Kako god, kakve plate godpoda zastitnici imaju, ne mogu, a da se ne zapitam ko ce narod da zastiti od njih? 

Onomad onaj Jankovic rece 350 000 dinara, trebalo mi 5 minuta da sklopim gubicu. A narod uzme da sere sto direktor kontrole leta ima veliku platu. Eeeee...

Mislim da on mora da ima istu platu kao predsednik ustavnog suda(mislim da je ta funkcija). U teoriji takva plata ima svrhu da on ostane nepotkupljiv, a kako je u stvarnosti...

U normalnoj drzavi te dve stvari ne bi trebalo da budu suprotstavljene.

Kada je vojska iznad zakona dodje do problema. Treba neko i silu da kontrolise  

Ja na to gledam kao na onu poslovicu sa vatrom. Dobar sluga, los gosodar. (ne bih bas rekao sluga pre ravnopravna institucija regulisana zakonom. )

da, ali samo papiru...

cak u nekim segmentima kao sto je americka mornarica mogu da izvrse sudjenje na brodu bez advokata i sudije, osude za veleizdaju i streljaju , vojska ima svoje zakone koja stiti sistem bas kao i drzava i ona je u svakoj drzavi ista

I treba malo vojnog puča, malo discipline u ovoj anarhiji...

REAGOVANJE – Miroslav Lazanski: Napad na mene je napad na instituciju izbora za Mis Srbije


Poštovani građani, kolege i civili,
Obraćam vam se u ovom odsudnom trenutku, kada se lome koplja i oštre mačevi, kada se vrše mučki i podli napadi na mene, a samim tim i na instituciju koja odvajkada uživa najviše poverenje u narodu. Govorim, naravno o izboru za Mis Srbije, čiji sam stalni član žirija još od 1995. godine.

Svi smo, naravno, svesni važnosti i ugleda koju izbor za najlepšu Srpkinju ima u svetu. Tim pre znam da ćete stati uz mene sada kada se protiv Vojske Srbije vodi ova prljava kampanja, kada jedan deo političke javnosti i političara pokušava da sruši sve ono što je u Srbiji dobro i lepo. Moja poruka svima njima je da Srbiju neće umeti i neće moći i neće uspeti da sruše.

Ljudi koji vode ovu kampanju protiv mene ne uživaju nikakvo poverenje u narodu i važno im je da se sruše sve institucije i sve te mlade devojke koje nas predstavljaju u svetu i ovo plemenito takmičenje koje je oduvek bilo.
Bez obzira na sve ono što je tek pred nama, Izbor za Mis će ostati i politički i ekonomski stabilan i tvrdim da će iz dana u dan biti sve jači.
Iza cele priče stoje određeni krugovi i u okruženju naše zemlje kojima ne odgovara da Srbija ima lepe i zgodne misice koje imaju sve veće poverenje građana. Tim interesnim krugovima smetam i ja kao neko ko je neraskidivo povezan sa Izborom za mis.

Stojim ovde pred vama i pitam vas – Kome smeta jak Miroslav Lazanski i jak Izbor za mis?
M. R.


Read more: http://www.njuz.net/reagovanje-miroslav-lazanski-napad-na-mene-je-napad-na-instituciju-izbora-za-mis-srbije/#ixzz3QL1mGD1W

 

Meni je zao sto postoji ovoliko naivnih ljudi. 

Razumem tajne u Rusiji, SAD ili Nemackoj, koje zapravo jesu tajne. Ima i tu spijunaze i curenja ali dobar deo tajni to ostane dokle je planirano.

Sa druge strane, pitati otkud novinaru pravo da pita nesto sto mu zakon omogucava u zemlji cije tajne znaju sve iole jace zemlje je licemerno. Dobar deo stvari stranci znaju pre nego sto neki od najodgovornijih ljudi u zemlji saznaju... u tom slucaju ne vidim problem da gradjani ove zemlje znaju to isto.

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Kako-verovati-povereniku.sr.html

   
Мирослав Лазански
Како веровати поверенику

Члан 415. Кривичног законика Србије регулише кривично дело одавања војне тајне. Зашто господин Шабић то игнорише?

Лаж је свесно изречена неистина. Наиме, тако су ме учили на факултету. Нисам очекивао да повереник за информације од јавног значаја господин Родољуб Шабић у ТВ емисији износи неистину, да манипулише, али изгледа да нам је таква јавна сцена.

