Jovan Dučić
(1871-1943)


Zašto?

K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,
Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć' značenje svojih svetih muka,
Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!


Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.



Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.


De profundis

Ti utehu čekas. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajuči ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne S teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreci.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noći...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoće li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da zive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije


Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.


Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.


Podne

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.


Pored vode

Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da noćas dišu nekim čudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.


Senka

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar,
Predamnom kao vođ bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.
Taj sjaj što mrkne i što sjaje,
Taj govor tela rečju tamnom!
Dokle će ići i šta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršcću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca...
No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.


Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.
Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...


Plava ptica

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....


Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...

I zanavek kad se rastadosmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema
Otišla si plačna, zamrzla i nema
K'o što beše došla, tužno i polako.


Ljubav

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova ljubav plava,
Je li želja srca, moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ova žena koju ljubim zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi tvoga sna i jave
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.


Bdenje

U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.
Samo, - u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno - mlada, golih nedra.
Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon... U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno...
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme"... Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita... Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo... za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita... Bol k'o more raste
U mrtvoj noć... Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
Sama sveća gori u samotnoj vili.


Kob

Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključevima
Bije u brave tamne kapije,
Gde čami zla i nedokučiva
Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim
(otrov u zlatnoj čaši pričesti
Ubica sa mačem svojim stogubnim)
Mrači sve pute moje ničesti.

Sjajni dan međ crnim borima;
Mrkne noć izmeđ belih krinova;
Božiji lik trepti na svim morima;
Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila,
A moju smunju strah zaledio;
Usta me laži samo ljubila,
Izdajnik samoza mnom sledio.

Moj se duh božijeg vina napije,
Srce se svetoj reči otvori
A bdim pred strašnom bravom kapije
kao pred gradom gde su zlotvori.


Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Ko večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađas se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena zeno, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.


Pesma Ženi

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđ0enja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Jedina rodoljubiva pesma koju kada cujem u izvedbi kornelija bate kovaca, cipija, sase vasica djordja davida i kerbera zaplacem...

oni zajedno izvode ovu pjesmu? nisam cuo! u svakom slucaju mislim da su je samo mogli pokvariti! cisto malo hercegovackog cinizma!

O prijateljstvu
       Jovan Ducic

   Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom... Zena je najbolji spasilac
od camotinje. Ljudi se ne zene toliko iz ljubavi i fizicke potrebe,
koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i srecu,
koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I zena izneverava muza
vise iz dosade nego iz perverzije, kao sto njoj to isto radi i njen
covek.


   Zbog dosade covek menja kucu, ulicu, varos, zemlju. Iz dosade menja
lektiru, cak i ideje i principe. Covek ne lovi da ubija zivotinju nego
da ubije svoje dragoceno vreme.


   Sam sa sobom, vrlo si blizu rdjavog coveka.


   Covek trazi prijatelje kroz ceo zivot, i onda kada to cini i bez
dobrog plana i bez dobrog nacina. Ovo je cesto i razlog najvecih
nesreca, jer padamo na lazne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja
zato sto nose masku na licu i noz u rukavu.


   "Dragi moji prijatelji, znajte da ne postoji prijatelj na svetu."


   Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima
i tri vrste prijateljstva: iz druzeljublja, iz dobroljublja i iz
koristoljublja.


   Treba neprijatelja zaduziti ma cim bilo. I ono sto u ljudima postoji
zversko, ne moze se ukrotiti nikakvim poklonima, koliko se to moze
ukrotiti lepom recju. Uostalom, nikad covek prema coveku nije pravedan,
ni kad voli ni kad mrzi.


   Najvecma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline a najvecma se mrze
oni koji imaju iste mane.


   Izmedju starijeg coveka i starije zene ne pravi se nikakvo prija-
ljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna.


   Dobro je izbegavati cest susret sa neprijateljem, ali i sa prijate-
ljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju
Ima slucajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim
sto smo mu dali prilike da nas obaveze. Covek prirodno voli onog kome
je ucinio dobro, jer onda u tom drugom coveku ima nesto i od njegovog
dela i od njegove lepote.


   Niko ne voli nesrecne, i svako izbegava uboge. Mladi idu samo za
srecnim, a starci beze samo od nesrecnih.


   Uvek se nadju dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nadju
glupa zena i glup covek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na
glupaka, kao slepac na slepca.


