Mislim da bi ovome trebali da posvetimo vrijeme da vidimo da iscrpimo tu mogucnost

Pod 1 kompromisa sa Hrvatima
Pod 2 Mirini i civilizovani razlaz

Za mene ni jedna ni druga opcija nisu moguce sa pozicije vojne slabosti to jest ako nemas sa cim da pregovaras onda se nemoj ni nadati povoljnom ishodu za tebe

Zanimljiva tema, moram priznati da je i Duh Sekire jednom pogodio suštinu.

Stvari stoje ovako. EEZ (EU) i SAD su davali podršku Jugoslaviji, u početku krize. Znači, od 1989. do kraja 1991. godine bilo je spoljne podrške očuvanju reformisane SFRJ, svi se sećamo ponude italijana Đani de Mikelisa i francuza Žaka Delora (u ime tadašnje EEZ) da se SFRJ odmah prisajedini EEZ, pod uslovom da se unutrašnji politički problemi reše mirnim putem i naravno da se zemlja iz liberalne komunističke ekonomije transformiše u tržišnu privredu.

Čak i ameri su u početku situaciju u SFRJ prepustili evropljanima i podržavali su opstanak države. Ja se sećam kada je Džejms Bejker (državni sekretar u administraciji predsednika Buša starijeg) došao u BG i onda je jasno rekao svim republičkim liderima da SAD podržava opstanak SFRJ, ali reformisane u političkom i ekonomskom smislu. Mislim da su ameri tada nade polagali u "reformatora" Antu Markovića i generala V. Kadijevića, inače odličnog studenta najviše američke generalštabne škole (US Army Command and General Staff College)

Međutim, unutrašnje nacionalističke i separatističke snage su imale ogromno uporište u narodu (svako u svom toru), tako da je spoljna podrška bila bez značaja, jer su na unutrašnjem planu nacionalisti i separatisti preuzeli sve poluge vlasti po federalnim jedinicama i logično slali svoje ljude u savezne organe koji su samo blokirali rad federacije i njenih legitimnih organa.

Onda smo prisustvovali klasičnoj igri "gluvih telefona" gde se na sastancima predsednika republika dogovori jedno, a na lokalu se radi suprotno. Svi se sećamo onog putujućeg cirkusa po Titovim rezidencijama širom SFRJ. I svaki republički predsednik je došao na sastanak sa unapred postavljenim uslovima, bez namere da popusti ni za jotu. I tako sastajali se oni sve dok nisu popili sve zalihe raritetnog vina koje je drug Tito skupljao decenijama, ali bez konkretnih rezultata.

U međuvremenu, na terenu, nacionalistička histerija (na svim stranama) dovodi do prvih čarki i masovnih tuča na nacionalnoj osnovi, a bilo je i klasičnih oružanih obračuna. U toj situaciji, lokalna policija se stavlja na stranu svoje etničke skupine (zavisno od lokacije incidenta), tako da oni "manjinci" nisu mogli da računaju na pomoć republičkih organa vlasti.

Konkretno, ako govorimo o RH, Srbi u Vukovaru ili zapadnoj Slavoniji nisu mogli da računaju na pomoć hrvatskih policajaca, dok recimo Hrvati u Kninskoj krajini ili zadarskom zaleđu (Benkovac, Obrovac) nisu mogli da računaju na zaštitu od srpske "milicije".

Tu dolazimo do ključne stvari. Uloga JNA u sprečavanju međunacionalnih oružanih sukoba i izigravanje "tampon zone". Tu se videla sva nemoć i nesnalaženje vojske koja jednostavno nije bila obučavana za takve situacije.

JNA je decenijama školovana i obučavana kao pretorijanska garda jednog čoveka (Tita) i jednog sistema. JNA nikada nije u svojim planovima imala opciju unutrašnjeg raspada Jugoslavije, već se doktrina vezivala na partizanštinu i bratstvo-jedinstvo u zajedničkoj borbi protiv spoljnih agresora. Tako je išlo i kadriranje u JNA, po nacionalnom ključu.

Bilo je u JNA mnogo prosečnih oficira Makedonaca, Crnogoraca, Slovenaca koji su napredovali ne zbog svojih ličnih i profesionalnih kvaliteta, već zbog ključa. Sa druge strane bila je dosta vrhunskih oficira (Srba i Hrvata) koji su tavorili po sporednim garnizonima u činu potpukovnika ili pukovnika jer nisu mogli do generalskih položaja zato što su su kvote za njihovu naciju popunjene.

Npr. komandant mornaričke vojne oblasti (luka Lora u Splitu) u to vreme je bio admiral Dragoljub Bocinov, inače Makedonac ??? po nacionalnosti. Taj je naučio da pliva u 25-oj godini života , ali je po ključu taj položaj pripadao kadru iz Makedonije. Ili, komandant RV i PVO je bio general Antun Tus, Hrvat. On odlazi u penziju (baš u vreme samoproglašene hrvatske nezavisnosti), i na njegovo mesto dolazi general Zvonimir Jurjević, takođe Hrvat. Ej, bre, Hrvatska se već otcepila, a komunjarski vojni vrh se drži Titovog ključa i ponovo dovodi Hrvata na čelo vazduhoplovstva.

Naravno, već počekom 1991. godine dolazi do dezerterstva hrvatskih i slovenačkih oficira iz JNA, a taj proces je bio masovan posle maja meseca, kad su ove države izglasale nezavisnost. Negde u leto 1991. jedinice JNA su paralizovane zbog odlaska oficirskog kadra, a tada dolazi i do blokada kasarni u Hrvatskoj i predavanja oružja ZNG i drugim paravojnim formacijama.

