Ja ti lepo kažem, tvoje je da li ćeš mi verovati. 

vjerujem,

znam ja to, ovo ozbiljno

 

Ja sam na uspesnoj terapiji ,izvini molim te  
U kojem obliku li se meni vratilo da mi je znati ? Mora da je neko drugo ludilo u pitanju ...

Ma ja oko toga uopšte ne bih pravila pitanje. Jedino me buni zašto:

je ovo rečeno u jednini? 

 

Retoričko pitanje, ne treba odgovor, bez off-a, hvala, have a nice day. 

Opasne su slovenke. Jos su jako hladne.
Slovenka ce da "vodi ljubav" s tobom i cita novine u isto vreme.

Izvinjavam se za off, ali posto biti slovenka nije profesija, nemam gde da iskazem svoju predrasudu prema njima nego ovde...

Ne vidim i dalje da je glupost, već statistika, kažem. Zašto? Zato što neko ima kapacitete da preboli za tri do pet meseci,baš kako kažeš, a neko će da pati četiri godine. Sem toga, psihoterapeut ume da proceni kome će reći svoju procenu, a kome ne. Ume da prepozna jačinu osobe sa kojom razgovara.
Dakle, ne spori ovo jer ti govorim ovaj podatak kao proveren. Uostalom, sigurno ima psihologa, psihoterapeuta i na forumima, pa neka potvrde "udžbeniče navode" a i empirijske.

upravo si kontrirao jednom psihologu...

 

@Bingo565
Da, ja sam psiholog, i kad već moram da se direktno pozivam na svoju stručnost, kao psiholog ti i kažem da ne postoji taj period o kome ti govoriš.

Psihoterapeut nije potreban kod procesa tugovanja. Doduše, on može osobu posavetovati, ali nikakva terapija tu nije potrebna jer je tugovanje prirodan, normalan proces. Sa terapeutom se sarađuje tek kada tugovanje postane komplikovano. Baš tako glasi naziv za ometen prirodan proces tugovanja - komplikovano tugovanje.

A to da li ume ili ne da prepozna nečiju ''jačinu'' - pa, to je donekle tačno, tj. ako pod ''jačinom'' podrazumevaš kapacitete, onda da. Mada i tu je potreban dubiozan rad sa tom osobom, jer kapaciteti zavise od mnoštva faktora, a identifikovanje tih faktora iziskuje vreme. Kod osobe koja (komplikovano) tuguje, to može biti još teže, jer ona je i u svakodnevnom životu disfunkcionalna, pa tako i na seansama sa terapeutom.

Zato se obično ide linijom pružanja podrške, i to stručne podrške sa jedne strane i, još važnije, socijalne podrške (porodica, prijatelji, partner, kolege, rodbina). Socijalna podrška tu ima ooogromnu ulogu. Možda i najveću i najznačajniju.

U redu, ako je proveren, zamolila bih za referencu gde i ja to mogu proveriti. Možda se pojavilo nešto novo u psihologiji tugovanja, a meni je promaklo. Jako držim do svoje profesionalne obaveštenosti, pa ako ti nije problem daj mi izvor tog podatka.

E pa vidiš, ti si psiholog, a ja sam imao komlikovano tugovanje, ako ga tako nazivaš. Zaista stresnu tugu. Ne bih čak ni na forumu, reč je o mom detetu. I kada sam potražio pomoć sručnjaka (a nisam se obratio jednom, jer sam tražio i "second opinion" i posle još neke konsultacije) SVO TROJE (dva muškarca i jedna žena) su mi rekli da je proces oporavka od te stresne tuge dve godine. Eto, tako mi rekoše. Sad, izvinjavam se u ime tvoje struke koja nije jednoglasna u stavovima, mada - ruku na srce - ni  ne može biti. Lako je matematičarima: 2 + 2 je uvek 4, ali brate svaka duša i svaki mozak, posebni su. Ja to što pomenuh dve godine, nisam to rekao da pametujem, nego da utešim one koji su pod komplikovanom tugom da će i to proći i da će ponovo normalno funkcionisati.