Mali Konjanik

Điha, điha, četir' noge,
sve četiri krute!
Điha, điha, mi idemo
na daleke pute!

Sedlo mi je od marame,
uzda od kanapa,
a bič mi je od očina
prebijena štapa.

Rago jedna, baš si lena,
zar te nije sram!
Al' kad nećeš ti da skačeš,
ja ću cupkat sam.

---

Dva zeca

Sedela je bez brige
naša mala Mira,
ručala je lepo
iz svojeg tanjira.

Blizu naše Mirice,
tu se premetalo
veselo i čilo
jedno zeče malo.

Sve dok jedno za drugo
nisu ništa znali,
veseli su bili
ovi naši mali.

Al' kad spazi Mirica
zeku pored sebe,
sva se usplahiri,
srce joj zazebe.

A kad zeka opazi
ovo strašno dete,
potrese ga drhat
od glave do pete.

Mira bi da pobegne,
al' kuda i kome?
I zeca je stego strah
pa človi pred njome.

Uh, goleme nevolje!
Uh, goleme bede!
Izbečenim očima
jedno drugo glede.

---

Pera kao doktor

"Gospodine doktore,
zvala sam vas amo,
lutka mi je bolesna,
gledajte je samo.

Pipnite joj obraze,
pipnite joj čelo,
meni se bar čini,
užasno je vrelo!"

Doktor sedi ukočen
sa ozbiljnim mirom,
pipa bilo lutkino,
pa drma šeširom:

"Influenca velika,
al' umreti neće,
nemojte je ljubiti
da na vas ne pređe.

Lek ću joj propisati,
prašak svakog sata,
uz to nek' je protrlja
vaša baba Nata.

Limunadu pravite
u vel'kim čašama,
ako joj se ne pije,
popiću ja s vama."

---

Mali brata

Dočepo se mali brata
očevoga sata,
a sat je od zlata
pa ima i vrata,
- ala je to lepo!

A na uvo kad ga metne,
tad se čuje neka zveka,
sat govori: tika-taka!
Brata misli: hoće mleka.
- Ala je to mudro!

Zalio ga slatkim mlekom
nekoliko puti,
brata misli: sat se najo
pa sad zato ćuti.
- Al' se razumemo!

Sad su puni obadvoje,
i satić i brata,
obadvoje sada ćute.
A kad dođe tata,
- al' će biti gužve!

---

Pačija škola

"Jeste l' čuli, kumo,
- verujte, bez šale -
otvara se škola
za pačiće male."

Tako je i bilo,
- verujte, bez šale -
otvori se škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na klupama stoje,
stari patak metno
naočare svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo, -
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom;
učio ih učio
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al' se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala:
- ga, ga, ga, ga, ga!

Mali Jova

Mali Jova jedio se
što je tako mali,
popeo se na stolicu
pa se, visok, hvali.

Jedio se mali Jova
što nema brkova,
nagario nausnice:
"Sad sam čika Jova!"

Mali Jova silom htede
da je čovek stari,
pa metnuo preko nosa
neke naočari.

Od kudelje napravio
dugu sedu bradu,
a ogrno dedin prsluk
da ga ne poznadu.

P' onda reče: "Poč mi dajte,
vi, koji ste mali!"
A drugovi, kad videše,
svi ga ismejali.

Mali Jova pokunji se
od srama i stida,
a evo ti starog dede,
pa mu prsluk skida:

"Dole, Jovo, sa stolice,
skidaj naočari,
utri brke, skini bradu,
ti još nisi stari!

Svašta ima svoje vreme,
onda lepo liči,
što j' od Boga kome dato,
nek se time diči!"

---

Materina maza

Ima dete u selu,
ime mu je Laza,
al' ga zovu drukčije:
materina maza.

Kad sva deca ustanu,
on i onda spava,
kad ga zovu u školu,
njega boli glava.

Kad ustane, ne ume
da se sam obuče,
ne sme da se umije,
ište vode vruće.

Kad ga žulji cipela,
on cipelu tuče,
tad ga ruka zaboli
pa onda jauče.

Kad mu dadu jabuku,
on bi hteo šljiva,
kad mu pruže pogaču,
onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,
plače i zapeva:
"Jao, jao, pomagaj,
iziće mi creva!"

