Како је Богу име? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Смешно питање, зар не! Па и јесте! Не само смешно, него и глупо и донекле бласфемично. Али њега и не постављамо ми, православни, него Јеховни сведоци. Они стално наглашавају како само они међу хришћанима знају да употребе право Божје име, а “назови-црква” и “назови-хришћани” чак ни то не знају. За то питање они су заинтересовали чак и муслимане, па је писац ових редова[1] приликом путовања у Краљево чуо у возу од једног муслимана-Шиптара баш то директно питање. Рeче ми човек: Свако мора да има своје име, а како је име Богу? Осетио сам одмах откуд ветар дува па сам га запитао откуд му пада на памет такво питање. Одговорио је да га је чуо од Јеховиних сведока у фабрици где је радио. Онда је сам и одговорио да је Богу име Јехова. Дакле, ни Алах, ни Бог него баш Јехова, као што је неком човеку име Петар, или Јован, а не човек. Шта одговорити на то питање?

Сваки човек мора да има своје лично име, јер у свету постоји много људи. Кад би постојао само један човек у целом свету, њему не би било потребно никакво лично име јер би његово биће било одређено у односу на друга жива бића овога света самим називом “човек”. Нашег прародитеља, библијског Адама, ми зовемо Адам и замишљамо да му је то лично име. И заиста, оно јесте његово лично име у односу Адама према осталим људима који су се појавили у свету после њега. Али, у суштини, док је био сам, његово име Адам значило је исто што и човек, јер Библија каже “ха адамах”. Дакле, Адам значи отприлике “земљородни”, онај који је начињен од земље. Тако и у латинском језику реч “човек” (homo) и “земља” (humus) врло су слични. Адам је своју жену назвао “човечица” јер је узета од човека (1. Мојс. 2, 23). Касније јој је дао име Ева зато што је она мати свима живима (1. Мојс. 3, 20). Дакле, име је ознака (nomen est omen). Њихова лична имена су ипак у основи заједничке именице. У суштини сваки човек је “адам” јер је сваки земнородни, “хомо” је од “хумуса”. И свака жена је “човјечица”, па у извесном је свака жена “ева”, јер је свака жена, макар потенцијално мати живима.

Слична ситуација је и кад је реч о Богу и Његовом називу или имену. Ако пођемо са многобожачког гледишта, онда је “бог” заједничка именица као и именица “човек” па у том случају реч “бог” мора се писати малим словом и додати лично име неког бога. На пример: бог Јупитер, Зевс, Перун, Индра, Брама, или божица Јунона, Аматерасу и тако редом. Дакле, само под претпоставком да има више богова, онда је нужно знати име неког посебног бога о којем је реч. Ако јеховисти сматрају да Бог мора имати и неко лично име, онда они принципијелно полазе са многобожачког становишта па нека не приговарају нама да смо ми многобошци.

Чујмо опет шта каже Библија

Пошто је старозаветна Библија написана на јеврејском језику, то су у њој употребљени разни називи за Бога: Елохим, Јахве (Јехова), Адонај, Ел Шадај. То су били називи јеврејски називи за Бога, као што и у осталим језицима постоје паралелни називи: Бог, Господ, Свевишњи, Свесилни и тд. Сваки од тих означава неко Божје својство, према томе у сваком од тих назива примењено је оно правило да је име ознака (nomen est omen).

Стари Јевреји, иако су били једнобошци, ипак су име Јахве или по старом свакако погрешном читању Јехова, узимали као Божје лично име за разлику од ондашњих многобожачких богова. Бог се не зове Мардук, ни Дагон, ни Амон него Јахве!

Божје име толико је свето да се оно не сме узалуд употребљавати, као што и гласи трећа заповест Божја (2. Мојс. 20, 7). Не само Бог као биће, него и само име Божје је свето, што је наглашено више пута у Светом писму Старог завета (3. Мојс. 20, 3; 22, 2; 22, 32; 1. Дневн. 16, 10; 29, 16; Пс. 33, 21; 99, 3; Пс. 103, 1; 106, 47; 111, 9; 135, 1-3).

