Ovako, moram da priznam da pored nekih tema na forumu, nekih situacija iz pravog zivota a i nekih filmova, moram da se zapitam koliko je roditeljsko verovanje sopstvenoj deci opravdano i kada sa njim u potpunosti poceti i da li ikada treba verovati deci 100% iako se kaze da uvek postoji i druga strana price.

Ne planiram da se svadjam sa roditeljima na ovom forumu (ja jos to nisam), jer upravo od njih ocekujem i najreprezentativnije misljenje, ali nije na odmet cuti i ostale pretpostavke ljudi koji se jos nisu ostvarili u roditeljstvu, eto toliko koliko da imaju na umu sta ih zapravo ceka i na koji nacin da se pripreme.

Da li roditelj ikada moze biti dovoljno objektivan kada je njegovo dete u pitanju?
Da li moral, etika i pravda moze/treba/mora da se zapostavi kada je u pitanju rodjeno dete?
Koliko su zapravo deca spremna da zloupotrebe tu bezuslovnu ljubav i verovanje od strane roditelja?

Situacija I
(svakodnevni primer iz zivota) Banalna situacija u kojoj dete roditelju kaze da ga ucitelj(ica) ne voli, da ga mrzi, da ga namerno (ne)pita, pikira, opanjkava i sl. Ucitelj(ica) naravno tvrdi suprotno, da je dete neradnik, da je nemirno na casu, da uznemirava drugu decu, da vredja nju licno i slicno.

Masa roditelja ce da tvrde da njihovo dete nije takvo, da je ono vaspitano da bude fino, da ne laze i da to nikada ne bi uradilo. A isto tako cini mi se da ce pre da poveruju strani profesora kada je rec o nekom drugom detetu, a ne njihovom. Cime opet dolazimo da svako "forsira" svoje dete kao bezgreshno, odnosno da vec unapred bira stranu. Iako scenario ove konkretne situacije moze da bude prica obe strane.

Situacija II
(prica koja sam cuo posredno, ali se desila zaista) Dete je optuzilo kucnog prijatelja za kradju nekog vrednog predmeta dok je ono bilo na pijaci (sad da li je prsten, lanac, sat, nebitno). Porodica se zakrvila sa tim prijateljima, iako su se oni kleli da to nisu uzeli. Godinama je vladala mrznja prema toj porodici dok se na kraju neko nije setio da zapravo pita dete a zasto je sigurno da je to bio bas taj kucni prijatelj, na sta mu je ono odgovorilo da je videlo koznu jaknu, a obichno njihov prijatelj nosi koznu jaknu kada dolazi kod njih. Lice niti bilo sta drugo mu to dete nije ni videlo. Samo je lopova nazvalo imenom prijatelja jer dete zna da kucni prijatelj nosi koznu jaknu.

Situacija III
(Film) The Hunt. Paznja SPOJLER - devojcici se zasvidi vaspitac u vrticu zato sto je dobar prema njoj i nakon sto joj on objasni da treba da se igra sa decacima svog uzrasta, ona onako uvredjena i ljuta direktorki svog vrtica kaze da ju je on zlostavljao (pokazivao polni organ, za cije je izraze saznala od starijeg brata). S obzirom da taj vaspitac zivi u maloj sredini, direktorka prenese roditeljima devojcice, roditelji devojcice drugim roditeljima, sama devojcica verovatno deci, i sva ostala deca pricaju istu pricu o zlostavljanju.

Vaspitacu zivot biva unisten jer se svi okrenu protiv njega, bude proglasen za pedofila, ostane bez prijatelja, biva mu zabranjen pristup namirnicama u toj varosici. Mentalno ga i fizicki maltretiraju, ubijaju mu psica, i sve zbog toga sto je zakon odbacio slucaj zbog nedostatka dokaza, a oni svi veruju maloj devojcic jer, kako direktorka vrtica kaze -  "mala deca imaju bujnu mastu, izmisljaju, ali nemaju razloga da lazu"

Situacija IV
(vec postojeca tema na forumu) Koliko je spreman da laze za dete ili da potkrepljuje lazi svog deteta? Bila je tema ovde na forumu gde su se ljudi izjasnjavali da li bi lagali za svoje dete da ne lezi u zatvor, pa i po ceni toga da je ono ubilo coveka.

Najteze od svega, verujem, jeste sto postoje dve strane, a cetiri mogucnosti. Kada laze dete, kada laze neko protiv deteta, i kada si detetov roditelj ili nisi.

