najbolje sam učila i polagala ispite kada prekinem vezu  , imala sam sve same desetke u indexu, kada sam prekinula dugu vezu

Sto sam starija raskid vise ne dozivljavam tako tragicno, svesna sam cinjenice da ce bol proci vremenom  ako se budem 100% posvetila obavezama, a neko drugi ce uvek naici. Ne bojim se vise ni da ostavim, ni da budem ostavljena.

de pojasni ovo malo:
njegovi postupci-tvoje drustvo=raskid?
Zivo me interesuje...

Naci nekoga ko ce da vas pusti pod svoje krilo ili nekoga koga cete pustiti pod svoje krilo... 

I tu ne mislim na ljubav, musko-zensku, vec jednostavno ljubav izmedju dva ljudska bica koja ne mora da se zasniva na seksu, vec na treptajima i njuskanju...

Zapravo zavisi i KAKO se raskinulo. Kada je baš traumatično kažu psihoterapeuti DVE godine mora da prođe da se ofrkestimo.

Glupost.
Ne moze se staviti tag na ljudska osecanja, ukljucujuci tu i gubitak drage osobe...

Nije glupost, nego statistika. I ne misli se na gubitak drage osobe u smislu, umre ti neko blizak i sad dve godine plačeš, onda obrišeš nos, baciš papirnu maramicu, presvučeš se u minić pa na splavove, udriiiiiiii! Nego se misli na dve godine trajanja stresa i na dve godine koliko je potrebno da čovek nauči da ponovo diše stomakom i pokuša da misli malo i na sebe u prosperitetnom smislu a ne samo samosažaljevajućem, pasivnom, regresivnom.

Pa sad, ako je to neki prosek, statistički izvučen, ok. 
Ali ja bih pre postavljao stvari na indivdualnom nivou... nemam ti ja ništa od statistike za koju kažu da je ko bikini - sve pokazuje ali ništa ne otkriva.
Korisnije je motivisati ljude da sagledavaju pozitivno i pragmatično prošlost i uče iz bivših veza, pa čak i kad su u emotivnom raspadu, i onako bezvoljni su sposobni za ogromnu kreativnost tako što će pretvoriti tugu i bol u neku kreaciju u vidu pesme, slike itd.
I ogromna sreća i ogromna tuga su ogromne energije, kao apsolutna vrednost u matematici, koje samo treba kanalisati u pravom smeru.
Makijaveli je rekao: "Nikad nije bilo razumno dovesti neprijatelja na rub očaja."  - šta misliš, na šta je mislio?
Anyway.
Kad se ljudi osete korisnim,  ili barem kad nešto rade, makar i kao misaoni proces pragmatičnog analiziranja prošlosti... lakše prebole neke stvari... nego kad sa u stanju stagnacije vođeni statističkom činjenicom da trebaju da sačekaju 2 godine da bi se "popravili".
 

Nije statistika, nego najobičnija glupost. Sujeverje. Ne znam odakle ti ta informacija, ali je netačna.
To je individualna stvar i sad zamisli dođe ti neko i kaže kako se raspada posle raskida, a ti mu ni 5 ni 6 kažeš da ne brine i da će za 2 godine sve biti u redu.  A ta osoba, recimo, ima kapacitete da to ''odboluje'' za nekoliko meseci.

Vidiš li sad zbog čega je to glupost?

Inače, onaj metod da se zatrpavamo poslom ili obavezama kako ne bismo mislili na bol je potpuno pogrešan.

Jer, tako se beži od bola, on se gura pod tepih. A to se ne može i ne sme raditi. Bol se mora odležati, inače će se vratiti u nekom drugom obliku, kao što je to slučaj kod Amalie i Lolane - obe su neurotski perfekcionisti. 

to je otprilike ovo:
-vrednujem  sebe  prema uspjehu,
-ako ne uspijem osjećajam se depresivno i anksiozno,
-cilj mi je uspjeh u svemu što radim,
-stalno sam zabrinuta i tjeskobna,
- ta tjeskoba i zabrinutost potencira neuspjeh


jest, ja sam neurotski perfekcionist