Jovo Kapičić napadnut na ulici :: Politicki ~ Geopoliticki forum

“Ништа људско није ми страно!”
– Карл Маркс

‘‘Шта ја сада да се мирим са неким коме сам брата убио’‘, изјавио је недавно Јован Капичић, ‘‘генерал Удбе у пензији’‘. Тим, и јавно изреченим ставом да би и данас починио све што и између 1941. и помирења југословенских и совјетских комуниста, Капичић, један од побуњеника који су ухапсили министра војног Краљевине Југославије Драгољуба Михаиловића, придружио се друговима попут Коче Поповића, Светозара Вукмановића Темпа или Милована Ђиласа, свих такође убеђених да су живели ако не у врлини, оно радничкој класи, или човечанству на корист.

Код Јована Капичића међутим (оца некадашњег кошаркаша Драгана, и деде глумца Стефана), морамо се запитати да ли би и данас убијао ‘‘народне непријатеље’‘? Јер ако је Флемингов Џејмс Бонд имао a license to kill, тајни и јавни агент Јован Капичић, један од Седам генерала Удбе који су у црно завили и свој ‘‘Монтенегро’‘, имао је, и користио, ‘‘право’‘ на истребљивање чак и особа с којима је имао само личне рачуне.

Да ли би, да може и сме, ‘‘пензионисани генерал Удбе’‘, убио и неке од оних којима се често јавно ругао у лице, подсећајући их да су само његовом милошћу живи? Сива емениненција и црногорске сецесије, Капичић као да још има више власти и утицаја у овој држави од Бориса Тадића, сина још једног ‘‘човека из сенке’‘. Јер, бивших тајних полицајаца нема – њихов посао престајући само смрћу у коју, осим у туђу, попут Јосипа Броза ни сами не верују.

Са Јовом, како му и данас у медијима тепају, срео сам се 1956. Десетогодишњак рођен и одрастао у првоборачкој породици, тада нисам помишљао да наш сусед у згради Савезних органа наспрам Саборне цркве има много тога на души, па и крви на рукама. Уз то, млађи син Драган му је ишао у одељење са мојим братом Браниславом а старији, Зоран, мој вршњак, долазио на клупу на рубу данашњег кафића Црвени Петао.

На Клупи су њих двојица стално причали о рок звездама, сањајући, тих раних 1960-их, о нечем престижнијем од своја два потпуно нова спортска аутомобила – једног белог, другог црвеног. Отац им је и тада возио луксузни мерцедес, симбол истог богатства и моћи као данас.

Комунистичком аскети, њихова неситост ми је сметала, иако се одакле им новац нисам питао. У Крају се причало да им отац продаје поклоњене слике Лубарде, Милуновића и сличних, а да у будванској кући коју су му дале власти Црне Горе држи ‘‘пикслу’‘ за покераше из Службе и Партије. Но да воли плажом да прошета грлећи увек нову малолетницу гледао сам својим очима, стидећи се уместо њега.

Да је слично чинио и гонећи ‘‘народне непријатеље’‘ чуо сам тек недавно. О томе се наводно чувају подаци у архивама Службе, уз имена девојака раздевичених у замену за животе својих очева, мајки, браће и сестара.

С Јованом Капичићем сам се стога и не хотећи сукобио после једног његовог интервјуа у београдском Аргументу, када је изјавио да презире Србе с њихове податности, преварности, ћифтинства, нискости итд. Да је, рођен у Италији као син избеглог дворјанина Краља Николе, и црногорски шовиниста знао сам и раније, али је заједништво из Краја надвлађивало много што-шта.

Но, чланак у новинама Ратка Дмитровића превршио је меру. Живети у Београду а хулити његове житеље није ми се чинило витешким ни по монтенегринском мерилу. Када сам се слично почео осећати у САД вратио сам се у Југославију, иако ми је недостајало око годину дана до стицања америчког држављанства.

Јовану Капичићу, једном од ‘‘чинилаца’‘ наше новије повести, одговорио сам зато да су за наводну моралну беду данашњих Срба (нарочито ‘‘Србијанаца’‘) најодговорнији он и слични из Службе и Партије – од ‘‘лијевих скретања’‘ 1941. до данас, масовним погубљенима и убиствима, још масовнијим утамничењима, неописивим неделима и притисцима, те изгоном из отаџбине – починиоци геноцида над народом коме и сами припадају. Ни Краљ Никола није наиме порицао да је Србин, већ се србовањем надгорњавао са Обреновићима и Карађорђевићима – и по њему несојима, тањевином, одродима и изродима.