Mozda sam se malo vise raspisao za uvodni post, ali danas smo komentarisali nesto o samom filmu (situacija III), pa smo se normalno dotakli i ostalih situacija. I onda je tu puklo pitanje:

Kada poceti (ili u kojim situacijama) i koliko verovati svom detetu?

Edit:
I ajde da dodam - Da li ste nekada testirali, na koji nacin i da li to opravdavate, iskrenost svog deteta?

Ne znam, nemam decu, pa.. ali cisto da odgovorim na ono sto mislim da znam.

1) Verovatno je prenapumpano sa obe strane. Eto, ja sam recimo imao slicnu uciteljicu u skoli, koja je sve to radila (i ujedno, po mom misljenju, davala mi manje ocene) sve zbog toga sto nije podnosila mog brata. Istorija bese.. ucio, ucio, naucio sve skoro napamet sto je trebalo za laganu trojku, pa i 4 / 4-.. dobio dvojku. Ni a joj nisam rekao, niti sam je psovao, niti ista.. jesam se zajebavao sa drugovima kasnije, privatno, ali vise iz muke nego..

Pre svega treba videti sa drugima kakva je ta uciteljica uopste, raspitati se malo..

Drugo.. meni licno 'smrdi' na ono sto bi neko mladji rekao kada bi sam usrao nesto, pa.. neko drugi je. Ali i tu treba videti koliko godina ima dete..

Neko moje misljenje, treba verovati deci ako to zasluze, ali uvek treba pripaziti, i u nekim slucajevima 'proveriti' tacnost toga, ako za to postoji mogucnost, i ako je nesto ozbiljnije. Ali pre svega, ne treba lagati to samo dete, ili lagati druge pred njim.. vidi, nauci.. posle je kasno.

Tu sam ja osetio onaj cim (ne čim, nego cim) roditeljstva.

I da se potrudiš da ne lažeš pred detetom, pokupi ono to od nekuda, još ako vidi i to da je nekome ta neistina prošla. A i zavisno od godina, ono nece znati sta je izgovor koji ne može da povredi nikoga a šta laž koja može nekome da priredi noćnu moru (izgovor tipa, nismo kod kuće, baš smo planirali da krenemo nekud, a u stvari ne želite goste i slično)

Najčeći slučaj je upravo taj koji si ti naveo, uplaši se dete kazne pa počne da izmišlja bilo šta što bi ga spasilo nevolja. (Neću da krijem da sam i lično koristio takvim stvarima, zato me dodatno i plaši ta činjenica  ) Jer svest od posledica dolazi tek kasnije ako su deca baš mala i željna pažnje.

A sa druge strane, kao budući roditelj, najviše bih voleo da verujem svom detetu i da ono uvek barem meni priča istinu, kako bi mogao adekvatno da ga zaštitim od bilo čega. Ali da ja znam da je to apsolutna istina i da ne ogrešim dušu prema nekom drugom.

Zato me zanimaju načini ‚‚testiranja‚‚ tog poverenja od samog početka, pa i psihološki efekat kako se ono postiže na pravi način. Međutim, i dalje ostaje pitanje dete ispred morala i sl. na koje nije lako dati odgovor kada se čovek stavi u poziciji roditelja.

To je istina, ali ipak roditelji su glavni primer tu..
Heh, da.. ne volim izgovore, al' opet, koristim ih.. sto je ipak jadno.. al' jbg.

Svako je to radio.. Ali naravno, to ti zavisi od dece sa kojom se druzi, u vezi cega roditelji i nemaju bas kontrolu, (niti bi verovatno trebali da imaju, osim ako nisu bas, bas neki sljam deca, sto kod mladjih obicno nije stvar).

Nesto 'vako: http://www.dummies.com/how-to/content/teaching-honesty-and-responsibility-to-your-childr.html

Ima toga dosta po netu, pa vredi krenuti od jednog sajta do drugog, dok ne pronadjes ono sto ti deluje najrealnije, i najrazumnije.
Sto se lazi tice: http://moms.popsugar.com/10-Signs-Your-Child-Lying-27332955 Dosta ovoga deluje tacno.

