Kako da se ophodite prema deci sa ADHD-om

Da li su samo nemirni ili hiperaktivni
Autor: Biljana Tasić | 31.01.2008 - 06:00


Da li su samo nemirni ili hiperaktivni

Dete je sasvim nemirno. Stalno trčkara, ruši stvari... Na pitanje da li postoji mirno dete, odgovor je obično negativan, a da li je svako nemirno dete i hiperaktivno dete, odgovor je takođe negativan.

- Kada dečiji nestašluci postaju patologija i da li je svaki dečiji nestašluk, trapavost ili brzopletost patologija, pitanja su sa kojima se stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem dece svakodnevno sreću - kaže Milica Pejović-Milovančević, dečji psiholog za „Blic“.
Osnovna pravila ponašanja u predškolskim i školskim ustanovama podrazumevaju mirno sedenje, pažljivo slušanje, praćenje uputstava i mir tokom aktivnosti, što je za pojedinu decu nemoguća misija. Kasnije, kada nemoguća misija postane mora i nastavnicima i roditeljima, a i deci koja počinju da se osećaju frustrirano sa vrlo lošom slikom o sebi, dolazi do problema zbog kojih se traži pomoć stručnjaka.
Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ili hiperkinetički poremećaj sa deficitom pažnje (u daljem tekstu ADHD po Attention Deficit Hyperactivity Disorder) javlja se kod dece predškolskog ili rano školskog uzrasta.
Takva deca imaju problem u kontroli svog ponašanja kao i u održavanju pažnje u zadatim aktivnostima. Smatra se da 3-5 odsto dece pomenutog uzrasta ima ADHD, a polovina dece koja ima dijagnostikovan ADHD u detinjstvu simptome ima i kasnije u adolescentnom periodu.
To znači da u razredu od 25-30 učenika bar jedno dete ima hiperkinetički poremećaj. Ovo je i bio razlog da se ovom problemu posveti mnogo pažnje na Prvom kongresu Društva za dečju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije.

Simptomi

Osnovne karakteristike ADHD su problemi pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. Mnoga deca u ranom detinjstvu imaju pomenute oblike ponašanja u sklopu normalnog razvoja; opisani simptomi mogu biti i znaci nekih drugih poremećaja zbog čega je neophodna precizna dijagnostika i ispitivanje prilikom postavljanja dijagnoze.
Hiperaktivno dete je u stalnom pokretu, ne zadržava se u mestu, trčkara naokolo dodirujući ili igrajući se sa čim god vidi ili što mu se nađe na putu. Impulsivnu decu odlikuje nesposobnost kontrole reakcija i slaba kognitivna obrada odgovora na datu lekciju. Sklona su da daju neodgovarajuće komentare, iskazane emocionalne reakcije su bez kontrole.
Zbog impulsivnosti retko mogu da sačekaju svoj red u igri, znaju da otmu igračku drugom detetu ili da udare ako svoju potrebu odmah ili sad ne zadovolje. Kako odrastaju, impulsivnost ostaje kao potreba za trenutnim zadovoljenjem bez mogućnosti odlaganja ili čekanja.
Deca sa problemom pažnje imaju teškoća u koncentraciji, obavljanju zadataka, lako odustaju od traganja za rešenjem, a svaki spoljašnji stimulus iz sredine im lako omete pažnju. Detalji im apsolutno nisu važni, niti imaju kapacitete da ih uoče, vrlo često gube igračke, olovke, sveske, knjige i drugi školski pribor.

Dijagnoza

Dijagnoza ADHD se postavlja na osnovu dobro uzetih podataka od roditelja, nastavnika ili vaspitača kao i bilo kojih drugih osoba iz okruženja koji se direktno staraju o detetu. Jako je važno da je takvo ponašanje prisutno u svim socijalnim situacijama u kojima se dete nalazi: i u školi i u kući i u igri sa vršnjacima. Nestašluk samo u kući ili samo u školi ne mora da znači i da je dete hiperaktivno.
Lečenje ADHD podrazumeva višestran pristup problemu, a sve intervencije se mogu podeliti u psihosocijalne intervencije (pre svega kognitivno-bihevioralnu psihoterapiju) i farmakoterapijski pristup (davanje specifičnih lekova). I deca i roditelji (staratelji) su uključeni u tretman, a i nastavnicima se pomaže u organizaciji rada sa ovakvom decom.