Kad je suvo, zamesi
blata pa se kalja,
kad ga mati pokara,
legne pa se valja.

Kad mu uspu tarane,
on bi jeo riba,
kad se ribe najede,
tad ga boli tiba.

Pa zato ga ne zovu
po imenu Laza,
većem jadno, žalosno:
materina maza!

---

Srda

Ja se često namrštim
i stanem za vrata,
pa se srdim i srdim
po dva do tri sata.

Pitaju me i otac,
i tetka i mama:
"Šta je tebi, Evice?"
- Ja ne znam ni sama.

A kad čelo razvedrim
(to me stane truda),
onda pitam samu sebe:
"Što si bila luda?"

---

Uf!

Uf, muzike gadne,
uf sramote velje!
Gledaj kako plaču,
kako se krevelje!

Pružite im ogledalo,
nek vide izreda
da l' to deci dolikuje,
kako to izgleda.

Nit ih kogod psuje
nit im čini žao.
Zašto onda plaču?
- A ko bi ih znao!

Nit su gladni, žedni
nit ih štogod boli,
takve knjeze niko,
baš niko ne voli.

Od ovakvih lica
svi se živi klone.
Ovakvoj se deci
ne daju bombone.

---

Leni Rava

"Nisam nešto voljan," -
reče leni Rava,
iznese ćilimac,
pa leže da spava.

Kad je ust'o on se
seti šta je sniv'o;
snivao je da je
rasadnik zaliv'o.

Mrzi on i u snu
što mrzi na javi,
pa zlovoljan poče
češat' se po glavi:

"Kad u bašti radim,
umorim se jako, -
moram opet leći
da s' odmorim malko!"

Kako bi to stajalo

Kako bi to stajalo
kad bi čovek zreo
najedared seo
na drvena hata -
pa da se klimata?

Kako bi to stajalo
kad bi stari deka
napio se mleka
pa zavijen u jastučak -
prespavao ručak?

Kako bi to stajalo
kad bi mesto đaka
spremala se baka
da u školu pođe -
među decu dođe?

Kako bi to stajalo?
Pogodit' je vrlo lako
stajalo bi isto tako
ko što stoji Kržljaviću Ljubi -
cigara u zubi!

---

Kupanje

Ala je to divota,
kad se ko okupa!
- što se ne bi kupali,
voda nije skupa.

Moramo se kupati,
prljavštinu stresti,
- nečistoća navlači
rđu i bolesti.

Zato j' majka spremila
vodu, ali mlaku,
zato je okupala
svoga malog Laku.

A sad veli: "Cicu mi
puštati ne smete,
jer će mislit' da je sir,
poješće mi dete!"

Kucovu je slobodno,
nek se zaigrava,
on će Laku čuvati
kad legne da spava.

A stariji, Andrija,
on se većem svuko,
što ga već ne kupaju,
čisto bi se tuko.

Čekaj, čekaj, Andrija,
dok obrišu Laku,
ti ćeš onda dobiti
drugu vodu mlaku.

Laka će s' u kolevci
topiti od slasti,
a što bude snevao
neće nikom kasti.

---

Zašt' je vojska ućutala

Igrala se deca mala
boja i vojnika,
a u boju ima uvek
vike i usklika.

Dušmana su nadjačali,
grad su mu oteli;
pobeda je njina bila,
njom su se zaneli.

Pa eto ih, vratiše se
još od boja vrući,
vratiše se pod zastavom
kući pevajući.

Al' u sobu kad uđoše
sa teškoga puta,
najedared cela vojska
ko nema zaćuta.

Mogao bi čovek čuti
kako raste trava. -
A zašto su ućutali?
- Mali braca spava!

---

Čupoglavac iz kutije

Otvoriše kutijicu
Janjica i Nata
koju im je sa vašara
sinoć don'o tata.

Iz kutije iskočio
čupoglavac mali
pa je stao ko da pita:
No - što ste me zvali?

"Zvali smo te - da nam pevaš",
htede reći Janja,
htede reći, al' ne može
od teška smejanja.

A Nata bi rado rekla:
"Ja te nisam zvala!"
Al' od straha stisla joj se
ta ustašca mala.

---

Mali div

Ja sam sada najveći
u svoj okolini,
svi ste moji dečaci, -
tako mi se čini.

Ima ljudi visokih,
al' ovakvih nema:
i moj otac sad bi mi
bio do kolena!

