Intelektualac kao posmatrač
Istina i perspektiva
Pilot izdanje Posmatračastajalo me je mnogobrojnih pisama ispunjenih simpatijama, zanimanjem, znati-
željom. Jedno od njih završava se rečima: „Ipak žalim što ste se isključivo posvetili ulozi posmatrača.“
Moram hitno umiriti ovog dalekog prijatelja te stoga naznačiti tek deo onoga što podrazumevam pod odrednicom Posmatrač. Celovitost misli pritajenih iza te reči može se odmotavati jedino tokom života samog dela. Vratite se svom nekadašnjem spokoju, daleki prijatelju koji mi pišete i koji – da ste blagosloveni! – niste sasvim ravnodušni prema onome što činim ili, eventualno, više ne činim: život u Španiji, želeli mi to ili ne, obavezuje nas na političku akciju. Bliska budućnost, vreme društvenih previranja, sve snažnije će nas primoravati na nju. Upravo zbog toga osećam potrebu da omeđim jedan deo svoga bića i posvetim ga dubokom razmišljanju.Jer to što se događa meni, događa se svima.
Već pola veka u Španiji, a i izvan nje, politika – odnosno, povinovanje teorije korisnom – u potpunosti je
zavladala sferom duha. Krajnji izraz toga može se prepoznati u pragmatičnoj filosofiji koja srž istine, dakle onog teorijskog u verodostojnom značenju, pronalazi u praktičnom, u korisnom. Tako se proces razmišljanja svodi na potragu za dobrim sredstvima radi određenih ciljeva, ne baveći se pri tom samim ciljevima. Politika je po mom uverenju upravo to: razmišljanje o korisnom.
Tokom prošlog stoleća vidno je nastojanje svim silama, preterano i isključivo, ka gomilanju instrumenata.
Bilo je to doba kulture sredstava. Rat je zatekao Evropljane bez jasnih pojmova o ishodišnim pitanjima,
onima koja se mogu razjasniti samo čistim i ne-korisnim razmišljanjem. Stoga je najprirodnije da, reaguju
ći protiv te isključivosti, sada zahtevamo kulturu poslednjih stvari nasuprot kulturi sredstava. Smeštena na nivo drugorazredne duhovne delatnosti, politika, odnosno razmišljanje o korisnom, predstavlja
zdravu snagu koju ne smemo zanemariti. Ako bih bio u prilici da biram između trgovca i boema, ne bih
izabrao ni jedno ni drugo. Ali kada politika zacaruje svešću i počne da upravlja celokupnim našim duhovnim životom, to prelazi u vrlo ozbiljnu bolest. Razlog je jasan. Dok korisno prihvatamo samo kao korisno, ništa nam se ne može zameriti. No, ukoliko ta opsednutost korisnim postane osnovna navika naše ličnosti, kad god budemo tražili istinu, težićemo da je pobrkamo sa korišću. A od korisnog načiniti istinu – definicija je laži. Carstvo politike je, dakle, carstvo laži. Od svega čemu me je život naučio, moj najgorči nauk, onaj što me najviše obespokojava i uzrujava, jeste uverenje da su istinoljubivi ljudi najređa vrsta na zemlji.
Vapijućim pogledom brodolomnika tražio sam oko sebe ljude kojima bi istina bila važna, čista istina, ono što stvari jesu same po sebi, a jedva da sam našao ijednog. Tražio sam ih u okolini i nadaleko, među umetnicima i među ratarima, među neukim svetom i među „učenima“. Poput Ibn Batute uzeo sam hodočasnički štap i, kao i on, prokrstario svetom u potrazi za ovozemaljskim svecima, za ljudima ozbiljne i spekulativne duše kroz koje se prelama kristalni odraz bića stvari. I našao sam ih svega nekoliko, svega nekoliko, zbog čega sam očajan!
Da, osećam očajnu potištenost, jer je duši neophodno da se nadahnjuje srodnim dušama, a onaj ko iznad
svega voli istinu želi da ga prožme dah istinoljubivih duša. Ništa drugo nisam našao uokolo do političare, ljude nezainteresovane da sagledaju svet onakvim kakav jeste, spremne jedino da upotrebe stvari po svom nahođenju. Politika je prisutna na akademijama i u školama, u knjizi poezije i u istorijskoj knjizi, u strogom držanju moralnogčoveka i u raskalaš nom ponašanju razvratnika, u frizerskom salonu i u
monaškoj ćeliji. Politika je i te kako prisutna čak i u laboratorijama: hemičar i histolog unose u svoje eksperimente brižljivo prikrivenu izbornu naklonost. Da bih na kraju, jednog dana, držeći pred sobom jednu od najslavnijih i najapstraktnijih knjiga koje su se pojavile u Evropi u poslednjih trideset godina, čuo njenog autora kako kaže na maternjem jeziku: Ja sam iznad svega političar. Taj čovek je napisao delo o infinitezimalnoj metodi protivpobedničke militarističke stranke u svojoj zemlji.
Potrebno je, dakle, iznova se potvrditi obavezom prema istini, pravom na istinu.
U Knjizi o Staležima Huan Manuel3 kaže: „Svi Stalež i na svetu svode se na sledeća tri: prvi se naziva sta
ležom branitelja, drugi propovednika, a treći ratara.“ Oprostite, Infante, svet bi u tom slučaju bio nepotpun! Tražim da se u njemu, na margini, nađe mesta za stalež nazvan posmatračima. Ime mu uživa slavnu genealogiju: smislio ga je Platon. U svojoj Državiposebnu misiju dodeljuje onima koje označava rečju  – ljubitelji posmatranja. To su ljudi spekulativnog duha koje predvode filosofi, teoretičari, što će reći – oni kontemplativni.
Stoga je prvenstvena namera Posmatrača: da podigne bedem za odbranu od politike meni i onima koji
dele moju volju za nepomućenim viđenjem, za teorijom. Piscu je, da bi uobličio svoj trud, potrebna publika, kao što je likeru potrebna čaša u koju se izliva. Zato Posmatračjeste potresno obraćanje upućeno publici sastavljenoj od „ljubitelja posmatranja“, čitaocima koje bi zanimale stvari bez obzira na posledice, ma kakve one bile, uključujući čak i moralne. Čitaocima što poniru u misli, koji bi se radovali potrazi za fizionomijom objekata u svoj njihovoj osetljivoj, složenoj strukturi. Čitaocima kojima se ne bi žurilo, svesnim da svaka čestita misao zahteva opširno izražavanje.
Čitaocima koji bi dok čitaju, uporedo i sami, u svojim mislima, preispitivali izložene teme. Čitaocima
koji ne bi zahtevali da budu ubeđeni, ali bi istovremeno bili spremni da svakog časa dožive preporod napuš tajući jedan ustaljeni kredo i prihvatajući neki drugi, nesvakidašnji. Čitaocima koji su možda, poput autora, sačuvali antipolitički delić duše. Sve u svemu: čitaocima koji nisu voljni da čuju pridiku, da budu
ostrašćeni na mitingu i da o ljudima i stvarima prosuđuju za kafanskim stolom. Muškarcima i ženama tako retke ćudi obraća se Posmatrač, knjiga napisana tihim glasom. Obično se, sa Geteom, sivilo teorije suprotstavlja životu, blistavoj dugi bitisanja. Neću sada ulaziti u raspravu o pravom smislu takvog sučeljavanja. Ali moram preduprediti naopako razumevanje. Kada pročitam da je za Aristotela blaženstvo, to jest savršen život, u teorijskom uvežbavanju, u razmišljanju, osećam u sebi kako mi bes nagriza poštovanje prema Stagiraninu. Čini mi se krajnje preteranom mogućnost koja proizlazi iz toga – da
je Bog, simbol sveg kosmičkog kretanja, biće opsednuto razmišljanjem o razmišljanju. To svesrdno upinjanje da se do nebesa uzdignu svakodnevni posao i dužnosti koje ispunjavamo na zemlji, taj svrab nezadovoljstva svakog ponaosob onim što jeste, ukoliko to što jeste ne izgleda kao nešto najbolje i vrhunsko, čini mi se ostatkom politike koji istrajava čak i u najuzvišenijim dijalektikama.
Aristotel želi da od Boga načini nenadmašnog profesora filosofije.
Daleko sam od toga da stremim nečem sličnom. Ne tvrdim da je teoretisanje vrhunski domet; da bi prvo trebalo da filosofiramo, a potom, ako nam se ukaže prilika, da živimo. Naprotiv, uveren sam u suprotno. Priznajem jedino da nad spontanim životom teorija treba, s vremena na vreme, širom da otvori svoje jasne zenice i da tada, dok nastaje, ona mora da se stvara čisto i tragično, u celosti. Zlo – kaže Platon – dolazi u države od toga što svako ponaosob ne izvršava svoj zadatak. To je presudno. Izgleda mi zadivljujuće, na primer, to što Don Huan prepušta svom srcu da klizi po
mnogolikom ženskom svetu. Razbesnelo bi me kada bi Don Huan teoretisao o ljubavi. Ne: neka radi ono zašta je stvoren! Jedna žena ga iščekuje: može ponovo da započne svoju večnu avanturu, slatku i gorku, u kojoj se ruže seju a trnje niče. Jer on se ne obavezuje da osvoji istinu dok se šepuri poput petla: bilo bi to beskorisno i, sem toga, nepristojno.
Bilo je neophodno naglasiti ovu razliku između kontemplacije i života – života sa njegovom političkom
artikulacijom interesovanja, želja i ubeđenja. Jer Posmatrač ima još jednu, dodatnu nameru: on spekulira,
osmatra – ali ono što želi da vidi jeste život onakav kakav protiče pred njegovim očima.
Teoriji se s razlogom prebacuje sivilo, budući da se ne bavi ničim drugim do ispraznim, dalekim i rutinskim problemima. Povest nauke o saznanju pokazuje nam da je logika, oscilirajući između skepticizma i dogmatizma, gotovo uvek polazila od sledećeg pogrešnog uverenja: tačka gledišta je lažna. Odatle su proisticala dva sučeljena razmišljanja: da, pošto ne postoji drugo stanovište sem individualnog, onda ne postoji ni istina – skepticizam; ili, da, pošto istina postoji, onda se mora zauzeti nadindividualno gledište – racionalizam.
Posmatračće nastojati da se podjednako odmakne od oba ova ishoda, jer se oni udaljavaju od svog polaznog stava. Meni se čini da je lična tačka gledišta jedina koja omogućava sagledanje sveta u njegovoj istinitosti. Sve ostalo je izveštačenost.
Lajbnic kaže: „Comme une même ville regardée de différents côtés paraît toute autre et est comme
multipliée perspectivement, il arrive de même, que par la multitude infinie des substances simples – to
jest, svesti – il y a comme autant de différents univers, qui ne sont pourtant que les perspectives d’un
seul selon les différents points de vue de chaque monade.“
Stvarnost, upravo zato što je to što jeste i što se nalazi izvan naših pojedinačnih umova, može dopreti do
njih samo umnožavajući se u hiljadu lica i hiljadu slika. Odavde, iz Eskorijala5, strogog carstva kamena i
geometrije u kojem se skrasila moja duša, vidim u krupnom planu savijenu gorostasnu ruku planinskog
masiva Gvadarame što se pruža ka Madridu. Čovek iz Segovije, sa svoje crvene zemlje, uočava u daljini suprotnu padinu. Da li bi bilo smisleno da nas dvojica raspravljamo o tome koje je od ova dva viđenja istinito? Izvesno je da su oba, a još je izvesnije – upravo zato što su različita. Kada bi ta naša planina bila fikcija ili apstrakcija ili halucinacija, zenice segovijanskog posmatrač a mogle bi se podudarati sa mojima. Ali, stvarnost se ne može drugačije sagledati sem iz tačke koju svaki pojedinac sudbinski zauzima u svetu. Njegova i moja tačka gledišta su međusobno povezane, i kao što se ne može izmisliti stvarnost, ne može se ni simulirati sopstveno stanovište.
Istina, stvarnost, svet, život – zovite to kako želite – prelama se u bezbroj faseta, u neizmeran broj padina
od kojih je svaka okrenuta ka jednoj osobi. Ukoliko je ona znala da ostane verna svojoj tački gledišta, ukoliko se oduprla večitoj zavodljivosti da se sopstvena mrežnjača zameni nekom drugom, umišljenom, onda će ono što ona vidi biti stvarni izgled sveta.
Ali i obrnuto: svaki čovek ima svoju misiju istine.
Tu gde su moje zenice, nisu neke druge; onaj deo stvarnosti koji vide moje zenice, ne vide druge. Nezamenjivi smo, neophodni smo. „Samo među svim ljudima biće ovaploćeno ono ljudsko“ – kaže Gete. Unutar ljudskog roda svaka rasa, unutar svake rase svaki pojedinac jeste jedan organ percepcije drugačiji od svih ostalih, sličan pipku koji dopire do drugima nedostižnih delova sveta.
Stvarnost se, dakle, nudi u vidu pojedinačnih perspektiva. Ono što je nekome u zadnjem planu, drugome
je na prvom mestu. Pejzaž uređuje svoje veličine i daljine saobrazno našoj mrežnjači, a naše srce stavlja
akcente. Vizuelnu i intelektualnu perspektivu umnožava vrednosna. Umesto da raspravljamo, pretočimo naša viđenja u blagorodnu duhovnu saradnju, i poput slobodnih obala što se sjedinjuju u debeloj rečnoj veni, stvorimo bujicu zbilje.
Blistavi mlaz života protiče brzo: zaustavimo ga na tren osetljivom prizmom naše ličnosti, a na suprotnoj
strani, iznad papira ili knjige, prelomiće se spektar duginih boja. Samo tako se teorija oslobađa molski sivog tona.
Posmatrač će sagledavati panoramu života sa osmatračnice svoga srca. Želeo bih da pokušam da neiskrivljeno reprodukujem njegovu jedinstvenu perspektivu. Ono što bude jasnog poimanja ostaće kao takvo; ali će ići i kao sanja ono što bude satkano od sna. Jer jedan deo, jedan oblik zbilje jeste mašta, i u svakoj celovitoj perspektivi postoji ravan u kojoj se odvija život naših želja.
Opisivaću, dakle, padinu koju stvarnost meni šalje. Ukoliko ona nije najslikovitija, jesam li ja kriv? Budući da se nalazim u Eskorijalu, jasno je da mi svet izgleda karpetovetonski6.
Eto, takva namera me pokreće. Kao što se primećuje, ona i formalno isključuje želju da ikome nametnem
svoja mišljenja. Naprotiv: želim da zarazim ostale kako bi svako od njih ostao veran svojoj perspektivi.
Da li će nečemu ili nekome biti od koristi Posmatrač? Nisam siguran u to; ali tumačim kao dobar znamen
što se ova zamisao rodila u eksploziji bezlične radosti i vere u budućnost ljudskog roda. Mnogo pre truba
što pozivaju na juriše u prolazne bitke, mi koji smo dospeli do polovine životnog puta već smo čuli pojutarje koje Sudbina oglašava lovačkim rogom. Proživećemo časove kolektivne i lične gorčine; ali u dnu svesti osećamo sigurnost i zahvaljujući njoj razaznajemo u daljini jednu bolju epohu.
Naziremo jedno bogatije, složenije, zdravije, otmenije, spokojnije doba, plodnije naukom, religijom i zadovoljstvima – u kojem bi se mogle bolje razvijati lične razlike i otvarati beskrajne mogućnosti emocijama, nalik na vrt sa drvoredima topola po kojem se može šetati u nedogled. No, zdrava nada polazi od volje kao strela od luka. To suštinom ispunjenije doba zavisi od nas, od naše generacije. Naša je dužnost da naslutimo novo; imajmo onda i hrabrosti da ga iskažemo. Ništa ne zahteva toliko
čistote i energije kao ova misija. Jer za nas prianja ono staro sa svim svojim privilegijama što ih pružaju
navika, autoritet i okončano delo. Naše duše, poput predostrožnih devica, treba da bdiju sa upaljenim lampama i budu na oprezu pred neposrednom opasnošću. Sa starim se možemo sresti na svakom koraku: u knjigama, u običajima, u rečima i na licima ljudi. Ali ono novo, ono novo što se uputilo ka životu, možemo prepoznati jedino ukoliko pažljivo, postojano i čisto osluškujemo šapate svoga srca. Barjaktare nastupajućeg, dok se u nama združuju stradanje i slava. Prepušteni smo sami sebi; niko nas ne štiti niti nas usmerava.
Ukoliko nemamo vere u sebe, sve će biti izgubljeno. Ukoliko je imamo odviše, nećemo pronaći blago. Dakle, verovati ali ne uzdati se. Da li je to moguće? Ne znam da li je moguće, ali vidim da je neophodno.
Hegel je došao do ideje koja veoma lepo odražava našu tešku situaciju, do imperativa koji nam propisuje
pravu meru skromnosti i ponosa. „Imajte“ – veli – „smelosti da pogrešite.“
Konačno, to je isti onaj princip koji prema najnovijim biološkim saznanjima upravlja kretnjama infuzorije
u kapi vode: trial and error – pokušaj i promašaj kao najpouzdaniji način da se stigne do cilja.

Intelektualac i Drugi
Intelektualac o kome će se ovde govoriti nije „pisac“, niti „naučnik“, ni „profesor“, ni „filosof“. Sve su
to nazivi zanimanja, odnosno profesija, to jest društvenih uloga, javnih profila koje pojedinac prihvata i
koji čoveku dok ih obavlja ne garantuju ni najmanju autentičnost nesputane intelektualne vokacije. Ovde
će biti reči samo o Intelektualcu koji to zaista jeste, bez obzira čime se javno i očigledno bavi. Biti Intelektualac je nešto što ne mora nužno da ima ikakve veze sa čovekovim društvenim ja. Ne postaje se Intelektualac zbog drugih, iz ovog ili onog razloga, sa ciljem da se zgrne novac, stekne slava, ili ne potone na uskovitlanoj pučini kolektiviteta. Neko je Intelektualac zbog samog sebe, uprkos samom sebi, protiv samog sebe. Neizlečivo.
Nesumnjivo je da pomenuta zanimanja i profesije ne bi postojali da nekada davno nije bilo ljudi koji su bili pisci, naučnici, profesori ili filosofi u tom neizlečivom, autentičnom i izvornom obliku. Sve ono što predstavlja društvenu ulogu nastalo je kao stvaralački put određenog pojedinca. Ali, u tome i jeste problem! Od tog oblika života koji je jedan čovek stvorio i sudbinski sledio, po njegovom nestanku, ostalo je nešto nalik na ljušturu iz koje je iščezao delotvorni lični sadržaj: ostao je samo javni „položaj“, kao bezlični kalup u koji bi se prevarantski mogao ušunjati bilo ko. U tom smislu, sve ono društveno, sve ono kolektivno, varljivo je i nije verodostojno – predstavlja pozu, manir, titulu, masku.
Naravno da najveći broj intelektualaca koje srećemo uokolo nisu to zaista, već se samo pretvarajuda to jesu, ponekad s razlogom i od nemale koristi, časno služeći zanimanju kojem su se društveno zavetovali,
„zvanju koje imaju“. Ovaj izraz u našem jeziku potpuno je pogođen. Otkriva nam da je zvanje forma nečeg ljudskog, ali ipak prazna – prazna, jer joj upravo nedostaje ono delotvorno ljudsko. Tu prazninu mora ispuniti ili zaposednuti neko ko joj ponekad služi, a ponekad, što je mnogo češće, to ne čini. Svejedno je! Društvo se zadovoljava najmanjim ispunjenjem, odnosno izvršenjem obaveze nametnute zvanjem. Društvo ima ista očekivanja kao i onaj Andalužanin, ubogo mazalo, koji bi započinjući novu sliku, svestan svog ništavnog slikarskog umeća, sebi obično govorio: „Ako ispadne brada...,
biće ’Sveti Antonije’, a ako ne... ’Bezgrešno začeće’!“ Tako je od pamtiveka, i u svakom poretku. Prvo
se Juliju Cezaru dogodilo da, sa nesumnjivom originalnošću, bude Julije Cezar. Kada su ga ubili, rimsko društvo je imalo potrebu da Cezar i dalje postoji. Ali, jedinka po imenu Cezar nestala je zauvek. Od nje je ostala samo šupljina, to jest profil njene neophodnosti koju je osećao rimski svet. I od tog časa, Cezar je bio samo ta stamena šupljina – jedno zvanje, jedno poglavarstvo koje je trajalo pet vekova. Zvanje nad zvanjima, poglavarstvo par ekselanskoje je svet ikad video. No nekim najneverovatnijim udesom desilo se da nijedan od bezbroj sledećih Cezara nije bio ni izdaleka nalik Cezaru. Mnogi su zaposedali područje zvano „Cezar“, ali nijedan to zapravo nije bio.
Isto tako u Francuskoj je, pre sto godina, živeo čovek koji je bio neka vrsta pesničkog uragana ili žive plime lirizma. Zvao se Viktor Igo. Poput elementarne nepogode – kako rekoh, uragana – uzdrmao je i zapljusnuo sve vidove francuskog života. Njegova poezija je sirova, bez otmenosti, bez tajnovitih treperenja, ali je zato kiklopska, široke duše, herkulovska, mikelanđelovska. Srčanim stihovima opevao je ljubav, ženu, dete, jesenji list, drevnu legendu, slavnu bitku; do neba je uzdizao Napoleona I, kamenovao Napoleona III, polemisao o čovekovoj prirodi. Nije bilo ničeg francuskog, ni ljudskog, pred čim ne bi gromoglasno zazvečao svojim ogromnim praporcima u ritmu veličanstvenog, sveopšteg karnevala. Jasno je da su Francuzi u njemu videli nešto što nije postojalo još od Vergilija, Homera i Dantea: narodnog Pesnika, lirizam kao instituciju. I Francuska je od tada uporno nastojala da uvek ima Pesnika, kao što je uvek imala predsednika Republike, i velis nolis7silom je popunjavala to mesto, tu veliku javnu šupljinu. Otuda proističe tragikomična situacija sirotog Pola Valerija, poslednjeg mandarina francuske književnosti, autentičnog Intelektualca, nepotrebno je i reći, ali kratkog daha, nimalo narodnog, maniriste koji
je, budući da je imao malo toga da saopšti, morao da se prenemaže, kao i svi duhom siromašni. Taj čovek,
koji je mogao biti sjajan saradnik u nekom manje-više provincijskom časopisu, postao je, uz pompu, Pesnik Francuske. I od tada je slavni pajac do kraja života morao zadihano galopirati za vlastitim opravdanjem. Dakle, ne mešajmo stvari. Ovde se govori o Intelektualcu koji je intelektualac sa neočekivanom verodostojnošću, koji je to neizlečivo, nedokučivom i neumoljivom Božjom zapovešću. Kao što je Cezarima nedostajao cezarizam, svet je krcat intelektualcima sa skromnom dozom intelektualnosti ili potpuno bez nje. Međutim, nemojte umišljati da je Intelektualac neko ko je, neizostavno, veoma pametan. Trebalo bi izbeći zabunu i po tom pitanju. Intelektualac je naziv za vokaciju.
Talenat je naziv za obdarenost. I mada se vokacija obično podudara sa talentom, ima slučajeva kada ne idu
skupa. Može se imati snažna vokacija, a biti lišen talenta. Može se imati talenat i biti bez ikakve vokacije. Buduć i da je mudro poći od najgoreg, skoro sve što nameravam reći o Intelektualcu važi i kada bismo pretpostavili da je tupav.
Nekoliko godina nakon što sam započeo svoj književni rad – dakle, davno – jednog lepog dana sam predosetio da će se Intelektualcu, koji je tokom dva veka bio nadmoćna figura u zapadnim društvima, veoma brzo raspršiti javni ugled i da će se, shodno dijalektičkom ekstremizmu oličenom u hodu istorije, od toga da je sve, strmoglaviti da bude niko i ništa. Niko nije slutio nešto slično budući da se i onda, kao i niz godina potom, činilo da Intelektualac uživa trenutke svoje vrhunske nadmoći. Zato sam nemalo ponosan što sam tako rano prozreo sliku bliske budućnosti. Sem toga, odmah sam joj prilagodio svoj život, izbegavajući a limine, izvesno je ne sve, ali većinu gluposti i grešaka u koje su drugi upadali. Zaista nikada nisam računao da bi se na mene mogla obraćati pažnja, i nisam bio niti sam sada spreman da prihvatim izmišljotinu kako do nekoga dopiru moje reči.
To predosećanje sam imao u doba kada, kako sam rekao na nedavnom predavanju o Vivesu9, Intelektualac
obično doživljava prvi i strastan susret sa bitnim temama i velikim idejama koje će razvijati do kraja svog
života. Dakle, to nije bilo koje doba. Životna hronologija je veoma stroga. Svaka godina donosi nešto drugo. Reč je o dvadeset i šestoj godini. Nesumnjivo, postoje izuzeci, ali i neka, veoma jasna zakonitost. Na primer, ideje formalističkog promišljanja, kao što je matematička misao, ranije se prihvataju. Ali ako je u pitanju promišljanje suštinskijih tema, onih koje se više tiču sfere ljudskog, dvadeset šesta godina predstavlja obdanicu obasjanu prvim zanosom, kada ogromni orlovi budućih ideja zarivaju kandže u mozak mislioca i grabe sa njim, kao sa nevinim jagnjetom, put visina. Jer velike ideje nisu naše, već smo mi njihov plen. Ne ostavljaju čoveka na miru do kraja života: nemilosrdne i uporne, neprestano kljucaju Prometejevu utrobu. Skoro svaki Intelektualac ima bolesnu jetru. Uostalom, to životno doba nije nimalo zagonetno. Reč je o godini u kojoj prirodno prestajemo da budemo prevashodno receptivni, i zabacujući preko leđa zavežljaj naučenog, nevinih mrežnjača okrećemo se ka svetu.
Zapažanje da će se mase dočepati kormila istorije, kao i da su te mase duboko neobrazovane, pomoglo mi
je da predvidim svrgavanje Intelektualca s prestola, budući da su intelektualci prethodno počinili ogromnu
grešku stvarajući kulturu za intelektualce, a ne za ostali svet. Treba naglasiti da veliki začetnici tako nešto nisu želeli. Ni Bekon, ni Galilej, ni Dekart, ni Šekspir, ni Servantes. Kao i obično, naslednici su oni koji će sve proćerdati – ta nadobudna gospoda što se rađaju na zemlji koju su preci za njih već stekli.
Ali ostavimo se toga. Iz raznoraznih razloga, pred nama je već Intelektualac lišen svoje društvene nadmoć
i, vuče se, ruku pod ruku sa ostalima, usredsređen samo na sebe, kao bilo koji čovek među bilo kojim ljudima. U toj ravni se naročito zanimljivo ispoljava njegova osobena ljudska priroda.
Kao što se dešava sa svakim suštinskim modusom da se bude čovek, Intelektualcu se čini da je biti Intelektualac nešto najprirodnije na svetu, te u početku smatra da su i ostali njegovi sugrađani isti kao on. Jer to je suštinski modus ljudske prirode: obuhvata sve ljudsko, ali usmereno u određenom pravcu. I onaj ko je takav prostodušno veruje da to znači biti čovek – poistovećivati ostale sa sobom, kao Karlos III koji nije prišao nijednoj drugoj ženi do svojoj riđokosoj Saksonki, i bio ubeđen da sve žene mirišu na rusku kožu10, jer je to miris riđokosih. Zahvaljujući ovome, Intelektualac živi dobar deo svog života u stalnom quid pro quo11. U ophođenju sa drugima polazi od pretpostavke, kao od nečega što je samo po sebi razumljivo, da su i ostali ljudi tu iz istih razloga kao i on, da pripadaju njegovom soju. Njegov život je tako čudesan da bi se iskreno prenerazio ukoliko bi otkrio da ostalima nije!... Da, sušta je istina: život
Intelektualca je čudesan. On stalno živi na vrhu nekog Tavora, gde se odvijaju neprestana preobraženja.
Svaki trenutak i svaka stvar za njega su preokret, fantazmagorija, veliki spektakl, melodrama, polarna svetlost. Njegov kalendar sadrži samo čiste svetkovine. Život mu prolazi, doslovno ceo život, u radu. Ali, da li se može nazvati radom delanje Intelektualca? Njegov rad se sastoji upravo u tome da stvara večnu svetkovinu. Razume se da su u nekim drugim vremenima naslućivali izvesnu božansku crtu u njemu. Radi li Bog?
Da, Bog neprestano dela, naročito Bog koji je Vrhovni Tvorac. Da li su dani Postanja bili radni? Zar se ne stiče utisak da se Bog snuždio onog dana kada je rešio da se odmori, poput zidara? Da se nije možda u biblijskom tekstu potkrala mala greška u izrazu? Neće li biti da je, nastupanjem prve subote, pošto je stvorio svet i više nije imao šta da radi, Bog natakao naočare i bacio se na sastavljanje soneta pod naslovom: Svet? Morala bi se podrazumevati jezička greška, jer, inače, da li je pisanje soneta rad ili užitak? Na stranu s tim, ali Intelektualac stalno, hteo to ili ne, ruši i ponovo stvara sve što se nalazi
u njegovom okruženju. Zamislite da prisustvujemo prvim danima Postanja. Sitnica od spektakla! Balet, nikad viđen do sada! Ma kakav Nižinski, tu je Adam! Kakva Pavlova, tu je Eva! I još, prvostvorena ptica iz prvostvorene vatre! Dakle, svi dani Intelektualca pomalo su takvi: svaki put iznova prisustvuje rađanju stvari i prvi im daje blagoslov da budu ono što jesu. On ide iz iznenađenja u iznenađenje. Njegova svakodnevica sačinjena je isključivo od iznenađenja. Zenice su mu raširene od divljenja. Hoda opčinjen. Od rođenja pijan. Izgleda pomahnitalo poput arhanđela koji se preselio u zemaljsko naselje. Nepotrebno je i reći: gledano iz određenog ugla, izgleda kao doživotni naivko koji večito pada s Marsa. Dugo mu treba da shvati da je njegovo ophođenje prema bližnjem smešno. Dugo mu treba da otkrije da taj bližnji nije intelektualac, već upravo Drugi, onaj apsolutno Drugi. Uvek je primećivao nešto čudno tokom razgovora s bližnjim. Stvari se nikada nisu dobro odvijale. Kao da su škripali točkovi dijaloga.
Svaki put kada bi on silovito krenuo ka visinama, bližnji bi mu, ukoliko ga ne bi vukao unazad, bar podmetao klipove. Ali konačno sviće dan koji sve razjašnjava. Uviđa, na kraju, kristalno jasno da neslaganje nije slučajno, niti izazvano sporednim razlozima: nije reč o razlici u temperamentima, odnosno telesnim sokovima, niti u darovitostima. Razlikovanje je potpuno. Najveće moguće. Reč je o dva u korenu suprotna pristupa životu, bitisanja na svetu. Kada to otkrije, Intelektualac oseća duboku posramljenost, strašan stid.
Shvata da je samo ispao smešan i ništa više. Ima utisak da je živeo nag pred ostalima, u nagosti koja je mučnija od pukog pokazivanja kože, budući da je proveo ceo svoj život pokazujući im svoju najdublju intimnost: svoje misli, svoja osećanja spram sveta, stvari, drugih ljudi, prošlosti, trenutnih događanja, budućnosti koja se pomalja. Sada primećuje da je to nepristojno činiti, da poziciju intelektualca treba prikriti, kao da si lopov, ili špijun, kao da si prostitutka. Razmišljati o stvarima – konceptualno ili poetski – jeste nešto bestidno. Istovremeno je očajan i potišten zbog saznanja da bližnji beznadežno nije intelektualac. Ranije je verovao da jeste, možda u manjoj meri nego on, da mu eventualno nedostaje
dragocena nadarenost, ili da ga život primorava da potiskuje erupcije svoje intelektualnosti. Ovo poslednje
bi ga često potresalo, delovalo mu herojski. Taj čovek je morao da hrani tuce ukućana! Samo zato, i ni
zbog čega drugog, nije mogao kao on prihvatati život!
Mada često i intelektualac ima buljuk familije... Ali sada, saznavši da nije u pitanju ništa od toga, suočava se sa novom zagonetkom koja počinje da ga kopka. Kako bližnji može da živi kao Drugi? Kakva je to vrsta življenja? Potom, kao da želi odagnati noćnu moru, prelazi rukom preko svoga čela govoreći: „Stvar se mora isterati na čistac! U čemu je razlika između mog života i života tog Drugog?“ Dosetio se: Drugi živi uklopljen u svet stvari, koje su jednom za svagda onakve kakve nam se čine da jesu. Ni pukom slučajnošću ne dovodi ih u pitanje. Nikada ne dovodi u sumnju svet stvari, čak ni ne pomišlja da je sumnja moguća. Stoga one za njega imaju konačna svojstva; čitav svet je samo to što je nadohvat i ništa više, takav kakav jeste. Među stvarima kojih je Drugi svestan neke su zagonetne, tajnovite, nepoznate, ali mu ova njihova svojstva ne pobuđuju nikakvu posebnu reakciju. Kvaliteti stvari, kao boja ili oblik, izgledaju mu stvarni i prirodni. Ne uzbuđuju ga. Nema za njega razlike između onoga što misli da zna i onoga što mu se prikazuje kao zagonetka. Za njega ne postoji znati ili ne znati. Njegov odnos prema stvarima je jednostavan – on računa na njih. Isto kao što zna da tela imaju težinu – to jest, računana njihovu težinu –
računa takođe i na to da je rak nepoznanica, da je tajna postojanje sveta, da se ne zna zašto društva idu ka
usponu i propasti.
Njegov život isključuje svako preispitivanje vlastitog okruženja ne bi li ga doveo u pitanje, analizirao,
obesnažio, ponovo pretvorio u opsenu i utvaru. Naprotiv, njegov život protiče u oslanjanju na već postojeće, u kretnjama unutar tog nesumnjivog, čvrstog, kompaktnog i konačnog sveta, prebivanju u njemu, manipulisanju stvarima kako bi se poslužio njima te ih upotrebio u svoju korist što je više moguće. On je rođeni egoista. Najvažnije mu je da izbije na čelo, obavi svoj posao, da njemu i njegovima bude dobro. Ukoliko je čestit, na pošten način. Ukoliko nije, uz smicalice. Kako ni najmanje nije zabrinut niti za svet niti za bilo šta na svetu, spokojno se posvećuje vlastitom interesu, svojoj ličnosti ili svojojporodici ili bar svojojpolitičkoj stranci.
Uvek i samo onom što doživljava kao svoje. Intelektualac se, dakle, ne spotiče o Drugog iz nekih
naročitih i konkretnih pobuda. Spotiče se, sasvim nesumnjivo, zato što je njegov osnovni životni stav suprotan, a to je morao primetiti još od prve mimike ili prve reči. Intelektualcu se čini da svet sa kojim se suočava postoji samo zato da bi ga on doveo u pitanje. Stvari za njega nisu same po sebi potpune te ih ne
ostavlja da mirno počivaju, već ih smesta analizira, rastavlja, posmatra iznutra, traži njihovu pozadinu;
ukratko, stvari koje se pretpostavljaju pretvara u probleme. Na prvi pogled deluje kao rušitelj i ruke su mu,
slično kasapinovim, uvek pune utrobe stvari. Ali, sve je potpuno suprotno. Intelektualac ne može, čak i kada bi želeo, da bude egoista u odnosu na stvari. On ih dovodi u pitanje. A to je najveći znak ljubavi. Stvari ne postoje da bismo ih samo iskoristili, kao što čini Drugi; Intelektualac svoj život posvećuje služenju njima, stvarajući kult njihovog bića. Kult je, poput svih moćnih kultova, krvav; podrazumeva da ih treba skršiti, zdrobiti, da bi ponovo bile stvorene u vrhunskom sjaju.
On zna da stvari ne postoje u svoj svojoj punoći ukoliko čovek ne otkrijenjihovu čudesnu bit zaklonjenu koprenom i tamom. Otuda živeti za Intelektualca znači stalno i frenetično, iz petnih žila, raditi na tome da svaka stvar istinski postane ono što jeste, kako bi se uznela do sopstvene ispunjenosti. Eto zbog čega proizlazi da su stvari ono što zaista jesu tek i jedino u dodiru sa Intelektualcem. To ponekad naslućuje Žena. I to, naravno, duboko razgnevljuje Drugog. Ali gnev je ovde nedelotvoran. Stvarnost je bespovratno takva. Jer stvari koje Drugi upotrebljava i zloupotrebljava, kojima barata i koje koristi u svom prljavom životu, baš sve njih izmislio je Intelektualac. Sve. Automobil i aspirin; cvet, pesmu i ženu. Ili ste vi možda mislili da su se sve te stvari, te čudesne stvari, zatekle ovde tek tako, najednom?
Sada ćete vi videti svoje. Sada kada Intelektualac, kao i toliko puta tokom istorije, bude nestao ili
makar, poput ptice gnjurca, načas zaronio do najvećih dubina. A dubina je tišina bez premca. Videćete kako će ono čudesno iz časa u čas nestajati sa lica zemlje a život, uključujući i život Drugog, gubiće draž, uzbuđenje i zanos.
Da bi stvari mogle bivstvovati, želeli vi to ili ne, neophodan je Intelektualac. Ono što Drugi upotrebljava
kao realitete nije ništa drugo do gomila starih Intelektualčevih ideja, prepotopski fosilni ostaci njegove
fantazije. Kada bi samo Drugi obitavao na planeti, ništa ne bi bilo kao što je sad. Svaka stvar je, uistinu, legenda, aksiom, stih i mit. Zato će, na kraju, Drugi naljutiti Intelektualca. Nervira ga što ovaj stvarima ne dopušta da budu, ne bavi se njima, već podlo, opako, bezbožno, koristi njihovo prisustvo. Drugi je, za Intelektualca, bezbožnik, bezbožnik u svakom pogledu. To je čovek koji ne uzdrhti pred božanskim, a ono je sve. Živeti na svetu a ne zapitati se o njemu, Intelektualcu izgleda kao parazitizam.
Sada bi još valjalo reći da Intelektualac društveno već ne postoji, on je parija i prestupnik.
Ali izvesno je da Intelektualac, čim shvati da je bližnji koji se pred njim nalazi u stvari Drugi, ne samo da
ispravlja grešku u svom nekadašnjem ophođenju prema njemu već je i iskreno oduševljen njim. Uzbuđuje
ga, kao sve što je verodostojno. I uživa da ga gleda onakvog kakav je, kao vrednog i upornog mrava što pada i opet se diže na noge među džinovskim vlatima trave, spotičući se o sve i svašta, dok svojima nosi sočnu semenku srećno pronađenu. Ma do đavola, živeo Drugi!
Ono što Intelektualac ne može da podnese jesu falsifikati kojima je danas naša planeta zatrpana. Jer postoji Pseudo-Intelektualac, koji nije ništa više do Drugi, skriven iza maske pisca, naučnika, profesora, filosofa. Ali što je najvažnije, danas se događa sledeće: Drugog, pravog Drugog, veoma je teško sresti. Zato što se moderni Intelektualac, kao što sam već rekao, pogibeljno okliznuo stvorivši kulturu ideja. Očito je da se celokupna kultura stvara pomoću ideja, ali one prvenstveno treba da budu ideje o stvarima, o osećanjima, o načelima, o podvizima, o bogovima. Nema razloga da budu ideje o idejama. Međutim, kultura u poslednjih nekoliko vekova sve više postaje intelektualistička. Iz toga je proizašlo da je Drugi sada pun ideja, a budući nesposoban da barata njima, da vlada njima, on žarko želi da živi od ideja i, podrazumeva se, da ima svoje ideje. Već sam napomenuo da za Drugog postoji samo ono što je
njegovo. Ranije se to nije događalo. On nije želeo da ima ideje. Živeo je od tradicija, uverenja, strasti i pakosti, koji čine prirodno ustrojstvo njegovog života. Ali sada žarko želi da promišlja, zašta nije stvoren. Mučno je posmatrati kako se ruka te intelektualne šimpanze napreže da ščepa iglu ideje. Ishod je neizbežan. Spontano živeći Drugi je, na svoj način, bio vredan divljenja, ali počevši da razmišlja, postao je malj što spljeskava ideje, a kako se one motaju po glavama Intelektualaca, spljeskava, usput, i glave Intelektualaca.
Potpuno mi je jasno da Intelektualac tokom istorije, s vremena na vreme, biva zadavljen. Shvatam da
Drugog uznemirava i dovodi do besa taj čovek koji je uvek izvan stvari i koji sam po sebi nije stvar, već fluid, oganj, magnet.