Izvor: Blic

Saveti nastavnicima i vaspitačima

-Smestite hiperaktivno detetu blizu vas.
-Obratite pažnju na način predavanja (jednostavne instrukcije, smanjen obim zahteva, strukturisanost, unapred davanje izvoda iz lekcije).
-Izdvojte najvažnije i to zapišite na tabli.
-Zapisujte domaće zadatke detetu u svesku, inače ih neće izvršiti.
-Pomozite mu da složi svoje knjige pre i posle časa.
-Potkrepite dobro ponašanje deteta.
-Ignorišite neodgovarajuća ponašanja pogotovo ako su u vezi sa nepažnjom ili nespretnošću ili sa ciljem privlačenja pažnje razreda.

Saveti roditeljima

-Vaše dete nije bezobrazno, već ima problem.
-Informišite se o tome šta je ADHD.
-Postavite realna očekivanja: ne očekujte perfektne ocene i vanserijske rezultate.
-Nabavite što više društvenih igara i vežbajte sa vašim detetom socijalne veštine.
-Sarađujte sa školom u koju vaše dete ide i pratite njegov plan i program.
-Organizujte vreme van škole do detalja - višak ne organizovanog vremena, veća verovatnoća da će se pojaviti simptomi ADHD.
-Pomozite mu u obavljanju zadatih aktivnosti.
-Nagradite ga za svaki uspešno obavljen zadatak ili pohvalu koju dobije od nastavnika.


Izvor: Blic

Hiperaktivna deca

Dete koje od pati hiperkinetskog mentalnog poremećaja (attention deficit hyperactivity disorder, ADHD) ne uspeva da se organizuje, izbegava dugotrajnije napore, gubi stvari, zaboravlja, previše priča, ne može da sačeka u redu, brzopleto odgovara, napušta školsku klupu u toku časa i uvek je spremno da nekuda krene.

Piše: Jasmina Lazić


Uprkos glavoboljama koje im zadaju nestašlucima, roditelji nemirne dece svoje mališane najčešće sa simpatijama opisuju kao živahne, tvrdoglave, bezobrazne, lenje, zaboravne, razmažene i nespretne.

Tema roditeljskih sastanaka u školi uglavnom su najnestašniji u razredu, a učiteljske pridike variraju – od učtivih, gde se uz konstataciju da je dete vrlo pametno, virtuozno protne i primedba na njegovo ponašanje, do očajavanja prosvetnog radnika koji više ne zna šta da radi sa takvim đakom. Međutim, pored mnogo nemirne dece kod koje se problematično ponašanje da izlečiti razgovorom, kaznama ili batinama, u svakom razredu sedi bar jedno dete koje ima pravi problem – hiperkinetski sindrom sa poremećajem pažnje. ADHD sindrom je najčešći mentalni poremećaj kod mališana i javlja se kod čak dvanaest odsto dece školskog uzrasta.

Pedijatrijska epidemiologija beleži da od ovog sindroma češće pate dečaci – tri puta češće nego devojčice.

Iako nastaje u drugoj ili trećoj godini života, ADHD poremećaj gotovo nikad nije prepoznat pre polaska u školu jer deficit pažnje dolazi do izražaja tek u školskoj učionici u kojoj dete ne može da zadrži pažnju na predavanju, ne može da sedi na jednom mestu 45 minuta i ne može da se fokusira na školski zadatak. Za mališane koji pate od ovog poremećaja karakteristični simptomi su poremećaj pažnje, impulsivnost i hiperaktivnost. Drugim rečima, dete koje pati od ADHD sindroma ne uspeva da se organizuje, izbegava dugotrajnije napore, gubi stvari, zaboravlja, previše priča, ne može da sačeka u redu, brzopleto odgovara, prekida sagovornika, nameće se drugima, često je razdražljivo, besno reaguje na roditeljske zabrane i zahteve, agresivno je prema vršnjacima, neprestano se vrpolji, napušta školsku klupu u toku časa i uvek je spremno da nekuda krene.