Дакле, када сам пре три дана у емисији РТС-а „Да. Можда. Не.” упитао повереника за информације од јавног значаја господина Шабића у чему је то јавни интерес да подржи, са своје функције, захтеве агенције Бета и новинара Војкана Костића упућене Министарству одбране Србије по питању ремонта авиона „миг-29”, броја сати летења тих авиона после ремонта и броја обучених пилота на том типу ваздухоплова, господин повереник Шабић је изрекао неистину да је два пута од Министарства одбране тражио одговоре на сва та питања, између осталог и о цени коштања ремонта авиона „миг-29”, и да ништа није добио, да му из Министарства одбране ништа нису одговорили. И онда је господин повереник тријумфално из џепа сакоа извадио интервју који сам ја у децембру 2006. године направио за „Политику” са тадашњим командантом ваздухопловства и противваздушне одбране Србије генералом Драганом Катанићем. У том интервју из 2006. године генерал Катанић је рекао да имамо укупно 380 пилота и да очекује да просечан налет пилота буде у текућој години између 15 и 20 сати. И то је све од конкретних података. Просечан годишњи налет пилота означава просек налета свих пилота војне авијације: пилота транспортне авијације, пилота хеликоптера, пилота борбене надзвучне авијације, пилота ловачко-бомбардерских ескадрила. Неки од њих проводе у ваздуху више времена, рецимо пилоти хеликоптера, неки мање.

Повереник Шабић је у ТВ емисији тријумфално закључио да су из Министарства одбране били дужни да му дају тражене одговоре, јер ето, „на та је питања командант ваздухопловства већ претходно одговорио мени лично, па ту тајне више нема”. Да ли је повереник Шабић хтео да обмане ТВ гледаоце? Јер, питања која је 25. априла 2012. године Министарству одбране упутила агенција Бета и новинар Војкан Костић, позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, била су: колико је плаћен ремонт авиона „миг-29” 2007. и 2008. године, колико сати су ти авиони летели после ремонта, конкретно авиони „миг-29” са бројевима 18101, 18102, 18105, 18108 и 18301, колико сати су авиони „миг-29” после ремонта провели у дежурном систему ПВО, односно, у дежурној пари авиона, и колико је од момента ремонта авиона „миг-29” обучено нових пилота за летење на авионима „миг-29”, а који претходно нису летели на ваздухопловима „миг-29”.

Колико се та питања разликују од питања и одговора генерала Катанића у интервјуу „Политици” из децембра 2006. године? Обичан лаик, а не ваздухопловни стручњак, може на први поглед да закључи да се ради о потпуно различитим стварима, односно, питањима и одговорима.

Министарство одбране Србије је 27. новембра 2012. године писменим путем одговорило агенцији Бета, на личност новинара Војкана Костића, на питање о цени ремонта пет авиона типа „миг-29”: ремонт је коштао укупно 2.743.840.474,81 динара. Министарство одбране Србије одбило је да одговори на остала три питања Бете, питања која је у име Бете подржао повереник за информације од јавног значаја господин Шабић, јер би одговори на та питања угрозили елементе националне безбедности државе Србије. Одговоре на таква питања, колико имате обучених пилота за неки тип авиона, колико времена лете авиони после извршеног ремонта и колико поједини авиони проводе времена у дежурном систему ПВО не би дала нити једна војска у свету.

Зашто повереник Шабић у ТВ емисији износи неистину да Министарство одбране није одговорило на упит о цени коштања ремонта авиона „миг-29”? Зашто је господин Шабић управо сада опет покренуо то питање? Министарство одбране Србије је 27. јануара 2015. издало саопштење у којем се наводи зашто није одговорено на питања број 2, 3 и 4. Неки медији су то саопштење Министарства одбране пренели, неки нису. Исто то је за РТС саопштио и начелник службе за односе са јавношћу Министарства одбране пуковник Петар Бошковић.

Члан 415. Кривичног законика Србије регулише кривично дело одавања војне тајне, наређење које регулише дежурне авионе у систему ПВО степеновано је као државна тајна. Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја члан 9, став 3 каже да орган власти неће тражиоцу, у овом случају поверенику, омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако би се тиме озбиљно угрозила одбрана земље и национална безбедност. Члан 5 говори о законом заштићеним информацијама које претежу над интересом за јавним информацијама.

Зашто повереник господин Шабић све то игнорише? Зашто је у ТВ наступу манипулисао истином?
Мирослав Лазански
објављено: 01.02.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Neznanje-majka-drskosti.sr.html

ПОЛЕМИКА: ДВА ОДГОВОРА КОМЕНТАТОРУ „ПОЛИТИКЕ” МИРОСЛАВУ ЛАЗАНСКОМ
Незнање, мајка дрскости

Да би иоле озбиљно могао расправљати о овој теми, г. Лазански се морао потрудити да прочита бар два релевантна закона – Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закон о тајности података

Постоји стара паметна изрека „Није га мајка карала што се коцкао, већ што се вадио”. На њу ме неодољиво подсетила колумна господина Мирослава Лазанског „Како веровати поверенику?”, објављена у јучерашњој „Политици”.

Колумна је, зна се, последица нашег заједничког учешћа у емисији „Да, можда, не” Оливере Ковачевић. Морам рећи да сам већ приликом позива у емисију био помало изненађен кад ми је речено да ће један од саговорника бити и г. Лазански. Наиме, уз дужно поштовање према његовим другим евентуалним квалитетима, за „задату” тему – „однос власти према независним институцијама”, он је објективно некомпетентан. То је уосталом и потврдио јер му је током емисије водитељка морала објашњавати и неке елементарне ствари у вези са садржином закона о којима смо разговарали.