Svet oko nas 
Čovekova socijalizacija
Počevši od sredine prošlog veka, zapaža se da je život u Evropi iz dana u dan sve više izložen očima javnosti. To je poslednjih godina vrtoglavo napredovalo. Privatno bivstvovanje, osamljeno ili skriveno, nepristupačno javnosti, svetu, okolini, postaje sve teže i teže.  Ova činjenica naglo zadobija fizička svojstva. Ulična buka. Ulica je postala gromoglasna. Čovek je nekada uživao u tišini kao jednoj od najmanjih sloboda. Pravo na određenu dozu tišine, pogaženo je. Ulica prodire u naš privatni kutak, osvaja ga i utapa u vrevu javnog. Onaj ko bi poželeo da se prepusti mislima, da se povuče u sebe, mora se privići da to čini uronjen u sveopštu graju, da bude gnjurac u okeanu kolektivne gungule.  Fizički se ne dopušta čoveku da bude sam, da bude nasamo sa sobom. Želeo to ili ne, mora da bude sa ostalima. Bezimena buka bulevara i trga poput vlage probija kroz zidove domova.  Sve što je bilo dostojno poštovanja naspram beskraja javnog, propada iz dana u dan. A naročito, porodič  na citadela. Život porodice, majušne društvene zajednice okrenute ka unutra i narogušene prema velikom  građanskom društvu, sveden je na najmanju meru. Što je zemlja naprednija, porodičnog života je u njoj  manje. Zaista je zanimljiv neposredan uzročnik njenog ubrzanog isparavanja. Oduvek se tvrdilo da je srce porodice ognjište; i, kako to već obično biva, prvo se pošlo od romantičnog tumačenja. Ognjište je i oltar (Hestija12) i kuhinja. Slava bila oltaru! Porodičnom, pradedovskom, domaćem svetilištu!... Ali čim je postalo teško naći kućnu poslugu, ognjište, pradedovski dom, porodični oltar, počeli su da iščezavaju. Na kraju se pokazalo da stub porodice nije bio bog Lar, zaštitnik ognjišta, niti pater familias, već jednostavno sluga. Čak bi  se sa skoro naučnom strogošću mogao formulisati  funkcionalni zakon o ovoj pojavi, poput onih koji važe u  fizici: danas u svakoj zemlji ima upravo onoliko porodič  nog života koliko u njoj ima kućne posluge.
U Sjedinjenim  Američkim Državama, gde je teže imati služavku  nego žirafu, porodični život je stisnut do krajnjih granica.  Stoga se smanjila i veličina kuće. Čemu, ako se u  kući ne može boraviti? Bez posluge, neizbežno je pojednostavljenje  porodičnog života, a čim je on postao pojednostavljen,  postao je neprijatan. Složeni polureligiozni  ritual pripremanja kulinarskih đakonija – oltar-kuhinja –  morao je da se minimizira. Izbačen iz doma, čovek se  strmoglavio u polje javnog. Lonac je bio bog Lar.*  Centrifugiranje porodice. Razlika u broju sati koji su  se nekad provodili u kući i onih koji se danas provode. U  negdašnjim dugim i sporim časovima okrenutosti ka  unutra, čovek je u sebi podsticao kristalizaciju jednog  dela svoga bića, privatnog, ne javnog, čak antijavnog.  Dijagram promene debljine zidova od srednjeg veka  do danas mogao bi pokazati pomenutu evoluciju. U  XIV veku kuća je tvrđava. Danas je zgrada sa spratovima,  košnica; ona sama predstavlja grad, a zidovi su  krhke pregrade koje nas jedva odvajaju od ulice.
U  XVIII veku kuće su još uvek prostrane i masivne. Čovek  u njima boravi najveći deo svog životnog veka u  skrovitoj i neprikosnovenoj samoći. Samoća marljivo  kuje našu dušu kapajući na nju iz sata u sat. Poput onostranog  kovača, ona daje našoj ličnosti čvrstinu i reljefnost.  Pod dejstvom samoće čovek utvrđuje svoju ličnu  sudbinu pa može izaći na ulicu a da ne postane u potpunosti  zatrovan dahom javnog, bezličnog, lokalnog,  kao kaznom. U osami se automatski prosejavaju i razluč  uju naše ideje, žudnje, strasti, te razaznajemo one  zaista naše od ostalih bezimenih, ambijentalnih, što su  napadale po nama poput prašine po drumu. 
Ne zna se kako će se okončati ovaj proces. Evropa  je do sada, tokom svoje istorije, negovala i štitila individualnost.  Stremilo se ka tome da život svaki put sve  snažnije poprima lično obeležje. To jest, da se svako  ponaosob oseća jedinstvenim u svom življenju, da snosi  odgovornost za samog sebe, kako u užitku, tako i u  dužnosti i u bolu. I zar to nije istina, čista transcendentna  istina o ljudskom životu? Bilo to veličanstveno  ili jadno po čoveka, ali živeti, u samoj svojoj biti, znači  ostati sam – sa svešću o jedinstvenoj i isključivoj sudbini  koju svako ima. Ne živi se u društvu. Svako mora  živeti svojim životom i, kao čašu punu gorčine i slasti,  ispiti ga svojim jedinstvenim usnama. Čoveku se događa da je okružen društvom; ali to događanjene pretpostavlja  saučesništvo.  Međutim, nema sumnje da smo danas izloženi neočekivanoj promeni smera.
Već dve generacije unazad  Evropljani teže da obezliče svoj život. Sve prisiljava  čoveka na gubitak jedinstvenosti i rasplinjavanje. Kao  što je kuća postala porozna, takva je postala i ličnost,  pa dah javnog – ideje, pobude, ukusi – prodire u naš zaklon  i svako od nas polako počinje da oseća kako bi mogao  biti bilo ko. Da li je to samo finta, prolazna promena,  korak unazad, odraz za najviši skok individualizacije?  Ne zna se; ali je činjenica da u ovom trenutku veliki  broj Evropljana izopačeno uživa u odbacivanju svog  individualnog bića i pristaje na samorastvaranje u biću  kolektiviteta. Zadovoljstvo zbog poistovećenja sa masom  i gubitka sopstvene, isključive sudbine, zarazno  se širi. Čovek se socijalizuje. 
To nije novina u ljudskoj istoriji. Skoro da je najče-  šće bilo tako. Retko je bilo obrnuto: žudnja da se bude  ličan, neponovljiv, nezamenljiv, jedinstven. Sadašnja  dešavanja rasvetljavaju nam čovekov položaj u slavnim  vremenima Grčke i Rima. Ličnosti se nije dopuštala  sloboda da živi zbog sebe i za sebe. Država je polagala  pravo na celokupno čovekovo bitisanje. Kada je Ciceron  poželeo da se povuče u svoj toskanski letnjikovac i  posveti proučavanju grčkih knjiga, bio je prinuđen da  se javno izvini i zatraži da mu bude oprošteno privremeno  izdvajanje iz tela kolektiviteta. Ogroman zločin  koji je Sokrata stajao života bila je njegova silovita želja  da poseduje osobenog, ličnog demona; to jest, individualno  nadahnuće. 
Socijalizacija je užasno naporna. Ona se ne zadovoljava  zahtevom meni upućenom da ono što je moje pripada  i drugima – odlična namera koja me nimalo ne ljuti  – već me primorava da ono što pripada drugima bude  i moje. Recimo, da ja prihvatim tuđe, odnosno sva-  čije ideje i ukus. U potpunosti je zabranjeno svako izdvajanje,  svako privatno posedovanje, pa čak i ubeđenja  za isključivu, ličnu upotrebu.  Apstraktno božanstvo „kolektiviteta“ opet sprovodi  svoju tiraniju i već izaziva pustošenja diljem Evrope.  Štampa je sebi dala za pravo da obelodanjuje naš privatni  život, da ga procenjuje, da mu presuđuje. Javna  Vlast nas prisiljava da svakoga dana društvu poklanjamo  sve veći deo našeg života. Čoveku se ne ostavlja  kutak za povlačenje, da ostane nasamo sa sobom. Mase  protestuju besne na bilo koji vid našeg ispoljavanja  uzdržanosti.  Poreklo tog antiindividualnog besa verovatno počiva  u činjenici da mase duboko u sebi osećaju nemoć i  strah pred sudbinom. Na jednoj izuzetno pronicljivoj i  strašnoj stranici Niče je zapisao kako su primitivna  društva, nemoćna pred životnim nedaćama, svaki originalni,  individualni, lični čin proglašavala zločinom, a  čoveka koji bi se usudio da svoj život provodi u osami,  zločincem. Moralo se ponašati potpuno u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima. 
Sada, očigledno, mnogi opet čeznu za stadom. Sa  žarom se prepuštaju onoj ovci koja još uvek bleji u njima.  Žele da gaze kroz život gusto zbijeni, po kolektivnoj  stazi, runo uz runo, pognute glave. Zbog toga mnogi  evropski narodi tumaraju u potrazi za pastirom i ovčarskim psom.  Mržnja prema liberalizmu ne potiče iz drugog izvora.  Jer, pre nego diskutabilno političko načelo, liberalizam  označava suštinsku ideju o životu: uverenje da  svako ljudsko biće mora ostati slobodno kako bi ispunilo  svoju individualnu i neotuđivu sudbinu. 

Posmatranje kao delanje 
Bolesna demokratija 
Sve dobro što se dogodi u svetu, u Španiji ima bled  odraz. Za razliku od toga, ono loše preslikava se neverovatno  uspešno pa čak kod nas postaje izraženije nego  igde.  Dok se u poslednje vreme učtivost u Evropi ozbiljno  srozava, u Španiji je neučtivost već zacarila na svakom  koraku. Naša iznemogla rasa polaskana je pozivom  da prihvati plebejsko držanje, kao što je bolesno  telo zahvalno na dozvoli da se po volji ispruži. Plebejizam,  koji trijumfuje širom sveta, u Španiji sprovodi tiraniju.  A kako je svaka tiranija puna nedostataka, valjalo  bi spremati revoluciju protiv plebejizma, najnepodnoš  ljivijeg tiranina.  Za dolazak tog izuzetno okrutnog suverena moramo  zahvaliti trijumfu demokratije. U okrilju ove plemenite  ideje u javnu svest uvukla se izopačena afirmacija  svega što je nisko i vredno prezira. 
Koliko puta se desilo isto! Dobra strana neke stvari  privlači ljude i čim se stave u njenu službu, brzo zaborave  da postoje i mnoge druge takođe dobre stvari sa  kojima ju je neophodno dovesti u sklad, zbog čega je  pretvaraju u jad i bedu. Demokratija kao demokratija,  odnosno strogo i isključivo, kao načelo političkog prava,  deluje izvanredno. Ali demokratija koja je pobesnela  i izašla izvan sopstvenih okvira, demokratija koja je  prodrla u religiju ili umetnost, u misli i gestikulacije, u  srce i običaje, jeste najopakija bolest koja može snaći  jedno društvo.  Što je suženiji prostor delovanja svojstven nekoj  ideji, to će, srazmerno nastojanjima da se ona projektuje  na sveukupni život, njen uticaj biti sve razorniji. 
Zamislite da nam život uređuje neki ostrašćeni vegetarijanac  koji stremi da posmatra svet sa visina svog kulinarskog  vegetarijanstva: u umetnosti bi zabranio sve  sem baštenskog pejzaža; u sferi nacionalne privrede  podržavao bi prevashodno poljoprivredu; od religije bi  jedino prihvatio drevna božanstva žitarica; za odevanje  bi nam dozvolio da biramo samo između tkanina od kudelje,  lana ili žuke, a kao filosof tvrdoglavo bi propagirao  nekakvu transcendentalnu botaniku. Ali ništa manje  besmisleno ne deluje ni čovek koji bi, poput mnogih  danas, stao pred nas i ponosno izjavio: „Ja sam, pre  svega, demokrata!“  U takvim situacijama obično se setim priče o izvesnom  mladom crkvenjaku koji nije znao svoju ulogu tokom  liturgije i čim bi čuo sveštenika, on bi izgovarao: „Slava i  hvala svetom Pričešću!“. Sve dok se sveštenik, pošto mu  se smučila njegova upornost, nije okrenuo rekavši mu:  „Drago dete, to je prava reč, ali u pogrešno vreme!“  Nedopustivo je biti pre svega demokrata, budući da  se ideja demokratije ne odnosi na prvi plan, nije „pre  svega“. Politika je sistem sredstava, ona je sastavni  deo i dopuna životu, jedna od mnogih stvari kojima treba  posvetiti pažnju i usavršavati ih kako bi naš lični život  bio manje izložen lomovima, te lakše postizao svoju  punoću. Politika će nas možda, u nekom dramatič-  nom trenutku, poput pukotine na brani, mobilisati da  pokrenemo naše najbolje energije u želji da pospešimo  ili obezbedimo životni napredak, ali ta okolnost nikada  ne može biti normalna. 
Pitanje politike zahteva najodlučniju ipravku XIX  veka. Naime, u XIX veku ozbiljno je bio izopačen poriv  kojim se uređuje perspektiva te su se ljudi tada, kao  poslednjim i konačnim, bavili onim stvarima koje po  svojoj biti mogu da budu samo prethodne.
Savršenstvo  tehnike predstavlja savršenstvo spoljašnjih sredstava  kojima se podstiče vitalnost. Stoga najskromniji napor  ulažemo kada se bavimo tehničkim poboljšanjima. Načiniti od njega presudni poduhvat našeg bitisanja, posvetiti  mu naše najdelikatnije i najpostojanije snage,  očigledno znači zastranjivanje. Isto se događa sa politikom,  čiji je cilj da artikuliše društvo – kao tehnika prirodu  – kako bi se pojedincu otvarao sve širi prostor za  uvećanje lične moći.  Budući da je demokratija puka pravna forma, nesposobna  da iole usmeri sve one naše životne funkcije  koje nisu u domenu javnog prava, to jest skoro celokupan  naš život, čim se od nje načini jedinstveno načelo bitisanja, rađaju se najveća preterivanja. Sve  odjednom dolazi u suprotnost sa samim osećanjem koje  je pobudilo čežnju za demokratijom, jer se ona rađa  iz plemenite želje da se plebs spase bednog položaja. 
Dakle, demokrata gaji naklonost prema plebsu, prema  svemu što ga čini plebsom, prema njegovim običajima,  manirima, intelektualnim odlikama. Ekstremni oblik te  naklonosti može se prepoznati u kredu socijalista – reč  je o pravom religioznom kredu! – kojim se proleterska  pamet proglašava za jedinu istinski sposobnu da se bavi  visokom naukom i udovolji moralnim zahtevima. Što  se tiče manira, mogu da kažem da se moj život podudarao  sa procesom u kojem se viši položaj na društvenoj  lestvici osvajao prostačkim ophođenjem. A to znači da čovek nije izabrao najbolju epohu da se rodi. Jer,  pre nego što su se odabrani krugovi priklonili manirima  i rečniku Avasa, jasno je da je prvo sama epoha  poprimila prilično duboke i pogubne odlike plebsa. 
Svako takozvano demokratsko tumačenje nekog životnog  ustrojstva koje ne spada u domen javnog prava,  neizbežan je odraz plebejizma.  Izvojevana pobeda demokratskog pokreta protiv toga  da se zakonom propisuju privilegije, uspostavljaju kaste  itd., prožeta je nemalo moralnom izopačenošću koju nazivam  plebejizmom; ipak, od nje je bila jača plemenita pobuda  da se ukine pravna nejednakost. U prethodnom re-  žimu prava su bila izvor nejednakosti; njima se unapred,  pre nego što bi se ljudi i rodili, određivao njihov položaj.  Stoga smo s razlogom odbijali da takva prava nazovemo  pravima, već smo ih nazvali privilegijama, dajući toj reči  pejorativno značenje. Zdrav nerv demokratije ispoljava  se u izjednačavanju privilegija, a ne prava. Uočite kako  „ljudska prava“ imaju negativan smisao, ona su puškarnica  koju nova društvena organizacija, strože pravno uređena od prethodne, podiže iz straha od mogućeg vaskrsenja  privilegija.* Već poznatim i osvojenim „ljudskim  pravima“ trebalo bi dodati nova i nova, sve dok ne bi iščezli i poslednji ostaci političke mitologije. Budući da privilegije,  kao što sam već rekao, nisu prava, njih čine natalož  eni ostaci religijskih tabua.  Međutim, nemoguće je pretpostaviti da će neka  buduća, nova „ljudska prava“, koja kao naše otkriće i  trijumf predajemo u ruke dolazećih generacija, takođe  imati dalek domet te da će izmeniti lice društva poput  ovih već stečenih ili skoro stečenih.** Stoga, ako bismo  pokušali da svedemo značenje demokratije na njeno  delo, izjednačavanje privilegija, onda se može reći da  su joj trenuci slave već prohujali.  Zaista, ukoliko se pravna organizacija društva zadrži na tom polemičkom i negativnom stupnju, pukom razaranju  „religiozne“ organizacije društva, ukoliko čovek  ne posmatra svoje demokratsko delo isključivo  kao prvi napor ka uspostavljanju pravde, kojim smo  usekli široko rečno korito pravičnosti da bismo unutar  njega stvarali jednu novu pravednu društvenu strukturu  – neka bude pravedna, ali neka bude i struktura – tada  će pojedinci istančane moralne osetljivosti prokleti  demokratiju i okrenuti svoja srca ka prošlosti, nesumnjivo organizovanoj na predrasudama; no, ipak organizovanoj. 
Život je, u svojoj biti i pre svega, struktura:  čak i najgora struktura bolja je nego nikakva.  Kako sam prethodno rekao da je nedopustivo biti  „pre svega“ demokrata, sada dodajem da je takođe nedopustivo  biti „samo demokrata“. Pravdoljubiv čovek  ne može da se zaustavi na izjednačavanju privilegija, na  tome da pravno ozakoni jednakost među ljudima u domenu  opšte ljudske jednakosti. Oseća istu neodložnu  potrebu da ozakoni, proglasi legitimnom, nejednakost  među ljudima u domenu opšte ljudske nejednakosti.  To je kriterijum pomoću kojeg razaznajemo granicu  iza koje se demokratsko osećanje degeneriše u plebejizam.  Ko god se razbesni kada vidi da se prema jednakima  nejednako postupa, ali se uopšte ne potrese kada  vidi da se prema nejednakima postupa jednako, nije  demokrata, već plebejac.  Doba kada je demokratija bila zdravo i poletno osećanje, prošlo je. Ono što se danas naziva demokratijom  jeste degeneracija ljudskih srca. 
Niče nam je otkrio mehanizam koji funkcioniše u degenerisanoj  javnoj svesti: nazvao ga je pakost. Kada čovek  ima osećanje niže vrednosti usled nedostatka određenih vrlina – inteligencije, hrabrosti ili otmenosti – posredno  nastoji da se potvrdi u vlastitim očima nipodaštavajuć  i izuzetnost tih vrlina. Kao što je izvanredno uočio  jedan poznavalac Ničeovog dela, nije reč o lisici i grožđu.  Lisica i dalje poštuje, kao nešto najbolje, zrelost ploda,  te se zadovoljava samo negiranjem primamljivosti nedostiž  nog grožđa. „Pakosnik“ ide korak dalje: on mrzi zrelost  i više voli oporost nezrelog ploda. U pitanju je potpuni  preokret vrednosti: vrhunskom se, upravo zato što  je vrhunsko, čini capitis deminutio, a na njegovo mesto  trijumfalno se ustoličuje ono bezvredno. 
Čovek iz naroda obično ima ili je imao zdravu sposobnost  divljenja. Kada bi ugledao neku groficu kako  promiče u svojoj kočiji, bio bi iskreno ushićen i sa zadovoljstvom  bi okopavao zemlju na planeti na kojoj se  povremeno, bar na ten, mogu videti tako prekrasni prizori.  On se divi i uživa u raskoši, čarobnoj lepoti, kao  što se divimo zlatu i rubinima kojima sunce na umoru  slavi svoj zalazak. Ko može da zavidi zlaćanoj raskoši  sutona? Čovek iz naroda nije prezirao sebe: znao je da  je različit i niži u odnosu na plemstvo; ali njegovo srce  nije razjedala otrovna „pakost“.
Početkom Francuske  revolucije jedna ugljarka je kazala izvesnoj markizi:  „Gospođo, sada će se stvari preokrenuti; mene će nositi  na rukama, a gospođa će tegliti ugalj.“ Neki od onih  „pakosnih“ drvenih advokata, ništarija koji su silom  gurali narod u revoluciju verovatno bi je ispravio: „Ne,  građanko: sada ćemo svi biti ugljari.“  Živimo okruženi ljudima koji nemaju poštovanja  prema sebi, i to skoro uvek s razlogom. Dotični bi želeli  da se što pre ukazom proglasi jednakost među ljudima;  jednakost pred zakonom nije im dovoljna: čeznu da  čuju svečanu potvrdu kako smo svi jednaki u meri darovitosti,  osećajnosti, prefinjenosti i uzvišenosti srca.  Svaki dan kojim se kasni u ostvarenju ove neostvarive  uravnilovke predstavlja još jednu surovu obdanicu tim  „pakosnim“ stvorenjima, svesnim svoje nepovratne  osude da budu intelektualni i moralni plebs naše vrste.  Kada ostanu sami, iz vlastitog srca navire im osećanje  prezira prema sebi. Uzalud im je što pomoću prizemnih  lukavstava možda uspevaju da steknu viđenije uloge  u društvu. Taj prividni društveni trijumf još ih više  truje iznutra, razotkrivajući im krhku neravnotežu njihovog  života kojem svakog časa preti pravedno urušavanje.  Pred vlastitim očima prikazuju se kao sopstveni  falsifikatori, kao tragični kovači lažnog novca, gde krivotvorena  moneta oličava samog krivotvorca. 
Ovakvo duhovno stanje, natopljeno razjedajućim kiselinama,  češće se ispoljava u onim zanimanjima gde je  izmišljanje nepostojećih vrlina manje moguće. Zar ima  ičeg tužnijeg od pisca, profesora ili političara bez darovitosti,  bez istančanosti u opažanju, bez uzvišenosti u karakteru?  Kako li ti ljudi, razjedeni dubokim unutrašnjim  lomom, moraju gledati na sve što prolazi ispred njih isijavajuć  i savršenstvo i zdravo poštovanje prema sebi?  Upravo zato novinari, profesori i političari bez dara  čine Vrhovni Stožer zavisti koja je, kako veli Kevedo15,  večito žuta i mršava jer grize a ne jede. Ono što danas  nazivamo „javnim mnjenjem“ i „demokratijom“ dobrim  delom nije ništa drugo do gnojna izlučevina tih  zlobnih duša. 

Naravoučenije: ne budite uzorni 
U svojoj knjizi Beskičmena Španija nagovestio sam  jednu doktrinu o nastanku društava koja se drastično  razlikuje od opšteprihvaćenih. Po njoj, ljudsko društvo  ima samo spoljne, nebitne sličnosti sa takozvanim „životinjskim  društvima“, koje evolucionizam uzima za  polaznu tačku njegovog razvoja. Istorijsko društvo je  suštinski različita pojava od čopora, stada, krda, jata,  mravinjaka, košnice. Takođe, nije nastalo ni razvojem  porodične zajednice. Pre bi se moglo reći da se ona pojavljuje  kasnije u odnosu na društvo i to kao oblik izvesne  unutrašnje inkubacije u njemu samom. Dakle, društvo bi predstavljalo presudnu pojavu koja se ne može  pojednostavljivati. Takvo uverenje podstaklo je Aristotela  da govori o čovekovom političkom nagonu. Ali on  ne određuje jasno kakva bi bila funkcija tog nagona. Da  li je reč o nečemu što neodređeno nazivamo težnjom  ka druželjubivosti, odnosno ka pukom zbijanju u grupu,  te bezobličnom saživotu? To ne bi bilo dovoljno.
Nema  društva bez čvrste strukture, makar ona bila i veoma  jednostavna. Nema društva ukoliko među članovima  ne postoji svest o pripadništvu istoj grupi.  Obilje svedočanstava, pre svega etnoloških, primorava  nas na pomisao da se društvo rađa iz nadmoćne  privlačnosti koju jedan ili nekoliko pojedinaca zrače  prema drugima. Nadmoćnost, izuzetnost određenog  pojedinca automatski budi kod ostalih pokretačku  snagu privlačenja, sleđenja. Manire, odnosno ponašanje  te istaknute ličnosti oduševljeni sledbenici prihvataju  kao nadindividualna načela. Ukoliko, dakle, uopšte  treba govoriti o nagonu, rekli bismo da se socijalni nagon  konkretno sastoji od poriva ka poslušnosti koju neki  ljudi osećaju prema čoveku koji je u izvesnom smislu  uzoran.
Taj dinamički odnos između uzornog čoveka  i žudnje okoline da ga sledi, da mu se prilagodi, pojavljuje  se u svim društvima, počevši od najprimitivnijih  i iskonskih pa sve do onih najrazvijenijih koja su  skoro već na izmaku. Tako je hrišćansku Crkvu, u njenoj  najdubljoj suštini i njenom najdubljem nervu, utemeljio  Hristos sa svojim poslušnicima. Poslušnost,  sleđenje – ili, kako se obično kaže jednim pomalo neprikladnim  izrazom „oponašanje Hrista“ – predstavljaju  dinamičku stvarnost koja je ustanovila hrišćansku  Crkvu. Tokom svog gigantskog razvoja, jasno je, poprimila  je i još mnoga druga svojstva. Ali sva ona žive  zahvaljujući toj središnjoj aktivnosti, tako da istorijska  stvarnost Crkve u svakom trenutku zavisi od izgaranja  u poslušnosti koje bi vernici osećali sledeći Isusovu  uzornost. 
Razmišljajući dalje u tom pravcu, neminovno stičem snažan utisak da ukoliko čovek postane uzor u nečemu, dostiže najveće čoveku dopuštene visine.
Ali sveukupna čovekova potencija krije u sebi i jednu manu  koja je obesnažuje i izvitoperuje. Nasuprot autentičnoj uzornosti, postoji lažna i isprazna uzornost.  Prva razlika između njih je u tome što istinski  uzornom čoveku nikada nije bio cilj da to zaista postane.  Povinujući se dubokoj nužnosti svoga bića, on se iz  dubine srca posvećuje nekoj delatnosti – lovu ili ratovanju,  ljubavi prema bližnjem ili nauci, veri u Boga ili  umetnosti. Kroz to trenutno, neposredno, spontano  predavanje nekom delanju postiže određeni stepen savršenstva i tada se, a da on to nije nameravao, kao neoč  ekivana posledica i neočekivan ishod, događa da postaje  uzor drugim ljudima. 
Kod lažnog uzora duhovna trajektorija suprotnog je  smera. On neposredno odlučuje da bude uzor; u čemu  i na koji način drugorazredno je pitanje, koje će kasnije  pokušati da reši. Ne zanima ga nikakvo određeno delanje;  ni u čemu ne oseća glad za savršenstvom. Jedino  što ga privlači, jedino za čim žudi jeste taj socijalni efekat  savršenstva – uzornost. Ne želi da bude veliki lovac  ili veliki ratnik, ni dobar, ni mudar, niti svetac. Ne  želi, u stvari, duboko u sebi, da bude bilo šta. Jedino želi  da bude drugima, u tuđim očima, obrazac i model.  On ne primećuje kontradikciju sadržanu u sopstvenoj  nameri. Jer uzornost je automatski i takoreći  mehanički ishod nekog savršenstva, a ono se ne posti-  že ukoliko ne postoji frenetična ljubav i strasno predavanje  određenom delanju. U trenutku kada ju je sebi  postavio kao cilj, takva uzornost smesta odvraća njegovu  ličnost od iskrenog oduševljenja za svaku konkretnu  aktivnost, tako da mu preostaje puka forma jedne  realnosti koja se ostvaruje samo pomoću nekakvog sadržaja.
Otuda sledi druga korenita razlika između jednog  i drugog tipa uzornosti. Dobar uzor ne može to biti  ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne  stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan,  niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude  dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je  namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala.  Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove  namere. Kako ne oseća da ga autentično privlači bilo  kakvo pozitivno delanje niti uživa posebnu nadarenost  za bilo šta, stalno će u svom životu više isticati savrš  enstvo u neradu nego u radu.  Poznavao sam i još uvek poznajem neke od tih  „uzornih“ ljudi i uvek sam se izuzetno zabavljao posmatrajuć  i lukavstvo kojim izbegavaju sve što je stvaranje,  konkretan posao, dovijajući se da jalovost proglase  za pozitivnu vrednost. Tako će lažni uzor, u intelektualnoj  sferi, veoma naglašavati visokoparno apstraktno  rasuđivanje, insistirajući na onom što je komplikovano,  neizvesno i što je, sve u svemu, sušta afirmacija  ili negacija. Ako posle dubokog razmišljanja o nečemu,  ozareni sopstvenim otkrićem, iznesemo svoju tvrdnju,  lažni uzor nam neće reći: „Zaista je tako“, ili pak: „Ne  slažem se, ja mislim suprotno“, već će nam reći: „Moguć  e je, moguće je. Ko će to znati?“. Posle ovih reči  ostajemo postiđeni, osramoćeni vlastitom umišljenošću i površnošću, a istovremeno zadivljeni superiornošću što caruje u tom čoveku koji nikada ne zaboravlja  genijalnu istinu da um može biti u zabludi. I potreban  nam je čitav minut da bismo shvatili da naša sentenca,  uprkos svom snažnom dogmatskom aspektu, nosi u  sebi tu sveopštu sumnju koja neraskidivo prati svako  ljudsko rasuđivanje i koju samim tim nije ni potrebno  uvek formulisati.
Lažni uzor takođe nije poštovalac književnosti, za  koju naravno, kao po pravilu, nema dara. Po njegovom  mišljenju, književnik se uvek izlaže riziku da mu umetnost  bude izgovor za samoisticanje. Budući da je lažni  uzor po prirodi do srži tašt – sve što radi čini kako bi  ostavio utisak na druge ili, što je još gore, na samog sebe,  pošto se poput Narcisa pretvorio u posmatrača sopstvenog  lika – manijački je sklon da svuda prepozna  glad za samoisticanjem, jer mu je nepoznata jednostavna  i plemenita ljubav prema stvaranju. 
Većina Španaca ne ide na koridu. Iz ovih ili onih  razloga ta svetkovina im je dosadna ili je se gnušaju.  Međutim, ponekad će sticajem okolnosti i Španac koji  inače ne ide na koridu tamo biti prisutan. Retko prisustvovanje  kao i vanredni motivi zbog kojih je jednom ili  nekoliko puta bio na koridi, daju mu za pravo da sebe  ne smatra posetiocem korida. Lažni uzor i u takvoj prilici  herojski neće pokleknuti. Onaj ko nema običaj da  ide na koridu, ako ponekad ode, čini to upravo zato što  ne pridaje značaj tom odlasku. Negativnu i najprostiju  činjenicu da nije posetilac korida lažni uzor pretvara u  pozitivan podvig. Isto se dešava i kada je reč o lutriji.  Iako ogroman broj naših zemljaka ne igra lutriju, ipak  ponekad to učine; međutim, lažni uzor će i tad, smrtno  ozbiljan, odbiti da igra dajući tom prostom uzdržavanju  herojski oreol.  Kada putuje, najviše će voleti treću klasu. Ne zbog  konkretnih razloga – nedostatka novca, želje da posmatra  niže klase – već isključivo zbog toga da „ne ide  prvom“.  Spremnost da se pridaje važnost beznačajnim stvarima  nepogrešivi je simptom lažne uzornosti i neizbežno se ispoljava u svemu; jer onaj ko stalno od sebe  očekuje jedino velike stvari, nije u stanju da se preda  nijednoj određenoj aktivnosti, budući da je opsednut  samo sopstvenom uzornošću.  Umesto da nastoji da se istakne u nekom važnom  zadatku iz sfere viših ljudskih sadržaja, posvećujući mu  se bez afektiranja, lažni uzor mora prvo da prida važnost beznačajnim stvarima da bi onda u nečemu mogao  biti uzoran. A kako je mnogo lakše ne raditi nego  raditi, njegov heroizam će se pre svega sastojati od odricanja  i uzdržavanja. Lažni uzor nije svetac, već „svetac  na kvadrat“, i kao takav buja među dekadentnim  narodima lišenim silovite gladi za životom.
Širom sveta  je plebs osećao magijsko poštovanje prema tim čudnim  ljudima koji se uzdržavaju – „svecima na kvadrat“.  Za razliku od plebsa, oni najrobusniji slojevi uvek su ih  prezirali, jer da bi poštovali nekog čoveka, nikada ga ne  pitaju šta ne radi već, naprotiv, šta radi.  „Uzoran“ čovek mora da kompenzuje ništavnost  svojih normi (koje su negativno određene i tiču se beznač  ajnih stvari) ogromnom, preteranom strogošću kojom  ih se pridržava. Na taj način, izbegavajući svaki  izuzetak od zacrtanog, njegovo ponašanje dobija izvesnu  komičnu veličanstvenost. Otac Pija Barohe16 imao  je običaj da ironično pripoveda o svojim junačkim podvizima  u koje se ubrajalo i to da nikada nije gledao nijednu  Ećegarajevu17dramu i da se jednom zatekao sam  samcijat na Puerti del Sol18. Slične stvari, samo shvaćene ozbiljno, čine uobičajeno herojstvo „uzornih“ ljudi  i o njima bi se mogao pisati roman u nastavcima na  temu vrline. 
Moralno savršenstvo, kao svako savršenstvo,  sportska je vrlina, nešto što se raskošno dodaje onom  neophodnom i preko potrebnom. Otuda, kao i u svakom  sportu, moralno savršenstvo treba da sadrži zrno  ironije i da sebe doživljava bez ikakve patetike. Puka  moralna ispravnost je nešto čime je besmisleno baviti  se, jer predstavlja minimum zahteva. Ali savršenstvo  niko od nas ne zahteva; mi ga sebi namećemo ili mu težimo apsolutno slobodnim izborom naše volje i, nesumnjivo,  zato što nam to pričinjava zadovoljstvo. Stoga  čovek koji je u nečemu savršen uživa da ponekad  odstupi od vlastitih načela i, da tako kažemo, padne u  greh. Nešto sasvim drugo je idolopoklonstvo prema  njima, kao da ona u svojoj biti nose apsolutnu vrednost te su sama po sebi neophodna. Načelo savršenstva je  vredno jednostavno kao cilj u trci. Važno je trčati ka  njemu, no onaj ko do njega ne stigne neće zbog toga biti  ni ubijen, niti osramoćen. 
Kada je tiranin Sirakuze naredio da mu išibaju sina  zato što je suviše dobro svirao flautu, postupio je onako  kako je trebalo da postupi. Jer samo neko kome je to  zanimanje može besprekorno da svira flautu, a zanimanje  flautiste ne priliči prinčevom sinu. Takođe je nedopustivo  da se od uzornosti i vrline napravi profesija.  Zato mudar čovek uživa da s vremena na vreme pogazi  načela koja je sam sebi nametnuo, uživa da naruši  svoju istinsku uzornost kako bi načinio kratak predah  između vlastitog života i apstraktnog savršenstva koje  mu je cilj. Naše življenje ne treba da bude paradigma,  već spokojno proticanje između modela, življenje koje  nas približava njima i istovremeno ih otmeno zaobilazi. 
Otprilike onako kako je Niče definisao dobru prozu:  ona se večito stvara po ugledu na stih, i skoro da se na  tren sa njim prepliće, da bi mu ipak na kraju, u prelomnom  trenutku, tiho utekla na prstima. 