Јевреји су временом ту заповест о поштовању светог имена Божјег толико строго буквално схватили да су избегавали уопште да спомињу Његово име директно, него више описно.

Професор Глумац нам је на часу Старог завета испричао овај случај. У винковачкој синагоги он је приметио натпис на једним вратима, разуме се на јеврејском језику. У преводу натпис је значио: “Ово су врата за “далет””. Није одмах могао да схвати значење тога. После краће паузе, као стручњак за Стари завет и јеврејски језик, решио је тајну. Јеврејско слово које се зове “далет” има бројну вредност 4. Значи: “ово су врата Онога чије се име пише са четири слова. А у јеврејском језику Божје име се пише са четири слова: “Ј Х В Х”. Према томе, онај натпис је значио: “Ово су врата Јахвеова”, или: “Ово су врата Господња”. Толико су далеко стари Јевреји ишли у опрезности да не изговоре име Божје!

Јеховисти ни близу не показују толико чување у изговарању тога имена. Они су се прозвали Јеховиним сведоцима и тиме навалице омогућили што чешће изговарање име Јехове.

Треба овде нагласити да су они по свој прилици погрешно прочитали то Божје име. У средњем веку научници су она четири јеврејска слова ЈХВХ заиста читали “Јехова”. Доцније су стручњаци за јеврејски језик утврдили да то треба читати “Јахве”, а не Јехова. Међутим, јеховисти су остали при оном погрешном начину читања, сматрајући да је можда да је и то читање правилно.

“Онај који јесте”

Бог није ни Јеврејин ни Србин ни Римљанин, нити икоје нације. Просто напросто Он је Бог, Отац свих људи и народа. Зато сваки народ на свом језику може да изговара име Божје. Библијским називом “Јехова”, или “Јахве”. Свето писмо каже: “Хвалите Господа сви народи, славите Га сва племена” (Пс. 117,1).

Свакако неће ни Јеховини сведоци тврдити да нас то Библија упућује да баш сви народи на свету славе Господа на Јеврејском језику! Зар српска реч “Господ” није довољна да изрази његову моћ и силу и величину? Исто као и јеврејска реч “Јахве”?

А ако јеховисти желе да чују баш како је Бог сам себе назвао, онда треба прочитати овај текст из Светог писма:

А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јест. И рече: тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест Он ме посла к вама. И опет рече Бог Мојсију: овако кажи синовима Израиљевијем: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама; то је моје име довијека, и то је спомен мој од кољена на кољено” (2. Мојс. 3,13-15).

Шта видимо из тих библијских речи? Видимо пре свега да Бог казује своје име које одговара Његовој суштини. Бог се по својим властитим речима зове “Онај који јесте”, то јест “Онај који постоји”. У црквенословенском преводу те Божје речи гласе: “Аз јесм Сиј”, а у јеврејском оригиналу гласе “Ехје ашер Ехје”. Пошто је Мојсије био Јеврејин, Бог их је њему тако изговорио. Да их је изговорио каквом Србину, рецимо Светом Сави ил Његошу, сигурно их не би изговорио јеврејски него српски, и тада би те речи гласиле: “Ја сам Онај који постоји”. То је Моје име!

И заиста, по учењу св. Јована Дамаскина[2] овај назив Богу највише одговара. Јер, он је једино биће које постоји најреалније, амо по себи. Постојимо и ми реално, али ми постојимо по Његовој сили и милости, а Он “има живот у себи” то јест постоји сам од себе. Зато је Његово право име: “Ехје ашер Ехје” – ако се мора рећи баш јеврејски!

(из књиге “Научно оправдање религије, апологетика,књига 6, Црква и секте”, Др Лазар Милин, Београд 1986., стр. 195-197)

--------------------------------------------------------------------------------

[1]др Лазар Милин
[2]С. М. Веселиновић, Догматика Православне Цркве, Београд 1912. стр.212.