Pop'o sam se na drvo, -
to je cela tajna,
al' ta moja visina
neće biti trajna.

Moram sići, gladan sam,
kraj će biti hvali,
pa ću opet, ko i pre,
biti dečak mali.

---

Evo naših lasta

Evo idu, kao zvani,
naši lanjski sukućani.
Evo naših lasta mili',
baš smo vas se zaželili.
Hod'te hod'te, ptice vite,
da s' od puta odmorite!

Hod'te, hod'te, gosti moji,
vaše staro gnezdo stoji!
Porušit' ga nismo dali,
mi smo vam ga sačuvali.
Ne idite drugoj strani,
hod'te k nama ko i lani!

Pod našim je krovom mirno,
niko nije u vas dirno.
Mi pevamo i igramo,
al' se nikad ne svađamo.
Živećemo u radosti, -
dobro došli, naši gosti!

Dete i leptir

Dete

Leptiriću, šarenčiću,
hodi k meni amo!
Evo imam lepu ružu,
omiriši samo.

Leptir

Ja bih došo, al' se bojim
kakve igle klete.
Stisnućeš me, probošćeš me,
p' onda zbogom, svete!

Dete

Neću, lepko, neću, lepko,
života mi moga.
Samo hoću da izbrojim
kol'ko imaš noga.

Leptir

E, pa to ti mogu kazat'
i izdalje malko:
leptir ima šest nožica.
- A sad zbogom, ranko!

---

Kako je žabac stekao brkove

Žapčeva je žalost stara
i golema,
što na telu svom nijedne
dlake nema.

Al' jedared, posle takvih
briga mnogi',
približi se jedan pauk
dugonogi.

Sad će mu se ispuniti
želja pusta,
te pauka odmah zgrabi
- pa u usta!

S obe strane noge vire
paukove, -
ponosito žabac suče
brke nove.

---

Žaba čita novine

Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja

Da novine čita
to vam slika kaže
al' ne mož' da nađe
što joj oči traže.

Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.

---

Magarac i frula

Pogledajte našeg malog Đuricu,
od trske je napravio frulicu.
Svirao je lepo, sitno, šaljivo,
a magarac slušao ga pažljivo.

Đurka misli magarcu se prohtelo
pa bi i on da posvira veselo, -
tu mu radost zakratiti ne htede,
pruži frulu, magarac je - pojede!

A po tome zaključiti valjda smem
da magarac ne uživa ni u čem.
Magarac se ne zna lepše provesti,
on prezire što ne može pojesti.

---

Aratos takve ljubavi

Sestra Jeca
i njen bratac Neca
dobili su zeca.
Sestra Jeca
i njen bratac Neca
baš su luda deca!

Već ne znaju šta će s njime
u vel'koj radosti;
vuci tamo, vuci amo, -
pucaju mu kosti.

Zeca vole, - ali kako?
da je zecu naopako:
bratac za rep vući stade
da mu vode dade;
za uši ga vuče seka
da mu dade mleka.

Teško zeki kad je pao
u te četir' šake! -
pa se mora ratosiljat
i ljubavi take!

---

Vrabac i mačka

"Gde ćeš, vrapče, zimovati?"
- pita mačka vrapca stara.
"Ovde, onde, -
tuda, svuda!"
- tako vrabac odgovara.

"Gde ćeš, vrapče, danas ručat?"
- pita mačka vrapca stara.
"Na kraj šora,
navrh ora!"
- tako vrabac odgovara.

"A gde ti je konak, vrapče?"
- pita mačka vrapca stara.
"Šta te briga?
Pogodi ga!"
- tako vrabac odgovara.

"Znaš li, more, zašt' te pitam?"
"Jer si mačka, a ja ptica!"
- To je reko
pa uteko, -
osta mačka tužna lica.

---

Ala su to grdne muke...

Ala su to grdne muke,
tako gledat' u jabuke!

Jabuke su tako blizu,
samo usta da zagrizu.
A lepe su, rumene su,
a slatke su, medene su,
samo ruke da su duže, -
kad bi mogle da se pruže!
Ili da je trska kaka
il' udica i pecaljka, -
ili vetar da nasrlja
pa da koju dokotrlja.

Ala su to grdne muke,
tako gledat' u jabuke!