Skica Salome 
U morfologiji ženskog bića možda ne postoje čudniji  likovi od Judite i Salome, dveju dvoglavih žena, buduć  i da svaka od njih ima dve glave: svoju i onu odsečenu.  Zanimljivo je da se unutar svake vrste stvarnosti  pojavljuju ekstremni slučajevi kojima ta vrsta kao da  negira samu sebe pretvarajući se u svoju suprotnost.  Reč je o graničnim prirodama koje, mogli bismo reći,  istovremeno pripadaju i jednom i drugom susednom  carstvu, poput izvesnih životinja koje se skoro mogu  smatrati biljkama, ili nekih hemijskih supstanci koje su  na granici žive plazme. U njima je prisutna tipična gre-  ška svojstvena svemu što predstavlja krajnost i ekstrem;  tako se ne zna pouzdano da li profil tela, oivičen  linijom njihove konture, pripada telima ili okolnom prostoru  koji ih okružuje i obavija. 
Brižljivo usmeravana meditacija, koja se ne bi nasukavala  na hridi anegdota niti na sofističku kazuistiku,  otkrila bi nam suštinu ženstvenosti u činjenici da se  jedno biće oseća potpuno ispunjenim samo onda kada  se celokupnom ličnošću predaje drugoj osobi. Sve  ostalo što žena čini ili što ona jeste samo je njeno dopunsko  i drugorazredno obeležje. Toj čudesnoj pojavi  muževnost se suprotstavlja svojim prainstinktom koji  podstiče na osvajanje druge osobe.
Postoji, dakle, jedna  prestabilirana harmonija između muškarca i žene;  za nju, život je predavanje; za njega, život je osvajanje,  i oba ova predznaka će se, upravo zato što su suprotna,  savršeno poravnati.  Sukob izbija kada se u prainstinktu muškarca i žene  pojave odstupanja i interferencije. Jer pogrešno je  pretpostaviti da su konkretan muškarac i konkretna  žena uvek i zaista to u potpunom i čistom obliku. Podela  ljudskih bića na muškarce i žene je, očigledno, neprecizna;  stvarnost nas upoznaje sa silnim gradacijama  između jednog i drugog termina. Biologija nam ukazuje da telesna seksualnost toliko neodlučno lebdi iznad  zametka da bi eksperimentalno bilo moguće podvrgnuti  ga promeni pola. Svaka živa jedinka predstavlja osobenu  jednačinu u kojoj učestvuju oba pola, i najteže je  pronaći biće koje bi oličavalo „muškarca od glave do  pete“ ili „ženu od glave do pete“.
To što se dešava sa  telesnom seksualnošću još je očiglednije u sferi psihološ  ke seksualnosti. Muški i ženski princip, Jin i Jang  kod kineskih mislilaca, kao da se uvek iznova nadmeću u svakoj duši da bi na kraju dali različite obrasce  kompromisa koji predstavljaju razne tipove muškaraca  i žena.  Tako su Judita i Saloma dva u najvećoj meri iznenađujuća varijeteta ženskog tipa, budući da predstavljaju  najkontradiktorniji slučaj: ženu grabljivicu. 
Pošto je uzaludna želja da se sažeto i podjednako  govori i o jednom i o drugom liku, prinuđen sam da se  ograničim tek na kroki prikaz Salome.  Biljka Saloma niče samo u vrhovima društva. Živela  je nekad davno u Palestini jedna razmažena i dokona  princeza, a danas bi ona mogla biti kći nekog bankara  ili petrolejskog magnata. Presudno je to da je njeno  vaspitanje, u ambijentu neograničene moći i samovolje,  izbrisalo u njenom duhu dinamičku liniju što razdvaja  stvarnost od uobrazilje. Sve njene želje uvek su  bile zadovoljene a ono što joj ne bi bilo po volji, bilo bi  odstranjivano iz njene okoline. Suštinski podatak iz legende  o Salomi, ključ njenog psihološkog mehanizma  krije se u činjenici da joj se ispunjavaju svi prohtevi.  Budući da je za nju želja isto što i ostvarenje, u njenoj  duši su zakržljali svi oni mehanizmi koje mi ostali obično primenjujemo kako bismo ispunili naše želje. Tako  će se na kraju te neuposlene energije sručiti na turbinu  same želje, pretvarajući Salomu u čudesnu fabriku  čežnje, uobrazilje, mašte. Već to je znak izopačene  ženstvenosti. Jer žena, po svojoj prirodi, manje uobražava i mašta nego muškarac te se, zahvaljujući  tome, lakše prilagođava sudbini koja joj je predodređena.
Za muškarca je predmet želje obično nešto što  je tvorevina uobrazilje, što prethodi stvarnosti; za ženu,  naprotiv, nešto što pronalazi u svetu stvarnosti.  Tako se, na erotskom planu, često događa da muškarac  a priori, kao Šatobrijan, stvori fantôme d’amour,  nestvarnu sliku žene kojoj posvećuje sav svoj zanos.  Kod žene se to izuzetno retko događa, i to ne slučajno,  već upravo zbog oskudice uobrazilje što karakteriše žensku psihu. 
Saloma je maštar poput muškarca, i kako je taj svet  njene uobrazilje najstvarniji i najvredniji deo njenog života,  on će sažeti njenu ženstvenost u izvitoperenu  muževnost. Dodajte tome upornost kojom legenda aludira  na njeno neoskrnavljeno devičanstvo. Preterivanje  sa telesnim devičanstvom, nemoderna opsesija da  se produži devojaštvo, obično se kod žene povezuje sa  muškim karakterom. Malarme je, oštrovido pretpostavljajuć  i, Salomu smatrao frigidnom. Njeno telo, tamnoputo  i gipko, satkano od finih akrobatskih mišića – dok  Saloma pleše – svetluca optočeno dragim kamenjem i  plemenitim metalima, budi u nama sliku „neobljubljenog  gmizavca“.  Saloma ne bi bila žena kada ne bi imala potrebu da  se preda drugome; ali žena puna mašte i frigidna, predaje  se utvari, vlastitom snu. Tako sva njena ženstvenost  nestaje u dimenziji uobrazilje.  Međutim, Saloma će konačno, uz pomoć svoje ljubavne  himere, otkriti rastojanje od stvarnosti do mašte. Moćni tetrarh ne može ištancovati muškarca koji  bi odgovarao slici što se uvrtela u tu odvažnu glavicu. 
Ova se priča, uvek ista, iznova ponavlja: svaka Saloma,  iako okružena izobiljem, tegli svoj mrzovoljni, otužni i,  u suštini, gorčinom natopljen život. Nedostaje joj čvrsto  tle na koje bi mogla iskrcati svoj svet utvara i, poput modiskinje što isprobava haljine na krojačkoj lutki,  tako i ona, na muškarcima koji kraj nje prolaze, ispituje  nestvarne konture svoga sna.  Jednog prekrasnog dana Saloma je, ipak, poverovala  da je na ovom svetu pronašla otelotvorenje svojih  snova. Ne pitajmo sada zašto. Možda je reč samo o jednom  quid pro quo: podudarnost njenog uzora sa tim čovekom  od krvi i mesa po imenu Jovan Krstitelj potpuno  je negativna. On je nalik njenom idealu samo po tome  što je različit od ostalih muškaraca. Salome su  uvek u potrazi isključivo za muškarcem koji mora da  bude toliko različit od ostalih, te skoro da pripada nekom  novom, nepoznatom polu – još jedan pokazatelj  deformisane ženstvenosti. Krstitelj je kosmat i ushićen; njegov glas se ori pustinjom dok propoveda religiju  vodoisceljenja. Saloma nije mogla gore proći; Jovan  Krstitelj je čovek ideja, homo religiosus: sušta suprotnost  Don Huanu koji je homme à femmes. 
Tragedija će neizbežno prasnuti, poput eksplozivne  hemijske reakcije.  Saloma voli svoju utvaru; predaje se njoj, a ne Jovanu  Krstitelju. On joj je tek puko sredstvo kojim otelotvoruje  sopstveno priviđenje. Saloma ne oseća potrebu  da voli tog kosmatog čoveka, već pre glad za njegovom  ljubavlju. Upravo ju je njena muževnost nužno dovela  dotle da u erotski odnos ulazi ponašajući se kao  muškarac. Jer muškarac ljubav doživljava prvenstveno  kao silovitu žudnju da bude voljen, dok je ženi najvažnije da oseća vlastitu ljubav, toplo strujanje koje iz  njenog bića zrači ka voljenom i neodoljivo je vuče ka  njemu. Potrebu da bude voljena ona oseća samo kao  posledicu, ona je u pozadini. Normalna žena, ne zaboravite,  sasvim je suprotna grabljivici što se baca na  plen; ona je plen koji se baca pred grabljivicu. 
Saloma ne voli Jovana Krstitelja, ona ima potrebu  da on nju voli, da ona njega osvoji; povinujući se toj  muškoj želji, obrušiće se na njega svim silama koje  muškarac obično koristi da bi okolini nametnuo svoju  volju. Eto zašto ta žena, umesto da kao druge u svojim  rukama nosi buket ljiljana, među svojim dugim, mermernim  prstima drži odrubljenu glavu. Ta glava je njen  dragoceni, životni plen. Ritmičkim korakom, uz uvijanje  tela, gavranovskog hebrejskog lica, promiče kroz  legendu, dok joj iznad ukočene glave i staklastih očiju  izviruje duša, narogušena poput jastreba ili sokola,  spremna za napad...  No priča je isuviše zamršena i opširna da bih je ovde  mogao ispričati celu. Priča o tragičnom flertu izme-  đu Salome, princeze, i Jovana Krstitelja, intelektualca. 

Pismo mladom Argentincu  koji studira filosofiju 
Veoma me je obradovalo vaše pismo, dragi prijatelju.
Nalazim u njemu nešto što je neuobičajeno prepoznati  kod mladog čoveka, a posebno kod mladog Argentinca. Pitate me o nekim stvarima dopuštajući mogućnost da su vam nepoznate. Ta pora neznanja koju  ostavljate otvorenom u blistavoj sferi vašeg duha, spasće vas. Kroz nju će prodreti jedno nadmoćno znanje. Verujte mi: ništa nije tako plodotvorno kao neznanje svesno sebe. Od Platona pa sve do danas najbriljantniji  mislioci nisu našli bolju definiciju znanja od naslova  koji je veliki Kuzanski dao jednom svom delu: De  docta ignorantia.
Znanje je, prevashodno i iznad svega,  učeno neznanje. Iz jednostavnog razloga što su re-  šenja, kada znamo da znamo, u svakom smislu nešto  drugorazredno u odnosu na probleme. Ukoliko se nema  jasna predstava o problemima, može se pogrešno  pristupiti njihovom rešavanju. Sem toga, ma koliko da  su rešenja izvesna, njihova nespornost zavisi od izvesnosti  problema. Dakle, shvatiti neki problem znači  uočiti pred sobom konkretno postojanje nečega što ne  znamo šta je; stoga je to znanje o sopstvenom neznanju.  Ko strasno ne oseća tu živu ranu, tu šupljinu koju  problem dubi u nama, sokratovski užitak u konkretnom  neznanju, nesposoban je za intelektualno vežbanje. 
Nikada nisam tajio da sam prožet većim očekivanjima  od argentinske mladosti nego od španske. Kako je  ovom mom predosećanju ukazana počast da bude rastrubljeno  na sve strane, pristajem da ga ukratko definišem u želji da ne budem pogrešno shvaćen. Sve  postojanije prijateljstvo između određenih grupa argentinske  omladine i moga dela primorava me da im sa  predumišljajem pohrlim te iskažem pažnju, kao što mi  nameće i određeni obzir, ali i iskrenost.  Utisak koji ostavlja jedna nova generacija povoljan  je u potpunosti samo ukoliko nam ona uliva nadu i poverenje.  Argentinska mladost koju poznajem nadahnjuje  me – zašto to ne reći? – više nadom nego poverenjem. 
Nemoguće je učiniti išta važno na svetu ukoliko  se ne objedini sledeći par vrlina: snaga i disciplina. Nova  generacija ima zavidnu količinu životne snage, što je  prvi uslov svakog istorijskog poduhvata; zato polažem  nade u nju. Ali istovremeno strahujem da je u potpunosti  lišena unutrašnje discipline – bez koje se snaga topi  i isparava; zato nemam poverenja u nju. Nije dovoljna  radoznalost da bi se krenulo u susret stvarima; neophodna  je i snažna umna strogost kako bismo zagospodarili  njima.  U časopisima i knjigama za mlade, koji mi stižu iz  Argentine, otkrivam – čast izuzecima – previše emfaze  i premalo jasnosti. Kako verovati emfatičnim ljudima?  Ništa nije toliko preko potrebno Južnoj Americi  kao gušenje emfaze u svim sferama. Mora se krenuti  ka stvarima, mora se krenuti ka stvarima, bez odlaganja.  Južnoamerikanac je, dragi prijatelju – iz razloga koje  sada nisam u prilici da izložim – sklon narcizmu i  onome što vi nazivate „paradom“. Kada posmatra stvari,  ne zadržava pogled na njima, već nastoji da ih upotrebi  poput ogledala u kojem traži sopstveni odraz.  Otuda, umesto da prodre u njihovu unutrašnjost, skoro  uvek ostaje na njihovoj površini, opsednut željom da  prikaže sebe i svoje plastične poze.
Ali nauka i književnost  ne očekuju da poziramo pred stvarima, već da  mahnito grunemo u njihovu unutrašnjost vođeni mu-  škom glađu za prodiranjem.  U vama preovladava osetljivost u odnosu na jasnost  i ukoliko to ne promenite, u intelektualnoj sferi  – jedinoj na koju se osvrćem – u celini ćete zavisiti od  Evrope.
Budući da ste osetljivi, svaka plodotvorna i  blagodatna ideja koja se začne u Evropi protrešće, želeli  vi to ili ne, fini prijemnik vašeg organizma; ali, kada  potom budete poželeli da reagujete na primljenu  ideju – da je podvrgnete proceni, opovrgavanju, vrednovanju  i sučeljavanju sa nekom drugom – otkrićete u  sebi tu podložnost impresijama, tu neodređenost – nazovimo  je pravim imenom – nedostatak jasnog, sigurnog u sebe, pouzdanog kriterijuma koji se stiče samo  strogom disciplinom. 
Uvek me je zbunjivao nesklad koji obično postoji  kod Južnoamerikanca, nesklad između njegove često  sjajne inteligencije i nemoći za mise au point, da ima  kriterijum. Možda u trenucima lične iskrenosti svaki  pravi južnoamerički intelektualac opaža tu čudnu, tajanstvenu  pojavu nezadovoljavajućeg nivoa vlastitog  kriterijuma. Kolika god da je njegova emfaza ka spoljašnjem – emfaza koja se ponekad uzdiže do nadmenosti  – trezor nepotkupljivog koji svaki čovek nosi duboko u  sebi opominje ga da ne bude preterano siguran u sebe  pri složenom upravljanju idejama. Zbog čega je to tako?  Usudio bih se da pružim objašnjenje, ali bi me ono primoralo  da uđem u pomalo zamršena pitanja etničke  psihologije. Bilo bi neophodno suprotstaviti se tradicionalnom  shvatanju koje pretpostavlja da su ljudske du-  še manje ili više istovetne u svim vremenima – bez ve-  ćih razlika sem sadržajnih – i previđa da su ponekad, po  svojoj strukturi (anatomski i fiziološki), potpuno različite. Sem toga, o nekim temama valja raspravljati samo  u okruženju odabrane manjine i ne potezati ih kada  preti opasnost da budu pogrešno shvaćene.
Konačno,  vi i sami možete sebi dočarati nameravano objašnjenje  usredsređujući se na činjenicu da bi argentinsku osetljivost,  ovu već preterano razvijenu funkciju, budući  da pripada skupu opažajnih funkcija, trebalo lokalizovati  u perifernoj zoni psihe, dok operisanje kriterijumom,  još uvek nepotpuno razvijeno (ponavljam, isključivo u  sferi nauke i književnosti), predstavlja poduhvat usmeren  od unutrašnjeg ka spoljašnjem koji napada najintimnije,  centralne zone svesti.  To bi značilo da je novoj generaciji, kako bi upotpunila  svoje veličanstvene sposobnosti, neophodna stroga  unutrašnja disciplina.
Voleo bih da vidim kod tih  mladih ljudi odlučan zahtev za njom. Ali događa se da  vidim suprotno: nestrpljivu želju da reformišu Svet,  Društvo, Državu, Univerzitet – sve ono što pripada  spoljašnjem, a da prethodno ne reformišu i duboko iznutra  ne obnove svoju ličnost. Po tom pitanju nikada  neću paktirati sa vama i biću nepopustljiv. Sve što, smi-  šljeno ili ne, podstiče mlade ljude da napuste veličanstven  kosmički sport oličen mladošću i udalje se od  njega kako bi se bavili takozvanim „ozbiljnim“ stvarima  – politikom, reformom sveta – štetno je. Neka budu  sve te stvari „ozbiljne“ koliko god hoćete, ali svako  ko je čvrsto ubeđen da je ono što je „ozbiljno“ istovremeno  važno i suštinsko, rob je čiste predrasude. Politika,  reforma jednog neodređenog formalnog zdanja  koje nazivamo Državom, uvek je posledica prethodnih  verodostojno stvaralačkih delanja. Isto to mislim i o  bogatstvu. Stabilno i postojano bogatstvo je, naposletku,  emanacija energičnih duša i jasnih umova. A ta  energija i jasnoća postižu se samo jednostavnim sportskim  treningom lišenim koristoljubivosti. 
Uzmimo, pre svega, čistu nauku, nauku kojoj nije  cilj nikakva praktična primena. Kolosalna činjenica  nam skreće pažnju da je civilizacija koja je stekla najveć  u materijalnu, praktičnu prevlast nad svetom –  evropska – istovremeno bila i civilizacija najnerazumljivije  i najnestvarnije matematike. Antički svet je  stvorio jedino slabu i nespretnu tehniku – koja je, po  mom uverenju, možda najkonkretniji uzročnik njegove  propasti – jer nije negovao matematiku i razmišljanje  sa dovoljnom sportskom radošću. Recite mi šta bi bilo  od naše tehnike bez Dekartove analitičke geometrije i  bez Lajbnicovog calcul des infiniment petits! U sledećem radu koji će mi biti objavljen – Marta i Marija, ili  Rad i Sport– videćete kako su tokom istorije takozvane  „ozbiljne“ i korisne stvari bile samo bedna prelivanja,  odbačeni višak, nešto poput bakšiša koji je čisto  sportsko nadmetanje ostavljalo za sobom. Umesto da pozivam mladog čoveka u patetične  podvige, uz lažno uzvišen izraz lica, ja bih mu poručio:  „Dragi moj prijatelju: nauka, umetnost, uključujući i  moral, nisu teške, sveštenički ’ozbiljne’ stvari. U pitanju  je puka igra. Tu igru, budući da nam nije dato da je  izbegnemo, možemo, a da se ne obrukamo, i loše odigrati  ali, čak i kao nametnuta, ona uvek zahteva da damo  sve od sebe kako bismo je odigrali najbolje što možemo. Upravo nedostatak spoljašnje ’ozbiljnosti’ – ona  nije neophodna – spontano je obdaruje strogom unutraš  njom ’ozbiljnošću’. Recite mi zar je uopšte potrebno  razmišljati o tome da li bi se infinitezimalni račun  mogao izmisliti iz ’ozbiljnih’ pobuda i pod prinudom, iz  nasušne potrebe i u tačno određeno vreme? Dakle,  mladi prijatelju: vi loše igrate, ne znate da igrate i morate  to da naučite.“ 
Očekujem mnogo od argentinske intelektualne  mladosti, ali imaću poverenja u nju samo kada vidim  njenu rešenost da se veoma ozbiljno posveti velikom  sportu – jasnoći uma.  Po ko zna koji put – a izvesno je pre glasova koji sada,  izvan Španije, nagoveštavaju nešto slično – napominjem  da se istorija odvija u skladu sa velikim biološkim ritmovima u koje ubrajam i ritam životnog doba.  „Postoje vremena mladića i vremena staraca“, rekao  sam u Temi našeg doba. Način da se prepozna kojem životnom  dobu pripada jedna epoha jeste da se utvrdi da  li ono čime se zanima i bavi, ono što joj daje glavno  obeležje, ima „ozbiljan“ ili „veseo“ ton. Sve stvari na  svetu mogu se podeliti na ove dve vrste tonaliteta. Postoje  tužni i veseli pejzaži. I ta razlika u njihovoj izražajnoj nijansi ne potiče, kako se obično misli, od puke  projekcije naših subjektivnih stanja na po prirodi neutralni  pejzaž. Tužan pejzaž – neki olovnosivi i modri  klanci poput Somosjere, Pikerasa – sam po sebi je takav.  I veseo čovek primećuje naviruću tugu kojom pejzaž  pritiska ličnost, ali ga uskiptalost njegove unutrašnje radosti štiti i čini imunim. Isto kao kada, po izlasku  iz zagrejane prostorije, vatra akumulirana u našem  telu sprečava da u njega prodre spoljašnja hladnoća koju  osećamo, ne dozvoljava joj da pređe „crtu“, da pređe granicu naše kože. 
Jasno je da postoje „ozbiljne“ stvari, poput politike  i industrije, prava i ekonomije, ali one su čisti formalizmi  i samim tim tužne, sive, bez unutrašnje samodovoljnosti.  Nesumnjiva je „ozbiljnost“ činovnika i računovođ  e; uopšteno govoreći, težina buržuja odraz je  njegove zaokupljenosti ozbiljnim stvarima. Nasuprot  njima, nauka, naročito vrhunska nauka – filosofija,  smeje se i puca od radosti u Platonovim dijalozima punim  graje što liči na đačku ciku. Nimalo iznenađujuće  ukoliko se prisetimo da je filosofiju izmislila nekolicina  nasmejanih staraca u razgovoru sa mladićima koji su  izlazeći iz gimnazije činili nestašluke pred svojim vaspitač  ima, odnosno „pedagozima“. Dominacija telesnog  sporta, prepunog mišićave radosti, možda je nagoveštaj budućeg lica života. Izgleda da se Evropa predaje  spasonosnoj detinjastosti.
O toj temi bih jednog dana  želeo potanko da pričam, jer je smatram vrhunski važnom. Duboko, instinktivno slutimo da je našim starim  evropskim nacijama, posle etape tužnog rada kojom je  vladala idiosinkrazija buržuja i radnika, potrebna etapa  detinjastosti i mladalaštva. Jer je duh – ukoliko je uop-  šte moguće razdvojiti ga od krvi i mesa – uvek stariji  od tela, budući da predstavlja ostatak drevne duhovnosti.  Zašto bi, stoga, bilo loše da nastupi doba koje bi dalo  prednost telu radi uspostavljanja ravnoteže narušene  preteranim veličanjem duha, vekovima unazad? Doba  oporavka Evrope. Svaki oporavak ugađa telu i uz to  svojstveno mu je nešto, ne znam šta, što pripada svetu  čarobne detinjastosti. 

Nove starinske kuće 
Po madridskim ulicama svakoga dana zatičemo sve  veći broj „madridskih“ kuća. I Sevilja je, verovatno, na  isti način preplavljena „seviljskim“ stilom. Pitam se da  li ova pojava predstavlja ohrabrujuću ili poražavajuću  činjenicu. Da bi se dobio odgovor, trebalo bi ući u srž  stvari. A srž je u glavi vlasnika ili arhitekte koji je naumio  da sagradi novu starinsku kuću.  Nova starinska kuća!... Evo izraza za kojim nisam  tragao. Spontano je došao pod pero, poput psa kojeg  mahinalni pokret naše ruke poziva da nam se prostre  pred nogama. Vrlo rado bih ga držao podalje od čitaoca  do kraja teksta kako on ne bi saznao moj stav o pitanju  koje ću razmatrati. Ali više nema leka; ovaj izraz preuranjeno  otkriva škrtu naklonost koju gajim ne prema  „madridskoj“ ili „seviljskoj“ kući, već prema stanju duha  koji će 1926. sagraditi kuću iz XVII ili XVIII veka. 
Ukoliko analiziramo duhovno stanje onoga ko izvodi  takav performans, otkrićemo sledeće činioce: 
Prvo.
Želju da se sagradi ne obična, već kuća sa stilom.  Ovo je jedina hvale vredna komponenta koju nalazim  u nadahnuću tih graditelja ruina i proizvođača starina.  Do pre nekoliko godina u Madridu su se podizale  samo jednostavne kuće, bedne stambene zgrade, i nije  se iskazala ni najmanja požrtvovanost u postizanju  eventualne privlačnosti oblika. Tri generacije Španaca  ispoljavale su najodlučnije poricanje stila. Da se to odbacivanje  svake lepote povinovalo nekom pozitivnom  načelu – kao kod kvekera24 koji odbija svako služenje  estetici, jer mu se čini nemoralnim – ogoljenost zgrada  bi se pretvorila, protivno nameri, u novu i neočekivanu  privlačnost, te bi neizbežno predstavljala stil. Veoma  plemenita supstanca lepote ne traži od nas da je  smišljeno i poimence zahtevamo; dovoljno je da ne budemo  licemerni, odnosno da poštujemo vlastiti život  dajući mu bilo kakav iskren i disciplinovan smer, pa da  on automatski bude ispunjen stilom, obojen lepotom.  Ove nove kuće iz XVII i XVIII veka, kojima je sada  Madrid preplavljen, najavljuju da španski život polako  zadobija smer i povinuje se disciplini. Njihovi graditelji  prinose žrtvu uzvišenoj lepoti; čine gest žrtvenog prolivanja  vina kada se odasipa neznatna količina vlastitih  dobara u čast božanske sile. I lepota, nesumnjivo, sadr-  ži nešto božansko. Bar sledeća dva atributa: onostrana  je i problematična je. 
Drugo.
U trenutku kada je graditelj osetio glad za  stilom, neposredan i logičan korak bio bi da je utoli tako  što će ga stvoriti. Međutim, graditeljeva senzibilnost  klizi panoramom minule umetnosti koja čuva već  stvorene stilove, pa od svih njih bira jedan. Čini mi se  da takvo ponašanje povlači za sobom niz korenitih grešaka. Pobrojaću neke: a) On zaboravlja da je umetnost  uvek stvaranje, a ne odabiranje već stvorenog. Stvaranje,  ne samo umetnika tvorca već i pažljivog promatrača. Jedna glupava estetika navikla nas je da rečju umetnik  nazivamo onoga ko izrađuje delo, kao da onaj ko u  njemu istinski uživa ne bi takođe to morao biti. Stvaranje  i prijem dela su u umetnosti recipročne operacije.  b) Taj zaborav je porodio ideju da se među stilovima  može izabrati jedan, kao što se bira šešir u šeširdžinici,  ideju koja pretpostavlja postojanje nekakve estetičke samovolje, što je nespojivo sa dostojanstvom i jedinstvenom  suštinom umetnosti. Zato je ona potvrda i  eho već pomenutog zaborava.
Kad bi se imalo na umu  da „osetiti“ umetnost takođe predstavlja oblik stvaralaš  tva, onda se ne bi mogla olako podvesti pod ukus postojeć  a razuzdanost stvaralačkog izražavanja, jer „o  ukusima ne vredi raspravljati“. Stil koji stvara svaka  epoha, i u okviru nje svaki umetnik, ne ispoljava se kao  posledica izbora, a pogotovo ne hirovitog izbora. On je  jedinstven plod, predodređen i neminovan, koji zavisi  od bića epohe i bića njom prožetog pojedinca. Stoga  sledi da: c) Svaka epoha mora imati svoj izvorni stil i on  nikada ne može biti stil neke druge epohe. Čovek koji  ima verodostojnu estetičku osetljivost opire se da jedan  minuli stil oseti svojim; isto tako se opire da prihvati,  osim ako ne umišlja da usvaja, nečije tuđe dete  kao svoje. Usvajanje je ironično, metaforičko, lukavo  smišljeno očinstvo. Usvojitelj je „kao“ otac. Naša naklonost  ka bilo kom prošlom stilu jedino može biti ironična. Oblik te ironije prilično je različit.
Recimo, gledano  iz ugla danas vladajućeg stila, više nam se dopadaju  oni negdašnji stilovi koji su mu naglašeno slični.  No istovremeno primećujemo da je takva sličnost nadasve  apstraktna i pristrasna.
Antički stil, iako najsrodniji  modernom, ima izvesna svojstva strana današnjem  vremenu. Stoga mu naša naklonost daruje samo poluprisustvo,  izmišljenu aktuelnost koja, konačno, potiče  od moderne umetnosti. d) Mnogi su uvereni da ta nepristrasnost  spram stilova, ta duhovna sloboda što dopuš  ta uživanje u bilo kojem, označava nadmoćnu vrlinu,  mada upravo ona svedoči o zakržljaloj osetljivosti  koja ne opaža suštinske razlike među njima. Što je neko  biće istančanije i savršenije, manje je njegovo osećanje slobode u životu, a veće osećanje nužnosti da se  povinuje jasno određenoj putanji i sudbini. Činjenica je  da onaj ko podjednako služi dvema različitim stvarima,  ne služi časno ni jednoj ni drugoj. Isto je i sa čovekom  koji misli da podjednako uživa u oprečnim stilovima;  on, zapravo, ne opaža finu strukturu nijednog.  Nepristrasnost ima smisla isključivo kada delo  smestimo u prošlost da bismo ga pažljivo osmotrili dubokim,  hladnim i istorijskim pogledom. Nepristrasni  smo prema mrtvima: prema slikarima Altamire, prema  Djotu, prema Ticijanu, prema Velaskezu; ali ne prema  Suloagi25 ili prema Pikasu. 
Nepristrasnost predstavlja drugi oblik ironije. Nedovoljno  je zapažena rasprostranjenost ironije u našem  životu, možda zato što o njoj imamo skučenu ideju.  Uvek se ironično ophodimo prema nekoj stvari, ma kojoj  sferi ona pripadala, čim nas ona ne dotiče niti je u  sprezi sa suštinskim jezgrom naše ličnosti. Naše „ja“  koje tada uspostavlja odnos sa njom – da bi je procenilo,  poštovalo, volelo ili osudilo – ne predstavlja onu  krajnju tačku, poslednji oslonac preostalog dela naše  ličnosti, već jedno manje ili više lažno „ja“ koje ad hoc  upućujemo na specijalni zadatak: da se pozabavi objektom.  Življenjem u društvu obično zatomljujemo posredovanje  našeg verodostojnog „ja“ tako što ovlašćujemo  nekakvo društveno „ja“ – mi smo autori tog izuma – da  upravlja našim rečima i delima; zato ga smeštamo na  samu periferiju našeg bića, kako bi se posredstvom  „konvencionalizama“ povezalo sa društvenim „ja“ ljudi  sa kojima se susrećemo.  I u „istorijskom“ viđenju jednog umetničkog dela  takođe deluje to lažno, relativno bestrasno, mlako i puno  obzira „ja“. 
Treći oblik ironičnog odnosa prema prošlim stilovima  je onaj koji nadahnjuje našu slabost prema „antikvitetima“.  Ne unosimo – ne bismo „smeli“ da unesemo,  ukoliko tačno shvatamo šta se u nama dešava – ne unosimo,  velim, „ozbiljno“ fotelju Luj XV u naš stan. Držimo  je tu poput nekog čudovišnog, rundavog psa: kao  duhovit apsurd, kao neobičnu figuru, upravo zbog njene  savršene nepovezanosti sa našim stvarnim životom.  Uloga antikvarnice analogna je ulozi zverinjaka.  Naš estetički stav prema starinskom politiranom sekreteru  ne razlikuje se mnogo, u suštinskom smislu,  od našeg životnog stava prema žirafi.  Jedna od neophodnih i prirodnih sposobnosti živog  organizma je lučenje – nazovimo to tako – izmišljotina,  poput društvenog „ja“ o kojem sam već govorio. Ali  događa se da je mnoge ljude progutala pozamašna količina sopstvenih laži. (Najčešće srećemo osobe kojima  je potpuno zagospodario društveni „konvencionalizam“.)  Time se objašnjava potreba da se neki salon iz  XX veka može „ozbiljno“ opremiti nameštajem iz  XVIII veka. Umesto neposrednog i istinskog poštovanja,  ironično poštujemo davnašnji stil. 
Treće.
Graditelju „madridskih“ kuća presudno nadahnuće najčešće potiče iz pobude koja ne pripada sferi  estetike. Čuo sam kako se govori da postoje „nacionalni“  ili rasni stilovi i da je naša „dužnost“ da ostanemo  verni čistokrvnoj „tradiciji“. Sve u svemu: ulivamo  se u večnu temu „nacionalizma“. To osetljivo pitanje  valjalo bi posebno razmatrati, kad tad.  Danas zaista nisam želeo ništa drugo sem da dođem, i da to ima nekog smisla za čitaoca, do sledeće  imperativne formule.  Prilikom opremanja stana ili gradnje kuće životna  nam je dužnost, nadahnuta poštovanjem prema sebi, da  pokušamo pronaći lepotu polazeći od današnjih potreba  i formi. I bolje je promašiti služeći tom stremljenju  nego postići pun pogodak zahvaljujući banalnoj odluci  da se oponaša neki stari stil.  Niko ne bi izašao na ulicu odeven poput Felipea  IV. Napravio bi od vlastitog života i samog sebe jadnu  maskaradu. Onda, u čemu je razlika između izlaska na  ulicu u takvoj odeći i života u novoj starinskoj kući?  Kuća je, kako kažu arapski nomadi za svoj šator, ruho  porodice. 