И својом јучерашњом колумном он олако покушава претворити у „ваздухопловну” једну тему која је неупоредиво озбиљнија, пре свега правна, и за расправу о којој он, што је и овај пут потврдио, није спреман и компетентан.

То да ли нешто представља тајну и ког степена поверљивости, напросто није питање чаршијског „здраворазумског” логицирања или „укуса” господина Лазанског, нити аргумената типа „ни у једној земљи на свету”, већ одредби релевантних закона. Да би иоле озбиљно могао расправљати о овој теми, г. Лазански се морао потрудити да прочита бар два релевантна закона – Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја (ЗСПИЈЗ) и Закон о тајности података (ЗТП). Он то, нажалост, очигледно није урадио.

Јер да је прочитао бар онај први, ваљда ме не би питао где сам препознао јавни интерес у захтеву који је агенција Бета поднела Министарству одбране. Знао би да наш закон садржи претпоставку постојања јавног интереса, да се он, дакле, не утврђује и не доказује. Напротив, само онај ко жели да оспори остваривање права има обавезу да докаже да постоје разлози за то.

Исто тако, само да је прочитао Закон о тајности података, морао би знати да је потпуно бесмислено његово „крунско” завршно питање у коме подсећа на одредбу члана 415. КЗ и „објашњава”, да цитирам, „орган неће тражиоцу, у овом случају поверенику, омогућити остваривање права на приступ информацијама”. Потпуно је несхватљиво, да не кажем трагикомично, да г. Лазански не разликује тражиоца информација (новинар, медији, НВО, грађанин...) од повереника који, ни у „овом случају”, ни у било ком случају, није тражилац информација већ другостепени државни орган који одлучује о жалби тражиоца. И то орган који по изричитим одредбама закона (чл. 38. ЗТП) има не само право увида у било који документ без обзира на степен поверљивости, него и право да наложи опозив тајности (чл. 25. ЗТП).

Да је прочитао закон, г. Лазански би морао знати да су у више одредаба Закона о тајности података утврђени формални услови за класификацију података којима се утврђује ко, под којим условима и на који начин врши класификацију, односно утврђује поверљивост и степенује је. Услови јесу формални, али су и апсолутно битни. Кад нису испуњени, класификација је незаконита. Информације о којима говоримо нису ни изблиза испуњавале те формалне законске услове, што би само по себи аутоматски требало да дисквалификује њихов „поверљив” статус. Ипак, има смисла позабавити се и материјалном страном проблема. И у том контексту занимљив је однос према таквим информацијама у досадашњој пракси, присуство тих информација у медијима и јавности уопште и слично. У том контексту сам у току емисије, што га је очито погодило, показао г. Лазанском копију његовог текста, односно интервјуа који је радио с некадашњим командантом ваздухопловства. Информације које се у интервјуу наводе, наравно, нису идентичне с онима о којима смо дискутовали, али су очигледно више него сличне. А и демонстрирао сам их само примера ради. Могао сам, разуме се, навести доста сличних примера. Могао сам, на пример, кад г. Лазански већ инсистира на посебној деликатности информација по „типу авиона”, да поменем и информације о потпуној неспособности за лет због проблема с акумулаторима за паљење свих наших авиона типа МИГ 21 и МИГ 29, које је г. Лазански добио и објавио уз додатну информацију да наши „орлови” и Г-4 нису опремљени радарима, те да сходно томе нема никаквог ризика пресретања приликом евентуалног ноћног „упадања” у наш ваздушни простор.

Могао сам али нисам, јер је то потпуно сувишно. Тема о којој сам ја говорио је ван полемике. Да до краја поједноставим – новинска агенција тражила је неке информације од Министарства одбране. Министарство их није дало. Агенција се жалила по закону надлежном органу – поверенику. По спроведеном поступку након прибављања изјашњења, Повереник је донео одлуку која је по закону за Министарство коначна, обавезујућа и извршна (чл. 28 ЗСПИЈЗ). Одлука је донета још пре више месеци, па је и питање г. Лазанског зашто „тек сад реагујем” бесмислено, тачније, оно је само јефтина политикантска инсинуација.

А оно на шта сам „сад” морао реаговати било је јавно саопштење Министарства одбране у коме Министарство „објашњава” необјашњиво. „Објашњава” да неће да поступи по одлуци надлежног органа која је по закону обавезујућа. Уређене, нормалне државе функционишу по законима. Кад мисле да треба, мењају их, али док то не ураде – поштују их. Због тога сам већ рекао да без обзира на то да ли је (не)поступање Министарства одбране последица непознавања закона или свесног настојања да се резервише позиција у којој ће Министарство само да одлучује кад хоће, а кад неће да поступа по законима ове земље, оно производи штету по нормално функционисање правног поретка, углед државе и, разуме се, самог Министарства. И немам шта томе да додам.

Повереник за информације
Родољуб Шабић
објављено: 01.02.2015.