Jutro posle... :: Romanticni kutak

Probudila sam se jutro posle.
Bio je petnaesti dan meseca februara, po pravoslavnom kalendaru Sretenje, inace drzavni praznik, juce je bio cetrnaesti dan, cetrnaesti...
Otvaram oci, iznad glave je prozor, svetlost, vidim cak i sunceve zrake, udisem punim plucima, kako divan dan, zatvaram oci, bljesak.
Njegove oci, njegov dodir, njegovo telo, moja imaginacija.
Ne, ipak treba da ustanem...
Podne, jedan sat, dva, tri...
Sumrak je na ulicama, telefoni ne prestaju da zvone, u redu sam, dobro sam, malo sam ko osamucena ali sve je uredu...ne necu u grad, hocu malo da budem sama...
Dobila sam poziv da dodjem na 'druzenje' connect-ujem se, gledam u ekrancice i kako se svetlo zelena zamenjuje tamno zelenom, ukljucila sam sve moguce chat programe, pricam, govorim, smejem se, ne prica mi se, ne kucka mi se, ne smeje mi se.
Uhvatila me je tuga, razbijam je sa milkom, slatko mi je, uzimam nesto gorce, pelinkovac, jedan, drugi, zasto ga je tata kupio?! ko da je znao da ce da mi legne. Pustila sam Barry White-a i pocinjem da se pitam zasto svaka njegova pesma kad si srecan zvuci veselo a kad si tuzan zvuci kao najtuznija balada?!.... ne pomaze mi ni promena zanra muzike, ugasila sam je, sad je tisina u sobi, prepustam se chat-u i na trenutak zaboravljam.
Postojim samo ja i moje reci na ekranu. Pisti mi telefon. Poruka. Jos jedna srodna, tuzna, umiljata dusa mi salje poruku. Za trenutak sam se razveselila, mozda je ipak sve ovako i bolje. Doci ce opet ti lepsi dani....
optimista sam.... ne.....to me je podsetilo na njega...
...cetrnaesti dan februara.... nas klub... nas konobar... nase pice... stojimo i gledamo se.... njegove reci jedva cujem kroz buku disko-funky-house muzike... 'ti si tako samouverena, imas toliko samopuzodanja, ti si sigurna u sve, cak i kad ne znas, ti si tako samouverena....' slusam a ne verujem...hvatam se za casu.... uzimam gutljaj... pogledala sam ga prodorno, blago se osmehnula i sapnula mu... 'ti si samo ljubomoran!'... hahahaha.... smeh... smeh jaci od muzike.... gledam u njegovo lice crveno od smeha (ili besa)... i onda sam se zapitala, zasto uvek kad nekog ostavljamo taj neko drugi tezi da nas povredi?!...
"...you're the first, the last, my everithing..." vraca me u stvarnost.... poceo je vec sesnaesti dan februara....
Peku me oci, ceo dan sedim i gledam u monitor misleci da ce mi neka cudesna ideja pasti na pamet, nadam se da ce mi neko sapnuti uradila si pravu stvar, niko ne sapuce.... idem u moje snove....
...trudim se da SAnjam ali opet 'pistim'.... zasto kad neko bude toliko iskren i kaze ono sto mu lezi na srcu niko ne poveruje, zar je toliko cudno sto je neko u stanju da voli?!, da tezi da bude voljen.... da li je toliko cudno sto neko zeli da bude sam?!...
...ostavljam ih sve u zabuni...idem da SAnjam... ljubim i volim vas sve...
...Jutro ili bolje receno kasno prepodne sesnaestog februara... budi me tup bol u stomaku, ili je u srcu... ustajem, tusiram se, vracam se u krevet, opet je sunce, zatvaram oci, placem, kroz jecaj se molim, ne znam ni kome, molim se, ili molim njega... Reci mi da nisam pogresila, reci mi da sam u pravu, reci mi da je ovako bolje, reci mi da ce sve biti u najboljem redu, reci mi.... vrati mi moje samopouzdanje, reci mi jos samo jedanput, reci mi da sam uradila pravu stvar. Molim te reci mi zasto osecam da je ovo prava stvar a moje srce te voli do ludila. Pokusaj da me shvatis, pokusaj da mi objasnis, zasto?! Zasto se osecam ostavljeno, napusteno, zasto te volim a ne mogu i ne smem to?!.. Molim te reci mi zasto!....