Kada nema radosti 
Kada nema radosti, duša se povlači u skroviti kutak  našeg bića i od njega pravi svoju jazbinu. S vremena na  vreme tužno zacvili ili pokaže zube svemu što promiče  pokraj nje. I čini nam se da sve živo putuje skrhano pod  teretom sopstvene sudbine, bez imalo snage da zapleše s njim na ramenima. Život nam pruža panoramu  sveopšteg ropstva. Ni treperavo drvo, ni planinski venac  koji se talasasto utapa u svoju bol, ni stari spomenik  što uzaludno istrajava u zahtevu da mu se dive, ni  čovek koji, bilo kuda da se uputio, uvek ima grč na licu  kao da savladava uzbrdicu – ništa i niko ne ispoljava ve-  ću životnost od one strogo potrebne da nam nahrani  bol i podrži beznađe.  Kada nema radosti, ubeđeni smo da smo došli do  strašnog otkrića. Ukoliko nedostatak radosti potiče od  fizičkog bola, sa čudnom očiglednošću opažamo crnu liniju  koja oivičava svako biće i zatvara ga u sebe, bez  prozora ka spoljašnjem svetu, kako bi rekao Lajbnic, ali  i bez beskraja koji je ovaj zadovoljni čovek stavio unutar  svake jedinke. Pomoću bola, kao pomoću mikroskopa,  dolazimo do otkrića o sveopštoj usamljenosti.  A kako se draž i radost i bogatstvo stvari sastoje u  njihovim bezbrojnim odsjajima koje međusobno prelamaju  i upijaju – kao da sve zajedno plešu sardanu–  sumnja u suštinsku usamljenost sveta usporava mu  puls. Gase se odbljesci što su svetlucali na njegovim    bokovima; ništa ne zvoni niti odzvanja; usta su nema,  uši gluve, a vazduh iznutra kao paralizovan, nemoćan  da zatreperi. Sve uokolo je fantazmagorija, nestvarna  svetkovina svetlosti zarobljene na tren iznad gustih  večernjih oblaka – mislimo. I skoro da, u nedostatku  radosti, uživamo da se pogledom damo u potragu za  povijenim, skrhanim plećima svega živog što sledi svoj  usamljenički put. Pa slutimo kako svuda postoji neki  skriveni nerv i da se neko silno zabavlja ubadajući ga  ritmički. U zvezdi, u morskom valu, u čovekovom srcu,  jednolično dobuje neiscrpan bol... 

Srce i glava  
Tokom prošlog veka gigantski je proširena periferija  života. Proširena i dovedena do savršenstva: znamo  mnogo novih stvari, posedujemo čudesnu materijalnu i  društvenu tehniku. Zbir činjenica, podataka o svetu kojim  barata um prosečnog čoveka, narastao je basnoslovno. Tačno, tačno. Kultura je napredovala, kaže se.  Netačno, netačno. Ne kultura, već samo jedna njena dimenzija,  intelektualna kultura. I dok je ona očigledno  napredovala – nauke, podaci, znanja o svetu su nagomilani,  a tehnika kojom ovladavamo materijom postala  blistava – u potpunosti je zanemareno negovanje drugih  sfera ljudskog bića, onih koje ne pripadaju intelektu,  glavi; nadasve, prepušteno je stihiji srce koje, ugaslo  i bez discipline, pluta licem života. Intelektualni napredak  pratilo je emotivno nazadovanje; kulturu glave,  nekultura srca. Već i činjenica da se reč „kultura“ odnosi  samo na sferu intelektualnog obelodanjuje počinjenu  grešku. Naime, potrebno je skrenuti pažnju da je  tu reč, koju su Nemci veoma koristili u svojim delima,  prvi put upotrebio jedan Španac, Luis Vives, a on je taj  izraz, cultura animi, odabrao da bi njime prvenstveno  označio negovanje srca. Ovaj detalj zavređuje utoliko  veće poštovanje ako znamo da je u Vivesovo doba, u  renesansi, potpuno vladao intelektualizam: sve dobro  se očekivalo od glave. Danas pak polako naslućujemo  da to nije istina, da se u veoma konkretnom i strogom  značenju koren glave nalazi u srcu.
Zbog toga je apsolutno  pogubna neravnoteža u životu današnjeg Evropljanina,  neravnoteža između napredovanja u oblasti  intelekta i nazadovanja u emotivnom obrazovanju. Dok se ne postigne ravnoteža između obe ove čovekove  moći, sve dok pronicljivo razmišljanje ne počnu da podrž  avaju i obezbeđuju nežna osećanja, kultura će biti u  smrtnoj opasnosti. Slabost koja se već opaža na svakom  koraku potiče iz te bolesne neravnoteže. Zanimljivo  je podsetiti se da je još pre jednog veka Ogist Kont  zapazio prve simptome te slabosti i oštrovido ih dijagnosticirao  kao srčani poremećaj; stoga je, u cilju izlečenja  tražio, kako je on govorio, hitnu „organizaciju ili sistematizaciju osećanja“. 
Iznenađuje postojanost čovekovog uverenja da su  misli presudno jezgro njegovog bića. Da li je to tačno?  Ukoliko bi nas neko primorao da se osamimo i suočimo  sa jedinstvenim i suštinskim središtem naše ličnosti,  da li bismo se tada susreli samo sa sopstvenim poimanjem?  Bilo gde da načinimo rez u istoriji, zaista će  uvek ispred nas iskrsnuti čovek koji se čvrsto drži za  svojintelekt, kao za vlastiti koren. Ukoliko se obratimo  starodrevnoj indijskoj mudrosti, pronaći ćemo re-  čenice poput ovih iz Veda: „Čovek je ono što su njegove  ideje. Delanje poslušno sledi misao, poput točka  kočije koji sledi volovski papak.“ Ako načinimo ogroman  skok, čak do XVI veka, čućemo Dekarta koji iznova  ponavlja to isto: Que suis-je? Je ne suis qu’une  chose qui pense.
Čovek, mislena trska, reći će potom,  barokno, Paskal.  I obrazloženje koje se nudi uvek je isto. Sve što postoji  u nama, a nije znanje, pretpostavlja ga ili mu sledi. Osećanja, ljubavi i mržnje, htenje ili nehtenje, pretpostavljaju  prethodno saznanje o objektu. Kako se može voleti nešto nepoznato? Kako ga želeti? Ignoti nulla  cupido. Nil volitum quin praecognitum. 
Obrazloženje je toliko snažno te preti da nemilosrdno  spljeska svakoga ko bi se usudio da tvrdi suprotno.  Ko bi se usudio da izjavi, a da ne kroči u sferu apsurda, kako jeste moguće voleti nešto što nikada nismo  videli i o čemu nemamo nikakvu predstavu? Dakle, kao što je već rečeno, glava ide ispred srca: njegova  moć je drugorazredna, ono poput nerazdvojnog pratioca  sledi utabani trag glave.  Međutim, međutim...
Da bismo pojednostavili problem,  a da ne pričinimo veliku štetu, svedimo saznanje  na jedan od njegovih elementarnijih oblika: na viđenje.  Zaključak koji će iz takvog postupka uslediti i koji će  kao pravilo važiti za viđenje, još snažnije će važiti za  složenije oblike saznanja: pojam, ideju, teoriju. Nije  slučajno da skoro sve reči kojima se izražavaju intelektualne  funkcije sadrže vizuelne metafore: ideja znači  vid i viđenje; teorija je kontemplacija, pažljivo promatranje. 
Dakle, usuđujem se da postavim pitanje: da li nešto  volimo zato što smo ga prethodno već videli, ili se krajnje  ozbiljno može reći da sve što vidimo, vidimo upravo  zato što smo ga voleli čak i pre nego što smo ga videli?  Pitanje je od presudnog značaja kako bi se razlučilo  šta je primarno u ljudskoj ličnosti.  U bilo kojem pejzažu, u bilo kojem okruženju da otvorimo oči, broj vidljivih stvari praktično je beskona-  čan, ali mi svakog trenutka možemo videti samo njihov ograničen broj. Zrak viđenja se mora usredsrediti na  malu grupu objekata i skrenuti sa ostalih, napustiti ih. Drugačije rečeno: možemo videti jednu stvar ukoliko  ne vidimo druge, ukoliko smo privremeno slepi za njih. Videti jedno podrazumeva ne videti drugo, kao što čuti  jedan zvuk znači ne čuti ostale. Višestruko je poučno imati na umu taj paradoks: u viđenju, prirodno, nužno učestvuje izvesna doza slepila. Da bi se videlo, nije  dovoljno da postoji aparat čula vida i vidljiv objekat,  uvek okružen drugim vidljivim objektima; preko je potrebno  da upravimo zenice ka tom objektu i da ih odvratimo od ostalih. Sve u svemu, da bi se videlo, neophodno  je usredsrediti se.
Ali usredsrediti se upravo  znači unapred tražiti objekat – u izvesnom smislu,  predvideti ga pre nego što ga vidimo. Stoga izgleda da  viđenje pretpostavlja predviđanje, a ono nije delo ni zenica  ni objekta, već jedne prethodno date sposobnosti  koja je zadužena da usmeri oči, da njima istraži okolinu:  to je pažnja. Bez minimuma pažnje ništa ne bismo  videli. A pažnja nije ništa drugo do naklonost prema  nekim objektima koja u nama već unapred postoji. Postavite  u jedan isti pejzaž lovca, slikara i ratara: oči svakog  od njih videće različite detalje polja: u stvari, videće tri različita pejzaža. I nemojte reći da je lovac najviše zavoleo svoj lovački pejzaž pošto je prethodno video  slikarev i ratarev. Ne: nije ih ni video, nikada ih zbilja  neće ni videti. Od samog početka, uvek kada se nalazio  u polju, usredsređivao se skoro isključivo na one elemente  predela koji su važni za lov.  Eto, čak i u tako jednostavnom saznajnom postupku  kao što je viđenje, koji sam po sebi mora biti veoma  sličan kod svih ljudi, bivamo usmeravani unapred  određenim sistemom interesovanja ili naklonosti, a  on nas čini prijemčivim za jedne stvari i neprijemčivim za druge.
Ovu konstataciju pobija zapažanje da se ponekad  snaga samog objekta nameće našoj pažnji. Ukoliko bi  sada, odjednom, u blizini odjeknuo pucanj iz topa, naša  pažnja bi, u većoj ili manjoj meri, napustila psihološke  teme koje upravo razmatramo i usredsredila se na buku  koju bismo prirodno čuli. Nesumnjivo je da bi se to  dogodilo, ali objašnjenje da je naša pažnja pobuđena pukom  fizičkom činjenicom buke, bilo bi pogrešno. Kada  bi veoma snažan zvuk uvek prouzrokovao da ga čujemo,  onda ljudi koji žive kraj vodopada ne bi bili gluvi za  njega; naprotiv, ako bi snažna buka odjednom prestala,  čuli bi nešto što je fizički manje, što je fizički ništavno:  tišinu. Za čoveka koji živi kraj slapova njihova uobičajena  buka, ma koliko da je glasna, nema životnu zanimljivost,  i stoga nije prijemčiv za nju te je zato i ne čuje. 
Topovski prasak iz našeg primera nametnuo bi nam  se iz sličnih razloga kao i pomenuta tišina, a oni se mogu  svesti na jedan: zbog novine. Usled hiljadu životnih  pogodnosti čoveka zanima novina i obično je uvek brzo  opazi. Dakle, prethodno zapažanje ne samo da ne  opovrgava našu tezu nego je upravo potvrđuje. Čujemo  sve što je novo – prasak topa ili tišinu – jer je u nama  unapred budna pažnja za novine. 
Videti, uvek znači gledati; čuti, uvek znači slušati i,  u celini, sva naša saznajna moć samo je blještavi reflektor,  kula svetilja čiji sjajni snop neko, smešten iza  nje, usmerava čas ka jednom, čas ka drugom kvadrantu  sveta, raspoređujući po beskrajnom i nepomičnom  licu svemira ovde svetlost, tamo senku. Čovek se dakle,  u poslednjoj instanci, ne može svesti na saznanje,  budući da ono zavisi od izvesnog sistema naklonosti  koji mnogo dublje i već unapred postoji u nama. Jedan  deo tog sistema naklonosti svima nam je zajednički i,  zahvaljujući njemu, prepoznajemo zajednicu svojstvenu  našoj vrsti i u izvesnoj meri uspevamo da se razumemo;  ali na tu zajedničku osnovu svaka rasa i svaka  epoha i svaki pojedinac dodaju osobenu modulaciju  sopstvenih naklonosti i to je ono što nas deli, razlikuje  i čini jedinstvenim, što uslovljava da je pojedincu nemoguć  a potpuna komunikacija sa drugom osobom. Podudaramo  se samo u sferi najspoljašnjijeg i najbanalnijeg;  kako materija postaje nežnija, bitnije naša, nama  dragocenija, nerazumevanje raste, te oni najosetljiviji,  poslednji od poslednjih predela našeg bića, zauvek  ostaju sudbinski hermetički zatvoreni za bližnje. Ponekad,  poput zarobljene zveri, skačemo po tom kavezu  koji je samo naše biće, silno žudeći da uteknemo iz  sopstvene tamnice i preselimo se ka prijateljskoj ili voljenoj  duši; no sudbina, možda ipak nesalomiva, sputava  nas. Duše, poput nemih zvezda, kruže jedne oko  drugih, ali doveka jedne izvan drugih, osuđene na večnu suštinsku samoću. Ipak se veoma malo može poštovati  ličnost koja nikada i nijednom nije zaronila do tih  poslednjih dubina same sebe, do dubina gde je neizlečivo sama. 

Smrt i vaskrsenje 
Sva naša delanja, a jedno od njih je i razmišljanje, ve-  čito se nižu kao pitanja ili kao odgovori na onaj deo sveta  koji za nas postoji u svakom trenutku. Naš život je dijalog  u kojem je pojedinac samo jedan od sagovornika:  drugi sagovornik je pejzaž, okolina. Kako se može shvatiti  jedno bez drugog? Savremena biologija – sa Ruom,  sa Drišom, sa Pavlovom, sa fon Ikskjulom – počinje da  ispravlja metode XIX veka u proučavanju životnog fenomena,  ne tražeći organsko jedinstvo u izdvojenom telu  naspram sredine koja je homogena i istovetna za sve,  već u funkcionalnoj celovitosti koju čine svako pojedinač  no telo i njegova sredina. Pauk se ne razlikuje od čoveka  zato što drugačije reaguje na stvari, već pre svega  zato što vidi jedan drugačiji svet nego čovek. I on je  upravo isto toliko životno savršen ili nesavršen unutar  svoga sveta, sa svojim nemilosrdnim lovačkim navikama,  koliko i onaj nesrećnik iz Asizija koji, živeći u svom  svetu, ljubi gnojne čireve kugom zaraženih.  I što je u nama dublje i ličnije naše delanje, ono se  sa sve većom isključivošću odnosi na deo sveta pred  nama, i samo na njega. Ponekad otkrivamo u našem  delanju nešto nalik na nespokoj i oklevanje, na nemir i  pometenost. Francuski jezik to stanje veoma istančano  izražava rečju dépaysé; što znači da smo tada „obespejzaž  eni“, odnosno da smo izgubili dodir sa našim pejzaž  om. Tu zbrku ne primećujemo u spoljašnjem svetu, već u nama samima. Kao da nam je otkinuta polovina  bića, osećamo bol amputacije u polovini koja nam je  preostala. 
Vratimo mislima pozadinu iz koje su potekle: stidljivo  ih naslućujemo kao nešto što se nalazi u našem  pejzažu, što se nazire pred našim očima poput brestova  duž reke, poput vijugavih dimova iznad seoskih dimnjaka. To isto su primećivali i najvrliji ljudi: Dekart ne  propušta da nam saopšti kako je do nove sveopšte reformatorske  naučne metode došao izvesnog popodneva  u toploj sobi jedne germanske kuće; a i Platon, otkrivajuć  i nam u Fedru nauku o ljubavi, nauku nad naukama,  postarao se da nam Sokrata i njegovog prijatelja  prikaže kako razgovaraju jednog pakleno vrućeg popodneva,  na obali Ilislisa, opruženi u hladu visokog i raskoš  nog platana, dok se iznad njihovih glava razliva poj  helenskih cvrčaka. 
Sledeća razmišljanja o Eskorijalu dogodila su se u  vreme praznovanja Uskrsa. Bio je početak aprila, kada je na Gvadarami vreme  veoma prevrtljivo. Zima što zamiče još uvek ume da se  osorno okrene i u svojoj odstupnici pokuša nekoliko  poslednjih nasrtaja na mlado nadiruće proleće. Ta borba  se bije visoko iznad granitnog čela manastira, našeg  velikog lirskog kamena. Tamo se nalazi jedno prilično  široko parče najčistijeg plavetnila, kao istrgnuto, opkoljeno  belim oblacima, oblacima što žurno stižu nagomilavajuć  i se u ratničkom vihoru, poput eskadrona konjanika  na ždrepcima oblih sapi i grudi. To su naši španski  oblaci koji se gusto nabiraju u vertikalne zavese prekrivajuć  i nebo nekim baroknim zanosom; to su oni isti  oblaci koje naši zlatari i naši skulptori stavljaju iza klonulih  glava mnogih Hristova, oblaci slave i pobede nakon  smrti.  Manastir je ogromna grobnica iznad koje ovo aprilsko  nebo liči na pozornicu pripremljenu za vaskrsenje.  Ipak, ne bi bilo zgodno da uđemo u San Lorenso preko kamenom popločanog platoa: izložili bismo se  opasnosti. Za dane bòja elementarnih sila napravljen je  podzemni prolaz koji nam omogućava da stignemo  zdravi i čitavi u unutrašnjost zdanja. Jer u Eskorijalu  prebiva jedno čudovišno biće, sve od prekosti i srčanosti,  strasti i volje, koje tih dana drži u potpunoj pokornosti  celu okolinu.
Reč je o vetru, neukrotivom vetru.  Spušta se sa Merinere, odozgo sa visova, spušta se valjajuć  i sve pred sobom i razbija čelo o zapadni ugao manastira;  urlajući od bola, pošto u glisandu preleti preko  crnomodrih kamenih dirki krovova, skotrljava se niz  obronke, u kovitlacima zauzima dolinu i u poslednjem  velikom skoku kreće u pohod na Madrid.  Nije bez razloga vetar uvek u ljudskoj mašti bio  simbol božanstva, čistog duha.
U Bibliji se obično Bog  predstavlja u obliku neke vrste moćnog juga, a i Urijela,  anđela ideja, prati i najavljuje siloviti huk vetra. Dok  pod materijom podrazumevamo sve što je nepomično,  pomoću ideje duha tražimo princip koji slavi pobedu  nad materijom, koji je pokreće i protresa, uobličava i  preobličava i koji se u svakom trenu bori protiv njene  negativne vlasti, protiv njene tragične pasivnosti. I zaista,  u vetru otkrivamo stvorenje koje, uz minimum  materije, ima maksimum pokretljivosti: njegova bit je  kretanje, traženje uporišta u samom sebi, iskorak iz samoga  sebe, dosezanje nedostižnih daljina prevazilaženjem  granica sopstvenog bića, večno i uvek. Skoro da i  nije telo, sav je od akcije: njegova suština je njegov nemir.  I to je, na neki način, konačno, duh: nemir i drhtaj  nad beživotnom masom Sveta. 
Ukoliko želimo da unutar manastira pronađemo nešto dostojno tog besnog vetra što šiba platoom ispred  manastira i protresa krošnje drveća, moramo se uputiti  u kapitolske odaje i zadržati pred El Grekovim31 Svetim  Mauricijem.  Poznato je da je kritski slikar poslao ovo platno Felipeu  II32 konkurišući za zvanje dvorskog slikara. Delo  nije zadovoljilo i El Greko ostaje do smrti prikovan za  Toledo.  Prizor predstavljen na slici jedan je od najzanosnijih  iz predanja Zlatne legende33. Tebanska legija, sastavljena  od 6.666 vojnika, odbila je da prizna paganska  božanstva. Imperator tada naređuje da bude desetkovana.  Pošto je ispunjena decimalna presuda, požnjevene  mlade glave i vazduh natopljen reskim mirisom krvi  koja isparava, Mauricije okuplja svoje legionare i  obraća im se ovim jednostavnim rečima: „Čestitam  vam jer sam video vašu spremnost da umrete za Hrista;  sledimo naše drugove u mučeništvu.“ 
Taj trenutak, suštinska vibracija tih reči, čine El  Grekovu temu. Na slici je grupa muškaraca duboko  utonulih u sebe, a ipak, i u dubokoj međusobnoj konverzaciji  i komunikaciji. Kao da se svaki od njih spustio  do dna svoga bića i tamo zatekao ostale.  Oni čine grupu zaverenika: kuju zaveru o vlastitom  nestanku. Ja tu sliku zovem „poziv u smrt“, i u ruci  svetog Mauricija, koja podrhtava i uliva poverenje dok  njegove reči ubeđuju prijatelje da im je dužnost mreti,  suočavam celu etičku raspravu. Između te ruke, kao i  ruke našeg Don Huana kada pod svetlošću sveće u nekom  zloslutnom kartaroškom ćumezu stavlja svoj život  na jednu kartu, postoji tajna bliskost koja veoma zavređuje duboko promišljanje.  Na ovoj slici, kao i na svim italijanskim slikama, likovi  imaju izraze koje u prvi mah ne razumevamo. Oni  se zaista ne sreću u običnim, svakodnevnim životnim  prilikama. Da li to znači da su nestvarni? Naša urođena  sklonost ka neverici u herojsko čini da sumnjamo u  stvarnost ovih izraza kojima se iskazuju uzorni podvizi  i suštinska osećanja. Nešto poput plebejskog ambijenta  podstiče nas da život odmeravamo metrom naših be-  životnih sati. Ali Mauricije je ovde na vrhuncu vlastitog bitisanja, odbacuje sve tačke oslonca sopstvenom  životu, odlučan da ga preda na poklon. Zar mislite da bi  ovakvoj volji priličilo neko uobičajeno držanje?  Izrazi lica, već sam rekao, predstavljaju reakcije na  ono što se vidi i čuje, na okolni pejzaž. Ne upadajmo u  grešku pretpostavljajući da je Mauricije Tebanac video  isti pejzaž kao i mi. Naprotiv, moramo poći od njegovog  držanja kao od šifre krcate značenjem da bismo rekonstruisali  svet koji sagledava njegova duša. Sebi postavljamo  isto ono pitanje koje postavljamo i pred Djokondom:  šta li to, šta li to vidi ta žena te se tako smeška? 
Držanje svetog Mauricija je etičko držanje bez  premca.  Dobro ili zlo o kojem govori etika uvek je dobro ili  zlo jednog htenja, jedne želje. Stvari nisu ni dobre ni  loše, već je to naša želja ili nedostatak želje. 
Dakle, uočite kako dva potpuno različita značenja  može imati reč želja. U svakodnevnoj upotrebi, kada  kažemo da nešto želimo, ne pretendujemo da tvrdimo  da bismo bili zadovoljni ukoliko bismo ostali sami na  svetu mi i to nešto što želimo. Ne: naša želja za nečim  postoji jer nam ono izgleda neophodno za neku drugu  stvar, koju takođe želimo zbog nečeg drugog. Od ovih  lanaca želja, u kojima jedna želja služi drugoj, tka se  sukno našeg življenja po navici. Jednim delom duše  služimo drugom delu, i tako iz dana u dan. Ovakve želje  – želje „za“, korisne želje – pretvaraju prebivalište  naše duše u piljarnicu.  Ali, kakva je sličnost moguća između tog željenja u  kojem želja sledi želju i onoga kada nešto želimo zbog  njega samog, bez ikakvog daljnjeg cilja? Naše trgovačko željenje, naša volja u engleskom stilu – a ovo kažem  budući da je utilitarizam oličenje engleskog morala –  sve stvari smešta u beskonačne lance u kojima je svaka  karika sredstvo za sledeću, te stoga ima relativnu  vrednost u odnosu na mesto koje zauzima u nizu. Ali  ona drugačija vrsta željenja, nova i mnogo čistija po  svojoj prirodi, izvlači jednu stvar iz tog lanca i, izdvojeno,  ne stavljajući je u odnos ni sa čim drugim, raskošno  i bez ikakve koristi, samom njom je potvrđuje. Pred  ovakvim stavom naše volje svi drugi stavovi imaju puko  ekonomsko značenje, jer su čežnje za stvarima kao  sredstvima. Etičko željenje, naprotiv, pretvara stvari u  ciljeve, zaključke, poslednje bedeme života, presudne  stvari. Tada u nama skončava trgovačko balansiranje,  naš duh prestaje da bude mnoštvo elementarnih jedinki  od kojih svaka ima svoju malu sebičnu žudnju koju je  nužno zadovoljiti. Na scenu stupa najdublji sloj naše  ličnosti koji, u toj nesvakidašnjoj prilici, prikuplja sve  naše rasute snage dovodeći nas u saglasje sa nama samima,  budući da tada i samo tada bivamo ono što istinski  jesmo, da bi nas spojio sa željenim objektom, bez  ostatka i straha.
Činilo bi nam se nepodnošljivim da živimo  u svetu u kojem željeni objekat ne bi postojao;  sebe bismo videli kao sopstvene utvare, neverne sebi.  Zbog toga sveti Mauricije uzima vlastiti život – kao  i živote svojih legionara – i odbacuje ga daleko od sebe.  Upravo zato, jer kada bi ga sačuvao, to više ne bi bio  njegov život. Da bi se uzdigao do sopstvenog bića, da  bi bio veran sebi, neophodno je da se celovito preda  smrti. Uvek je volja da se umre potraga za vaskrsenjem.  I sam čin odricanja od vlastitog života označava  vrhunsku potvrdu ličnosti: predstavlja povratak sa periferije  ka sopstvenom duhovnom centru. 
Većina nas ume da želi samo u ekonomskom značenju  te reči: da srlja od objekta do objekta, od dela do dela,  bez smelosti da bilo šta zahteva kao svoj konačni  cilj. Treba imati talenta za želje, kao što se može imati  talenat za razmišljanje, ali malo njih je sposobno da povrh  onoga što je društveno korisno i što upravlja našim  postupcima, koje nam nameće ovakvo ili onakvo ponašanje, otkrije svoje apsolutno lično htenje. Živeti obično znači predati se stvarima da nas one nose, umesto  da nas vodi vlastita ruka.  Stoga obeležje moralnog dela vidim u potpunom  prožimanju sa onim što se želi. Kada čitavim bićem nešto želimo, bez ostatka, bez straha, u celini – ispunili  smo svoju dužnost, jer je naša najveća dužnost vernost  sebi. Društvo u kojem bi svaki pojedinac imao hrabrosti  da bude veran samom sebi, bilo bi savršeno društvo. Šta znači biti čovek od integriteta ako ne čovek  koji je u celosti ono što jeste, a ne klupko kompromisa,  prohteva, ustupaka drugima, tradiciji, predrasudama? 
U tom smislu Don Huan mi izgleda kao lik izuzetne  moralnosti. Uočite kako časno Don Huan hodi svetom  u potrazi za nečim što bi potpuno upilo u sebe njegovu  snagu voljenja: neutoljivo žudi da dokuči određeni  cilj. Ali ne dostiže ga; njegova misao je skeptična čak  i kada su mu grudi junačke. Izgleda mu da ništa nema  preimućstvo nad ostalim stvarima: ništa nije vrednije,  sve je jednako. No bilo bi van pameti smatrati ga površnim čovekom. Uvek drži u ruci vlastiti život, i kako  mu sve izgleda jednako vredno, pa i njegovo srce, spreman  je da ga založi za bilo šta, recimo za žandara herc.  To je tragedija Don Huana: on je junak bez cilja. 
El Greko je čitavog života slikao smrti i vaskrsenja.  Nije mu bilo pojmljivo pasivno življenje. Ljudi na njegovim  portretima imaju fosforescentne duše, hitre da  stradaju u poslednjoj buktinji.  Sećam se dubokog utiska koji sam doživeo jednog  dana pre nekoliko godina u Parizu pošto sam savladao  bezbroj stepenika kuće u ulici Koleknur gde, na poslednjem  spratu, Suloaga ima svoj atelje.  To je jedna izuzetno skromna, skoro prazna prostorija,  i čini mi se da usred raskoši Pariza njena četiri zida  potvrđuju pravo na pustoš i surovost koje se naziru  u pozadini svakog Suloaginog platna. Samo je na jednom  od zidova visila slika: El Grekova Apokalipsa, ili  bolje rečeno donji deo ove kompozicije koju je Suloaga  uspeo da pronađe prilikom jednog od svojih krstarenja  Kastiljom. Rečena slika, budući da se izdvaja od ostalih  u inventaru El Grekovih dobara što je nedavno  primetio gospodin San Roman, mora da je bila jedna od  potonjih koje je naslikao Domeniko Teotokopulos, jer  liči na poslednje viđenje materije tog duha koji će sagoreti  u plamenu vlastitog žara. U krupnom planu, sa  leve strane, ogromna figura svetog Jovana, starog devca,  ruku podignutih ka nebu, u nedvosmislenom gestu  užasa i prizivanja. A iza njega, ispod ljutog boja koji u  visinama biju oblaci, usplamtela i naga tela nadahnuta  željom da se rastoče i utope u tu skoro duhovnu, prozrač  nu dramu nebesa. I ništa više. Da li je potrebno  išta više?
Apokalipsa je uzorna slika; pred njom osećamo,  užasno bliskom, najjednostavniju i najdublju temu  slikarstva: malo materije što će zaplamsati. 