Brodari na vezanom čamcu

"Zbogom, majko, mi idemo!" -
"Ako bog da tako?" -
"U Aziju, u Afriku
i još dalje malko.

Zbogom, majko, lađa s' kreće!
Mi smo sad brodari.
Što je more tako plitko,
to ništa ne mari.

Iz Azije donećemo
datula, smokava;
iz Afrike jednog malog
tigra ili lava.

Gde najlepšeg bude cveća,
uzbraćemo stručak,
vratićemo s' jošte danas -
i to baš na ručak."

---

Dobri susedi

"Dobar veče, susedice!
Uh, ala sam žedan!
Bi l' mi dala malo vode,
samo gutljaj jedan?"

"Hoću, hoću, - drage volje,
voda nije skupa.
Kad si žedan, evo ti je,
evo cela ćupa."

"Hvala, hvala, susedice!
E, baš se razblaži'.
Kad vam od nas što zatreba,
samo meni kaži."

---

Naš junak

Pogledajte amo,
deco, sa svih strana,
eto, to je naš čuveni
junak od megdana.
U ruci mu koplje,
kome nema para
(ništa zato ako je
oklagija stara).
O bedru mu sablja,
ni njoj nema mane
(slučajno je opasao
sad sa desne strane).
Na glavi mu klobuk,
s njime paradira
(na slici se ne vidi
da je od papira).
I trumbetu ima
kad treba da svira
(dok ne stekne svoju četu
sam se egzercira).
Na avanu stoji,
na sve strane varda, -
ko ga pita, odgovara:
"Ja sam avan-garda!"

---

Mali filozof

Ljuljao se, ljuljao
naš veseli druže,
najedared, - eto ti ga,
prekinu se uže.

Tom kolaču, verujte,
nije se ni nado;
da je bilo malo više,
i većma bi strado.

Al' on zato ne plače,
filozof je pravi,
sedeć' mirno na zemlji
češka se po glavi.

---

Aca guščar

Još sam nejak, još sam mali,
zato su mi guske dali
da ih čuvam, brigu moju,
da ostanu sve na broju.

Ako budem dobre sreće,
pa kad budem momče veće, -
tad će čuvat' braca Aca
čopor svinja i prasaca.

Neka, neka, Bog će dati,
još ću i to dočekati
da proteram kroz dolove
same krave i volove!

---

Vetar

Ja sam vetar, dižem prah,
zar vas nije, deco, strah?!
Sad sam dete ko i vi,
pa ćarlijam kojegdi;
sad sam vihor, momče holo,
igram kolo naokolo;
sad vam cičim kao guja,
sad sam vetrić, sad oluja.
Zatvorite prozor, vrata
da vas vetar na zamlata!
Ja sam vetar, dižem prah,
zar vas nije, deco, strah?!

---

Poziv u komendiju

Javljamo ti ja i Mija:
sutra biće komendija.
Neka dođe kome prija
kalamandarija.

U trumbetu ja ću svirat',
Kastor će mi sekundirat.
Malog mopsa većem uče
da skakuće kroz obruče.
Stevica će pamuk jesti
pa iz usta trake presti.
Anđelija biće dama
u dugačkim haljinama,
pa će igrat' na štulama.

Andrija će biti deda,
brada će mu biti seda,
pa će da nam pripoveda
o zelenom žapcu,
o crvenom vrapcu.
Joja će se pajac zvati,
- on se ume premetati.
Krajcara se plaća samo,
požuri se dok imamo
još sedišta,
- lutka neće platit' ništa.

---

Koncert

Na ovoj je slici
jedna vešta ruka
nacrtala mačke
celog komšiluka,
kako drže probu
svog krasnog mauka.
Vitlaju se čile
od krova do krova,
raskidaju sanak
zemaljskih sinova, -
tu ti ima raznih
i čudnih glasova.
Tu ti ima skale,
trile svakojake, -
no, sačuvaj, Bože,
harmonije take!
Ali crtač mora biti
baš đavolan pravi,
jer eno pred mačke
još i note stavi.
Tim je hteo na sliku
šalu da namota, -
ko, bajagi, mačke ne bi
umele bez nota!

---

Patak i žabe

Ako ste dokoni
pročitajte ovo:
patak ukraj bare
držao je slovo.

Slušale ga žabe
velike i male,
slatke su mu reči
jedva dočekale.