Javice se neko vec ko ima iskustva sa tim

Vidi ovako....za sada nisam imala priliku da ga uhvatim u nekoj krupnoj lazi, sve su to bile neke sitne lazi zbog igre i zbog svadjanja i tuce sa drugim decacima. Ne znam kako to da objasnim ali osetim u tonu njegovog glasa, po njegovoj faci da laze. Vrovatno me obrlatio nekoliko puta, da nisam skontala. Inace ga pazim kao soko i pratim svaki njegov pokret jer je sklon da pravi sranja, kratak mu je fitilj, dolazi cesto u konflikte (kao i sva druga muska deca u tom dobu).
Krupno me do sada nije lagao, ima samo 11 godina.

Ne reagujem ishitreno, i u startu posumnjam, ne bih se svadjala ni sa komsijama, prijateljima dok u sitna crevca ne ispitam slucaj.

Imala sam situaciju pre godinu dana gde je mali, sin moje drugarice dosao sa sljivom na oku, i rekao kako ga je moj sin udario "bez ikakvog razloga". Njegova keva je dosla zajedno sa njim, nadrndana posteno. Pozvala sam mog sina na suocavanje. Steki je rekao da ga je mali mamlaz zajebavao kako ima malu kitu (budi Bog sa nama) na sta je moj odgovorio da mu je mama glupa, klinac se zaleteo i kljucevima pokusao da udari mog sina koji se izmakao i opalio ga po oku. Pizdim od toga sto je ovog mog cale naucio kako da sakom odmah zapali po sred cela, ali jbg desilo se. Mali se i dalje drzao svoje price, mada je keva vec malo popustila. Posto se nije uverila pitala sam ko je jos od dece bio napolju, pozvali smo i tu ostalu dvojicu koji nisu imali kuda nego da potvrde pricu moga deteta jer je istinita. Na meni je ostalo da se izvinim za oko, jer mi je bilo krivo. Ali, ona i dalje ima neki stav prema mome sinu, vidim da je jako zamerila, vidim da mog sina gleda popreko, i kad ja nisam napolju Steki kaze da nece da mu se javi kad se on prvi javi, kao nije ga videla, nije cula....
Dakle ona je poverovala svom sinu, ipak, iako je dokazano da je laz, i ispada da je moj sin kriv.

Ja imam jednu manu, suvise sam svesna koga sam rodila, i uvek , a to se redovno desava, prvo posumnjam u njegove reci pa tek onda ako se ispostavi da je istina - istina odahnem da me nije lagao.

Kad su naši roditelji bili klinci, pa onda i mi, to bi bilo negdje u prošlom vijeku, u startu se vjerovalo više odraslom, nego djetetu.

Desi se neko sranje, ti iskukaš svoje. Ona druga strana, ako ju je bilo moguće nabaviti iskuka svoje - roditelji se pred nama dogovore kako je bilo i obe "roditeljske" strane zauzmu zajednički stav - a to je obično da smo oboje krivi (što je realno bio slučaj u 90% slučajeva), onda padne izvinjavanje i generalno ti ogade taj proces toliko da ubuduće poželiš da sam riješiš sve probleme.

Kad je škola u pitanju - mojima nikad nije padalo na pamet da se kače sa nastavnim kadrom oko mojih ocjena. Odličan uspjeh se podrazumjevao. Ako ti povremeno zatreba neka pomoć, tražiš, a to da li te učiteljica voli ili ne i da li te pravilno ocjenila na kontrolnom - e pa moji to nikad nisu komentarisali predamnom.

Ja kapiram da su moji mene prilično dobro poznavali, pa i to kad lažem. Generalno čini mi se da se nekad više bavilo djecom - nije bilo toliko šarenih stvari da obema stranama odvlači pažnju. Recimo znam da smo poslije svih filmova, serija, pričali - a šta bi ti onda? I šta misliš da je onda bilo?

Što se seksualnog zlostavljanja tiče - pa mislim da niko od nas nije odrastao a da nije vidio nekog matorca kako piša / drka u žbunju. Jednom prilikom kuma i njena ćerka (5 godina) su na ljetovanju naletile na čiku u kišnom mantilu. Nakon što im se dotični pokazao u svom svom sjaju - jedini kumin komentar bio je "Ju, siroče!". Nakon čega je dotični odgmizao u žbunje. Istog je kasnije navatala narodna milicija. Kuma je objasnila da na svijetu ima raznih ljudi, ali da budalama ne treba pridavati značaj. Ni kuma ni njena ćerka nisu očekivale ni dobile posebnu pažnju jer su bile zamalo zlostavljane.
To je bilo doba gdje djevojčice nisu nosile dvodjelne kupaće i uopšte klinci su uglavnom gologuzanski trčali po plaži.
Čisto sumnjam da je tad bilo više sexualnih napada nego sad.