Pomenuti simptomi se javljaju u najmanje dve sredine, u školi i kući, traju oko šest meseci, uglavnom se manifestuju pre sedme godine života i dovode do značajnog poremećaja socijalnih, školskih i radnih aktivnosti. Osim procene lekara, od ključnog značaja su zapažanja roditelja i nastavnika od kojih se očekuje i aktivno učešće u tretiranju poremećaja. Međutim, iako se čak i u stručnim krugovima može čuti mišljenje da ADHD nije ozbiljan poremećaj već "nestašluk koji će proći sam od sebe", psihijatrijske studije govore suprotno.

Stručnjaci upozoravaju da ukoliko se simptomi hiperkinetskog poremećaja ne leče pravovremeno i na odgovarajući način, to može imati veliki uticaj na život pacijenta i na njegovu okolinu. Primera radi, više od 30 odsto dece sa dijagnozom ADHD-a ponavlja razred, za 56 odsto dece potrebni su dopunski časovi, neka od njih su primorana da tokom godine promene dve škole, a zapaženo je da je rizik od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci dva puta veći u ovoj grupi i da je znatno uvećan i rizik od povređivanja i delinkvencije.

ADHD sindrom je prihvaćen kao medicinsko stanje koje ima biološku osnovu. U mozgu dece sa ovim poremećajem postoji deficit dvaju neurotransmitera – dopamina i noradrenalina, a takođe je utvrđeno da kod pojave hiperkinetskog sindroma sa poremećajem pažnje zapaženu ulogu ima nasleđe. Zanimljivo je da je, pored navedenih uzroka, nastanak ADHD-a povezan sa korišćenjem određenih aditiva u hrani.

Udruženje potrošača Evropske unije predložilo je zabranu šest prehrambenih boja koje su istraživanja povezala sa hiperaktivnošću dece. Studija koja je prošlog septembra objavljena u britanskom naučnom magazinu "Lanset" pokazala je da koktel veštačkih boja i najčešćeg prehrambenog konzervansa, natrijum benzoata, ima veze sa hiperaktivnošću dece. Prehrambene boje za koje postoji osnovana sumnja da izazivaju hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje nalaze se pod oznakama E120, E104, E110, E122, E124 i E129.

Dobra vest je da, ukoliko se ADHD na vreme prepozna i dijagnostikuje, uz adekvatnu terapiju je – potpuno izlečiv.

Roditeljima se savetuje traženje pomoći od psihologa, defektologa i dečjeg psihijatra. Osim njih, u procesu lečenja učestvuje kompletno okruženje – roditelji, učitelji, neposredna okolina.

Lečenje hiperkinetskog sindroma sa poremećajem pažnje individualno se prilagođava svakom pacijentu i podrazumeva primenu psiholoških, edukativnih i socijalnih metoda a, ukoliko je potrebno, i lekova. Inače, lek koji se koristi u terapiji hiperkinetskog sindroma ide na dupli recept, a njegovo izdavanje se ozbiljno nadzire, između ostalog i zbog toga da roditelji ne bi sami dijagnostikovali sindrom i lečili svoju nestašnu decu.

Vreme

Hiperaktivne dece ima. Ja sam tokom života imala česte susrete sa dvoje sad već odraslih koji su bili hiperaktivna deca. Pa ipak sam uspevala da im privučem pažnju, da ih umirim. Ali kod nas je gotovo nemoguće raditi u odeljenju od 30 dece od kojih je neko hiperaktivno.

