Jutra sa Leutara - O mrznji

Jovan Ducic



   Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja
i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika,
onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste
strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost...


   Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve
vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko
za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbeza-
zlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i
najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije
srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.


   Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu
porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog
psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg
je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto
je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve
mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje
da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili
zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.


   Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju,
stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi "drukciji covek"
moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito
po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi
antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete
videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana,
nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi
najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred
jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i
iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti
koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice
pre svega iz straha.

Jutra sa Leutara - O razocarenju

Jovan Ducic



   Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranije
nije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po puno
svojih strasti, ukusa i navika.


   Prvo sto coveka ozlovolji prema zivotu, to je nesumljivo njegova
borba za opstanak. To bi znacilo da coveka najpre ozlovolji prema
zivotu rad koji je u najvise slucajeva naporan, cesto i veoma mucan...
Kad ljudi ne bi morali gladovati ne radeci, nikad se ne bi prihvatili
posla... Drugo, coveka ozlovolji prema zivotu njegovo osecanje da je
sve prolazno, a prema tome, i sve besciljno. Odista, sve sto covek
uradi, to vremenom sam pojede ili sam poobara; a svako zna da sve sto
su jedni pre nas uradili, drugi su to docnije oporekli ili ponistili...
Trece: coveka ozlovolji prema zivotu njegov strah od smrti, od bolesti,
od sirotinje, od starosti, od ljudi, od zivotinja.


   Niko nije sebe drzao potpuno srecnim zato sto je nesto veliko
ostvario, cak se nije osecao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak
najbolnije covekovo razocarenje, to je kad izgubi veru u svoje
sopstveno delo.


   Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a
ne prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi i
osecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,
koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jer
zaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanosti
nerava.


   Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i u
propast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nije
bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno veliki
mucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.
Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanja
bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoga
nista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i ne
postoje, i od neprijatelja kojih i nema.


   Covek celog zivota moze da pravi dobrote ili zloce, ali je pitanje
da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno
sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba
znati da se covek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu.
Preporucujem vam da od jednog coveka imate stoga na umu uvek njegov
najjaci potez u zivotu, nekakvu njegovu narocitu akciju, dobrotu ili
zlocu, i da se opredelite prema tome, jer je covek u tome glavnom
potezu stavio i izrazio i celog sebe.


   Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, to
je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleon
je mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili
slusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odista
rodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.

Jutra sa Leutara - O strahu

Jovan Ducic



   Jedni su pisci tvrdili da je coveku urodjena dobrota, a drugi da je
coveku urodjena zloca. Medjutim, izgleda da je coveku urodjeno jedno
jedino osecanje, a to je strah od zivota. Covek se na ovom svetu
boji svega, i velikog i malog, insekta koliko i lava, zlih reci
koliko i zlih bolesti, hladnoce koliko i vrucine, starosti koliko
i sirotinje. On se boji uci u pustu sumu, i ostati u praznoj sobi.
Covek je zbog toga straha rodjen nezadovoljnim i melanholicnim. A
postao je i prestravljenim od onog trenutka kada je opazio da je
okruzen zivotinjama jacim od sebe, medju kojima on jedini nema ni
njihov oklop, ni njihove rogove, ni njihove krupne zube, ni njihove
strasne kandze, a da je na zimi bez toplog krzna, i da je mekog
trbuha.


   Zato i danas sve sto covek premasa, njega prirodno i uzasava. On
voli vlast, ali zato da bi on vladao drugim, a ne drigu njime; i on
postuje zakone, ali ne zato sto oni olicavaju ideal harmonije i pravde,
nego pre svega sto njega brani od jacega i lukavijeg nego sto je sam
on. U svakoj covekovoj hrabrosti ima pola straha.


   Medjutim, od svega na svetu covek se najvecma boji drugog coveka.
Dovoljno je da nocu vidi iznenadno na zidu ulice senku drugog coveka,
pa da premre od straha. On se plasi i kakvog nepoznatog glasa u sumi,
i necijeg koraka u sporednoj sobi. Covek se boji cak i coveka slabijeg
od sebe, i nepametnijeg od sebe. Plasi se i necije pretnje, i kad
unapred zna da je ona neostvarljiva.


