TAJNA

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina —
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama ...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetlom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svetle klasove,
Kraj puta k meni atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.

PUTNIK

Ja sam taj putnik što je krenuo
U prediskonsko prvo svitanje,
Za putem uvek put promenuo
Međ zvezdama kroz večno skitanje.

U smrt i život, tren i trajanje,
Iz oblika u oblik hodeći,
Večiti pokret kad i stajanje,
I uvek nov u novoj odeći.

U oluj sunca i u mrakove,
Kao Reč čista nekad bačena,
Svih praoblika noseći znakove:
S kraja do na kraj nit provlačena.

Sejač i seme, reč i obličje,
Od prapočetka isto načelo;
Zakona istih hladno zatočje —
I jedno u svem što se začelo.

Ali u patnji večnih promena,
Svemoćni! duh moj sada vapije
Za prvim jutrom tim bez pomena,
Za čistim pragom prve kapije.

Prođoh sve svoje strašne putanje
Zvezde i mrava; s tobom hodeći,
Sav krug obićoh; poznah ćutanje
Stvari u njinoj sjajnoj odeći.

Sad opet kucam na tim vratima
Sa kojih poćoh; opet vapijem,
Klica života nepovratima,
Na prvom vrelu da se napijem!

Da strela s drugog kopna bačena,
Ko zna za koju kob izlivena,
Vrati se s ovog puta smračena —
Svom strelcu kom i ne zna imena.

ZVEZDE

Kad nebo zasja prvo veče,
Ču se glas zvezde s vidokruga:
— Ja sjam za srećne, jedna reče,
— A ja za bedne, kaže druga.

— Ja kraljevima, zbori treća,
— Ja herojima. — A ja roblju.
— Ja zaljubljenim! — A najveća:
— A ja za dugu noć na groblju.

— A ja ću, ču se iz tog šuma,
Svetlosti tašte dati reku:
Kao Božanstvo, ta kob uma,
Što sjaji samo u čoveku.

POVRATAK

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu —
Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.

HIMERA

Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.

Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.

Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.

Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Samo Bog i ja kroz te dolove...

Ja odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao

Sunčane pesme

POLJE

Ječmena žuta polja zrela,
Rečni se plićak zrači;
Kupina sja sunčana, vrela,
Tu zmija košulju svlači.

Put prašljiv kud se mrava vuče
Za četom crna četa;
Železnu žicu cvrčak suče,
Najdužu ovog leta.

I skakavaca minu jato ...
S topola jastreb mladi
Baci u sunčev sjaj i zlato
Svoj krik večite gladi.

SVITANJE

Jutarnji strnjik mori slana,
Iz polja nešto teško vapi,
To plitku reku davi brana
I kida jetki napor slapi.

Međ nasipima vrtlog huči;
I kao gromka obest džina,
Pod teškom stenom što se muči,
Iz grotla stignu glasi mlina.

Na bregu iznad mokrog krša
Prvi zrak sunčev tek se rodi,
I neveselo zaleprša,
I ugasne na plitkoj vodi.

SUŠA

Već mesecima oganj daždi,
Prepuklu zemlju mori suša;
Najzad će sunce sad da zaždi
Zamrli gajić oskoruša.

Suv potok kraj kog mrtvo ćuti,
Bez glasa i bez prama dima,
Seoce; samo zlatom žuti
Tikva po vrelim vrtovima.

Sve žega mori kao čuma;
Dolina puna nemog straha;
U polju nasred belog druma
Veštica diže stub od praha.

ĆUK

Nad smrekom prva zvezda blisnu,
Ču se ćuk; negde voda zasja.
Pod kišom mraka žali kisnu,
Omara dunu s crna klasja.

U ponoć će na gluhom kopnu
Večeras uštap da se rodi;
I jedra noći da se popnu;
I vazdušasti pođu brodi.

Sve vojske mraka kad otplove
Spram mesečevog nemog luka,
Ovde će bolno još da zove
Zakaslu zvezdu glasić ćuka.

ŠUMA

Sva suncem šuma ispunjena,
Miriše zrak od novog meda,
Žuti se mladi šiprag klena,
U nebo prvi kozlac gleda.

Uz stabla žure vojske buba,
Žagor se svuda strašno čuje
Od kljuna, svrdla, dleta, zuba;
Pauci predu, detlić kljuje.

A Nedelja u šumi sela,
Čeka kad prvi odmor dospe,
Da širom polja brzo prospe
Krvavih bulki mora cela.