Da zaključim, JNA (pogotovo jedinice locirane u SLO, u Hrvatskoj i BiH) je tada upala u totalni haos jer se raspao lanac komandovanja, a i međunacionalna trvenja u zemlji su se preslikala i u jedinice JNA. Bilo je slučajeva masovnih tuča i razračunavanja vojnika među sobom, opet po nacionalnom ključu, a dezerterstva iz kasarni su bila svakodnevna pojava.

Suština, JNA se raspadala po istim šavovima po kojima se raspadala Jugoslavija, tako da su očekivanja da JNA spasi Jugoslaviju bila ravna nuli. Dezerterstvo, izdaja i nesposobnost pojedinih oficira (to treba otvoreno reći) su doveli do potpunog poraza JNA na terenu.

Nažalost, baš srpski narod je ulagao ogromne nade u JNA, i to je razlog zašto su Srbi najveći gubitnici ovih ratova. Dok su se Srbi osvestili i organizovali narodnu vojsku (VRS i SVK), naši neprijatelji su dobili medijski rat i tu nam je sudbina zapečaćena. Posledice izgubljenog medijskog rata osećamo i dan danas.

Po mom mišljenju, što se tiče države Jugoslavije i JNA na um mi pada poznata izreka "što se grbo rodi, vreme ne ispravi". Ključna istorijska greška je napravljena 1918. godine, sve ostalo je posledica tadašnjih srpskih iluzija i pogrešnih odluka.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Pošto je naslov teme "kako bih ja rešio situaciju 1991.", moj odgovor je da je trebalo prihvatiti realnost (nemogućnost održanja Jugoslavije) i ići na političke kompromise i dogovor oko mirnog i civilizovanog razlaza.

Mislim da je sa Tuđmanom mogao da se pronađe kompromis, naravno na račun "unitarne" BiH. Jes da bi Alija bio protiv, ali muslimani su bili najslabija karika tako da ne verujem da bi se usudili da izazovu rat i krenu istovremeno protiv Hrvata i Srba.

Мало дужи пост, и занимљив па ћу га поступно коментарисати.
Тачно је ово за понуде у вези приступања ЕЕЗ, тако се бар онда говорило. Анте Марковић је имао такав неки пакет, али су га изиграли сви. Нека тактичка подршка њему би можда била мудра са Слобине стране.
Оно што је проблем је она "трансформација" СФРЈ, какву су нам наводно "пријатељи" нудили. Недавно сам гледао серију "Тито црвно и црно" и ствар је јасна - све "реформе" у Титославији сводиле су се на конфедерализацију. Барем што се тиче односа међу републикама. Према томе, вероватно би нам увалили неки ЗНД, значи авнојевске границе и касније распад земље. Распала се и Чехословачка, па што не би Југославија. Дакле, ја ту немам илузија. Југославија је могла бити брањена пре него је постала комунистичка, касније је само могла делити судбину комунизма.

Подужи је део о подобности ЈНА, а ја сам тај део избегао. Најзад, постоји ли нека војска која је била подобна као тампон зона у сукобима који су настали у земљама у распаду?! Нека оружана сила бивше државе којом би свако био задовољан. То је оксиморон сам по себи. Постоје само две могућности, ако се уопште користи војска - гушење сецесије силом (амерички грађански рат) или селективно дејство заједну од зараћених страна.
Ово друго је било у СФРЈ и СССР местимично. Што се тиче учешћа ЈНА на страни Срба било је делимичних успеха који су анулирани агресијама западних земаља. Мада је у Босни ипак нешто трајно добијено - Република Српска. Руси су имали више успеха тамо где су ангажовали своју војску - Придњестровље, Абхазија, Осетија - углавном је та војска и даље тамо.
Ја сам изнео план по којем би ЈНА деловала робусније за једну од зараћених страна. Компетенције официрског кадра мислим да нису проблем. Јер на нижим нивоима би пресудила огромна надмоћ у наоружању, а на вишим би богами државно вођство залегло. Најзад било је официра који су произашли из ЈНА а имали су већих успеха - пре свих ђенерал Ратко Младић.

А што се тиче реалности - реалност је да су Срби били много јачи од осталих и да је ту силу требало искористити. Реалност је и да се стране силе до априла 1992. нису много мешале, што је такође требало искористити. Кога би признала Немачка да смо прегазили Хрватску?! Нову Палестину можда?!?

А што се тиче реалности - реалност је да су Срби били много јачи од осталих и да је ту силу требало искористити. Реалност је и да се стране силе до априла 1992. нису много мешале, што је такође требало искористити. Кога би признала Немачка да смо прегазили Хрватску?! Нову Палестину можда?!?

To bi sve bilo tako u tvom crtanom filmu kada bi ovdje u Hrvatskoj zivjeli nekakvi glineni golubovi a ne ljudi koji su vrlo zajebani kada im pocmes srati po dvoristu. 

Sve u svemu, moglo se kompromisom doći do mirnog razlaza i mislim da su ratovi i ogromna materijalna razaranja, kao i žrtve, bile uzaludne, jer niko nije ostvario svoje maksimalističke ciljeve (osim šiptara, ali to je druga tema)

1 otpustanje Srba iz fabrika,tvornica, skola, fakulteta,
2 Protjerivanje Srpskog obrazovanog stanovnistva iz svih vecih Hrvatskih gradova
3 Znaqci inteligencije vise u gradovima nema otpustani su i Doktori ,Profdesori radnici uopste
4 Zastrasivanja, zaplasivanja, protjerivanj iz stanova ( ponovo pricamo samo o gradskim sredinama) ostajanje bez posla pritsak da se potpise dokumnet o vjernosti i td....
5 I kljuc svega Srbi su izbaceni is USTAVA( to je pocetak kraja )