Ratno tumačenje istorije 
Ekonomsko tumačenje istorije jedna je od velikih  ideja XIX veka. Od početka sam se žarko borio protiv  nje, kao i protiv jedne druge, takođe velike, šire i radikalnije  misli čija je ona samo posledica – utilitarističkog tumačenja fizičkog i duhovnog života. No, čim sam  se borio protiv nje, jasno je da je visoko cenim. Ne  shvatam kako se možemo boriti protiv nečeg što ne  poštujemo. Samo nas velike zablude podstiču da se s  njima uhvatimo u koštac. A jedna ideja stiče razmere  velike zablude samo onda kada za sobom povlači izuzetno  važnu istinu. Drugačije se ne bi mogla održati na  nogama, steći vatrene pristalice i umnožavati se. Velika  zabluda uvek predstavlja veliku istinu, preteranu i  žestoku. 
Pojava ove teorije istorije imala je ogroman značaj.  Može se reći da od tog trenutka počinje da postoji nešto što bi zaslužilo da se nazove istorijskom naukom.  Ona je odjednom otkrila da hrpa činjenica o ljudima nije  tek naizmenično smenjivanje događaja izazvanih pukim  slučajem, nego da iza tog privida kapi vode u kojoj  razuzdano bujaju mikrobi, život istorije ima svoju  strukturu, jednu duboku zakonitost koja njim neumoljivo  upravlja. Iza veoma zamršene i promenljive scene  na kojoj se odvijaju događaji vlada strogo ekonomsko  ustrojstvo svake epohe. Ono je supstanca istorijskog  procesa.   Od tada se, ponavljam, istorija ne zadovoljava pripovedanjem  pojedinačnih dešavanja, već teži da rekonstruiš  e sveopšti mehanizam dešavanja. 
Međutim, uloga koja je bila data ekonomskom činiocu  bila je preuveličana, jer je od njega stvarala jedinu  autentičnu istorijsku realnost dok je obezvređivala sve  ostale – pravo, umetnost, nauku, religiju – proglašavajući ih za čistu „nadgradnju“, puki odraz i projekciju  unutrašnje ekonomske mehanike. Upravo u tome je  preterivanje, na koje je već sto puta ukazano. Ali zahvaljujuć  i njemu, zauvek je probuđena pažnja za ekonomske  činjenice svake epohe, koje su ranije neopaženo  prolazile kraj istoriografa.  Kako je bila veličanstvena ta svetlost što je napre-  čac obasjala tamu prošlosti kada su Marks i njegovi saborci  ubacili u duboku pećinu, punu odjeka i senki, baklju  ove smele misli! Delovala je kao očigledna istina  koju su same činjenice uzvikivale i nametale. I istovremeno  – podudarnost je zanimljiva! – dok je bilo očigledno  da potiče od spoljašnjih činjenica, izgledalo je i  da je izronila, kao lirsko proročanstvo, iz dubine duša. 
Skoro uvek se to dešava sa velikim idejama: istovremeno  ih vidimo i spolja i iznutra, kao istine i kao želje,  kao kosmičke zakonitosti i kao ispovesti našeg duha.  Možda je i nemoguće otkriti u spoljašnjem svetu neku  istinu koja već nije uobličena, poput veličanstvenog delirijuma,  duboko u nama. U slučaju ekonomskog tuma-  čenja istorije, nema sumnje da je bilo tako. Društveno  bivstvovanje je u XIX veku zaista prvenstveno zavisilo  od ekonomskog faktora. Marksova ideja je, bar grosso  modo, bila verodostojna za to stoleće i delimično za  nekoliko prethodnih.
Savremeni čovek se malo-pomalo  pretvarao u homo oeconomicusa. Zanimalo ga je, iznad  svega, da nagomila „sredstva“, „oruđa“. Život mu  je nadahnjivala žudnja za korisnim. Do nebesa je uzdizao  instrument, oruđe. Frenklin je već bio definisao  čoveka kao animal instrumentificuma (danas, posle  Kelerovih iscrpnih istraživanja u „stanici za proučavanje  antropoida“, na Tenerifama, ne može se spokojno  gledati na ovu definiciju). Marks će zavrteti panoramu  istorije oko „sredstava, instrumenata za proizvodnju“.  Onaj ko ih poseduje, taj vlada. Istorija je borba da ih se  domognemo. Novi, drugačiji oblik instrumenata, uslovljava  promenu pejzaža čovečanstva.  Toliko je vera u instrument snažno prisutna u mislima  tadašnjeg vremena da je prostorno veoma udaljeni  mislioci, ne znajući jedni za druge, otkrivaju u najrazlič  itijim sferama.
Bečki arhitekta Gotfrid Semper pokušava da uspostavi „tektoniku plastičnih umetnosti“  na osnovu koje rekonstruiše istoriju umetnosti polazeći od prvobitne keramike, pretpostavljajući da estetički oblici potiču od instrumenata i tehnike pomoću kojih  se stvara korisni predmet. Evolucija stilova se prevashodno  podudara sa evolucijom tehnike za proizvodnju.  Darvin, konačno, ne čini ništa drugo sem što reči  „organ“ vraća njeno etimološko značenje – instrument.  Organski oblik je zbir oruđa za život. Pa šta? I  same ideje – „istine“ – posmatraju se kao instrumenti,  nazivaju se working-hypothese, alat za umni rad. 
Da li je, srećom, sve to čista zabluda? Nikako to ne  mislim. Ovo viđenje XIX veka – strogo uzevši, celog  savremenog doba – tačno je; ali ne i jedino tačno. Korist,  posebno ekonomska – „sredstva za proizvodnju i  robnu razmenu“ kako kaže Marks – jeste veliki točak  istorije, ali on je sistemom zupčanika povezan sa mnogim  drugim i skupa sa njima se okreće. Ta mašina je  mnogo složenija; toliko složena da još uvek ne naziremo  njen celovit projekat. I verovatno će do otkrića preostalih  njenih delova takođe doći silom budućeg niza  preterivanja. Njeno otkrovenje će sobom doneti trenutak  mahnitosti, a potom će biti neophodno vratiti se  prisebnosti. 
Ekonomsko tumačenje istorije rođeno u prošlom  veku prilično jasno osvetljava stvarnost naše epohe;  ali, čim se primeni na neke druge, najednom se uočava  njegova maglovitost. Ne; istorijom nisu oduvek autokratski  vladala sredstva za proizvodnju i robnu razmenu,  niti ona jednolično počiva na ekonomskoj borbi izmeđ  u klasa. Čak, društvene klase nisu uvek bile ekonomske  klase. Možda to nikada nisu ni bile u potpunosti,  sem tokom poslednja dva stoleća, što bi onda predstavljalo  istorijski izuzetak. Recimo, kaste u Indiji nisu  ekonomski ustrojene; najviša kasta, bramani, siromašna je, ne poseduje ništa.
Verodostojni braman je „onaj  koji je shvatio“, onaj koji je mudar prirodom svoje rase  i božanskom zapovesti. Veber je ukazao u svojim zadivljujućim studijama iz sociologije religije da verovanja  ne samo da nisu puke posledice vladajućeg ekonomskog  modela već, iako izložena njegovom uticaju, ona i  te kako duboko utiču na njega.  Kako, počevši od 1800. godine, sve dublje zalazimo  u prošlost unutar evropskog istorijskog ciklusa, tako  Marksova teorija biva sve manje očigledna. Neki činioci,  koji danas zaista izgledaju drugorazredni, izbijaju u  prvi plan i suvereno modeliraju telo istorije. To nas navodi  na pomisao da se ne menja samo koža istorijske  stvarnosti, vidljive činjenice na njenom licu, već se, sa  svakim novim dobom, menja i suštinska i skrivena  struktura naličja društva. Tvrdoglavo nastojati da se  utvrdi jedan jedini večni princip koji bi bio vrhovni  upravitelj društvenih promena, bila bi glupost. Bliže je  istini da su prisutne različite trajne sile koje, drugačije  ustrojene i spojene, donose velike istorijske promene. 
Nedavno je Šeler uočio da u izvesnim epohama prevlast  imaju biološke snage – krv, rasa – što je slučaj kod  veoma mladih naroda; u drugim epohama kolektivni život  tiranišu politički činioci – Državni razlozi, dinastički interesi itd. – a samo potpuno zrela doba, koja su već  na ivici propadanja, uzdižu i proglašavaju ekonomski  princip za vladaoca istorije.  To znači da nećemo dospeti do zadovoljavajućeg nivoa  razumevanja istorijskog procesa ukoliko prethodno  ne proučimo i ne odvagamo uticaj svake ljudske delatnosti  na ostale sfere života.  Jedno od tih istraživanja obuhvatalo bi ono što nazivam  ratnim tumačenjem istorije. Nije reč o povratku  na neku istoriografiju koja bi pripovedala o bitkama,  već o tome da se ukaže na plastičnu moć koju je u svakoj  epohi imao način osvajačakog rata i kojom je delovao  na uređenje života.
Iznenađuje da do sada nije bila  više iskorišćena jedna ideja koju je još Aristotel nehajno  nagovestio u svojoj Politicirekavši da je „u svakoj  Državi Suveren ratnik i u Vlasti učestvuju oni koji imaju  oružje“.  Ova misao mogla bi poslužiti kao polazište ratnom  tumačenju istorije, koje bi činilo savršen kontrateg  ekonomskom tumačenju. Prema tom tumačenju, život  ne bi u svakoj epohi bio u skladu sa sredstvima za proizvodnju,  za stvaranje, već naprotiv, sa sredstvima za  razaranje. Modifikacija bojnog oružja stvara drugačiju  konfiguraciju društva. Oblik politike bio bi primeren  obliku rata, a javna vlast bi se uvek pojavljivala u rukama  onih koji imaju oružje. 
II 
Ratnom tumačenju istorije i Marksovoj ideji zajednič  ko je ubeđenje da je borba istorijska stvarnost, kao  i to da se u njoj ne bore ljudi, već sredstva. Čini se da  je društvena moć u svakoj epohi raspodeljena prema  kvalitetu i količini sredstava za razaranje koje svaki čovek  poseduje. Zaista, ova misao o borbi kao supstratu  kosmičke stvarnosti, kako fizičke tako i istorijske, leži duboko u utrobi moderne duše.
Pre znatiželjnog ispitivanja  trebalo bi naglasiti činjenicu da je cela moderna  fizika osmišljena na osnovu zakona sudara koji je formulisao  Ren. Suprotno tome, naučnici nisu znali šta da  rade sa idejom „sveopšteg privlačenja“ koja je, kao  kruna Njutnove mehanike, uvek ličila na nekakav magijski  pojam, heterogen u odnosu na sve ostale naučne  pojmove, kao banuo iz nekog drugog duhovnog sveta,  drugačijeg od ovog modernog. A ništa manje nije zanimljiva  sama činjenica da sa Ajnštajnom počinje novo  vreme, možda zato što je on bio prvi koji je istakao tu  ideju „privlačenja“ i njom, takoreći, prožeo celokupnu  mehaniku. 
Nije Marks izmislio mehanizam borbe za objašnjenje  istorijskih promena. Još je Gizo tumačio istoriju  Francuske kao večni sukob dve klase: aristokratije i  buržoazije. Njihova neprestana prepirka, po Gizou, vodi  se u oblasti prava. Marks je samo preneo supstancu  koja stvara i razvrstava antagonističke društvene grupe  iz sfere prava u sferu ekonomije, sledeći Sen-Simona,  istinskog oca te tvorevine.  Bojim se da je istorija po kojoj je stvarnost borba i  samo borba, lažna istorija usredsređena jedino na pathosa  ne i na ethos ljudskog saživota; to je istorija dramatič  nih trenutaka jednog naroda, ne njegovog životnog  kontinuiteta; istorija njegovih mahnitosti, ne njegovog  normalnog pulsa; sve u svemu, to nije istorija  već feljton. Ali to je, naravno, samo po sebi, otkrovenje  za nas da je u prošlom veku bilo sluha isključivo za  istorijsku raštimovanost. Istinu govoreći, taj vek je bio  – premda veliki i ekstreman – kloaka u koju su se ulile  sve bujice pesimizma što su, počevši od kraja renesanse,  neprestano navirale. Od epohe Don Kihotakazaljka  evropske ravnoteže neumoljivo se naginje ka tuzi.  (Setite se da su u XIX veku pisali Bajron, Šopenhauer,  Flober i Dostojevski. Ogroman, neverovatan talas  pesimizma!) 
U želji da nagovestim deo onoga što bi podrazumevalo  „ratno tumačenje istorije“ podvući ću nekoliko činjenica.  Evropa ne bi bila moguća bez Rima, koji stvara  njenu prvu skicu i neku vrstu temeljnog ustrojstva. Ali,  istovremeno, Rima ne bi bilo da nije bilo Grčke. Iz jednostavnog  razloga. U jednom trenutku je izgledalo da je  Zapad osuđen na orijentalizaciju. Reč je o epohi u kojoj  strahovita persijska nacija hita ka našem kontinentu.  Grčka lomi kičmu njene moći sa Miltijadom i Temistoklom  na Maratonskom polju i kod Plateje. Kako? Zašto?  Kakva se čudotvorna čarolija spustila na atinski narod,  veoma malobrojan i veoma mlad tada, koja mu je pomogla  da uništi takvu nacionalnu silu, jednu od najsnažnijih  i najzrelijih koje je svet ikada video, Persijance? Da  li im je pomogla magija? Nipošto. Upravo suprotno. Jedan  sjajan izum pronicljivog helenskog uma. Grčka,  Rim, Evropa bili su mogući zahvaljujući falangi.  Persijanci su imali neustrašivu i ogromnu vojsku,  ali su se borili kao bezoblična masa i zbrkana gomila.  Grci, u poretku falange. Izgleda da je ovaj izum pripadao  Dorcima i, poput mnogih drugih stvari, bio uvezen  u Atinu iz Sparte. Prenosimo u celosti razmišljanja najboljeg  istoričara ratovodstva, Hansa Delbrika. Zavređuju pažnju:  „Homerovi junaci su pojedinačni ratnici. Da je  Hektor mogao da dovede u red i disciplinuje svoje Trojance,  sva Ahilova snaga i umeće raspršili bi se pred  tim čvrstim strojevima. Ahil primorava na beg stotine  Trojanaca jer je nadmoćniji od svakog Trojanca ponaosob  i ne postoji sila koja bi ih okupila protiv njega. Čak  i da se nekolicina njih ujedinila, ne bi bio moguć povoljan  ishod, jer nije postojala nikakva sigurnost da prvi  kome bi zapretilo Ahilovo nepromašivo koplje ne bi  prestrašen utekao; njega bi u begu sledio najbliži, i redom  tako dok ne bi pobegla cela trupa. Samo jedna bolje uređena i brojnija grupa, koja nakon dugog obučavanja  i uvežbavanja zna da održi svoju koheziju i da se povinuje  jednom zapovedniku, može garantovati zajednič  ki opstanak čak i u smrtnoj opasnosti. Osećanje da  ostali neće podbaciti, koje ispunjava svakog pojedinca,  pomaže da se lakše izdrži jer umanjuje opasnost što  preti svakom ponaosob. Onome ko je opkoljen sa svih  strana, fizički je sprečen beg. Kohezija, sama po sebi,  stvara ratničku snagu; ona premašuje uticaj pojedinca,  te je svejedno da li je on rešen da joj svojim učestvovanjem  doprinese ili ne.
Takvu koheziju i zajedništvo nazivamo  ’taktičkim telom’. Taktičko telo je mnoštvo ratnika  sa jedinstvenom voljom. Ono može da bude toliko  čvrsto da se u njega mogu uključivati i u ratne svrhe  upotrebiti nimalo ratnički, pa čak i neprijateljski elementi.  Kralj Fridrih II Veliki ubacivao je neprijateljske  zarobljenike u svoje disciplinovane bataljone. Sveukupna  vojna snaga kreće se između dve krajnosti: lične hrabrosti i obučenosti, sa jedne strane, i čvrstine  taktičkog tela, sa druge; ili, drugačije rečeno, između  viteštva i discipline. Vrhunski domet je postignut kada  se obe sjedine, kao što je to učinila spartanska falanga –  linearni poredak od pretežno osam redova – u kojoj je  svaki pojedinac od detinjstva bio podučavan junaštvu i  živeo nadahnut jedino idejom ratničke časti. Sačuvana  legenda otkriva nam poreklo te falange. Jedan bog je  obećao Lakedemonjanima da će uvek pobeđivati kada u  boj budu ulazili uz zvuke flauta i ako se ne budu borili  protiv flautista. Boriti se uz flaute znači stupati u ritmu,  poretku i stroju, sve u svemu, u taktičkom telu. I zanimljivo  je primetiti da će se flaute i bubnjevi, kao ritmička sredstva, ponovo pojaviti u istoriji kada landskneht  bude priveo kraju rat sa srednjovekovnim ’viteštvom’  čiji su pripadnici takođe bili pojedinačni borci.“  Eto, tim velikim razornim sredstvom baratali su  Atinjani u sudaru sa džinovskom masom persijske sile  na Maratonskom polju. 
Drugi rat dobijen je na moru. Temistokle je imao  genijalnu zamisao da stvori veliku flotu kojoj bi se  udahnula disciplina kopnene vojske. No to je donelo  nov ogroman preobražaj atinske unutrašnje politike i  ujedno predstavlja zadivljujući primer kako rat utiče na  istoriju prava; kako, zaista, prema Aristotelovoj ideji,  „upravljaju oni koji ratuju, i u Vlasti učestvuju oni koji  imaju oružje“, stvarajući tako oblike vrhovne vlasti, lik  Države.  Svakom brodu – triremu – bilo je potrebno od 150  do 180 veslača: tri reda od po šezdesetak vojnika, kapetan  i kormilari. Atinjani su pripravili čak 127 brodova.  To pretpostavlja kontingent od nekih 25.000 ljudi.  Do tada su ratovali samo slobodni ljudi, nikad robovi, i  aristokratija – eupatridi. I struktura atinske države je  svojom suštinom počivala na aristokratskim načelima.  Kako je bilo neophodno da se za flotu mobiliše sav sposoban  muški svet u Atini, moralo se dati oružje čak i tetima,  najnižoj klasi poreskih obveznika koja nije služila  u falangi. Upravo stoga velika osvajačka politika kojom  je Temistokle zapahnuo Atinu nosi sa sobom,  usled potrebe za novom vojnom tehnikom, celovito uspostavljanje  demokratije. Sa uvećanjem osvajačke vojske  automatski je usledilo protezanje vrhovne vlasti na  najgoru klasu, koja čak nije bila ni slobodna. Ova činjenica  je ujedno šamar ekonomskom tumačenju istorije,  budući da teti ne osvajaju Vlast pošto su se dočepali  sredstava za proizvodnju i robnu razmenu; oni su i dalje  siromašni i nemaju ništa, a sredstva za politički uticaj  stiču tako što su bogati rešili da im ih ustupe jer su  im teti neophodni za jedno novo ratno ustrojstvo.
Vidimo,  dakle, da se proširenje vojne službe na sve pripadnike  države i demokratija rađaju skupa, upravo iz osvajačkih apetita – isto se dogodilo i u XIX veku. Bilo bi  dobro da „zagrižene demokrate“ duboko razmisle o  učestalosti pojave, tokom istorije, da je osvajačka politika plod demokratije i, obrnuto, demokratija zalog  osvajačke politike. 
Otprilike u to isto doba u Grčkoj postoji jedna strogo  aristokratska Država: Sparta. Čini je samo 12.000  Spartanaca, nasuprot 180.000 helota i 50.000 perijeka.  Kako su oni uspevali da drže u pokornosti toliko  brojniju masu? Rešenje tajne nudi otkriće da Spartanci  nisu dozvoljavali helotima učestvovanje u ratovima;  najviše što bi im dopustili je da im budu štitonoše, ali  nikada im nisu davali oružje. U njihovoj vojsci je jedino  mogao učestvovati izvestan broj perijeka, ali on nikada  nije smeo da nadmaši broj Spartanaca.  Kao što demokratija pretpostavlja vojnu službu  svih pripadnika države, aristokratija neumitno od ratovanja  stvara privilegiju. Uvek upravljaju – kako je nagovestio  Aristotel – oni koji imaju oružje. Srednji vek  je sazdan na aristokratskim načelima, budući da je, samo  za manjinu, ljubomorno čuvao tu privilegiju da se  bude izložen opasnosti i učestvuje u odbrani. Iz nje će  se roditi kult rata, kult viteškog držanja srednjovekovnog  velmože. Dok mistik koji žudi da izvojuje veličanstvenu  pobedu na drugom svetu, kleči i moli za smrt,  varvarin Zigvard Silni, Anglo-Danac, grmi u agoniji:  „Podignite me! Želim da umrem kao vojnik, a ne izvaljen  kao krava. Navucite mi pancirnu košulju, stavite  mi šlem, dodajte mi štit u levu ruku i moju zlatnu sekiru  u desnicu, da izdahnem pod oružjem.“  Ta ljubav prema sredstvu za razaranje koje omogućava užitak u upravljanju pretočena je u himne pune  zanosa čiji eho odzvanja istorijom, pa nas nimalo ne iznenađ  uje što su u svoja slavna vremena Arabljani imali  petsto naziva za sablju. 
III 
Ponekad je uticaj ratne tehnike na istorijske sudbine  do te mere prilagođen sitnicama da izgleda komič  no. Grčkom istorijom kruži jedno skoro groteskno predanje  koje veli da su u doba svog rasula Spartanci molili  nadmenu Atiku da im pošalje nekog generala. Kako  bi im se narugali, Atinjani su im poslali Tirteja, starog  pesnika, grbavog i smešnog. No on je naučio lakonske  mladiće da pevaju njegove pesme i u svakoj prilici dovodio  ih do pobede. Od tada Sparta počinje da se oporavlja  i njena moć raste, sve do konačne veličanstvene  pobede nad Heladom. 
Čini se da ova maglovita legenda sada biva jasnija.  Tirtej je zbilja bio smešna ličnost, ostareli general i  staromodni pesnik. Nove generacije vojnika i pesnika  podsmevale su se njegovom arhaičnom stilu u vojnoj  strategiji i poeziji. Naročito su njegove pesme, ispevane  u starinskom metru, odsečnog ritma, suprotstavljali  lakšim i lepršavijim formama nove poezije. Ali ti  drevni ritmovi, stvoreni u epohi strože ratničke discipline,  bili su njen simbol i imali snagu da zbiju korak  kao kod falange. Veoma jednostavan ritam hipnotiše  pojedinca i snažno ga uglavljuje u jedinstvo taktičkog  tela. Zahvaljujući tome usledio je trijumf Spartanaca.  Tirtej je obnovio drevnu i strogu taktiku. Njegova uloga  je na neki način slična onoj koju je imao Hindenburg  u poslednjem velikom ratu. 
Ratnička disciplina je od pamtiveka bila jedna od  najvećih istorijskih sila. Svaka druga disciplina, a naročito ona koja je neophodna za svaku složenu industrijsku  delatnost, potiče iz tog duhovnog poretka koji je  čovek izumeo radi vojevanja. Kada jedan genijalni Španac  bude pokušao da zaustavi mistično rasulo nazvano  i oličeno protestantizmom, pronaći će lek u svojim  vojničkim navikama i osnovaće „družinu“ čije će vaspitanje  i režim delovanja proisticati iz moralnih „zapovesti“ koje je on, rečnikom kapetana, nazvao „duhovnim  vežbama“. Jedna od njih su i čuvene duboke misli  o „Dvema zastavama“, koje kao da su mu navirale ispred  šatora na bojnom polju u purpurno svitanje budućeg krvavog dana. (Posle Duhovnih vežbi usledila je  druga strahovita knjižica „zapovesti“, kojom su se nove  istorijske snage organizovale u strašne eskadrone:  Komunistički manifest. Ne mogu se čitati njene stranice  a da se halucinantno ne čuje ritmički marš jedne  beskrajne gomile koja nastupa.) 
Iznenađujuća delotvornost pripisana rimskoj pesnici  od prvog trenutka njenog pojavljivanja na pozornici  istorije posledica je, pre svega, pojačavanja discipline.  Atinska vojska imala je samo disciplinu koja mehanički  proizlazi iz taktičkog tela i njegove uvežbanosti. Nedostajao  je faktor strogosti. Svaki vojnik je, usred bitke,  mogao da se buni pred areopagom protiv svog stratega,  koji nije imao nikakva ovlašćenja. Otuda česta smenjivanja  generala tokom bitke.
Rim pak, sasvim suprotno,  predaje apsolutna ovlašćenja vojnom poglavaru:  konzulu.  Kao primer vladajuće strogosti navodi se jedna od  retkih verodostojnih pripovesti o Rimu iz perioda pre  punskih ratova: godine 425. konzul Aulije Pastumnije  odrubio je glavu svome sinu zato što je ovaj napustio  vojnu formaciju, uhvatio se u koštac sa jednim neprijateljskim  vojnikom i stupio u pojedinačnu borbu iz koje  je izašao kao pobednik.  Istina je da se rimsko javno telo striktnije od helenskog  oblikuje oko anatomije vojske. Birači se dele na  klase, a princip klasifikacije je struktura oružane sile.  Ona je doživela zadivljujući napredak u odnosu na falangu.  Dugačka i tanka falanga opasno vijuga bojnim  poljem. Ima slabu pozadinu i nije teško u njoj napraviti  klin kroz koji bi prodro neprijatelj. S leđa je uvek moguć  e da bude opkoljena, a na krilima je to stalna opasnost.  Iz svega proizlazi da prekomerno produžena linija  samo naizgled predstavlja snagu. Rimljani su došli  na genijalnu ideju, veoma sličnu onoj koju su imali stari  graditelji kada su iz romanske konstrukcije izvukli  prozračno gotsko zdanje, pošto im je odjednom sinulo  da masa produžetka zida nije neophodna i da su sasvim  dovoljni potporni stubovi. Tada su ukinuli, odnosno izbili  zidove i ostavili samo dinamičke nerve zdanja. Pukim  odbacivanjem elegantno su rešili problem kako da  se dobije veća, čvršća i svetlija građevina. Na isti način  postupa i Rimljanin, razbija falangu na manje delove i  ono što uklanja s čela, prebacuje u pozadinu. Dobija se  manipul, taktičko telo od 120 ljudi, skoro kvadratnog  oblika, jednako spreda kao i s bokova, kojem je teže  prići s leđa i koje je, pre svega, izvanredno pokretno.  Kada prva linija negde popusti, vojnici iz pozadine manipula  odmah priskaču da je popune. Dakle, manipul se  sastoji od dve centurije od po 60 ljudi. Centurija i centurion  su kovači rimske istorije. Centurija je istovremeno  bila i izborna jedinica u kojoj se organizovalo glasač  ko telo.  Pored ove dve inovacije – konzulovih ovlašćenja i  manipula – od ne manje važnosti su i sledeće: pilum  i vojni logor. Grčki hoplit se bori dugim kopljem; Rimljanin,  kratkim bacačkim kopljem i na taj način razdvaja  sukob u dve etape: prvu obuhvata rat na daljinu i  ona je ujedno priprema za drugu etapu, neposrednu  borbu mačem. Sem toga, vojska noću nije odlazila na  počinak a da prethodno nije iskopala šanac oko mesta  gde se nalazila, i iza njega pobola plot: ovaj utvrđeni logor,  pokazaće se kasnije, biće velika snaga rimskog naroda.  Rimski narod!
Možda bi valjalo da se pozabavimo  tačnim značenjem ovog izraza. Uvek kada je javna  Vlast progovarala, ona je to činila u ime Senata i naroda  – Senatus populusque romanus – S.P.Q.R. kako je  0 1  stajalo na zvaničnim skiptrima (oni se i danas pojavljuju  u seviljskim litijama, pa je jedan prostodušni sportista,  zadivljen, pročitao SPORT). Prvo što iznenađuje je  upravo ta dvojnost: Rim očigledno nije nešto jedinstveno,  već ga čini dvojstvo: Senat i narod. Kada je  Rim prestao da bude to dvoje i postao jedno – poput današ  njih nacija – prestao je da postoji. Ta dvojnost sadrži neprocenjivu prirodnu snagu, koju bi bilo blagorodno  izložiti kao temu za razmišljanje savremenim politič  arima. Ona skriva tajnu rimske veličine – kažem tajnu,  jer je zaista reč o zagonetki, o najiracionalnijem državnom uređenju koje je ikada postojalo tokom istorije  i uprkos tome, ili možda upravo zahvaljujući tome, najdelotvornijem. 
No sada nije prilika da toliko idemo u  širinu.  Želeo sam reći da ukoliko Senatus populusque prevedemo  kao Senat i narod, dobićemo doslovan, ali pogreš an prevod. Pod rečju naroddanas podrazumevamo  građansko telo. Međutim, verodostojno značenje reči  populus, onda kada se pojavila, bilo je – oružano telo.  Ukoliko bi neko želeo da izrazi najdublje značenje ove  sintagme, u skladu sa duhom starog Rima, morao bi da  paradoksalno obrne pojmove i kaže: narod i vojska.  Rimskom umu Senat je bio sinonim građanskog tela:  činili su ga zemljoposednici, stare porodice ili gens, narod,  pleme koje je uživalo sveto pravo na ženidbu, confarreatio,  na osnovu kojeg su mogli da imaju naslednike.  Naslednici su nasleđivali sve, posed i obilje prava,  kao jedini sinovi oca, patera, i zato se zovu patriciji.  Ostali, u čisto pravnom smislu, nemaju oca već samo  začetnika; oni su naraštaj, proles – odatle potiče reč  proleteri. Ti stari ratari, građani, bore se sa oružjem u  ruci, ali im je potrebna pomoć u vojnim pohodima te  organizuju telo ratnika – populus– sastavljeno od sitnih  zemljoposednika iz okolnih ravnica. Momzen dovodi  ovu reč u vezu sa glagolom populari, koji ne znači  naseliti, već naprotiv, raseliti, poharati. (Žrtva nasilja  zvala se popa.) Populus prvobitno obavlja samo fizičke  poslove u ratu, a u politiku ulazi na silu, vojničkim  štrajkovima. Čim bi se neprijatelj približio gradu na sedam  brežuljaka, populusbi odbijao da učestvuje u ratu.  Otuda proističu bezbrojna i legendarna povlačenja sa  jednog na drugi breg – Aventin, Kapitol, Celijan itd. –  o kojima su mnogi učeni ljudi razbijali glave. 
Čistokrvni Rimljanin iz slavnih vremena Republike  nije mogao zamisliti građanina koji nije ratar. Iz jednostavnog  razloga, jer nije mogao zamisliti da se može biti  građanin a ne biti ratnik. Evo zašto. Ratnik se tada  sam starao o snabdevanju neophodnim životnim potrepš  tinama, što je bilo nemoguće ukoliko nije imao  svoje imanje. Ali nije mu zemlja neposredno obezbeđivala  vlast, već oružje koje mu je ta zemlja obezbeđivala.  Zbog toga neće steći politička prava sve dok ne poč-  ne da se bori, uprkos tome što je odavno već bio zemljovlasnik.  Može se reći da je posle rata sa Samnićanima42  ovaj ruralni plebs uspeo da zavrne ruku gospodi  iz Senata i da se istinski preobrati u populus romanus.  Nemoguće je shvatiti istoriju starog Rima ukoliko  se zanemari ta dvojnost između krupnih zemljoposednika  koji žive u gradu i vlasnika sitnih poseda nastanjenih  u okolini. Između njih, sve do Cezarove epohe,  bukti velika politička borba. Gospoda iz Senata su činovnici;  ratari iz okoline su ratnici. Oni su potrebni jedni  drugima i ta potreba će biti začetnik zadivljujuće, organske  kohezije rimskih podviga do II veka pre Hrista.  Iz svega se vidi da najgrađanskija i najbezazlenija  reč, narod, ona kojoj pribegavaju mirotvorci, ima obespokojavajuć  e ratno poreklo. I što je još zanimljivije, to  isto, u nekim jezicima, važi i za reč koja simboliše mir  i idilu – selo: na nemačkom ona glasi Dorf, što je u staronemač  kom iz severne oblasti imalo oblik thorp, iz kojeg potiče današnja reč trupa; u ruskom jeziku selo je  polki znači puk vojske. 