Veliki sam protivnik davanja sredstava za smirenje hiperaktivnoj deci. Ogromni rezultati postižu se radom sa stručnim licem, psihologom ili defektologom. Činjenica ja da za seanse preko onih koje pokriva zdravstvena knjižica treba izdvojiti dosta novca ali sa odrastanjem rezultati postaju značajni. Setimo se Aleksandra Makedonskog.

a od kad datira dijagnoza 'hiperaktivno dete' 

Hm... testiranje u jednom beogradskom vrticu pokazalo je da od 30-tak dece koja su u predskolskoj grupi, samo ih je par sposobno za skolu... od petoro kod kojih je utvrdjen poremecaj paznje, samo je jedno aktivno "tretirano" od strane psihologa i logopeda...
Zanimljivo je da u Beogradu postoji samo jedan lekar koji je strucan da se bavi sa ovim problemom i to od skora jer je prethodno radila u jednom od domova za nezbrinutu decu u centralnoj Srbiji...
Takodje... ni svi domovi zdravlja nemaju razvojno odeljenje, a prema deci koja su hiperatkivna, roditelji i lekari se odnose na nacin - "on je eto malo.. nestasan.. proci ce to"...
Sticajem okolnosti, poznajem decaka kod koga je utvrdjen ovaj problem... vec cetiri godine majka i porodica se bore sa tim... dva koraka napred, jedan nazad... posebno preko leta kada psiholozi i logopedi ne rade, tako da je prepusten samo porodici koja i pored maksimalnog truda ne poseduje sva strucna znanja...
Ove godine ce pauzirati godinu dana, tek sledece ce krenuti u prvi jer njegova majka ne zeli da posalje u skolu nespremeno dete prema kome ce se ucitelji koji nisu upoznati sa tim problemom odnositi kao prema zaostalom... sto nije...
Da su ga poslali u skolu... vremenom bi se jaz izmedju njega i vrsnjaka produbljivao... na kraju bi doslo do toga da se provuce kroz osnovnu skolu i upise zanat ili treci stepen... ovako ce moci da ga prate i pomazu mu...
To je bas prava borba za svaki mali korak...
Takodje, receno im je da potpuna promena nastaje u tin periodu... hiperaktivna deca postaju usporena i bezbvoljna, tako da ove sportske i ostale aktivnosti koje u periodu hiperaktivnosti sluze kako bi se dobro izmorili, ali i poboljsali motoriku, u tin periodu sluze da se spreci padanje u depresiju i gomilanje telesne tezine, te slabljenje intelektualnih aktivnosti...

U svakom slucaju... to nije mali problem i kod nas se uopste ne shvata ozbiljno... Proci ce...

Од 1980.

Rece jednom jedan stari prosvjetni radnik " Roditelji razmaze dijete, ono samo po sebi bude malo nestasno...dobije svu sobodu i zna da moze radi sta zeli....postaje jako nemirno i vragolasto jer zna da nece biti kanjen ili da ce neko ga osporavati..roditelji ne zele da ga sputavaju i onda dobije naziv Hiperaktivno..."

donekle bjese u pravu....

Веома лаичка и непрофесионална опаска.
Постоји разлика између несташног/немирног, енергичног и хиперактивног детета.
Хиперактивност је биолошко обољење и мора да се лечи.

едит:
Поремећај пажње није синоним за несташлук и безобразлук детета, већ је неуробиолошки поремећај који узрокују многи фактори – почев од наслеђа и исхране до узимања лекова у трудноћи. У његовом настанку учествују и фактори социјалне средине у којој дете расте. Наиме, активности које привлаче пажњу детета су краткотрајне – телевизијски спотови трају по 30 секунди, видео игрице – који минут дуже, а све то „пали и гаси” пажњу детета на врло кратак временски период. Истраживања говоре да дефицит одређених витамина и минерала у исхрани детета – пре свега витамина Е, Б6, Б12 и Ц, цинка и калцијума, као и неких шећера који се добијају само узимањем квалитетног воћа, доводи до поремећаја који узрокују дефицит пажње. С друге стране, вештачке боје и заслађивачи којима обилује брза храна погодују настанку овог поремећаја – објашњава Небојша Јовановић.

zato sam i rekla donekle bjese  u pravu