Govorio patak
o vrlini mira
i da niko nikog
ne treba da dira.

Svako ima prava
da slobodno živi,
ne sme tlačit' one
što mu nisu krivi.

Sloga, mir i ljubav
blagoslov je pravi,
zato neka niko
nikoga ne gnjavi.

Slušale su žabe
ovo krasno slovo,
kad patak ućuta,
desilo se ovo:

Jedan žabac mali
pobliže je stao, -
a patak ga zgrabi,
pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
i naučit' dade:
hulje lepo zbore,
al' nitkovski rade.

Napomena materi

Naša mala Juca
Sa stolice muca:
¨Mati, mati, mati,
Znas kol'ko je sati?
Zdlavo mlogo kuca,
Tleba da se luca;
Gladna sam vec i ja,
Gladna je i kuca,
Pa i ptica peva,
I njoj klce cleva.¨


Nece macka da se sigramo

Ala je ta mačka!
Ceo dan je grdim;
Al' sad mi je došlo
Da se već rasrdim!
Nosim je ovamo,
Nosim je onamo,
Pokažem joj knjigu:
¨Hajde da čitamo!¨
U knjizi su slike,
Ona i ne gledi.
¨Pa kad nećeš da čitaš,
A ti malo predi!¨
Neće ni da prede
- A još kako ume -
Što god rečem čini se
Ko da ne razume.
Ogrnem joj ćebe,
Strese ga sa sebe;
Ja joj pružim lutku,
Ona je ogrebe.
¨Ako hoćeš, evo ti
Moj šeširić mali!¨
Tek joj metnuh na glavu,
A ona ga svali.
Pa zar vredi takav stvor
Da se s njime družim...
Došlo mi je, Boga mi,
Da je majci tužim.



Zeka,zeka iz jendeka

Skoči zeka iz jendeka,
Pa po snegu lako prti.
Za njim skoči drugi, treći,
A za trećim i četvrti.

Po ćilimu belom skaču
Jedan drugom na krkaču;
Premetnu se preko njuške,
Valjaju se poleđuške.

Gurkaju se u tom trku,
Ćuškaju se u tom huku,
Ko ih gleda ne mož' znati
Igraju l' se il' se tuku.

Gledao ih lovac stari,
Pucati mu beše žao.
Uze listak knjige bele,
Pa je zeke - nacrtao.

Zeka, zeka iz jendeka,
Danaske si srećan bio!
Danas ti je - dece radi -
Stari lovac oprostio.


Zimska pesma

Zima, zima - e, pa šta je,
Ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!

Hajd napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Vi'š en' onde navejo je
Čitav bedem, čitav breg.

A šta može zima meni,
Šta mi može, šta mi sme?
Nek mi nosić pocrveni,
Eto to je, to je sve!

Seka Zorko, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red;
Sad ćemo se zagrejati -
Čučni samo na taj led!

Gle sad žive železnice -
To je trka, to je let!
Zbogom, ptice krilatice,
Naš je sada ceo svet!

Iz nosa nam para liže,
- Hajd u goste ko je zvan! -
A Campa nas jedva stiže -
Tika-taka, ¨ajzliban¨!



Velika devojka

¨Gle kako je Jojka
        Velika devojka!
Evo joj je ruka
        Stigla do jabuka!¨

Na to Jojka dovikuje,
        Čisto malo ljuta:
¨Ta nisam ja velika,
        Ja sam podignuta!¨