Dve velike metafore 
Povodom dvestogodišnjice  Kantovog rođenja
Kada neki pisac osporava upotrebu metafora u filosofiji,  samo pokazuje da ne zna ni šta je filosofija ni šta  je metafora. Nijedan filosof ne bi zastupao takvo stanovište. Metafora je nezamenjivo duhovno oruđe; ona je  oblik naučnog razmišljanja. Neretko se može dogoditi  da naučnik greši u njenoj upotrebi i da onda kada je o  nečemu razmišljao posredno ili metaforički, biva ubeđen da je razmišljao neposredno. Takve greške se, jasno,  ne mogu oprostiti i zahtevaju ispravku; istu onu  koju preduzima fizičar kad se zabuni u računu. Niko  zbog toga neće zaključiti da matematiku treba odstraniti  iz fizike. Greška u primeni neke metode ne opovrgava samu metodu. Poezija je metafora; ni nauka se  metaforom ne koristi ništa više. Takođe bi se moglo reći: ni ništa manje. 
Sličan fobiji od naučne metafore je i preterani strah  od takozvanog „problema reči“. Što je neki um površniji, pokazuje veću sklonost da svaku raspravu okvalifikuje  kao puku verbalnu polemiku. Međutim, ništa  nije tako retko kao autentična polemika o rečima. Jer je  jedino dobar poznavalac gramatike kao nauke u stanju  da vodi raspravu o rečima. Za sve ostale reč nije samo  vokabula, već uvek izvesno značenje koje je prati. Tokom  rasprave o rečima veoma nam je teško da izbegnemo  polemiku o njihovim značenjima. Ona predstavljaju  tradicionalne koncepte koje izlaže stara logika.  A kako koncept pak nije ništa drugo do misaona usmerenost  na neku stvar, pretpostavljene verbalne polemike  svešće se, zaista, samo na svađe o stvarima. Ponekad  se dešava da je razlika između dva značenja ili dva  koncepta – samim tim, između dve stvari – neznatna,  što praktičnog ili tupog čoveka ne zanima. Tada se sveti  svom sagovorniku, optužujući ga za logomahiju.
Ljudima  slepim za boje najviše bi odgovaralo da su sve  mačke sive. Ali uvek će postojati i nekolicina sposobna  da oseti vrhunski užitak u sitnim razlikama među predmetima;  uvek će biti vrsnih takmičara što će se nadmetati  u istančanosti, te kada poželimo da čujemo zanimljive  ideje, hrlićemo ka njima, polemičarima o rečima.  Isto tako, čitajući neku filosofsku knjigu, nevešt  duh ili duh nesklon meditaciji neće biti u stanju da prihvati  tek kao metaforu misao koja je isključivo metaforička. Prihvatiće in modo recto ono što je rečeno in  modo obliquo, pripisujući autoru sopstvenu manu.
Filosofska  misao, više no ijedna druga, mora stalno blago  da se pretače iz doslovnog u prenosno značenje,  umesto da se zaustavi na jednom od njih. Kjerkegor  pripoveda kako je u nekom cirukusu buknuo požar.  Vlasnik cirkusa, nemajući pri ruci nikog drugog, zadužuje klovna da tu vest saopšti publici. Ali kada je publika  strašnu vest čula iz usta klovna, pomislila je da je  reč o još jednoj šali, pa nije napuštala šatru. Požar se  proširio i publika je stradala kao žrtva pomanjkanja  sopstvene umne visprenosti.  Metafora ima u nauci dve upotrebe različitog ranga.  Kada pronalazač otkrije neku novu pojavu, to jest  kada uobliči neku novu zamisao, mora da je imenuje.  Budući da nova reč drugima ne bi ništa značila, prinuđen je da pribegne riznici uobičajenog jezika, gde je  svaka reč već povezana sa nekim značenjem. Da bi bio  shvaćen, on bira reč čije bi uobičajeno značenje moglo  imati izvesnu sličnost sa novim. Tako termin stiče novo  značenje preko i posredstvom starog, ne napuštajući ni staro. To je metafora. Kad psiholog otkrije da se  naše predstave povezuju, kaže da se udružuju, to jest  da se ponašaju kao ljudske jedinke.
Međutim, onaj ko  je prvi nazvao skup ljudi „socijalnom sredinom“, dao je  novo značenje reči „socio“; ona je ranije označavala samo  čoveka koji nekoga sledi, sledbenika, jer potiče od  glagola sequor. Platon je bio ubeđen da istinska stvarnost  nije ova promenljiva koju vidimo, već ona druga,  nepromenljiva, koju ne vidimo, ali je savršeno naslućujemo:  nenadmašna belina, vrhovna pravda itd. Da bi  označio te stvari, nevidljive našim očima, ali ne i  našem umu, uzeo je iz narodnog jezika reč „slika“.  Praslika, ideja – ukazujući tako da um vidi savršenije  od očiju.  U želji da malo pojasnimo temu, prvo ćemo odrediti  termin „metafora“ kako ne bi izazvao zabunu u uobi-  čajenom značenju te reči. Metafora je prenošenje značenja. No činjenica je da mnoga prenošenja značenja  nisu ono što nagoveštavamo nazivom metafora.
Evo  nekoliko očiglednih primera.  „Moneta“, iskovana od metala, označava predmet  koji posreduje u trgovini. „Moneta“ je prvobitno značila:  „ona koja upozorava, opominje i predskazuje“. Tim  rečima se prizivala boginja Junona. U Rimu je postojao  hram „Junone Monete“ pokraj koga se nalazila i kovnica  novca. Predmet koji se tu izrađivao preuzeo je Junonin  epitet. Upotrebljavajući reč „moneta“, danas niko  ni ne pomišlja na oholu boginju.
 „Kandidat“ je bio čovek obučen u belo. Kada se u  starom Rimu birao građanin za zvanje magistrata, on bi  se predstavljao biračkom telu u svečanoj beloj odori.  Danas je kandidat svako ko konkuriše za neku službu,  bez obzira na boju odeće koju nosi. Štaviše, danas je u  svečanim prilikama prikladnije obući crno odelo. 
„Stupiti u štrajk“ se na francuskom kaže: semettre  en grève. Zašto grève znači štrajk? Onaj ko ovu reč koristi  to ni ne naslućuje, niti ga to zanima. Pomenuta reč  mu jednostavno označava štrajk. Grèveje prvobitno u  francuskom jeziku značilo „peščana obala“. Zgrada  Gradskog veća u Parizu bila je podignuta na obali reke.  Ispred nje se pružala peščana obala, grève, pa je trg ispred  Gradskog veća nazvan place de la Grève. Na tom  trgu su se okupljale skitnice; potom, radnici bez posla  koji su tu iščekivali neku ponudu. Izraz faire grèvedobio  je značenje „ostati bez posla“, a danas znači ciljano  napuštanje radnog mesta. Celu ovu istoriju reči grève  rekonstruisali su filolozi, no radnik je nema na umu kada  je upotrebljava. 
Bili su to primeri prenošenja značenja bez metafore.  U njima reč prelazi iz jednog značenja u drugo, napuš  tajući pri tom prvobitno. 
Kada govorimo o „dnu duše“, reč „dno“ označava  određene duhovne pojave strane prostornom i telesnom,  iz sfere gde ne postoji površina ni dno.  Imenujući rečju „dno“ određeni deo duše, jasno  nam je da pomenutu reč ne upotrebljavamo neposredno,  već posredno u odnosu na njeno doslovno značenje.  Kada kažemo „crveno“, odmah i neposredno pomiš  ljamo na određenu boju. Nasuprot tome, kad kažemo  da duša ima „dno“, u prvom trenutku pomišljamo  na dno nekog bureta ili nečeg sličnog, a potom zanemarujemo  to značenje, odbacujemo svaku aluziju na fizički prostor i pripisujemo ga duši. Da bi bilo metafore,  moramo biti svesni te dvoznačnosti. Nepodesno koristimo  neki naziv sa svešću da je on nepodesan.  Ali ako je nepodesan, zašto ga koristimo? Zar ne bismo  radije izabrali neki direktan i podesan naziv?
Ako   bi to što se naziva „dnom duše“ našem umu bilo jasno  kao što nam je jasna crvena boja, nema sumnje da bismo  imali direktan i poseban naziv kojim bismo ga  označili. Ali ne samo da nam je teško da ga imenujemo,  nego čak i da ga zamislimo. U pitanju je kliska stvarnost  što izmiče klještima našeg uma. Sada uočavamo  drugu, dublju i bitniju upotrebu metafore u saznajnom  procesu. Ne samo da nam je neophodna kako bismo  drugima, pomoću nekog naziva, približili naše misli već  nam je i nužno potrebna kako bismo i sami mogli razmiš  ljati o izvesnim složenim objektima. Osim što je  sredstvo izražavanja, metafora je suštinsko sredstvo  poimanja. Da vidimo zašto. 
Stjuart Mil je rekao: kada bi sve što je vlažno bilo  hladno i sve što je hladno bilo vlažno, i kada bi se to  uvek pojavljivalo skupa, verovatno bismo još uvek  smatrali da je reč o jednom te istom kvalitetu. Isto tako,  kad bi se naš ceo celcijati svet sastojao od plavih  predmeta i plavetnilo se pružalo unedogled, najteže bi  nam bilo da imamo jasnu i razgovetnu svest o plavetnilu.  Kao što pas lakše nanjuši komad mesa koji se njiše,  jer tad stvara oblačić mirisa u vazduhu, tako i opažaj i  misao brže love promenljivo od postojanog. Ljudi koji  žive pokraj vodopada obično ne čuju njegov huk, a kada  bi se kojim slučajem bujica zaustavila na tren, opazili  bi nešto što se najmanje očekuje: tišinu.
Stoga Aristotel definiše percepciju kao sposobnost  opažanja razlika. Uočava se ono što je promenljivo i nestalno,  dok se postojano i nepromenljivo niti opaža niti  vidi. Upravo zato Gete, paradoksalno i u kantovskom  duhu, kaže da stvari čine razlike koje im mi određujemo.  Tišina, koja nije ništa sama po sebi, za nas je stvarnost  u času kada postane nešto različito, drugačije od  buke. Kada bi naglo oko nas utihnuli svi šumovi i mi  postali brodolomci okruženi morem tišine, prepali bismo  se kao da se neko strogo, strašno lice nadnelo nad  nama da nas ispituje.  Nisu, dakle, svi objekti podjednako podesni da o  njima razmišljamo, da o njima steknemo izdvojenu ideju,  precizno određenu i jasno profilisanu. Naš duh će  tada morati da se osloni na jednostavne i dokučive  objekte kako bi mogao da razmišlja o onim složenim i  nepristupačnim. 
Znači: metafora je intelektualni postupak kojim  uspevamo da sagledamo ono što se nalazi daleko izvan  naše moći poimanja. Pomoću onoga što nam je najbliže  i čime najbolje vladamo možemo uspostaviti misaonu  bliskost sa onim nama dalekim i veoma nepristupač  nim. Metafora je dopuna našoj intelektualnoj ruci i  predstavlja, u logici, štap za pecanje ili pušku.  To ne znači da zahvaljujući njoj pomeramo granice  poimanja. Njom se samo služimo kako bismo praktično  učinili pristupačnim ono što se već nazire u okviru na-  ših mogućnosti. Bez nje bi na našem misaonom horizontu  postojala jedna divlja zona koja bi samo u načelu  bila pod našom vlašću, dok bi nam, suštinski, ostala nepoznata  i neukroćena.  Kako metafora ima dopunsku ulogu u nauci, na nju  se obraćala pažnja samo u poeziji, kojoj je ona sastavni  činilac. No za estetiku je metafora zanimljiva zbog raskoš  nog vatrometa lepote. Stoga nije bilo posvedočeno  da je metafora istina, odnosno uvid u stvarnost. Samim  tim se može zaključiti da je poezija u jednoj svojoj dimenziji  i istraživanje, te da otkriva pozitivne i uobičajene  činjenice u istoj meri kao i naučno ispitivanje. 
U Pesmi posvećenoj gradu Logronju Lope de Vega  opisuje jedan vrt:  U fontanama mnogim, videćeš kupa se lahor,  čije su vode, iako različite uvek,  al’ uvek kao složni hor.  Videćeš gde nebo ranjavaju kristalna koplja nepobediva,    i vodenog biserja val što zemlju celiva;  i tešku draperiju sa odsjajem kristalnim  gde se razliva u naborima, brižljivo složenim.  Lope de Vega zamišlja vodoskoke fontana kao kristalna  koplja. Očigledno je da vodoskoci nisu kristalna  koplja. No, uprkos tome, mi smo zadivljeni i očarani što  ih je tako nazvao. 
Kao dva suprotstavljena zahteva, poezija aplaudira  onome što nauka prezire. I obe su u pravu. Jedna preuzima  od metafore upravo ono što druga odbacuje. Vodoskok i kristalno koplje su dva konkretna  objekta. Konkretan je svaki objekat koji možemo izdvojeno  opažati. Nasuprot tome, apstraktan objekat  može se opažati samo skupa sa još nekoliko drugih.  Boja je apstraktan objekat, jer se ona uvek vidi rasprostrta  po nekoj površini, ogromnoj ili najmanjoj moguć  oj, ovakvog ili onakvog oblika. I obrnuto, površina  je vidljiva samo ako ima neku boju. Boja i površina su,  dakle, osuđene da zauvek opstaju zajedno; nikada se  ne sreću jedna bez druge, niti postoje odvojeno, mada  su različite. Naš um, uz izvestan napor, uspeva da ih  prividno razdvoji: taj napor se naziva apstrakcijom. Apstrahuje  se jedan objekat kako bi se drugi prividno izdvojio  i tako jasno razlikovao od njega.  Konkretni objekti su sastavljeni od onih elementarnijih,  ali i apstraktnijih. Tako, kristalno koplje sadrži, između ostalih mnogobrojnih svojstava, određeni  oblik i određenu boju; ćud mu je da ranjava, u čemu mu  pomaže neka ruka. Na isti način, iz vodoskoka možemo  apstrahovati njegov oblik, boju i uzlaznu putanju koja  potiče od hidrauličnog pritiska. Gledani u celini, vodoskok  i koplje razlikuju se umnogome; ali ako izdvojimo  samo ta tri apstraktna elementa, otkrićemo da su oni  istovetni. Oblik, boja i dinamičnost isti su i kod vodoskoka  i kod koplja.
Izneti ovakvu tvrdnju znači biti strogo  naučan, jer ona izražava realnu činjenicu: delimičnu  istovetnost između vodoskoka i koplja.  Zvezda i broj su nešto potpuno različito. Međutim,  kad Njutn formuliše zakon gravitacije i kaže da je sila  uzajamnog privlačenja između dva tela direktno srazmerna  masama tih tela i obrnuto srazmerna kvadratu  njihovog rastojanja, on samo otkriva delimičnu, apstraktnu  istovetnost koja postoji između nebesnih kandila  i jednog niza brojeva. Zvezde se među zvezdama  ponašaju kao brojevi između sebe. Pitagorejac koji bi,  držeći se toga, zaključio: „dakle, zvezde su brojevi“,  dodao bi Njutnu upravo ono što i Lope de Vega dodaje  istinskoj, iako delimičnoj istovetnosti između kristalnog  koplja i vodoskoka. Naučni zakon se ograničava na  potvrđivanje delimične istovetnosti apstraktnih delova  dve konkretne stvari; poetska metafora podmeće potpunu  jednakost između njih.  To najzad pokazuje da je intelektualna delatnost  posvećena nauci manje ili više istovetna onoj u poeziji  i u životnim podvizima. Ove delatnosti se toliko ne razlikuju  ponaosob, koliko se razlikuju ustrojstvo i svrha  svake od sfera kojima su podređene. Samo je o tome  reč kada je u pitanju metaforičko razmišljanje. Iako  svuda delatno, u nauci će ono uvek biti podređeno drugačijem, čak suprotnom zadatku od onoga koji od njega  očekuje poezija.
Metafora polazi od delimične istovetnosti  između dve stvari da bi, potom, iznela lažnu tvrdnju  o njihovoj potpunoj istovetnosti. Takvo preterivanje,  izvan granica istine, daje joj poetsku vrednost. Ona  počinje da isijava lepotu u času kada njen delić istine  izvodi zaključak. No, s druge strane, nema poetske  metafore bez otkrivanja stvarne istovetnosti. Analizirajte  bilo koju metaforu i u njenim nedrima će se uvek,  sasvim nedvosmisleno, pojaviti ta pozitivna, rekli bismo  naučna istovetnost između apstraktnih elemenata  dveju stvari.  Nauka upotrebljava metaforu kao sredstvo u obrnutom  smeru. Polazi od potpune istovetnosti između  dve konkretne pojave, znajući da je ona lažna, da bi se  potom zadržala samo na delimično obuhvaćenoj istini. 
Psiholog koji govori o „dnu duše“ vrlo dobro zna da duša nije što i bure sa dnom; ali želi da nam dočara postojanje  izvesnog psihičkog sloja koji u strukturi duše ima  istu ulogu kao dno u posudi. Nasuprot poeziji, naučna  metafora usmerena je od većeg ka manjem. Prvo potvrđ  uje potpunu istovetnost, a zatim je negira, zadržavajuć  i samo deo nje. Zanimljivo je da verbalno izražavanje  metafore, u praskozorje ljudske misli, neprikriveno  ispoljava dvostrukost te operacije koja podrazumeva  prvo potvrđivanje, a potom negiranje. Kada vedski  pesnik želi da kaže „čvrst kao stena“, on to izražava  sledećim rečima: Sa parvato na acyutas – ille, firmus,  non rupes. Čvrst je, ali nije stena.
Na isti način pesnik  posvećuje Bogu svoju himnu non suavem cibum,  koja je slatka, ali nije šećerlema. Obala riče, „ali nije  bik“; kralj je dobar, „ali nije otac“.  Junak poseduje izvestan duhovni kvalitet u mno-  štvu drugih osobina koje tvore njegov celovit i konkretan  lik. Potrebno je da učinimo veliki napor kako bismo  taj kvalitet omeđili od svega ostalog te o njemu zasebno  razmišljali. Stoga, zajedno sa vedskim pesnikom,  koristimo metaforu o steni. Čvrstina stene je apstraktan  pojam koji nam je već prilično poznat i uobičajen; u  njoj otkrivamo nešto što je zajedničko sa junaštvom.  Sjedinjujemo stenu i junaka, zatim uz njega ostavljamo  čvrstinu, a odbacujemo stenu. 
Da bismo o nečemu mogli izdvojeno da razmišljamo,  potrebna nam je mentalna oznaka koja bi sabrala  našu moć apstrakcije, učvrstila je dajući joj telo, pružajuć  i joj udobno boravište. Nazivi, zapisane misaone slike,  jesu trezor tih iscrpljujućih rasuđivanja našeg uma.
 Kada je objekat o kojem hoćemo da razmišljamo veoma  neuobičajen, moramo se osloniti na već poznate  oznake i, kombinujući ih, iscrtati novi profil.  Naše pismo je praktičnije od kineskog jer se temelji  na mehaničkom principu. Ima oznaku za svako slovo; ali,  budući da nijedno izdvojeno slovo nema značenja, ne izražava misao, našem pismu, strogo uzevši, manjka smisao.  Kinesko, međutim, neposredno označava ideje te je  mnogo bliže misaonom toku. Pisati ili čitati na kineskom  znači razmišljati i, obrnuto, razmišljati je skoro isto što i  pisati ili čitati. Zbog toga znaci kineskog pisma tačnije  odražavaju misaoni proces nego znaci našeg pisma. Tako,  kad je hteo da izdvojeno razmišlja o tugi, Kinez je otkrio  da mu nedostaje znak za nju. Tada je spojio dva ideograma:  jedan koji je značio „jesen“ i drugi koji se čita  kao „srce“. I tuga je osmišljena i zapisana kao „jesen srca“.  Pre nekoliko godina46 prodrla je u um tih nebesnika  ideja republike. U drevnom znakovniku nije bilo  slike kojom bi se predstavila ta čudna ideja. Pedeset  vekova Kinezi su živeli u patrijarhalnoj monarhiji. Bilo  je, dakle, neizbežno da se kombinuju različiti znaci, te  se tako „republika“ piše pomoću tri znaka koji znače  „blagost-rasprava-vladavina“. Republika je za Kineze  vladavina meke ruke utemeljena na raspravi. 
Metafora će takođe biti jedan od kombinovanih ideograma,  što nam omogućava da teško dostupnim apstraktnim  objektima pružimo izdvojeno postojanje.  Stoga će njena upotreba biti sve neminovnija kako se  više budemo udaljavali od stvari kojima baratamo u  svakodnevnom životu.  Nemojmo zaboraviti, ljudski um se razvijao malo- pomalo, prema redosledu bioloških nužnosti. Prvo je  bilo neophodno da čovek makar u najmanjoj meri ovlada  sferom fizičke stvarnosti. Čulno pojmljive ideje o  konkretnim telima prve su se kristalisale i ustalile.  One čine najstarije, najstabilnije i najudobnije pribežište naših intelektualnih reakcija. U njima uvek tražimo  utočište kad misao izgubi gipkost i poželi da predahne.
Razlučiti dušu od živog tela već podrazumeva  trud apstrahovanja, koji se još uvek nije u potpunosti  kristalisao i ustalio u našem umu. Filosof i psiholog  moraju ispuniti svoju dužnost da ovladaju veštinom  opažanja duševnog. Duh, duša ili kako god želite nazvati  skup pojava koje pripadaju sferi svesti, stalno je  sjedinjen s telom; kad god se o tim pojavama želelo  odvojeno razmišljati, uvek se pribegavalo istom načinu,  davala im se telesnost. Čoveku je bio potreban višemilenijski trud kako bi prepoznao tu čistu zapretenu  dušu koju je osećao u sebi ili slutio da obitava u drugim  živim telima. Nastanak ličnih zamenica upućuje na povest  tog truda i pokazuje kako se polako oblikovala ideja  „ja“ u sporoj refleksnoj kretnji od oboda spoljašnjeg  sveta ka centru unutrašnjeg. Umesto „ja“, u početku  se govorilo „moje meso“, „moje telo“, „moje srce“,  „moje grudi“. Čak i mi danas, kad sa izvesnim patosom  izgovorimo „ja“, spuštamo ruku na grudi čineći gest  koji ukazuje na talog drevnog telesnog poimanja subjekta. 
Čovek počinje da stiče svest o sebi pomoću  stvari koje mu pripadaju. Prisvojna zamenica prethodi  ličnoj. Ideja „moje“ prethodi ideji „ja“. Zatim se, mnogo  kasnije, akcenat premešta sa „naših“ stvari na našu  društvenu ličnost. Uloga koju imamo u društvu, a ona  inače čini najspoljašnjiji obod naše ličnosti, preuzima  predstavu o našem istinskom biću. U japanskom jeziku  ne postoje ni „ja“ ni „ti“. Lice koje govori reći će za sebe:  „beznačajni čovek“, „neznalica“, a umesto „ti“ govorić  e „uvaženo telo“, „visost“ itd. O sebi se govori u  trećem licu, kao da je reč o nekom od okolnih predmeta,  te etikecija preuzima zadatak da nam u datoj situaciji  razjasni ko je od sagovornika Beznačajan Čovek a  ko Uvaženo Telo.
U jeziku plemena Hupa (Severna  Amerika), zamenica „on“ različita je u zavisnosti od toga  da li se odnosi na odraslog člana plemena, na dete ili  na starca. Treba, dakle, reći da su društvene titule –  poput naših „ekselencija“, „svetost“, „eminencija“ –  prethodile jednostavnom „ja“ i „ti“.  Stoga nije čudno što u leksici postoji tek nekoliko  reči koje izvorno označavaju duševne pojave. Skoro celokupna  terminologija koju psiholog danas koristi čista  je metafora: reč sa značenjem iz fizičkog sveta dobija  zadatak da sekundarno izrazi duševne pojave.  Naše unutarnje biće, koje nalazimo razlučujući ga  od našeg tela, ipak je relativno konkretno.
Ima još apstraktnijih,  teže dokučivih objekata za čije promišljanje  metafora predstavlja daleko potrebnije oruđe.  Jasno i razgovetno spoznati neki objekat znači razmišljati o njemu zasebno, izdvojiti ga snopom misli od  svega ostalog. Zbog toga nam je lakše da uočimo promenljivo  od postojanog. Promena izmešta složenu  stvarnost, čineći da se njeni elementi pojavljuju različito kombinovani. Vlažno se ponekad pojavljuje skupa  sa toplim, a drugi put sa hladnim. Kada se objekat ukloni  iz neke kombinacije, ostavlja u njoj obris svoje praznine  poput delića koji nedostaje u mozaiku.  Posledica toga je da će jedan objekat biti utoliko teže spoznati što je veći broj mogućnosti u kojima se spaja  i prepliće. Njegova uporna postojanost otupela je naša čula prema njemu.  Dakle: postoji jedan objekat koji je uključen u sve  ostale, koji je njihov sastojak i deo njih, na isti način  kao što je crvena nit upredena u svako uže engleske  Kraljevske mornarice. Taj sveopšti, sveprisutni, svemoć  ni objekat, koji svuda, u svakom objektu, obznanjuje  svoje neumitno prisustvo – naša je svest.  Ne možemo razgovarati ni o jednoj stvari a da ona  nije u sprezi sa nama, i ta njena najmanja veza sa nama  je veza svesti. Dva objekta, najrazličitija koja bi se mogla  zamisliti, imaju ipak nešto zajedničko – objekti su  za naš um, objekti su za jedan isti subjekat. 
Sada je jasno da ništa ne može biti teže spoznati,  opaziti, opisati i odrediti do tu sveopštu, sveprisutnu i  svemoćnu pojavu: svest. Zahvaljujući njoj pojavljuju  nam se sve ostale stvari, mi ih shvatamo. Ona je upravo  to pojavljivanje i to shvatanje samo po sebi. Ići će u  korak, poput neizbežnog pratioca, uz svaku drugu pojavu,  jednolično, neumoljivo, ne odsustvujući nikada.  Ako smo, zahvaljujući tome što se vlažnost jednom pojavljuje  uz hladnoću, a drugi put uz toplotu, uspeli da  razlučimo hladno od vlažnog, kako odrediti ono što je  samo pojavljivanje, svest? Ukoliko je metafora ikad bila  neizbežna, nema sumnje da je to upravo sad.  Ova sveopšta pojava sprege subjekta i objekta, fenomen  shvatanja, može se pojmiti samo poređenjem  sa nekim posebnim oblikom povezanosti što postoji izmeđ  u objekata. Ishod će biti metafora. A uvek kada opštu pojavu tumačimo posebnom, onom koja nam je pristupačnija, izlažemo se riziku eventualnog previda da  je reč o naučnoj metafori pa da ih, kao u poeziji, poistovetimo.  Izuzetno je pogibeljno okliznuti se pri ovom  poduhvatu. Jer od ideje koju stvorimo o svesti zavisi  naše celokupno poimanje sveta, a od njega pak zavisi  naš moral, naša politika, naša umetnost.
Eto kako celo  zdanje svekolikog sveta i života počiva na majušnom,  prozračnom telu jedne metafore.  Zaista, dva najveća razdoblja ljudske misli – antičko  doba, sa svojim srednjovekovnim produžetkom, i moderno  doba, započeto renesansom – živela su od dva  poređenja; Eshil bi rekao, od senke dva sna. Te dve velike  metafore istorije filosofije, sa aspekta poetskih dometa,  na najnižem su nivou. I najskromniji pesnik bi ih  prezirao. 
Kako antički čovek doživljava tu iznenađujuću činjenicu  da se stvari pred nama pojavljuju pružajući  nam prizor svojih bezbrojnih fizionomija? Obratite pažnju u čemu je problem. Gledamo planinski venac Gvadarame.  Visok je skoro dve hiljade metara, granitni je i  plavičastosiv. Naš um nema nikakvu veličinu; fizički  se ne rasprostire, lišen je boje i čvrstine. Objekat i subjekat,  dakle, poseduju antagonističke atribute, međusobno  se suprotstavljaju, ne mogu imati nikakav uzajamni  odnos osim onog kojim isključuju jedan drugog.  Međutim, dok gledamo planinu, objekat i subjekat ulaze  u pozitivan odnos, stapaju se, postaju jedno. Činjenica  da postoji svest primorava nas na pomisao da dva  potpuno različita pojma istovremeno predstavljaju jedan  te isti. To je kontradikcija. I problem. Pred kontradiktornom  činjenicom naš duh gubi ravnotežu. Taman  je pomislio kako je A jednako B, već je prisiljen da se  ispravi i da misli kako A nije B; i tek što je nekako prešao na to novo stanovište, opet mora da se vrati na  prvobitno, pa tako večno u krug. Od tog snažnog talasanja  razum dobija morsku bolest, nema priliku da se  odmori i predahne. Da bi ga se oslobodio, on reaguje;  to jest zaokuplja se mišlju kako da prevlada kontradikciju,  da reši problem. Štap u vodi je i prelomljen i nije  prelomljen. Šta ćemo sad! Biti ili ne biti, pitanje je: to  be or not to be; that is the question. 
Ovo pitanje sadrži, mogli bismo reći, dva nivoa. Činjenica  da mi nešto shvatamo nesumnjivo otkriva da se  to nešto, u našem primeru planina, „nalazi“ u nama.  Ali, kako može planina od dve hiljade metara stati u  duh koji se fizički ne rasprostire? Prvi nivo bi sadržavao  jednostavan opis toga da su stvari prisutne u svesti.  Drugi nivo predstavljalo bi objašnjenje kako nastaje,  iz kojih razloga i pod kojim uslovima to prisustvo.  Obe strane problema moraju ostati jasno odvojene. Ni  u antičko niti u moderno doba to nije učinjeno. Pobrkan  je opis same pojave sa njenim objašnjenjem. Ako bi nas  neko pitao: „Zašto je Huan takav?“, mi bismo ga, pre  nego što mu odgovorimo, morali upitati: „Kaži mi ko je  Huan?“. Pre rasprave o uzrocima koji su doveli do ovoga  što se sada događa u Španiji, bilo bi dobro bar donekle  odrediti šta je to što se zaista događa. 
  Za antičkog čoveka, kada subjekat shvata postojanje  nekog objekta, ulazi sa njim u isti odnos kao kada  se dve materijalne stvari sudare, pri čemu jedna ostavlja  svoj trag u onoj drugoj. Metafora o pečatu koji u  vosku ostavlja svoj filigranski, reljefni otisak odmah se  ustoličuje u helenskom umu, da bi vekovima i vekovima  potom usmeravala sve ljudske ideje. Već se u Platonovom  Theaitetu pominje ekmageion, voštana ploča  na kojoj pisar stiletom ostavlja izrezbarene tragove.  Ta slika – i Aristotel će je ponoviti u svom delu O duši, knjiga III, poglavlje IV – preslikavaće se tokom celog  srednjeg veka, i u Parizu i u Oksfordu, u Salamanki  i u Padovi; vekovima će je učitelji ubrizgavati u legije  mladih glava.
 Po ovom tumačenju, subjekat i objekat bili bi isto što  i bilo koja druga dva fizička predmeta. Postoje i traju nezavisno  jedan od drugoga i izvan tog odnosa u koji ponekad  stupaju. Objekat koji vidimo postojao je i pre no što  je bio viđen, a postojaće i dalje, onda kada ga više ne budemo  videli; um je i dalje um i ako ne razmišlja ni o čemu  i ne vidi ništa. Kada se um i objekat sudare, potonji ostavlja  u umu svoj utisnuti žig. Svest je utiskivanje, otisak.  Pomenuta doktrina doživljava svest, tj. odnos između subjekta i objekta kao realan događaj, realan koliko i  sudar dva tela. Zbog toga je nazvana realizmom. Oba elementa  su podjednako realna, stvar sa jedne, um sa druge  strane, a realno je i dejstvo stvari na um. Na prvi pogled,  nikakva nepravda nije naneta nijednom pojmu.
Međutim,  ako se malo udubimo, primetićemo kako prihvatiti mogućnost da se jedna materijalna stvar utiskuje u drugu  nematerijalnu znači tretirati ih obe podjednako, odnosno  uzeti za ozbiljno poređenje sa voskom i pečatom. Subjektu  se pri tom čini nepravda u korist objekta. Suptilno se  ne poštuje njegova autentičnost.  Iz tog semena niče antička koncepcija sveta. Pod  pojmom „biti“ ona podrazumeva da se jedna stvar nalazi  među drugima. Sve one postoje oslonjene jedna na  drugu i tvore ogromno zdanje sveta. Subjekat nije ništa  više do jedna od tolikih postojećih stvari uronjenih u veliki  „okean bića“, kako je govorio Dante. Njegova svest  je maleno ogledalo, tek puki odraz okoline. „Ja“ ne igra  veliku ulogu u antičkom poimanju sveta. Grci tu reč nikada  nisu koristili u svojoj filosofiji. Platon više voli da  kaže „mi“, nadajući se da će zajedništvo poroditi snagu.  Grk i Rimljanin će, u skladu s tim, tražiti merilo ponašanja,  normu, etički zakon, ne bi li ličnost prilagodili kosmosu.  Stoik, koji sažima klasičnu tradiciju, priželjkuje  jedino da živi „u skladu sa prirodom“, celovito i bestrasno  poput prirode. To „ja“, vapijuće ispružena ruka slepca  – Aristotel kaže da je duša poput ruke – prinuđeno je  da se probija napipavajući bogaze sveta kako bi ih pretvorilo  u rečno korito kojim će spokojno teći. 
U renesansi – koja daleko od toga da predstavlja povratak  antičkoj klasici, kako kažu oni što poput papagaja  ponavljaju sve što jednom čuju, već je naprotiv njeno  prevazilaženje – za sto osamdeset stepeni obrće se točak  tumačenja svesti.  Slika voštane ploče neprimerena je činjenici koju bi  želela razjasniti. Kada pečat oblikuje vosak, pred nama  su očigledni i pečat i žig koji je on ostavio. Možemo,  dakle, porediti pečat i njegov žig. Ali gledajući planinu  Gvadaramu, mi gledamo samo njen otisak u nama, a ne  objekat. Da je u pitanju halucinacija, ne bismo primetili  ni najmanju razliku. Stoga će biti uvek riskantna  pretpostavka reći da objekti postoje izvan i nezavisno  od naše svesti. Mi nemamo autentičnu informaciju o  njima, sem kada se nalaze u našem umu, kada ih vidimo,  zamišljamo ili promišljamo. Drugačije rečeno, činjenica  da su stvari u izvesnom smislu u nama, nesumnjiva  je.

U renesansi – koja daleko od toga da predstavlja povratak  antičkoj klasici, kako kažu oni što poput papagaja  ponavljaju sve što jednom čuju, već je naprotiv njeno  prevazilaženje – za sto osamdeset stepeni obrće se točak  tumačenja svesti.  Slika voštane ploče neprimerena je činjenici koju bi  želela razjasniti. Kada pečat oblikuje vosak, pred nama  su očigledni i pečat i žig koji je on ostavio. Možemo,  dakle, porediti pečat i njegov žig. Ali gledajući planinu  Gvadaramu, mi gledamo samo njen otisak u nama, a ne  objekat. Da je u pitanju halucinacija, ne bismo primetili  ni najmanju razliku. Stoga će biti uvek riskantna  pretpostavka reći da objekti postoje izvan i nezavisno  od naše svesti. Mi nemamo autentičnu informaciju o  njima, sem kada se nalaze u našem umu, kada ih vidimo,  zamišljamo ili promišljamo. Drugačije rečeno, činjenica  da su stvari u izvesnom smislu u nama, nesumnjiva  je.
Za razliku od toga, uvek će biti sumnjivo i problematično postojanje stvari izvan nas. Nesumnjivu činjenicu  razjašnjavati pretpostavkom, makar najmanje sumnjivom činjenicom, besmisleno je. Dekart se odlučio za veliku novinu. Jedino pouzdano postojanje stvari  je onda kada se o njima razmišlja. Stvari, dakle, umiru  kao realnosti da bi se rodile kao cogitationes. Ali  „misli“ nisu ništa drugo do različita stanja subjekta, samog  ja, moi même, qui ne suis qu’une chose qui pense.  Sa te tačke gledišta, svesni odnos mora dobiti novo tumačenje, sasvim suprotno antičkom. Pečat i voštanu  ploču zamenjuje nova metafora: sadržilac i njegov sadržaj. Stvari ne dolaze u svest iz spoljašnjosti nego su  one njen sadržaj – one su ideje. Nova doktrina naziva  se idealizmom. 
Svest, odnosno shvatanje, strogo uzevši, generički  je naziv. Postoji mnogo posebnih oblika shvatanja: nije  isto videti ili čuti, odnosno nije isto opažanje što i maštanje ili pak čisto razmišljanje. Antička filosofija daje  prednost opažanju u kojem objekat kao da zaista dolazi  do subjekta i utiskuje se u njega. Moderno doba se, naprotiv,  usredsređuje na uobrazilju. U imaginativnoj  svesti ne izgleda kao da objekti stižu do nas svojim vlastitim  nogama, već smo mi ti koji ih proizvodimo. Dovoljno  je da smo za to raspoloženi, pa da iz najcrnjeg ništavila izvučemo ždrebe kentaura i da ga, u jednom nestvarnom  prolećnom danu, dok mu rep i griva vijore na  vetru, poteramo u galop preko smaragdnih polja za belim  neuhvatljivim nimfama. Imaginacijom stvaramo i  poništavamo objekte, sastavljamo ih i rastavljamo. Buduć  i da sadržaji svesti ne mogu doći iz spoljašnjeg sveta  – kako planinski masiv može ući u mene? – moraće  da izrone iz dubina subjektivnog. Svest je stvaranje,  kreacija. 
Ova naklonost ka svetu uobrazilje tipična je za moderno  doba. Gete je dlan sveta video kao dlan „večne  vragolanke, večno mlade Jupiterove kćeri, Fantazije“.  Lajbnic će realnost svesti na monadu, koja je obdarena  samo spontanom moći predstavljanja. Kant će zavrteti  svoj sistem, kao čigru, oko Einbildungskrafta, oko uobrazilje.  Šopenhauer će nam reći da je svet naša predstava,  velika fantazmagorija, nestvarno platno pokretnih  slika koje projektuje skrivena kosmička sila. Ni  mladi Niče neće drugačije objasniti svet do kao igrokaz  jednog Boga koji se dosađuje. „Svet je san i dim u očima  večnog nezadovoljstva.“  Za sve to vreme, ja je doživelo najneverovatniji  preokret sreće. Poput zapleta u istočnjačkim skaskama  – prosjak se probudio kao kraljević. Lajbnic se usudio  da čoveka nazove un petit Dieu51. Kant je japostavio za  vrhovnog zakonodavca prirode. A Fihte, neodmeren  kao i obično, biće zadovoljan tek kada izjavi: Ja je sve. 