После тог чланка повремено сам сретао Капичића на улици. Срећом, никад ни речи нисмо проговорили – и ја се чудећи како му нико макар од Голооточана није казао што у лице. Али, шта су жртве Новог светског поретка оличеног и у Јовану Капичићу преживеле знају само оне. Време када су породице затиране због само једног њиховог члана још траје у зазору људи које срећемо на улици, у градском превозу, или на пијаци.

Девет генерација (наспрам библијских четири) се зло отплаћује, тврде Срби, те и пример Капичића, и неупокојених му саучесника у још увек непризнатом и некажњеном злочину, упозорава на злу будућност наметану нам и преко њихове деце. Док чак и Словенци откопавају гробнице жртава комунизма, помињући бројке од преко сто хиљада, потомци српских тоталитараца никако да прежале жртве из Орићеве Сребренице – или Француза Бриса Татона. Да је Сребреница по свему судећи дело француске обавештајне службе – бар тројица чланова ‘‘Десетог диверзантског одреда’‘ Војске РС будући њени оперативци – и да је само нека Служба могла организовати убиство Татона они као да заборављају, ‘‘параноју’‘ препуштајући нама, sheeple, људима-овцама.

Хапшење Драже Михаиловића од официра Озне маскираних у четнике није, нажалост, ни прва ни последња сребреница, маркале или рачак наших живота. Растакање Срба започето аустроугарском подршком ‘‘Црногорцима’‘ у 19. веку и Албанцима почетком 20, па англоамеричком и еуропејском и једнима и другима те муслиманима, Хрватима, Словенцима, Македонцима, Војвођанима, Ромима и педерима у 21, као и поборницима ‘‘Друге Србије’‘ згрожене ‘‘примитивизмом’‘ Прве, природно води позивима на повратак капичићкој ‘‘учинковитости’‘. Србе, реметиоце, ваља свести на manageable proportions, праву меру, да никад више не угрозе лик и дело Волтера, Русоа, Робеспијера, Маркса, Лењина, Стаљина, Рузвелта, Черчила, Тита, Кардеља, Крајачића, Буша, Клинтона, Солане, Обаме, Капичића и сличних заговорника и заточника Поретка људске, а не Више промисли.

Eppur si muove! беше наиме казао један од њихових претеча, не схватајући да није битно да ли се земља окреће око сунца или оно око ње, већ има ли Господа као Личности. Јер, кривотворење фиксних тачака и лажима попут оне да је фашизам десница а не крвни и духовни изданак богоборачке левице није пут ка Познању, нити Сазнању.

Pax vobiscum! Ego te absolvo! скандирају стога заштитници људских порока и слабости док и етнички – од Срба, Влаха, Руса, Индијанаца… – чисте Историју, Точком који гази све пред собом.

Нови Свет Лепоте оличене Борком Павићевић или Миљенком Деретом, Истине таблоидима и телевизијом, Правде политизованим тужиоцима и судијама чека и нас, не супротставимо ли се, некако, Злу.

Смрт је извесна сваком али не мора бити пропраћена бедом, лажју, срамотом и поругом. Има погибија које уздижу и крепе преживеле, но у њих сигурно не спада и наша.

Отужно, а можда и смешно, невољу су неки приметили тек са нестанком кафана по центру града и ‘‘реновирањем’‘ преосталих до ишчезнућа. У кафиће, кинеске, индијске, шпанске ресторане, пицерије, није се ни многим напредњацима ишло. Збрисани беху и киосци с виршлама, јогуртом и мекикама, па с пљескавицама – готово да нема роштиља мимо Макдоналдса. И Скадарлија се стално реновира, поплочана облуцима да хини каква беше пре асвалтирања средином педесетих.

Затим су нам увели сплавове, на ‘‘просторима’‘ где је одувек било чврстога тла за све. Претходно су натурили позориште као мерило свеколике ‘‘културе’‘, народу који је презирао глумце, јер се претварају. Књижаре продају све осим књига, и већина нових штампане су латиницом, као и безмало сви листови, рекламе, и фирме. Музику нам одавно чини ‘‘посрбљени’‘ рок, унакажени ‘‘народњаци’‘ и хрватски шлагери. Српски језик се своди на пиџин а енглески муца. Словенци су нам укњижили ајвар и шљивовицу као свој ‘‘бренд’‘. Известилац Европске Уније за Србију је и даље Јелко Кацин, ‘‘џејми шеј’‘ из 1991.

