druge stvari...
Prijatelje recimo...