   Zato se ljudi nikad ne trgnu ako kazete za nekog da ima puno svojih
mana, ali se uvek zainteresujete ako kazete da neko ima jednu manu.
Svako pritrci da cuje kakva je to jedna mana; jer covek koji ima
jednu manu, slabiji je od coveka koji ih ima stotinu. Istina, dogadja
se i da cesto nekog zavolimo bas zbog te njegove mane, ali i da drugog
omrznemo i zbog njegove glavne vrline. Uostalom, jedna mana i jedna
vrlina, to i jeste skoro sve sto cini sadrzinu covekove licnosti.


   Covekov strah od zivota je toliki da bi od tog straha i umro, kad
mu ne bi bio istovremeno isto toliko urodjen, i njegov optimizam i
volja za zivot. Coveka isto ovoliko mocna ljubav za zivot i ljubav
za stvari, dve impulsije neprestano zive u coveku, pokazuju da kad
njih ne bi bilo, covek bi otisao u ocajanje i ludilo. Kad covek ne
bi verovao u nesto drugo i jace od samog sebe, bez tog optimizma ne
bi nikad nista ni pocinjao. Covek takod veruje u Boga, u slucaj, u
pravdu, u svoju srecu, u tudju nesrecu. Da vojnici unapred ovako
slepo i ludo ne veruju da ce pobediti u boju, nista ih ne bi moglo
naterati da udju u vatru; a da svaki od njih ne veruje i da ce smrt
izbeci njega a druge mesto njega oboriti, nikad ih nikakav covek ne
bi naterao da podju napred.


   Osim toga, kao sto covek prirodno veruje da ce ipak druge ljude
u borbi nadbiti, isto tako uvek veruje i da ce druge nadmudriti. Stoga
niko ne bi svoju pamet menjao ni sa najmudrijim covekom, posto niko
za sebe ne veruje da je glup, kao sto niko za sebe ne smatra ni da
je ruzan, ni da je rdjav, cak ni da je plasljiv. Za svaki svoj nedostata
covek uvek ima jedno istinito ili uobrazeno opravdanje, koje njegov duh
podigne do utehe, i do satisvafakcije, a cak i do licne pohvale. Ako
je glup, on veruje da je drugi gluplji; ako je ruzan, veruje da je ipak
privlacan; ako je neposten, veruje da je takav samo stoga da bi sprecio
druge da budu jos nevaljaliji; a ako je plasljiv, veruje da je samo
oprezniji od drugih.


   Mozda je prava sreca sto pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli
ostali svet. Covek zivi celog zivota i u obmanama o sebi, i u
predrasudama o drugima, a to mozda cini sumu njegove srece na ovoj
zemlji. Jedan veliki deo sveta zivi na taj nacin spokojno u svojoj
lazi kao svilena buba u svojoj svilenoj cauri.


   Uopste, covek je lakom na gotova tudja misljena, dobra ili losa,
svejedno je; jer je covek po prirodi inertan i bolesnicki lenj, i nikad
ne bi nista uradio kad na to ne bi nekim razlogom bio nateran, pak
nerado trlja glavu da sebi sve objasni. Dve trecine covekove pameti
sastoji se od takvih vec gotovih tudjih misljenja i uverenja, navika
i ambicija, koje su postale vec nekom javnom svojinom kao drum ili
park, tako da covek nikad ne vidi sta je u njemu odista njegovog
sopstvenog, a sta je prisvojio od tog opsteg i svacijeg.

Jovan Ducic

Blago cara Radovana

...Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci a zatim kukavice, a nikad heroji.
...Ima trenutaka kada se covek vise plasi zivota nego smrti. To je najgroznije osecanje koje se moze imati. To je vrhunac ocajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zlocin. Ali ovo znaci i da treba vise hrabrosti za zivot nego sto je treba za smrt.
...Sreca, to je osecanje da covek ima sto mu je najpotrebnije. Neki mudraci su smatrali srecom samo suficit covekovog blagostanja. Covekova sreca, medjutim, ne moze nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je bas najcesci slucaj...Nesreca je sto niko ne meri
srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijem. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa...

Дал намерно или не овде није постављена по мени најлепша његова песма...

Јован Дучић:
Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Сто балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли цеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.