Очито, није све почело са Јованом Капичићем и комунистима па се неће ни завршити са Биљаном Србљановић и Петром Луковићем. Завист кукаваца је неутажива: сопству верним сународницима испаћени Срби не могу да опросте што данас нису Западњаци – као што не одвише давно нису били ни Источњаци, нити бар Латини.

И не знајући, Јово Капичић и њему слични били су, и остали, одани бар једном – Марксовој крилатици с почетка овог огледа, коју је тај идеолог позајмио од Сократа, цитираног Платоном.

Јер већ двеста година се из англосаксонског – заправо, тевтонског ареала – свету натура ‘‘икона’‘ човека као животиње. Но за разлику од сличног анимистичког или шаманистичког једначења, које у сродности свеколике Творбе види разлог за поштовање (армаити предавестанске вере) свега живог и мртвог, видљивог и невидљивог, тварног и духовног, небеског и подземног, прошлог, садашњег и будућег, британски, амерички, а надасве јеврејски антрополози, психолози и социолози настоје на потпуној условљености људи од тварности, у себи и око себе.

Да је слично мислио и Георгиј Иванович Гурђијев, тајни агент и истраживач евроазијске езотерије, изјавивши да је човек обична машина, биолошки аутомат – но, остављајући могућност дисциплином досезног, појединачног доспећа у истински Живот – познато је многим нашим читаоцима.

Хришћани међутим верују да је Свет искупио Христос, историјским чином свога умирања и васкрсења – нико нам не објаснивши како је тиме поништио непојамне муке, страву и понижење избивања већине нас на Земљи. Јер што ће капичићи можда завршити у Хаду неће, колико осећамо и знамо, искупити ни једну сузу мога друга Мишка, као петогодишњака лишеног оца, послатог на Голи Оток због недела каква се нису замерала Другу Јову.

Заиста, Њима ништа људско није страно – под тим подразумевајући дарвинистичку антропологију, хришћанску ни случајно.

‘‘Шта је чоек а мора бит чоек?’‘ тужи Владика Раде. У масона и сличних скупина, с бркања узрока и последице, по буквално схваћеном начелу per aspera ad astra, муке, ужас а нарочито понижења улазница су међу Посвећене, чија је бит такође мајмунска, али ‘‘оплемењена’‘ карикатуралном апотеозом. Настрану наказност свих мистерија – од балсамовања старих Египћана ради пута у Онострано, до трпања покланих коња, робова, конкубина, злата, ића и пића у могиле скитских и хунских великодостојника – распетост између виђења човека као живине, и истинског Човека (богочовек бар Модернима поставши беспредметан) је Оно што, по свему судећи, твори Историју као Повест, Причу, то јест, Наратив о Смислу.

Ваљда је зато hazing (малтретирање) основа свих америчких ритуала за пријем у разна ‘‘братства’‘ или ‘‘сестринства’‘, и неизоставни део све западне војне обуке. Новак (регрут) се при том бескрајно кињи и понижава, да би му по пријему у ‘‘старе кајле’‘ исти они који су га дотле пљували, псовали, шамарали и на друге, веома домишљате начине обезличавали и обесмишљавали, насмејани пружили руку као своме – са иницијације која није ни сатанска, већ кукавна. Што су и Руси слично увели у своје оружане снаге само оправдава тврдњу Кавказаца да су и Руси Западњаци – и њихов смех на моју опаску да је основна невоља Руса што им Запад то не признаје.

Јер, да би било Одабраних (Изабраних) мора бити Одбачених и Недодирљивих те – с обзиром на ограничења Овога света – свака, ‘‘христолика’‘ синтеза једних у друге мора бити искључена.

‘’You’re either a leader or a follower,’‘ убеђивали су ме Американци са деснице. Да би их у том мишљењу својски подржали левичар Јован Капичић, или дисидент Милован Ђилас, не сумњам.

Глад капичића, борки павићевић, биљана ковачевић вучо, увереност да им све спада, да је њихова безочност што и врлина, да су њихове жртве ништаљуди самим тим што дозвољавају да им се наносе бол и срамота предочавају нам и лица њихових газда: планетарних полицајаца, неких већ преко четрдесет колена (рецимо, јеврејског Санхедрина) одговорних за хиљадугодишњи низ злочина, непочинстава, људождерства…

Пакао њихових душа смета једино другима, демони у Злу будући домаћи.

Они, немају куда ићи.

Но да погледамо нас, којима се вели да имају.