Bog na vidiku 
Zemljina orbita ima svoj perihel i afel: trenutak kada  je naša planeta najbliža Suncu i trenutak kada je najudaljenija  od njega. Neki zvezdani posmatrač koji bi  ugledao Zemlju u času dok beži od Sunca pomislio bi da  mu se ona nikada više neće vratiti, već da će se svakoga  dana, sve više i više, večno udaljavati. No, ukoliko  malo pričeka, videće da se Zemlja, blago menjajući pravac  svoga leta, te zakrivljujući sopstvenu putanju, još  brže vraća ka Suncu, kao golubica svom golubarniku i  bumerang ruci koja ga je bacila. I na istorijskoj orbiti,  slično se događa sa čovekovim umom u odnosu prema  Bogu. Postoje epohe odium Dei, velikog bega od božanskog u kojima ta silna planina zvana Bog skoro potpuno  nestaje sa linije horizonta. Potom bi usledilo doba  zrenja, kada bi naglo, u netaknutoj čari jedne devi-  čanske obale, iz zavetrine izronila hrid božanskog. Sada  je kucnuo čas kada na sav glas treba viknuti iz korpe  na jarbolu: Bog na vidiku! 
Nije u pitanju nikakva pobožnost; čak, možda, ni  religioznost. Bez namere da to podrazumeva i najmanje  neuvažavanje religija, ali vreme je za pobunu protiv  njihove težnje za isključivim prisvajanjem Boga, što  obično čine i što nije začuđujuće. Budući da su ostale  kulturne delatnosti napustile problem božanskog, religija  je jedina koja se njim i dalje bavi, zbog čega su već  skoro svi zaboravili da je Bog takođe i tema iz sfere  svetovnog.  Religija je skup naročitih predanosti koje ljudsko  biće usmeravaju ka višoj stvarnosti: predanost veri,  ljubavi, molitvi, kultu. Ali božanski realitet ima i drugu  padinu gde se rasplamsavaju drugačija duhovna delanja,  savršeno strana religioznosti. Zato je neophodno  reći da postoji i jedan laički Bog, i taj Bog, ili to krilo  Boga, sada je na vidiku.  Ovo periodično pojavljivanje i nestajanje božanskog  verovatno će iznenaditi svakog ko misli da je sasvim  dovoljno, kako bismo nešto videli, da to nešto postoji  i da je vidljivo. Ne zapaža se do koje mere je neophodno  da bismo videli jedno, da budemo slepi za drugo.  Ljudski um je skučen; u svakom trenutku u njega  staje samo nekolicina predmeta. Ukoliko bismo želeli  da budemo svesni prisustva svih vidljivih stvari koje su  nam pred očima u prostoriji u kojoj se nalazimo, nećemo  uspeti da opazimo nijednu. Ne možemo videti ako  ne gledamo, a gledati znači fiksirati objekat vizuelnim  zrakom, prezirući, ne-videći ostale. Naš pogled biva  usmeravan pažnjom, te voditi računa o jednom, istovremeno  znači zanemariti drugo.
I sa našim umom u  celini događa se isto kao i sa našim pogledom. Svetlosni  snop našeg uma osvetljava jedan objekat tako što sve  ostale uranja u tamu. Stoga nije dovoljno da se nešto nalazi  pred nama da bismo ga opazili; potrebno je još i da  ga organ receptor potraži i da mu se prilagodi. Oko se  prilagođava viđenju nečega što je u daljini ili blizini, što  je desno ili levo. Međutim muskularno prilagođavanje  oka posledica je prilagođavanja pažnje naše celokupne  svesti, tog integralnog organa opažanja.  Kao beskonačna panorama, uvek očigledna, čitava  Vaseljena pruža se pred nama; ali svakog trenutka za  nas postoji samo jedan njen delić. Čovekova pažnja, poput  blještavog brodskog reflektora krstari po neizmer-  0 1  noj površini stvarnosti obasjavajući čas jedan, čas drugi  deo nje. To krstarenje pažnje određuje ljudsku istoriju.  Svaku epohu oličava određeno ustrojstvo pažnje, odre-  đeni sistem prvenstava i zanemarivog, oštrovidosti i  slepila. Čak, ukoliko bismo iscrtali profil pažnje neke  epohe, verovatno bismo mogli definisati i nju samu.  Epoha koja nam je prethodila odlikovala se veoma  neobičnim ustrojstvom pažnje koje se, u najkraćem,  može odrediti kao „agnosticizam“. Upravo je ona sa  neizrecivim zadovoljstvom skovala ovaj naziv. Već nam  negativan smisao tog pojma izaziva smeh. To je isto  kao kada bi se neko zvao Ne-Pedro ili Ne-Huan.
I, zaista,  agnostik je onaj „koji ne želi da zna izvesne stvari“.  Reč je, očito, o osobi koja svemu pretpostavlja predostrož  nost i razboritost: podvigu – povlačenje; pogotku  u centar – strah od promašaja. A činjenica je da neznanje  koje pričinjava zadovoljstvo agnostiku nije neznanje  o bilo kojim stvarima, već upravo o onim prvim  i potonjim. Presudnim. 
Danas nam već biva teško da vaskrsnemo slično  stanje duha. Jer agnostik ne proglašava neposrednu i  „pozitivnu“ stvarnost za jedinu postojeću – što bi bilo  besmisleno – već, naprotiv, priznaje da neposredna  stvarnost nije celovita stvarnost; da iza vidljivog mora  postojati nešto, ali upravo zbog svoje biti, ono se ne  može svesti na iskustveno poimanje. Stoga okreće leđa onostranom i ne haje za njega.  Posledica toga je da agnostički pejzaž nije omeđen  poslednjim granicama. Sve je u njemu prvi plan, zbog  čega je lišen elementarnog zakona perspektive. Reč je  o kratkovidom pejzažu i osakaćenoj panorami. Sve prvorazredno  i presudno, odstranjeno je. Pažnja je usredsređ  ena isključivo na drugorazredno i površno.  Uz hvale vredne i oštroumne izgovore odustaje se  od otkrića tajne poslednjih stvari, „temeljnih“ stvari,  te pogled ostaje prikovan isključivo za „ovaj svet“. Jer  „ovaj svet“ je ono što preostaje od Vaseljene kada joj  istrgnemo sve temeljno: svet bez utemeljenja, bez ležišta, bez oslonca, mehur što nošen burom i olujom  pluta povrh nekog nedokučivog elementa.  Agnostik oličava organ opažanja prilagođen isključivo neposrednoj stvarnosti. Takvo čudno ustrojstvo  pažnje biva nam jasnije kada ga uporedimo sa njegovom  suprotnošću: gnosticizmom. Dakle, gnostik polazi  od gađenja prema „ovom svetu“. To neizmerno gađenje spram svega što je čulima moguće opaziti predstavlja  jednu od najneobičnijih pojava u Istoriji.
Već se  kod Platona uočava početak takve odbojnosti, koja će  kao neukrotiva plima sve više rasti. U I veku čitav mediteranski  Istok pijan je od gađenja prema zemaljskom  te na sve strane, poput zatočene zveri, traži pukotinu  za beg. Duše poseduju zapanjujuću prilagođenost onostranom,  zapanjujuću u meri totalne krajnosti i isključivosti. Za njih postoji samo božansko, to jest samo ono  što je u svojoj biti udaljeno, posredno, transcendentno.  Gađenje spram „ovog sveta“ je toliko da gnosticizam  čak ne dopušta ni mogućnost da je on Božja tvorevina. 
Zato je jedna od najsjajnijih figura iz vremena kada je  hrišćanstvo bilo u svom povoju, Marsion, ubeđen da je  svet delo izopačenog bića, velikog neprijatelja Boga.  Sledstveno tome, istinska tvorevina istinskog Boga bila  bi „izbavljenje“. Stvaranje je bilo naopak poduhvat;  dobar, božanski poduhvat jeste „rastvaranje“, to jest  izbavljenje.  Gnostički pejzaž je suprotan „pozitivističkom“. Sadrž  i jedino poslednje granice, nema ništa u prvom planu;  on, u svojoj biti, predstavlja neki „drugi“ svet. Zato,  dok je za agnostika ključna reč „iskustvo“ – koja izražava  pažnju usmerenu na „ovaj“ svet – za gnostika je  ključna reč „spasenje“, kojom se izražava želja za begom  iz ovoga sveta i usmeravanje pažnje na onaj drugi. 
Nasuprot ova dva antagonistička i podjednako isključ  iva prioriteta, naša pažnja trebalo bi da bude  usredsređena na nekakvu središnju liniju, upravo onu  koja iscrtava granicu između jednog i drugog sveta. Ta  linija pripada „ovom“ svetu, jer se on u njoj okončava,  i stoga ima obeležje „pozitivnog“. Ali, istovremeno, u  toj liniji je i početak onostranog te je, takođe, i transcendentna.  Svedoci smo da su danas sve posebne nauke,  usled pogubnog dejstva njihovih unutrašnjih ekonomija,  prinuđene da se suprotstavljaju toj liniji vlastitih  poslednjih problema koji su, u isti mah, i prvi problemi  velike nauke o Bogu. 

Beleške jednog skitačkog leta 
I  Na putovanju 
Kakav neizmerni užitak, krstariti kastiljanskim puteljcima!  Budući da je zemlja toliko ogoljena, kao na  dlanu vide se putevi priljubljeni uz talase planete. Bacaju  se strmoglavce, neustrašivo, dole u ponor, a već  sledećeg trena u velikom, gipkom skoku osvajaju bre-  žuljak preko puta; naslućuje se da slede svoju trasu veselo  pevušeći, iako je nejasno otkuda potiče ta njihova  večna, neprikosnovena mladost. Ponekad, po rasplinutim  žutim i crvenim pejzažima liče na krupni slikarev  potpis.  Usred neprestane smene polja s jedne i druge strane,  oni oličavaju vrlu postojanost. Uvek isti, vezuju  čvorove – kamene stubiće kolobrana – povinujući se  Direkciji za javne radove, pa spajaju pejzaže razapinjući i zatežući niti osnove, da bi potom gustom potkom  preplitali kako delove unutar svake pokrajine tako i  njih međusobno, tkajući veliki sag Španije. Kada bi jedne  noći nestali, kada bi ih neki drznik ukrao, Španija bi  se našla u pometnji, postala bi bezoblična masa, svaki  busen bi ostao zatvoren u sebe, leđima okrenut ostalima,  divlji i nepristupačan. Mreža puteljaka je krvotok  nacije koji je ujedinjuje i, istovremeno, omogućava da   celim telom struji jedinstvena duhovnost. To je često  isticano u traktatima iz političke ekonomije i najednom  bivamo iznenađeni primetivši da su slučajno u pravu.  Ali putevi imaju i svoje patnje, neki moralne, drugi  telesne. Iznenada, susretne se put sa druga dva ili tri –  raskrsnica, trivijum ili kvadrivijum. Šta činiti? Kojim  će putem nastaviti put? Neodlučnost je tako mučna! 
Jedan od najmudrijih ljudi koje je Izrael ikada imao (ove  godine treba da govorim o toj istaknutoj ličnosti u njegovoj  otadžbini, Kordobi), veliki Majmonid, napisao  je slavno delo, rezime sveukupne suštinske mudrosti,  i naslovio ga Vodič za kolebljive. Naravno! Jedna od najužasnijih stvari u životu je nedoumica, okolnost kada  smo primorani da se odlučimo za jednu između mnogih  jednakih mogućnosti. Što se više napreže, razum sve  više tone u neodlučnost i sve dublje uviđa, rečeno sa  punim poštovanjem, suštinu Buridanovog magarca  koji je u njemu. Preko je potrebna avanturistička srčanost,  Paskalova „kocka“, pa na raskrsnici zaigrati na  „krunu“ ili „pismo“. 
Što se tiče fizičkih patnji, postoji jedna surova,  strašna. Vijuga tako spokojno zemljani puteljak, kad  odjednom – tras! – u njega se zariva gvozdeni put. Reč  je o trenutku, ali veoma bolnom, hirurškom. Dvostruka  gvozdena injekcija zabada se u telo zemljanog puteljka  probadajući ga tu i tamo. Jadničak ostaje zauvek  bolestan na tom mestu pa je potrebno imobilisati ga  dvema rampama i dovesti bolničara da bdi nad njim.  Često, dok prolazimo, vidimo gazu natopljenu krvlju  kojom bolničar maše u znak opasnosti.  I tako dalje... itd.  Peh.
Događa nam se na visoravni koja se, iza planinskog  tesnaca, pruža do Avile. Žuto prostranstvo  žitarica grubo narušavaju ogromne gomile stena boje  opala. Kontrast između vatrenozlatne boje žitnih  polja i oštrog, mrtvački bledog kamenjara, strmih i  surovih litica, toliko nepojmljivog i neopravdanog,  unosi nemir u dušu. Čovek se pita da li je ovo stenje  Zemlja izbljuvala ili je kao tvrdo prokletstvo palo sa  Neba.  Dok mehaničar, sukub ispod trbuha automobila,  otklanja kvar, a ja proklinjem sudbinu i sunce koje nas  surovo prži, nestaju dva dečaka što su pošla sa mnom.  Gde li su se mogla izgubiti ta deca u neizmernoj pustoš  i pejzaža?
Prisećam se haiku pesme o umrlom dečaku:  Kojim lovištima danas hodi  maleni lovac vilin konjica?  I užas ovog prizora poče mi zapljuskivati mozak talasima  jeze.  Ali deca se ubrzo pojavljuju, u daljini, na vrhu jednog  od tih stenovitih zamkova, uz veselu ciku, dok vetar  vitla malenim propelerima njihovih ruku... Penju se  i spuštaju po oštroj pùti stena, skrivaju se, a onda izviruju,  odapinju zamišljene strele i ludiraju se ispod beskrajnog  nebesnog svoda.  Svet je mekana plastelinska masa za ogromnu  dečju živahnost koja je, za tili čas, od surovog kamenjara  napravila veličanstvenu igračku. Možda je pomalo  neprimerena naša blagonaklonost spram dece.  Prirodnije bi bilo da je obrnuto: da oni na nas gledaju  blagonaklono jer život u nama već jenjava. Ali oni... 
Ljubomora, razrogačenost od straha i zadivljenosti,  večita uzbuđenost, nadahnjuju životnu snagu deteta,  koja džinovskim ždrelom veselo guta velike pejzaže i  velika nespokojstva; jednim jedinim pokretom božanske  otmenosti ona uzima u svoje ruke to ogromno  modroljubičasto kamenje pretvarajući ga u zgodnu  igračku.  Malo dalje odatle nalazi se Martin Munjos de las  Posadas – selo prepuno zanimljivih starina. Zaštitnica    mesta je Bogorodica koja se pomalo čudno priziva –  Gospa od Prezira.  Tijera de Kampos. Žito, polja zrelog žita. U nedogled  more zlatnog klasja koje se talasa sa naletima vetra.  Brodolomci u njemu, žeteoci, zamahuju rukama  pod pripeklim suncem kako bi se dočepali plave obale  horizonta. 


II  Kolonade i kiša
 U životu Španije morala je da nastupi jedna veličanstvena  epoha: epoha u kojoj se grade veliki trgovi sa  kolonadama, a one se u nekim varošicama nadovezuju  jedne na druge stvarajući cele zasvođene ulice. Toliko  nam je bliska ova uzvišena slika prošlosti da ne uočavamo  jasno njenu veličanstvenost. Bar meni, priznajem,  do sada nije palo na pamet značenje ideje grada  kao i napora potrebnog za njeno ostvarenje. Pitam se  da li današnje doba, bez obzira na svu svoju težnju ka  bogatstvu i prohteve za komforom, može da se pohvali  ičim sličnim. 
Cena tog poduhvata bila je ogromna za ono vreme.  Raskošna stabla i kapiteli stubova davali su svakoj kući  izgled palate i obavezivali na masivnu, složenu i skupu  konstrukciju. I još uz to, na onim gradskim mestima gde  je zemljište bilo najskuplje, vlasnici su se svojevoljno  odricali jednog dela kako bi ga pretvorili u javni prolaz.  Ta ideja podrazumeva danas nemoguću duhovnu  istančanost. Pretpostavljala je saglasnost i zajedničku  žrtvu svih vlasnika u prilog apstrakcije zvane grad. Težilo se ugodnoj šetnji, bezbednom prolazu, pobedi nad  kišom. U gradu je kiša odvratna jer predstavlja neopravdanu  invaziju kosmosa, prvostvorene prirode, na  jedan ograđen prostor, upravo onaj koji je, poput urbanog,  i stvoren zato da bi se bar unutar malog vanprirodnog  kruga odstranilo to iskonsko i kosmičko.
Kod divljaka  nas najviše zapanjuje činjenica da je bez gnušanja  prijemčiv za prirodu, što može da živi valjajući se u  blatu, u neposrednom dodiru sa zmijom i žabom krastačom. Trebalo je da nastupi vreme veličanstvenih  mučnina koje je „tabuiziralo“ polovinu kosmosa proglaš  avajući je odvratnom. I zanimljivo je da se ovo uzviš  eno gnušanje uglavnom odnosilo na vlažnost. Stanovnici  brazilskih Kariba se, po tvrđenju velikog etnologa  Karla fon den Šajnena, ne odvajaju jedan od drugog  kada vrše malu nuždu.
Uopšte, izgleda već dovoljno  potvrđena Bahofenova proročka ideja da je prvobitno  razdoblje kulture vreme veličanja blatnjave prirode  u kojoj ta kultura živi. To je najpohotljivije i najmračnije doba: život se odvija u sojenicama iznad mrtvaja,  monstruozno plodnih – biljkama, insektima,  gmizavcima, ljudima. Sa matrijarhatom se uspostavlja  prevlast žene, plodne i vlažne. Božanstva su tužna i  celokupno ljudsko bitisanje prožima težak i memljiv  vazduh kaljuga. 
Grad je pokušaj izdvajanja koje čini čovek kako bi  živeo izvan i nasuprot kosmosu, uzimajući od njega samo  one odabrane, izbrušene i omeđene delove. Ali...  sada lije kiša i voda ima neku magijsku moć sjedinjavanja.  Vlažna koža bolje oseća predmete pri dodiru – stoga  kineski mandarini požudno vlaže prste kako bi potpuno  uživali gladeći kugle od žada. Čim smo izašli iz  kuće, odvratni pljusak ponovo nas stapa sa pejzažom i  neki neuhvatljivi drhtaj, možda talog milenijskih iskustava,  podseća nas na život u baruštinama, na grozne i  prljave trenutke prijateljstva sa zmijom i žabom. 

Bogorodica od Sita   
 Međutim, pljusak u polju ponekad je zanosno čaroban.  Čuvam u sećanju jednu muzičku, skoro betovenovsku,  sliku oluje u Kastilji.  Prošlo je od tada već dovoljno godina i ta slika je  dobila stilizovane obrise. Na sapima mazge pohodio  sam mesta Sidovih putešestvija, koja je, po niti drevnog  speva, rekonstruisao uvaženi profesor Menendes  Pidal. Iz Medinaselija, gde je po svoj prilici živeo tvorac  poštovanja dostojnog junačkog speva, uputio sam  se ka Baraoni de las Bruhas. To je najviša oblast u Španiji  i jedna od najsiromašnijih. Puteva skoro da nema.  Točak se ne koristi. Sav prevoz se obavlja na životinjskim  leđima, među kojima trijumfuje malena mazga  gracioznih linija, mladunče magarice, jedno zaista ne-  žno, vižljasto magarence, prekrasne njuške i finih, tankih  nogu. Kad god ugledam te malene mazge, tako tipič  no španske, tako arhaične, uvek pomislim kako skoro  u potpunosti predstavljaju ostvarenu čežnju velikog  Huana Ramona Himenesa iz vremena kada je pripremao  ilustrovano izdanje svoga dela Sivac i ja– čarobne  knjige, izuzetne i jednostavne istovremeno, čedne i  zvezdane, koju bi naša država, da nije tako zaostala, toliko  ruinirana, trebalo da kao nagradu deli deci u svim  školama širom Španije. Ilustrator nikako nije uspevao  da nacrta magare iz pesnikovih snova, pa je pesnik gorko  jadikovao i tražio da mu naslika nežno, krhko, vižljasto  magare. „Želim magare od stakla“ – preklinjao je  Huan Ramon očajnog ilustratora. Da, te malene graciozne  mazge skoro kao da su od stakla. Milina je videti  ih po krševitim vrletima Sijera Ministre, Miedesa, Barkonesa,  do kojih se uspinju samo ovca i čičak, poslednji  stanovnici nenastanjivog. 
Bio je mesec avgust, sparan, pun nemira, kada se  na ovoj hladnoj zemlji još uvek obavlja žetva. Sela su  bila opasana zlatnim pojasom gumana, sa kojih su gomile  površenog žita svetlucale poput žutih dragulja. U  podne sam stigao u Romaniljos, seoce brodolomac na  pučini klasja. Ušao sam u krčmu kako bih se sklonio od  prejakog sunca. Njen ulaz je, za razliku od spoljašnje jare,  izgledao kao osvežavajuća tama. Iz tog mraka, trem  je ličio na filmsku traku prepunu svetlosti i nekako nestvarnu.  Putem su prolazili ratari obučeni po sorijanski  – u pantalonama do ispod kolena, sa maramom prebačenom preko ramena – tela sitnog i žilavog poput čokota  vinove loze, preplanule puti, snežnih zuba. Za njima,  malene mazge uz zveket klepetuša oko vrata, natovarene  vrećama zlatnožutog ječma, tek površenog. Sav  narod, i muškarci i žene, razmileo se po gumnima radeć  i užurbano, jer u to doba prete kiše te usev može istruliti  ukoliko se brzo ne pokupi. 
Jedan okrugli, strašni, zlokobni, magijski oblak  pomalja svoje crno rame na horizontu, unoseći neku  čudnu dramatičnost u pejzaž. Iznenada preko praga  ulazi kovitlac prašine, koji pali tamu bezbrojnim zlaćanim  svetlašcima: sitnim slamkama što lete u krug i  zaslepljuju. Malo potom snažan nalet vetra, pa za njim  još jedan. Promiče nekoliko krupnih kapi koje se rasprskavaju  u prašini na putu. Prolaznici grabe žurnim  korakom. Kapi postaju učestalije, a onda se prolama  snažna grmljavina. Oblak prekriva horizont. Spušta  se do druma, u trijumfalnom galopu, kao da na njemu  jezdi neki varvarski bog. Počinje kiša. Ljudi prolaze  trčeći. Pljusak postaje sve jači. Nova grmljavina drobi  oranice. Bič munje goni vazdušaste konje oblaka.  Od kovitlaca prašine više se ništa ne vidi i tada je iznenada  u ulaz grunula gužva muškaraca i žena koji tu  traže utočište. Smeh, cika, spontana razularenost seljana. 
U kontrasvetlu, prislonjena uz okvir vrata, stoji  jedna devojka. Crveni žipon grli joj bedra a kratka  bela bluza zategnuta je poput jedra pod dvostrukim  naletima gipkog lahora njenih grudi. Zlatne je kose,  boje ječma, i plavih očiju, boje kladenca. Stoji na jednoj nozi, a stopalom druge, na čijoj visoko podignutoj  butini leži sito koje pridržava rukom, oslanja se na  dovratak.  Kroz graju se čuje piskutav glas neke starice sme-  žuranog i crnog lica, sibilskih očiju, koja kazuje bestidnosti,  ponesena situacijom, naelektrisana munjom i  gomilom. Priča o domaćim vilama dok njene zenice vide  u vazduhu Prijapa, oploditelja žetve od pamtiveka.  Devojka koja stoji u vratima smeška se slušajući je i  kao da, snagom suštog devičanstva, razvodnjava i poništava bludnu aluziju. Toliko je lepa i tako čedna da sam  rešio da je obožavam i da joj se molim kao Bogorodici  od Sita. Grmljavina se stišava, kovitlaci se smiruju. Nailazi  vlažno zahlađenje sa mirisom sena i oblaka. Poneko  izlazi iz krčme. Ponovo se čuju klepetuše na malenim  gracioznim mazgama i prvi sunčev zrak zapliće se  u devojčinoj kosi. Simfonijski crescendo58 ove prirodne  pojave prati nežni diminuendo. Pejzaž se vraća svom  ritmu. I ja iznova krećem na put.
U suton, sa brežuljka  obraslog crnikom, nazirem u daljini Baraonu de las  Bruhas. Iznad ravnice – jedne od najviših u Španiji –  uzdiže se kupasti brežuljak. Sa njegovog vrha crkva  osmatra okolinu, a ispod nje, za breg se, obavijajući ga,  čvrsto priljubilo naselje. Čim sam kročio u njega, zapanjen  otkrivam da su mu žitelji ludi. U silovitom stampedu  jure čas tamo, čas ovamo, pogleda uprtog u nebo.  Narod halucinira i budi halucinacije. Kakva ga je prirodna  sila uzela pod svoje? Svet ide kao da sledi nekakvo  priviđenje, neki jezik vatre kao na Duhove... 
Iz jedne košnice pobegao je roj pčela i meštani su  se dali u potragu za njim kako bi ga uhvatili. Roj se konač  no zaustavio na gornjoj ivici kule, najvišoj tački u  selu, i poslednji zrak sunca pretvara ga u sjajan, uskipteli  zlatni grozd. 

III  Grimase zamkova 
U ovom lovu na pejzaže, što i jeste naše putovanje,  kapitalni ulovljeni primerci su zamkovi i katedrale.  Dok promiču tako ispred nas, njihovi oblici i hromatizam  izgledaju mnogo prefinjenije. Međutim, ogromna,  čudovišna pojava katedrale ili zamka na mekoj liniji horizonta  čini da se trgnemo širom raširenih zenica,  spremni da se prepustimo izlivu snažnog osećanja. Postoji,  nesumnjivo, u dnu našeg bića jedan neuništivi čitalac  jeftinih romana kao i melodramatični mulj koji namah  uskipti čim ova kamena čudovišta gestikulirajući  uđu u naše vidno polje...  S leve strane, tamo u daljini, plovi kroz žuto klasje  katedrala iz Segovije, poput ogromne tajanstvene prekookeanske  lađe koja svojom masivnošću potire ostatak  naselja. U ovo doba dana maslinaste je boje i zbog  optičke varke izgleda kao da se kreće ka nama gazeći  žitarice svojom apsidom. Između njenih lukova, baš  kao između užadi i pripona nekog jedrenjaka, vide se  parčići plavetnila...  Potom slede zamkovi: Fuentes de Valdepero, Monson,  Agilar de Kampo...
Iskreno govoreći, maršruta koju  sam ovog puta izabrao ne obiluje zamkovima. No,  nije važno: kada se neki pojavi, on poput egzorcista deluje  na uspomene i čini da se u pamćenje useljavaju kule  i zupčasti zidovi. Kao stado na zvižduk pastira, hrle  iz mračnih zatona uspomena, jedan za drugim, drevni  zamkovi. Svaki sa sobom vuče, o bokove opasan, prateć  i pejzaž koji mu daje osoben izgled, uvek prenagla-  šen, avetinjski, mesečarski...
Evo ga zamak na Atiensi:  rascvetava se visoko gore, iznad onog drugog, prirodnog,  sačinjenog od stena naglo uzdignutih iznad siromaš  ne zemlje. Atiensa, grebena oštrih!– kaže pesnik u  Pesmi o Sidu, a zatim, sa izvesnom melanholijom nastavlja:  Atiensa, sa kulama koje Mavari podigoše! Uzdignuta  kamena osnova ima oblik karavele na čijem  pramcu se uzdiže ostatak kule. Sve to se vidi na nekoliko  milja izdaleka, u besciljnom plutanju između neba  i zemlje. Evo zamka iz Berlange, srebrnaste boje,  prilepljenog na živoj steni, na ogromnoj, glatkoj, pljosnatoj  krečnjačkoj steni koja se, gledano izdaleka, tako-  đe presijava poput srebra, pa skupa kao da čine bareljef  na metalnom tanjiru. U njegovom podnožju su zidine  renesansne palate koja je, ako ne grešim, pripadala vojvodi  od Kastilje, a dole, još niže, i sada se nalazi ženski  samostan sa prostranim vrtom. Na glavnoj kuli, u rana  popodneva, provodio sam duge čase posmatrajući monahinje  u daljini kako se zabavljaju u svojoj bašti besprekornog  izgleda. Jurile bi jedna drugu kao mahnite,  odišući zarobljenom živahnošću ljupkog harema, uvek  spremnog za duhovna venčanja...
Tu je i zamak iz  Mombeltrana; smešten je u kotlini u podnožju planine  Gredos, savršen u celosti, pun oblih formi; bdi nad livadom  i pet kuća iz Mombeltrana koje pasu po njoj... 
Evo ga zamak iz Leire, tik uz Pirineje, kolevku kraljevine  Navare: grub, prost, patuljastih i nezgrapnih lukova  – prvi primerak iz doba romanike; njegove arkade  su toliko tesne, pa u mašti naslućujemo šta bi se dogodilo  ukoliko se neki gotski šlem ne bi tačno podudarao  s njima. U pozadini su bukve, četinari, celokupna planinska  flora. Španija se graniči sa vlažnom Evropom... 
Zamak Hadrake. Ponovo škrta zemlja, pepeljaste ili crvene  boje. Strma kupa skoro vertikalnih padina, a u  ravnoteži, na njenom vrhu, agresivna gromada što prkosi  okolini. Ogromne mimike, gigantske grimase uronjene  u onostrani svet pamćenja!
Skoro uvek okrnjeni,  smešteni na suverenske visine, zamkovi imaju neki  zubast izgled i u golim pejzažima, sa planinskim vencem  u svom podnožju, ostavljaju utisak kalcinirane vilice  kojoj je preostao samo još jedan kutnjak.  Sada se, dakle, može razumeti sasvim izvestan melodramatič  ni efekat koji zamkovi podstiču u našoj nedovoljno  rafiniranoj senzibilnosti. U vizuelnoj fauni koju  putnik-lovac proganja, katedrale i zamkovi predstavljaju  neku međuvrstu, nešto između čiste prirode i čisto  ljudskog.
Usamljen pejzaž bez ijednog zdanja puka  je geologija. Varošica ili selo nose u sebi odviše ljudskog;  rekao bih odviše građanskog, veštačkog. Katedrala  i zamak su, naprotiv, istovremeno i priroda i istorija.  Izgledaju kao prirodni izdanci na stenovitoj podlozi  zemnog šara, a istovremeno, njihove osmišljene linije  poseduju znamenje ljudskog. Zahvaljujući njima pejzaž  se pojačava i preobražava u scenu. Kamen se, bivajuć  i i dalje ono što jeste, puni dramatikom duhovnog  naboja. Ta sinteza će uvek uživati tajnu naklonost duša  neokamenjenih u okvirima strogog racionalizma.
U suštini, kada čovek iznutra posmatra vlastiti um, u njegovoj  građanskoj i svakodnevnoj upotrebi, ne poštuje ga.  Naprotiv, kada ga posmatra spolja, kao kosmičku  pojavu, kao prirodnu silu, taj isti um ga uzbuđuje. Tada  opaža da je um, to jest misao, konačno isto toliko čista  i prirodna sila poput sile gravitacije ili nagona.  Ima epoha u kojima čovečanstvo sa većom lako-  ćom to zaboravlja i tada živi samo ono unutarljudsko,  ostajući slepo i gluvo za ostatak kosmosa. To su epohe  agore, trga, akademije i parlamenta, u kojima se  svet nekako neodređeno zamišlja kao nešto što se  povinuje opštinskim zakonima, gde mala čovekova  pamet odlučuje o svemu, bez magle i tajnovitosti. To  su nesumnjivo jasne epohe, ali uboge, bez životnog  soka. Reč je o „klasičnim“ epohama u kojima se duh  svodi na ograničeno, provincijalno bivstvovanje, i u  kojima previše ozbiljno doživljava sam sebe. 