   Neprijatelji, to su cesto samo nasi preruseni prijatelji, koje od
nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vasih neprija-
telja mrze vas samo zato sto misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo
za ledjima, misleci da biste to njima i vi ucinili cim biste mogli.


   Mi nemamo srecu da sebi biramo ni neprijatelja ni prijatelja.
Neprijatelji nas sami pronadju i prvi napadnu, a prijatelji uvek
dodju slucajno.


   Nikad nas ni novac ne usreci, koliko nas usreci obicna ljubaznost
drugih ljudi. Ima bezbrojno sreca koje idu ulicama i trzistima. Topao
pogled i ljubak osmeh nasih poznanika, usrecava i ohrabruje vise nego
materijalna pomoc.


   Sloveni su najintimniji prijatelji, jer su najdrustveniji ljudi.
Ruska intimnost je produkt sredine i klime. U Rusiji su noci bezmerne
i dani kratki, stepe neprohodne, sume neprelazne, reke nepobedive.
Pred takvim fenomenima u prirodi, ljudi se skupljaju u zajednice,
u duge vecerinke i posela, gde se pribiju jedno uz drugo da bi bili
veseli, i okupe se u zajednicki rad da bi odoleli vetrovima i
prostorima. Nigde nema takvog druzeljublja, a zato nema nigde ni te
dobrote i ljubavi coveka za coveka.

O sreci
     Jovan Ducic


   Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se
naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.

   Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.


   Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreceni bolesti koje drugi podnose.


   Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


   Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!


   Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.


   Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.


   Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.


   Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.


   U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


   Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.


   Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.


   Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.


   Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da
dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od
ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.


   Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.


  Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.


  Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

O zeni
     Jovan Ducic

   Zene pocinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko
nesrecne, u sreci su bezdusne i pustoglave, sasvim obratno od coveka
koji je dobar samo kad je srecan.

   Kod zena je urodjeno da vara na malo i na veliko, svesno i nesvesno,
namerno i nenamerno, a vrlo cesto i bez ikakve zle namere, i cak sasvim
cesto iz najbolje namere: u najvise slucajeva, samo da bi se vecma
dopala. Ali jedna zena samo vredi koliko voli, a ona vara i kada
najvecma voli. Ima zena koje nikad ne kazu laz, ali nikad ne kazu
celu istinu... Pronaci dobru zenu, to je tesko kao pronaci u svom vrtu
izvor petroliuma.

   Zena voli coveka dok joj veruje. I onda kada ga ne voli, ona trazi
da joj ipak veruje. Ne voli se braniti ni kad je kriva; i hoce da ima
iluziju da je drzite za dobru i kad to nije. Kad je ne drzite za dobru,
ona veruje da je vise ne drzite ni za lepu. A njoj nije dovoljno ni
da izgleda lepa, nego hoce da bude i jedina lepa. Kad zena treba da se
pocne braniti, ona se ne brani, nego prestane da voli i pocinje da mrzi.
Zato, ne objasnjavaj se, nego ili uzmi ili ostavi. - Duboko je uvredjena
kad je prave krivom, a nije kriva; a jos je vise uvredjena ako joj kazu
da je kriva kada to odista jeste. Zena nema osecanja odgovornosti kao
ni dete; i ona se brani suzama, a ne razumevanjem. Ali i kada moli za
oprostenje, to ne znaci da priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.


   Brak se najcesce sastoji od jednog lazova i jednog nasilnika. Zene
kada lazu, one uvek lazu na krupno i totalno; i kad imaju da sakriju
sitnicu, zene negiraju i sve drugo sto je s tom sitnicom u vezi, i to
brzo, odlucno i konacno. Nije nigde bila, nije nikoga videla, nije nista
cula; ne poznaje uopste osobu za koju je vezuju zli jezici; nije bilo
niceg...


   Ako hocete da vas zena voli, treba joj dati prilike da vas sto puta
slaze, i da uvek izgleda kao da to ne vidite.


   Zena je i inace uvek jedno bice za sebe i za ceo svet, a drugo za
coveka kojeg voli.


   Nikad ne pitajte zenu da vam kaze nesto od svoje proslosti. Nijedna
ne voli da ima proslost, niti joj daje kakvu cenu; a ako vam krije
proslost, to nije zato da nju ne sacuva za sebe, nego da vas ne izgubi.
Ako hoce da precuti proslost, to je i zato sto je zena prema proslosti
odista ravnodusna, jer zena po prirodi nije romantik. Zena ne podnosi
spomen. Ona bezdusno sve krije jer ne zeli da ima oci ni na cemu sto
nije u vezi sa covekom kojeg voli u tom trenutku. Zena zivi s dana na
dan.