Достојевски, наиме, није описивао комунисте ни партизане, управнике Голог Отока нити директоре невладиних организација; његов Велики Инквизитор интелектуално је остварење и зато га тако радо наводе чак и амерички интелигенти.

Има ли, у белетристици, динкића, кацина, туђмана, соњи лихт, кандићки, тадића, батића, кораћа – непребројивог демонијума наше надреалне, кичерске стварности? Има ли писца кадрог да нам Их предочи, да видимо што иначе нисмо у стању – заслепљени, ужаснути њиховим неограниченим даром за ружно, лажно и неправедно?

Заиста, како је дошло до тога да од једног до другог еволуционог бољитка, све путем прогреса, доспемо до њих као властеле, господара наших живота и смрти, чак душа?

Јер, што казиваше Вилијем Блејк: ‘’They became what they beheld.‘’ У Паклу нема невиних, макар с присуства сатанизму. Из Аушвица нема преживелих, већ само опсталих.

И тога смо очевици.

Јасеновац је губилиште и садашњице – не тргнемо ли се, и некропола наше будућности.

Срећом, реинкарнације нема, али са капичићима није ни потребна. Сви снови о ‘‘бољем животу’‘’, тлапње о Новом Човеку (и сам бејах сковао такву крилатицу јуна 1968), о Небеском Јерусалиму, оностраном братству лава и јагњета, лоших и ваљаних, падају пред бескрајним понављањем Сна – Удруживања – Делања – Преврата – Тлачења – Срамоте – Стида – Сна…

Мора ли сваки усхит издушити до бесних аутомобила, насилне обљубе, борбе за положај, кочоперењa пред масама месечара и сумошесих?

‘‘Наша стварност’‘ – како је зваху Другови пре него им је умро Друг над Друговима – не мора то бити, ма колико нам је натурали. Угасите телевизор, не читајте штампу. Ако буде истинских вести, за њих ћете сазнати и без медија – штавише, упркос и мимо њих. Ни овај чланак не би био написан да се нисам полакомио да погледам чега има у НИН-у, годину дана пошто сам купио последњи број.

Има, срећом, и значајнијих тема од залуђивања Нас, жудних људсковине – и пошто нас разним тракалицима намамише у низине, да базамо асвалтом, под неоном.

Нови светски поредак није што и судбина. Из такве смрти нема васкрсења нити примера другима. Деца тог Поретка су мртворођена јер не знају за себе, камоли за сва хиљадугодишта својих предака – могућем се породу не радујући нити надајући.

Коме требају деца одгајена школом, невладиним организацијама и ‘‘духом времена’‘ – да макар симболично побију своје родитеље, не би ли наступио Миленијум безбриге, удобности, слаткоће и некажњивог разврата?

Можда је средњи век био мрачан, али је овај радиоактиван. Можда наши стари нису знали шта се дешава ‘‘у свету’‘, али јесу шта им је чинити при суочењу са сваким покушајем да их преиначе у нешто горе него што су дотле били. Бити назадан при срљању ка понору значи бити здрав. Бити свој у свету безличних, држати се наслеђа мртвих – по свим мерилима бољих од нас данашњих – јесте поштовање Бога, људи, свеколике Творбе.

‘‘У бескрајном простору и времену’‘, вели Ричард Докинс, професор на Оксфорду, ‘‘све је могуће. Зашто из тога Бескраја не би спонтано настао и свет?’‘

Али, зашто све те комбинације тврдокорно искључују Бога, кога медијска звезда Докинс – мимо сопственог навођења Хамлетовог обраћања Хорацију – проклиње с Његове недостатности?

Јер, ако победе Докинс и узети професор Хокинс, Тријумф Воље биће потпун, сва историја будући грешка, као и сваки поглед на рађање или залазак сунца.

Јер смисао који обезвређује и поништава сваки претходни није до бесмисао. Одрекнемо ли се сопствене и туђе прошлости остајемо што и јалове жене и ‘‘поносни’‘ мужеложници.

Нека, зато, живи не уступају пред неживима

‘’Man is made for joy and woe‘’, певаше Блејк. На нама је једино да живимо и умиремо као Људи, у свету у коме смо се нашли не питајући се низашта.

Бог дао, и узео.

http://www.srpskilist.net/gledista/o-pokajanju

За све, посебно за оне који нису прочитали ништа више од књеига из едиције ''научи да учиш''-''приручника за учење у војним школама''!

У градским књижарама типа делфи, појавила се књига:

А другарице и другови, значи, не верују!!! Smile