O misu

Reduša je nešto vrlo ljuta -
Bežite joj s puta!
Više, praska, psuje, kara
I ovako progovara:
¨Eto, vi'iš,
Taj prokleti miš!
Evo opet nove štete,
Glete, glete!
Ta to je strahota
Od tog malog skota!
Gde oseti malo jela,
Hladna, vrela,
Taki skoči
Da s' osmoči:
Pečenice
Zaštipkuje,
Kobasice
Desetkuje.
Pa kol'ko je mali,
Zaklopce strovali,
Progrize mi vreće,
Pojede mi sveće,
Po ormanu šeta,
Brava mu ne smeta,
Na kačici rupu stvori -
A nikad se ne umori.
Al' počekaj malo,
Sad mi j' na um palo:
Ne bojiš se vike,
Ne bojiš se psovke,
A da vidim hođeš li se
Bojat mišolovke!¨
Ko na laki krili'
Do dućana zađe,
pa za časak tili
Mišolovku nađe.
Trči kući bez obzira,
U nju tura parče sira,
Pa se smeje vraškoj spravi;
Usred sobe na zemlju je stavi
I vrata zabravi.
Al' evo ti miše
Da sir omiriše,
Već mu čudno
Zazubica raste,
Brci mu se smeše -
Sad će da s' omaste!
Uši ćuli, kuša sreću,
Pa premišlja: Hoću! Neću!
Hoću, neću - hoću!
To je bilo noću.
Svaka duša spava -
Sad je zgoda prava.
Pa se zguri,
Pa zažmuri,
Glavu turi
Da projuri
Kroz te žice
Nesrećnice.
A kad stiže
Siru bliže,
Od miline sav se topi -
A klopka se sklopi!
¨Jao, jao, jao!
Sada sam propao!¨
Pođe desno - nema kuda,
Pođe levo - žica j' svuda,
Levo, desno, svud je žica,
Svud je žica, nesrećnica!
Tu je plako, tu je ciko,
Al' mu pomoć ne da niko.
A kad jutro svanu,
Otvori se soba
I reduša na belome danu
Vide svoga roba.
Pa mu veli: ¨A gle, mijo,
Gde si se ti skrio?
A da nisi tako lakom bio,
Još ne bi dolijo!¨

Јован Јовановић Змај - из ,,Ђулића увелака''

II

Болна лежи, а нас вара нада:
оздравиће, оздравиће млада!
Наша нада-сен празнога сена-
поседасмо поред одра њена.Ми и сену верујемо слепо.
-Она моли:
,,Причај ми што лепо!''

Гладећ косу са чела јој врела,
смишљам шта би радо чути хтела.
Што ј' најлепше радо бих јој низо:
Видиш, душо, пролеће је близо.-
А њој свану:
.,Пролеће је близо.''

Небо ће се заблистати блистом,
гора ће се заоденут листом,
сунце синут како није давно,-
одазва се:
,,Ох сунашце славно!''

Оживеће у лугу славуји,
сва ће гора песмом да забруји.
Она шапну:
,,Ох мили славуји!''

Дић' ћемо се фрушкогорском рају,
ићи ћемо све у загрљају,
пландовати по оном буквику.
Она рече:
,,Ти ћеш носит Смиљку!''

Гледаћемо лишће и дрвеће,
брати ћемо јагоде и цвеће,
дивећи се планинскоме миру,
стићи ћемо белом манастиру;
па у храму, где су рајски зраци,
молићемо с' Богу-
,,И Божијој мајци.''

Знаш у хладу, испод оне гране,
бистри извор где смо били лане,
кажу да је из вилиних двора,
од њег' болник оздравити мора.
,,Оздравити мора...''

Кад с' окрепиш на томе студенцу,
тада ћемо поћи горе к венцу,
ићи ћемо стазом и вијугом,
ићи ћемо пропланком и лугом,
оном вису,-
,,Што је небу близу.''

Откуд видиш на све четир' стране,
даљна места, њиве и пољане;
лево Дунав, Банат, Бачка мила,
Авала се десно заплавила,
а подаље ти брежулци сиви,
то је Босна- и ту Србин живи.
,,Је ли,- Србин живи...''

То је рекла па је задрхтала;
очи свела, па мирно заспала.
-Гледамо је, шта ли Боже сања,
уморена од тог путовања.

Ми стојимо- мира јој чувари,-
гледећ' лице како јој се жари,-
а том жару допирују хлада
уздисаји нашег празног нада.

Јован Јовановић Змај - из ,,Ђулића увелака''

IX

Кад сам био на твом гробу,
замириса мир босиљка,
а мени се причу гласак:
,,Шта ми ради моја Смиљка?''

Твоја Смиљка, сиротанка,
још не може ногом стати,
а отац је зборит учи,-
прва реч ће бити: Мати!

Кад узмогне ногом стати,
кад научи матер звати,
довешћу је гробу твоме,
ту нек каже: Мати, мати!

Ох, како ће на те гласе
црна гуја јада мога
упити се, стегнути се
око срца рањенога!

Па ће можда смртним стегом
раздробити сву теготу,-
ви'ш, како су лепи нади
што ме држе у животу!