   I danas je vise na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego
zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli vise
zenu nego ljubav. Kod zena je sasvim obratno: retko je kojoj zeni
dovoljan samo covek, i koja ne cezne da bude voljena. Istina, mnogo
se na svetu manje misli o ljubavi nego sto izgleda. Ljubav na svetu
odrzavaju samo zene i pesnici.


   Covek voli ljubav - bol, a zena voli ljubav - radost.


   Prvi znak da jedna zena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neo-
doljiva i bolna zelja da dobije dete od coveka kojeg voli.


   Vise za zenu vredi jedan dobar kalambur nego najdublja Njutnova
istina. Za nju vise vredi covek duhovit nego dubok, i a vise blistav
nego duhovit.



   Svaka zena je dosadna osim one koju volimo. Medjutim, zeni nije
dosadan nego samo onaj covek koji joj se ne divi, ili koji je ne
zeli, ili koji se ne divi makar njenom ukusu, ili se ne interesuje
bar njenim psetom.


   Najlepsa je zena u ljubavi ona za koju kazemo da je lepa a ne
znamo zasto.


   Ima odista najlepsih ociju koje ne umeju pogledati i najlepsih
usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive
lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo dusevne. Lep pogled i
lep osmeh nemaju cak nista zajednickog sa bojom ociju ili formom
usta... Najlepse oci ima slovenska zena, jer uvek izgledaju zacudjene.


   Ne padaju samo porocne i pokvarene, nego cesto i savrseno ciste,
i po prirodi verne. Zena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz
dosade, iz strasti fizicke, iz sujete, iz slabosti volje, iz
interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije,
iz osvete.


   ... Srpkinja se daje onom ko je prevari... )))))


   Da vas zena voli zenski, morate s njom postupati muski.


   Covek zaljubljen odmah misli kako da svoju srecu podeli, a zena
misli kako da svoju srecu udvostruci. Zeni nije dovoljno da dobije
najvise od covekove srece, nego da sto vise otme od covekove slobode.
Jer joj je snosljivija njena beda nego covekova slobodan, posto je
covekova sloboda, odista, izvor svih zeninih nepravda i nesreca.


   Ako i zivotinje mogu da misle, onda one imaju o nama izvesno,
isto misljenje koje imamo mi o njima.


   Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu
ima vise ljubavi nego u jednom velikom gradu.


   Postoje dva moguca braka: brak za mlade i za mladost, i drugi za
stare i za starost. Prvi da se podeli sreca i obest, a drugi da se
podeli nesreca i bolest. Za jedan prodje vreme vrlo brzo, a za drugi
je uvek na vreme... Pametan se covek ozeni na vreme. U mladosti je
brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha
od samoce.


   Zene daju svoje telo onom koji je prema njima puno pazljiv i
pozrtvovan, ili koji o njima ima lepse misljenje nego drugi, cesto
i samo lepe reci.

O ljubavi
     Jovan Ducic

   U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.


   Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.


   Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.


   Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,
- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.


   Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.


   Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...


   Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.


   Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili pozeleti....


   Ima ljudi na koje ni muva nece da padne.


   Covek koji ne postuje zenu, ne postuje ni ljubav za zenu.


   Ima vrlo malo sveta srecnog u ljubavi. Ljubav napravi vise nesrecnih nego srecnih, i vise bede nego radosti... Ljubav je najvece nespokojstvo i nasilje nad sobom i nad drugima.


   Prvi znak ljubavi jedne zene, to je kad zeli da se osami i izdvoji
iz sveta. Zena koja odmah ne napusti svoje dotadasnje navike, vara
i sebe i coveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz zenine ljubavi, to
je kult svakog vaseg momenta, svake vase navike, svakog vaseg predmeta.
Istinski zaljubljena zena postaje fetisist. Ona, kao svraka, cuva sve
sto je covek imao u rukama: njegov cvetic, sliku, olovku, dugme,
cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i
sve pobozno prinosi k ustima.


   Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da
vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, placu od bola i
robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo
za najvece zlo; i rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace
nikada nisu hteli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i zive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

Jovan Dučić


Sinu tisućljetne kulture


Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Čeko da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada paso,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece.
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

postoji tema u Biblioteci... ova je iz starog turnusa.. lokot..