onaj koga dijete uspije da  slaze taj ne bi trebao ni da ima djecu...

to oko toga... da ga mrzi uciteljica ili tako nesto slicno...
to nije laz...nego djeciji los osjecaj..strah ....
i djete se samo povjerava ....onome kome najvise vjeruje...a to su roditelji...
i ne treba to zanemarivati...

jer  to moze biti i neki nedostatak paznje...
znak jasan.... da zeli da privuce paznju..roditelja...


samo sto tupani od roditelja te njihove male strahove i osjecaje .. i bubice....zanemaruju....
i smatraju ....ne tako bitnim...

jer sta... oni su mali..sta oni znaju sta su osjecanja i sta je ovo ili ono...

s djecom treba biti stalozen i imati svo strpljenje svijeta...
i treba se staviti u njihov polozaj i na njihov nivo...
i iz njihove  perspektive im objasnjavati neke stvari..
da mogu to da razumeju...

ako ti njemu objasnjavas neke bitne za njega stvari ...koje njega kopkaju..
iz ugla odraslog covjeka /nece te ono nikad razumjeti...

sve u vezi njih treba ozbiljno shvatiti...i sve sto se moze provjeriti to i  treba odma provjeriti..

a i tako ce dijete da stekne dodatno povjerenje u roditelja..
pa posle kad malo odraste nece se ustrucavati ...bilo sta da pita..
i za bilo kakav problem  ....nece se ustrucavati ..odma da se obrati roditeju..pre svih drugih...

samo ljudi su neodgovorni..i sve te njihove bubice shvataju kao nesto beznacajno i sto  ce proci...

ko i u svemu danas..ljudi previse ulaze u anazlizu svega i svacega...i tu gube bit svga...svrhu svega...
previse citaju raznorazna shit stiva ..o odgajanju i vaspitanju djece..

samo me zanima kako su to nas sve tolike ...nasi roditelji i odgojili i vaspitali bez tih tolikih sranja...
i analiaza raznoraznih casopis  strucnjaka...

danas ne mozes da otvoris nijedan casopis/novine bilo sta....
da te ne bombarduju sa raznoraznim savjetima..
sve nesto...kako sta..s djecom treba....

pa to kad bi sve primjenio na djetetu..dijete bi izraslo u debila nevidjenog...

treba oprezan biti..djeca nisu igracke a ni zamorci...
tu nema popravnog....

kad pogresis...to moze da ostavi trag dozivotni na djetetu...

nije tesko provjeriti...bilo sta u vezi njih...

Ovakav stav je imala moja mama, sad ga imam i ja.

Ne, ne moze, tj. vrlo retko da moze. Bez obzira da li dete laze ili je uradilo nesto pogresno tesko je da roditelj bude bas objektivan. Jer eto, njihovo je dete i generalno mu veruju...

Ne bi trebalo, moral je nesto na cemu se i uce ta deca. Ako ga sakrijes jednom jer ukrade cokoladnu bananicu iz prodavnice ne trebas se cuditi ako to uradi ponovo jer mu nisi pokazao da to tako ne treba da radi. Mada obicno kod vaspitane dece i nema problema. Kod raspustene i razmazene ima...

Pa zavisi. Dete se od malena uci na autoritetu i pokusajima i pogreskama pa ako si popustljiv roditelj i vidi da moze to da mu "prodje" nece se libiti i da pokusa da slaze...

Pa, poverenje cak i sa decom se gradi od malena. Tako da ga treba vaspitati pravilno i poznavati ga dobro.

Citam ja vas, da se razumemo, da ne mislite naceo temu pa pobegao, nego ne stizem da odgovaram s mobilnog 

A da li je recimo opravdano za roditelja da "uhodi" ponasanje i postupke svog deteta pa ga posle preslisava, cisto da vidi koliko je spremno da laze? Kao jedan od pocetnih i preventivnih mera, u periodu sticanja poverenja.
Koliko vec time moze da izgubi detetovo poverenje i da okrene dete protiv sebe.

I jedno od mozda bitnijih pitanja, koja je najbolja reakcija roditelja kada uhvati dete u lazi?