IV  Ideje zamkova 
 Pošto su uzburkani naša melodramatična senzibilnost  i romantičarski mulj koje nosimo u duši – kao neizbež  an talog u ljudima čija su pleća bremenita dugom  istorijom – zamkovi nam upućuju ideje. Ti isti čudnovati  oblici koji nas uzbuđuju, neposredno potom, pozivaju  nas na meditaciju. Njihova privlačnost, pomalo nezgrapna,  razmetljivo slikovita, proističe, konačno, iz  njihove krajnje egzotičnosti, kao u slučaju žirafe ili  okapija60. U suštini, reč je o kućama koje su izvesni ljudi  izgradili da bi u njima živeli.
Ali, u tome i jeste stvar:  kako izgleda njihov život ako je zamak dom u kojem se  on odvija? Očigledno, u pitanju je jedan sasvim drugačiji život od našeg i od onoga što se danas uopšte može zamisliti. Zato nas pojava kamenog čudovišta sa bicepsima  u vidu velikih kula i divljom grivom zupčastih  zidova, groteski i konzola, jednim udarcem odbacuje na  suprotan pol čovekovog ophođenja prema životu.  Neki grčki ili rimski atrijum, arena, ili pak odeon,  izgledaju bliskiji i nama i našem životu nego ova utvrđenja za napad i odbranu, što osamljena po obroncima,  namrgođena i agresivna, večito grizu plavetnilo neba  svojim staračkim vilicama.  Zaista, antičko postaje srodno modernom kada se  zamak umetne kao tertium comparationis61. Zamak  predstavlja ono nemoderno u svom apsolutnom obliku.  Antičko je više „moderno“ no ovo suštinsko, veličanstveno  varvarstvo. Nije, dakle, za čuđenje što se modernizam  hrani klasicizmom ni što moderne nauke i  moderne revolucije odjekuju grčko-latinskim nazivima.  Našem javnom životu – intelektualnom i političkom –  bliskiji su agora i forum nego balkon za mačevanje.  I, konačno, zašto je to tako? Iz veoma jednostavnog  i veoma dubokog razloga, zbog suštinske razlike.
Srednji  vek je bio doba ličnosti. Antika je doba bezličnosti.  Moderno doba je po površini, svom javnom životu, takođ  e doba bezličnosti.  Danas čovek nije ništa – nema nikakva prava niti  lične kvalitete – ukoliko nije građanin neke Države. Jer  Država je kolektivitet koji prethodi svakom pojedincu.  „Drugi“ imaju prvenstvo u odnosu na nas budući da su  uslov našeg društvenog, moralnog i pravnog bivstvovanja. 
Dakle, primarni ekstrakt našeg bića čini osnova  satkana od kolektiviteta. Isto se događa i u antičkom  svetu. Pojedinac bi već na početku bio pripadnik nekog  grada i samo kao takav imao je ljudsko postojanje.  Srednjovekovni gospodin, naprotiv, nije unapred  znao za Državu. Posedovao je svoja prava samim trenutkom  rođenja ili ih je pak sticao svojom mišicom. Ta  prava su mu pripadala zato što je on bio ličnost i pre ma  kakvog priznavanja od nekog autoriteta. Pravo se pripisivalo  ličnosti, bilo je privilegija. Javni život je bio,  strogo uzevši, privatni život. Država je usledila kao  drugorazredna pojava, kao splet ličnih odnosa. Takav  način juridičkog osećanja nametao je suštinsku nepostojanost  prava.
Danas se onaj ko misli da ima određeno  pravo oseća sigurnim. Onda je to bilo nešto nesigurno  u doslovnom značenju te reči, nešto što niko ne  daje niti potpisuje, već je imati i zadržati pravo značilo  sticati ga iz časa u čas. Vlastelinsko pravo u samom  svom korenu nosi rat nasuprot antičkom i modernom  koja će postati sinonimi za mir.  Neka se ovo pogrešno ne shvati te ne pretpostavi  da je srednjovekovnom gospodinu pravo označavalo silu.  Reč je o nečem mnogo suptilnijem. Osećaj te gospode  spram juridičkih pitanja išao je do hiperestezije.  Savršeni „čovek za“, prema idealu toga doba, morao je  biti škakljiv na sve što bi eventualno ugrožavalo prava.  Nespretnost s kojom se u Španiji pristupalo srednjovekovnim  temama – sve do pojave Menendesa Pidala i  mladih istoričara pravne nauke – bila je uzrok što se u  Sidovom liku, prototipu plemića, nigde ne naglašava  njegova osobena crta vrsnog poznavaoca prava. Međutim,  upravo to označava reč Campeador – „Bojovnik“ . Dakle, ne borac, već poznavalac prava; i zato se  on uvek spori, još od polaganja zakletve u Santa Gadei  koja će se pretvoriti u izlaganje protiv kralja Alfonsa  VI, budući da se Sid suprotstavljao njegovom preuzimanju  krune. (Nadam se da delo Sidov život Ramona  Menendesa Pidala po prvi put jasno ilustruje tu crtu  najslavnijeg Kastiljanca bez koje bi on ostao samo izrezbarena  groteska na pramcu broda.)  Sila ne znači pravo za te ljude, već pravdu.
Germani  su veoma kasno prihvatili nadležnost suda koji presuđ  uje i kažnjava. Javni sudija obezličava spor. Dosledno  svojoj personalističkoj senzibilnosti, ti narodi sa Severa  su smatrali da onaj ko misli da ima određeno pravo  treba sam da ga brani. Za njih je, na neki način, jedno  te isto imati pravo i moći očuvati ga. Tako je bilo od  pamtiveka. „Ništa nije izazvalo toliko silovit bes  Germana uperen protiv njihovih osvajača“ – kaže Sik u  svojojIstoriji propasti antičkog sveta– „kao to što su videli  da im dele pravdu na rimski način. Zato su, među  zarobljenicima u teutoburškoj šumi birali samo sudije  kako bi ih pogubili posle najprefinjenijih mučenja. I nije  sam sadržaj prava toliko podsticao ta mučenja – ius  gentium Rimljana bio je i više nego rastegljiv kako bi  se prilagodio običajima svih pokorenih naroda – već  javna pravda sama po sebi, upravo obaveza da se povinuju  određenom autoritetu kao i njegovo mešanje u  privatna pitanja pojedinaca, sve to skupa je ’slobodnom’  Germanu izgledalo nepodnošljivo.“ 
Ako od onog spoljašnjeg, prividnog, uvek konfuznog  i kontradiktornog, zaronimo ka dubinama duha  što nadahnjuje visoka stremljenja germanskog prava,  mislim da ćemo uistinu pronaći pomenuti otpor prema  rastakanju ličnog u sferi javnog. „Sloboda“ je, za  Cicerona, značila carstvo utvrđenih zakona. Biti slobodan  znači koristiti se zakonima, živeti u skladu s  njima. Za Germana je zakon uvek nešto drugorazredno,  što nastaje pošto čovek spozna svoju ličnu slobodu  i tek tada, svojom slobodnom voljom, on stvara  zakon.  No, zar nije upravo to princip modernog liberalizma?  Zar moderne demokratije, ispod prividne podudarnosti  sa antičkim demokratijama, ne nadahnjuje  jedna antagonistička ideja koju nikada nisu dokučili ni  Grci ni Rimljani, ideja da sloboda prethodi zakonu i Državi? Demokratija, liberalizam!
Ovi pojmovi su toliko  zbrkani u današnjim glavama te paradoksalno zvuči  najprostija istina: liberalizam je plod koji su, rasuti po  obroncima, iznedrili zamkovi. Videćemo zašto.

V  Ideje zamkova:  liberalizam i demokratija 
Podvrgavajući hemiju naše duše lakmusu zamkova,  činimo plodonosan ogled. Dobijamo tako, iako ga nismo  unapred predvideli, kristalni talog koji predstavlja  zakonitost evropskog duha.  U prvi mah zamkovi nam nagoveštavaju život potpuno  suprotan našem. Pobegli smo od njih i našli uto-  čište u antičkim demokratijama kao nama bliskijim oblicima  javnog bivstvovanja – prava i Države. No u nastojanju  da se osetimo građanima poput drevnog  Atinjanina ili Rimljanina, otkrivamo neki čudan otpor u  nama.
Antička Država u potpunosti prisvaja čoveka ne  prepuštajući mu ni najmanji delić njegovog bića za ličnu upotrebu. To totalno rastakanje u kolektivnom telu  polisaili civitasa sabija nas u nekakve podzemne korene  naše ličnosti. Očigledno, nismo do te mere strogo i jedino građani koliko izgleda kada, poneseni govorničkim  žarom, grmimo po mitinzima i novinskim uvodnicima.  Baš tada nam se čini da nam iza svojih teatralnih  grimasa zamkovi otkrivaju riznicu nadahnuća koja se  precizno podudaraju sa onim najdubljim u nama. Njihove  kule su podignute da odbrane ličnost od Države.  Gospodo: Živela sloboda!  Ali, kako smo samo do pre jednog trena uzvikivali:  Živela demokratija!, odjednom se osećamo pomalo razapeti  između oba ova zanosna pokliča.
I zaista, ta razapetost  predstavlja evropsku istoriju tokom poslednja  dva veka. Liberalizam i demokratija se brkaju u našim  glavama i često, želeći jedno, uzvikujemo drugo.  Stoga je potrebno s vremena na vreme skinuti prašinu predrasuda sa oba pojma, svodeći svaki od njih na  striktno značenje. Jer liberalizam i demokratija su dve  stvari čija polazišta nemaju ništa zajedničko, te će, na  kraju, i njihova stremljenja dobiti antagonistički smisao.  Demokratija i liberalizam predstavljaju dva potpuno  različita odgovora na dva pitanja političkog prava.  Demokratija daje odgovor na sledeće pitanje: ko  treba da vrši javnu Vlast? Odgovor glasi: vršenje javne  Vlasti pripada kolektivitetu građana.  Ali to pitanje ne razmatra do kojih granica sme da se  proteže javna Vlast. Samo se određuje subjekat koji je  nosilac vlasti. Demokratija predlaže da svi vladamo, to  jest da se svi suvereno uplićemo u društvena pitanja. 
Liberalizam, pak, daje odgovor na jedno drugo pitanje:  bilo ko da vrši javnu Vlast, kakva moraju biti njegova  ograničenja? I nudi sledeći odgovor: javna Vlast, bez obzira  da li je sprovodi pojedinac autokrata ili pak ceo narod,  ne može biti apsolutna, jer čovek ima izvesna unapred data  prava koja su izvan svakog domašaja Države. Reč je,  dakle, o težnji da se ograniči uplitanje javne Vlasti.  Sada se dovoljno jasno pomalja heterogeni karakter  oba principa. Može se biti veoma slobodoljubiv i nimalo  demokratičan, ili pak obrnuto, veoma demokrati-  čan i nimalo slobodoljubiv.  Antičke demokratije bile su apsolutističke vlasti,  apsolutističkije od vlasti ma kog evropskog monarha iz  epohe tzv. „apsolutizma“.
Grci i Rimljani nisu znali za  slobodarsko nadahnuće. Štaviše, ideja da pojedinac  ograničava Državnu vlast i da samim tim jedan deo ličnosti ostaje izvan javne jurisdikcije nije se ni mogla nastaniti  u klasičnim umovima. To je germanska ideja,  pripada karakteru koji ređa kamen na kamen gradeći  zamak. Tamo gde nije dopro germanizam, nije se ukorenio  ni liberalizam. Kada su u Rusiji želeli da uklone  carski apsolutizam, bila je nametnuta demokratija kao  ništa manje apsolutistička vlast. Boljševik je antiliberal.  Javna Vlast teži da nikad i nigde ne prepozna bilo kakvo  ograničenje. Sasvim joj je svejedno da li se nalazi samo  u jednim rukama ili u rukama svih. Bila bi dakle najnaivnija  zabluda verovati da se snagom demokratije može izbeći apsolutizam. Naprotiv. Nema okrutnije autokratije  od raspršenog i neodgovornog samovlašća demosa.  Zato onaj što svim srcem ljubi slobodu, sa nevericom  i podozrenjem posmatra vlastitu demokratsku ostrašćenost  i, takoreći, obuzdava samog sebe. 
Nasuprot javnoj Vlasti, Državnom zakonu, liberalizam  označava privatno pravo, privilegiju. Ličnost ostaje,  u većem ili manjem stepenu, pošteđena uplitanja  vrhovne vlasti, kojima ona uvek teži. Dakle: taj autentič  ni princip privilegije koji pripada ličnosti nije postojao  u istoriji sve dok ga za sebe nije izvojevala nekolicina  gotskih, franačkih, burgundskih plemića. Sasvim  je drugorazredna stvar što bi nam danas ove ili one privilegije  izgledale neprihvatljive. Ono što je važno i presudno  jeste to što je na našoj planeti bio uspostavljen  princip slobode ili, kako bi oni još preciznije rekli, „slobodnog  raspolaganja samim sobom“.
Kasniji razvoj  svodio se na raspravu koja je išla u dva pravca: o vrsti  akcija i sadržaja u kojima ličnost treba da ostane slobodna  i, sa druge strane, o tome ko ima pravo na slobodu.  Po ovom pitanju, kao i u mnogim drugim stvarima,  zapadne buržoazije nisu učinile ništa drugo sem  što su oponašale davno izmišljene manire starih feudalnih  aristokratija. „Prava čoveka“ oličavaju princip  slobode i ništa više. Kroz njih se apstraktnije i uopštenije  ispoljava pravna senzibilnost srednjeg veka, koju  zbog sopstvene kratkovidosti vidimo kao nama stranu  i suprotnu. Gospoda iz tih čudovišnih kuća koje nazivamozamkovima  podučila su slobodoljublju mase Galo-Romana, Kelto-Iibera, Toskanaca. 
Zanimljivo je zapaziti da kada u Francuskoj neko iz  redova crkve i antiliberala stvara istoriju, uvek insistira  na galoromanskom supstratu koji predstavlja apsolutistič  ki faktor u francuskoj naciji. Nasuprot tome, slobodarski  duh, bačen u zasenak zbog predrasuda o srednjem  veku koje caruju u poslednje vreme, ne usuđuje  se da afirmiše franački supstrat, mada prema njemu  oseća tajnu privlačnost. Međutim, francuska slobodarska  tradicija pojavljuje se, jasnije nego igde, u nizu dela  koja su napisali pripadnici plemstva kako bi, suočeni  sa invazijom kraljeve vlasti, uspostavili svoje nekadašnje privilegije. Tako je kod Bulenvijea, a i kod Monlozijea.  (Preporučujem za rezime lektiru Lettres sur l’histoire  de France, koju Tjeri stavlja iznad svojih Merovinških priča. Autor ne dovodi u sumnju pitanje koje mi  ovde dotičemo. Samim tim, potpuno i spontano se nazire  slobodarski duh feudalizma, podrazumevajući pod  feudalizmom ceo proces od invazije varvara do kraja  XIV veka.) 
Imam utisak da će se naše predstave o srednjem  veku uskoro promeniti. Još uvek nismo vični jednostavnom  i pronicljivom posmatranju činjenica. Recimo,  nemački istoričari, postiđeni što su njihovi germanski  oci bili tako malo demokratični, tvrdoglavo insistiraju  na očiglednim činjenicama kako bi pokazali da  su oni ipak znali za javno pravo. Naravno da su znali.  Reč je o odveć suštinskoj stvari u životu jedne zajednice  da bi se kraj nje moglo proći, a ne primetiti je. Jedino  je pitanje šta ima prevlast: privatno nad javnim,  ili obrnuto. German je više ljubio slobodu nego demokratiju.  Mediteranac, pak, više demokratiju nego slobodu.  Engleska revolucija je jasan primer liberalizma.  Francuska, demokratizma. Kromvel želi da ograniči  vlast kralja i Parlamenta. Robespjer želi da vladaju  klubovi. Zato će droits de l’homme stići u francusku  Ustavotvornu skupštinu posredstvom Sjedinjenih  Američkih Država. Francuze – Mediterance – više je  zanimala jednakost – égalité. 


VI  Ideje zamkova:  ratnički duh
 Konačno, kao što sam već rekao, zamak nije ništa  drugo do kuća koju su izvesni ljudi sagradili s namerom  da u njoj provedu život. Ali, u tome je stvar: kakav li je  morao biti taj život kada je zamak dom? Izgled i svrsishodnost  našeg doma su, u doslovnom značenju, odraz  naše svakodnevice. Zamak pretpostavlja rat iz dana u  dan, življenje kao ratovanje.  Previše nam je teško čak i da zamislimo strukturu du-  še kojoj živeti znači ratovati. Po našem mišljenju život je  sve drugo, samo ne to. Rat doživljavamo kao neočekivan  obrt koji nas je zadesio sa ciljem da nam zatre život. Toliko  nam se čini negacijom svega što je po našem shvatanju  život, da u ratu jedva vidimo išta više sem smrti. 
Od Spensera je uobičajeno da se ratnički duh suprotstavlja  industrijskom duhu i da se, bez truna oklevanja, sve simpatije upućuju potonjem. Čovek prošlog  veka bio je srećan ako bi ga okarakterisali kao industrijalca,  bez imalo ratničkih crta. Rat mu je izgledao kao  nešto varvarsko – što je živa istina – a varvarstvo kao  apsolutno zlo – što već nije tako izvesno.  Reč „varvarstvo“ je, u kolokvijalnoj upotrebi, izgubila  svoje pravo značenje i zadržala samo ono pejorativno,  diskvalifikujuće.
Isti je slučaj i sa rečju „divljaštvo“. Zaboravlja se da i jedna i druga označavaju dve  vrste duhovnosti koje tvore dva neizbežna stupnja  istorijskog razvoja, poput detinjstva i mladosti u životu  pojedinca. I koliko bi bilo pogrešno smatrati da je jedino  normalan i vredan poštovanja period zrelosti – kao  da su detinjstvo i mladost bile dve bolesti – isto toliko  bi bilo pogrešno omalovažavati varvarstvo i divljaštvo.  Neumesno je poklanjati dalju pažnju opštepoznatoj činjenici:  civilizacija je kći varvarstva i unuka divljaštva.
 Jasno mi je da bi doba lišena istorijske svesti, nesposobna  da u celokupnoj stvarnosti uoče svoj razvoj i  svoje poreklo, prihvatala samo civilizaciju ne znajući  da u varvarstvu otkriju išta drugo do negativne vrednosti.  Bilo bi zaista žalosno kada bi se kulturan čovek odrekao  svoje kulture i ponovo vratio na nivo varvarina.  No možda je izuzetno značajno istaći da bi bilo najsavr-  šenije kada bi kulturan čovek očuvao živom izvesnu riznicu  varvarskog, kao što je nesumnjivo najbolje kada  je u ličnosti zrelog čoveka ostalo nepresušno vrelo  mladosti, pa čak i detinjastosti.
Svako ko bi upoznao  nekog znamenitog čoveka, bivao bi iznenađen otkrićem da mu je duša detinja. Razvoj se ne ogleda u tome  da danas poništava juče, već naprotiv, u tome da sačuva  ono suštinsko od juče koje je imalo vrlinu da stvori  bolje danas.  Ova skromna odbrana varvarstva mogla bi se smatrati  paradoksalnom ili oštroumnom; ali, u suštini, reč  je o najjednostavnijoj, jasnoj i očiglednoj istini. Sve se,  konačno, svodi na zapažanje da se kultura ne rađa iz  kulture, već iz prekulturnih potencija i vrlina čiji plod  sazreva u kulturi. Koren svake kulture je u varvarstvu  i svako obnavljanje kulture začeto je u toj riznici varvarskog,  a kada je ona iscrpljena, kultura presušuje,  stagnira i umire. Pogrešno je, dakle, želeti jedno bez  drugog. Onaj ko želi novu kulturu sutra, mora u današnjoj Evropi sačuvati izvestan minimum varvarskih vrlina.  Naš slavni Kampoamor65 bi rekao:  Uzgajajući salatu u Salernu  Dioklecijan je često govorio:  leptire leti ne može da ima  onaj ko ne gaji gusenice dok vlada zima.  Najbriljantniji umovi danas osećaju zabrinutost  zbog mogućnosti da su u Evropi već iscrpljeni vitalni  resursi na kojima nužno počiva kultura. A, iznad svega,  ratnički duh. 
Svaki podvig sadrži dva sastojka: snažnu želju da  ga ostvarimo i, istovremeno, budi u nama strah od opasnosti  koju izaziva. Šta je u odnosu na njih naša prva  reakcija, pre bilo kakve pomisli i rasuđivanja? Da li je u  nama snažnija želja za delanjem ili strah koji poziva na  beg? Ratničkim duhom nazivam onu uobičajenu srčanost  koja u riskantnosti podviga ne nalazi dovoljan razlog  da ga izbegne. Kod industrijskog duha, naprotiv, odluč  uje procena o opasnosti, jer se život shvata kao  stalan oprez. Rat je, konkretno, samo jedan od mnogih  oblika u kojem se ratnički duh može ispoljiti. Njegova  suštinska crta je da predstavlja smrtnu opasnost.  Razume se da bi ta reč mogla poprimiti obrise  sveukupne opasnosti, jer se u ratu smišljeno organizuje i priprema stradanje neprijatelju. Razlog što u  ratničkom duhu želja za akcijom nadvladava strah od  opasnosti leži jedino u dubokom osećanju samopouzdanja.  I obratno, u žiži industrijskog duha deluje duboko  nesamopouzdanje.  Varvarska epoha predstavlja vrhunac vere u sebe.  To je njena neizmerna vrlina koju bi bilo zgodno nakalemiti  na naše doba zgrčeno od opreznosti i zabrinutosti.  Ni divljak koji živi u neprestanom strahu, niti kulturan  čovek koji živi ispunjen sumnjom i nesamopouzdanjem,  nemaju taj neizmerni dar varvarina: veru u  sopstvene snage. 
Na dekadentnog Rimljanina, punog sumnje u sebe,  kolebljivog, plašljivog, varvarin je, pre svega,  ostavljao utisak bahatog čoveka. Ta bahatost nije bila  ništa drugo do prirodno, strahovito samopouzdanje i  shodno tome – a ne zbog taštine – snažno samopoštovanje. Kada budu ušli u odlučujući sukob, Rimljanin  – koji je oličenje vitalne dekadencije – preneće poštovanje sa sebe na svoju kulturu i izgledaće mu divljački što je German neće ni najmanje uvažavati. Ali  German ima previše vere u sebe te mu nije bilo potrebno  da se dokazuje svojim snishodljivim i kultnim  odnosom prema kulturi. Ima mnogo idolatrije, magijskog  strahopoštovanja i poniznosti u toj divinizaciji  kulture i stalnom klečanju pred njenom moći. Želimo  da nas ona opravda i spase, umesto da sami sebe  opravdamo i spasemo.  No jasno je da je ratnik jedno, a vojnik nešto sasvim  drugo. Srednji vek nije znao za militarizam. Vojnik  predstavlja degeneraciju ratnika koga je korumpirao  industrijalac. Vojnik je naoružani industrijalac, birokrata  koji je izmislio barut. Organizovala ga je Država  za borbu protiv zamkova. Sa njegovom pojavom po-  činje rat na daljinu, apstraktni rat topa i puške. 

VII  Ideje zamkova:  smrt kao stvaralački čin 
Vredelo bi se potruditi da u naše vreme vaskrsne  teorijsko sučeljavanje ratničkog i industrijskog duha.  Svet se mnogo promenio od Spensera do danas, a naroč  ito srž sveta – naše srce. Neznatnim pomeranjima  kojima je ono izloženo odgovaraju gigantske promene  u globalnoj perspektivi. Spenseru se industrijski duh  činio vanredno dobrim, a ratnički vanredno lošim. Danas  polako uviđamo da ta dva duhovna modusa, iako  suprotstavljena, utiču jedan na drugi obogaćujući i  ograničavajući se međusobno, ne nudeći nam pri tom  izbor između jednog ili drugog, već plodnu sintezu. U  ovome, kao i u svemu ostalom, ispoljava se tipična žudnja  našeg doba da večito teži povezivanju suprotnosti, a  ne njihovom isključivanju. Umesto „ili jedno ili drugo“  osećamo da bi bolje bilo obuhvatiti „i jedno i drugo“. 
Ratnički duh polazi od suprotnog životnog osećanja  u odnosu na ono koje pulsira u industrijskom duhu. To  je, kao što sam već rekao, osećanje pouzdanja u sebe i  u svet koji ga okružuje. Nije čudno što ga je ono vodilo  ka optimističkoj koncepciji sveta. Jer, zaista zvuči  paradoksalno da u srednjem veku, koji nam je jedna  glupava istoriografija oslikala kao vreme mračnjaštva i  teskobe, cvetaju optimističke filosofije, dok se u naše  moderno doba ne može čuti skoro ništa drugo sem glasova  pesimizma. Da nije možda ratnički duh pun samopouzdanja  jer ne poznaje zla ovoga sveta? Nikako: spoznao  je, poput Šopenhauera, svu kosmičku bol, sluti  opasnost i naglašava teskobu življenja. Ali, upravo je u  tome stvar!...
Pred istom činjenicom, pred istom bolnom  stvarnošću i opasnošću spontano zauzima suprotan stav. Ratnička srčanost, puna zadivljujuće gladi za  životom, ispija naiskap svoje bitisanje, okom ne trepnuvš  i, skupa sa bolom i opasnošću koje ono nosi u sebi.  Njih sagledava kao suštinski nedeljive od samog života;  one ga ni najmanje ne opovrgavaju, te stoga računa  na njih i, umesto da život organizuje skoro isključivo  rešen da ih izbegne, ratnik ih prihvata. Ovo prihvatanje  opasnosti koja je na pomolu, bez želje da je izbegne,  već da zagazi u nju, upravo je uobičajeno za ratnika,  to je dom oličen zamkom. 
Danas počinjemo da osećamo iznenadnu simpatiju  prema takvoj prirodi gledajući je kako u nimalo arhaičnom obliku buja u sportu. Po mom mišljenju, razlika između sporta i igre je upravo u tome što sport uključuje  opasnost, pa makar se ona ogledala samo u izuzetnom fizičkom naporu. Umesto da izbegava opasnost,  sportista joj hrli u susret, što ga i čini sportistom.  Zanimljivo je da je onaj ko ne oseća naročitu želju za  životom te bitisanje doživljava kao sveopštu teskobu,  što se najčešće događa modernom čoveku, spreman da  pristane na sve samo da bi ostao živ. Moral modernog  doba odnegovao je jedno tiransko afektiranje po kojem  je sve prihvatljivije nego smrt. Zašto, ako je život tako  loš? Gledano iz drugog ugla, vrhunska vrednost života je  sadržana u mogućnosti da ga izgubimo blagovremeno i  blagodatno – kao što je vrednost novca u tome da ga potroš  imo. Odnosno, koliko je uopšte vredan život koji se  ne izlaže bilo kakvom riziku, već se samo tegli i otaljava  u sopstvenoj praznini? Da li će nam ideal postati ustrojstvo  planete kao ogromne bolnice i gigantske klinike? 
Takvo osećanje svojstveno je industrijskom duhu,  buržujskoj naravi. Po svaku cenu želi da živi i ne pristaje  da u smrti prepozna najsuštinskiji atribut života.  Stoga dovitljivo primenjuje jedini postupak kojim ga  može produžiti, a to je da ga svede na najmanju moguću meru, baš kao što čine i neke životinjske vrste padajuć  i u zimski san.
Biolozi su toj pojavi dali ime vita  minima. Njome se život produžava srazmerno nekorišćenju. Stiče se dužina po cenu žestine. Nije li lakomisleno  odlučiti se, tek tako, za ekstenzitet na uštrb intenziteta?  Zašto etika dugog života mora da trijumfuje  nad etikom uzvišenog života?  Ni etika ni biologija se još uvek nisu dovoljno  usredsredile na kapitalnu činjenicu – neumitnost smrti. 
Nedavno je jedan veliki fiziolog (Erenberg) pokazao  kako se život ne može definisati bez smrti. Život je lančani hemijski proces u kojem svaka reakcija neminovno  podstiče sledeću, a ona opet sledeću, sve dok se ne  istroši ceo predodređeni sudbinski niz. Od prvog trenutka,  poput točka zakotrljanog na stazi, ispaljeni hitac  života hrli ka svom iščeznuću: potpuno je isto reći da  se živi kao i da se umire. Fenomen umiranja stvara se  u samom začetku. Nemoguće je menjati nemilosrdni  proces: moguće je samo veštački ga zauzdati, sa malim  zakašnjenjem odložiti početak svake nove reakcije.  Život usporenog ritma biće duži od onoga čiji je ritam  prestissimo  ali, u konačnom ishodu, sa aspekta hemije,  u njemu neće biti više života. Broj reakcija je istovetan,  kao što je isti broj slika na filmskoj traci gledali  ih ubrzano ili usporeno. Osećanja i misli su strahoviti  pospešitelji hemije života koji je, poput fijuka biča, gone  u pomamni galop ili, kako bi rekao Grasijan, oni  su: „postiljoni života koji uobičajenom protoku vremena  daju veličanstveno ubrzanje“. 
Ali ako se, hemijski gledano, dobija isto usporavanjem  ili ubrzavanjem biološkog ritma, onda verovatno  postoji virtuelna razlika među tim brzinama. Zgusnut  život poprima drugačije oblike od onoga koji je razvodnjen  u dugom vremenu. Ti oblici predstavljaju različita  herojstva, reč kojom, u suštini, imenujemo svako  unapred i dobrovoljno prihvatanje smrti.  Neshvatljivo je zašto imperativ koji nam nalaže da   životom raspolažemo po svojoj volji te da njim upravljamo  posvećujući ga uzvišenim ciljevima ne treba da  se proteže i na smrt. Ako je ona sastavni deo, činilac života,  onda kao što treba promišljeno utrošiti život, isto  tako bi trebalo utrošiti i smrt, celishodno, svrhovito.  Neki plemenitiji moral od ovog vladajućeg ne bi  prihvatio načelo koje nas podstiče da izbegavamo svaku  opasnost sa ciljem da uplovimo u prirodnu smrt. Jer  toje hemijska, prisilna, nevoljna smrt, kao smrt zveri  ili biljke, a možda i kao smrt sveta. Čini se da bi bilo  ljudski dostojanstvenije upravo upotrebiti činjenicu  i snagu smrti, koristeći se njome prema ustrojstvu  vlastite volje. Taj bolji moral morao bi čoveku skrenuti  pažnju da mu je život dat kako bi ga smisleno izlagao  opasnostima. 
Industrijski duh će na kraju, i ne sluteći, biti od pomoć  i u ostvarivanju načela ratničkog duha. Nadahnut  užasnim strahom od smrti izmislio je čudotvorne tehnike  za savladavanje Prirode: mehaniku koja otklanja  suvišan fizički napor; medicinu koja umanjuje broj  smrtnih slučajeva usled bezazlenih bolesti; zajedničku  ekonomiju koja nam olakšava materijalnu egzistenciju,  ali istovremeno i ukida pravo raspolaganja sopstvenim  životom; podlo nas primorava na njegovo dugo trajanje  budući da ona bdi nad njim.
Sve ove zadivljujuće tekovine  uperene protiv hemijske smrti prepuštaju nam na  volju potragu za izborom dobrovoljne smrti; jer, kako  su u velikoj meri otklonjene prirodne opasnosti, dopušteno nam je da slobodnije ispitamo neke nove koje ćemo  sami izmisliti. Na taj način se oba suprotstavljena  impulsa približavaju istoj tački – jednom novom moralu.  Posle dva veka bežanja od smrti potrebno je ponovo negovati  umetnost umiranja. Skupa sa bezbrojnim bolnicama,  bankama i osiguravajućim društvima, bilo bi sjajno  umnožavati društva za rizik. Kao i u tolikim drugim porecima,  sport je spontano započeo ovaj trud vredan našeg doba, baveći se organizovanjem opasnosti.  Hemijska smrt je podljudska. Besmrtnost je nadljudska.  Ljudski je samo to da smrću raspolažemo slobodno,  plemenito i blagodatno. Budimo pesnici življenja koji svom  životu znaju pronaći pravu rimu u nadahnutoj smrti.


VIII  Ideje zamkova:  čast i ugovor 
Tokom srednjeg veka odnosi među ljudima počivali  su na načelu poverenja, koje je ukorenjeno u osećanju  časti. Moderno društvo se, naprotiv, zasniva na  ugovoru. Ništa ne može jasnije pokazati oprečnost izmeđ  u suštinskih osećanja koja su ispunjavala ova dva  razdoblja. Poverenje je, sama reč kaže, verovanje utemeljeno  na strogom pravilu. Čovek se vezuje za drugog  čoveka nekom skrivenom vezom koja ostaje zakopana  duboko u njima. Ugovor je pak cinična potvrda neverovanja  u bližnjeg kada s njim sklapamo dogovor, te  ga vezujemo za sebe materijalnim predmetom – papirom  ugovora – koji ostaje izvan oba ugovarača i moći  će, u datom času – podlo poput materije – da se ustremi  protiv njih. Teško priznanje o modernom dobu! Više veruje u materiju, upravo zato što nema duha, jer  nije ličnost. I zaista, ovo doba je pokušalo da uzdigne fiziku  na nivo teologije. 
Analogno prethodnom, onaj ko ne ispuni obavezu iz  ugovora naziva se prestupnikom i na njega se sručuje  automatski predodređena kazna, spoljašnja kazna, novčana ili zatvorska. Međutim, onaj ko izneveri poverenje  i postupi nečasno, biva proglašen izdajnikom i sva  kazna se uglavnom svodi na tu oznaku. To jest kazna ili  osuda sastoji se jedino u javnoj poruzi, jer samo poruga kažnjava ličnost, ranjava izunutra.  Van pameti je reći da se u srednjem veku mnogo  govorilo o časti među gospodom iz zamkova, ali da su  u stvarnosti oni obično bili najdrskiji razvratnici ispunjeni  pohlepom i bezočnošću. Naravno! I u naše vreme  ugovori često bivaju neispunjeni ili fino izigrani, što  primorava na održavanje ogromnog sudskog aparata. 
Kada se porede različita vremena, potrebno je izvršiti  dvostruko računovodstvo. Treba porediti stvarnost  jednog sa stvarnošću drugog doba, i odvojeno njihove  ideale ili važeća načela. Na jednoj strani „aktiva“; na  drugoj „pasiva“. Sve drugo bilo bi neumesno. U prirodi  svakog ideala je nemogućnost ostvarenja. Njegova je  uloga da se uzdigne iznad stvarnosti i da sa nebesnih  visina, simbolički, deluje na nju, poput zvezde što obasjava  brod. Sever i Jug nisu luke u koje se može uploviti:  oni su daleka i ultrarealna priviđenja koja određuju  putanje i šaraju pravce.  Projektovanje ideala je čovekova fiziološka funkcija.  Kao što imamo sistem organa, obdareni smo i zbirom  načela; i dok nam jedni iscrtavaju određeni profil,  drugi određuju naš osobeni lik. 

Ideali kao sport 
Ti ideali, uvek neostvarivi, konačno su samo jedna  od karakterističnih stvarnosti svake epohe, jedan od  izdanaka biljke zvane čovek, ponikao u njoj. I ponekad,  dok uronjeni u misli o nekom prošlom stoleću uočavamo  stalno odsustvo istih onih načela koja su neprestano  bila proklamovana u to vreme, ne možemo odagnati  sumnju kako sav taj pompezni galimatijas ideala neće imati drugi cilj do da učini mogućim jedan dvostruki  život, umišljen i retoričan, da izazove veštačku opijenost  i zanos i omogući nam da se razmahnemo u glumi. 
Toliko je ljudi koji iz najboljih namera imaju potrebu  da, osim svoje stvarne sudbine, priušte sebi u životu  i neku vrstu izmišljenog drugog nivoa gde bi mogli  izvoditi gala komediju te ostvariti plastične slike vrline,  asketizma, žrtvovanja!  Ovom soju pripadaju svi umišljeni u sopstvenu  „misiju“ – spasa politike jednog naroda, reforme društva, očuvanja čistote umetnosti. Skoro uvek su to pojedinci  koji smušeno osećaju nedostatak ličnih sposobnosti  za primarnu i stvarnu sudbinu koja im je određena,  pa moraju da se bave tim drugim, maglovitim i hirovitim  zanimanjem kako bi sebi simulirali kompenzaciju. 
Stoga će pisac skromnog talenta – jednog dana bih  voleo da razradim ovu užasnu, tragičnu temu: „Pisac  bez talenta“ – morati da ubeđuje samog sebe, a i ostale,  da pisati ne znači imati ideja, mašte, Božjeg dara,  osećaja za melodičnost reči itd., već braniti socijalizam  ili boriti se za slobodu. Šta bi, zaista, ostalo od dotičnog  jadnika kada ne bi verovao u tako nešto! Jer braniti socijalizam  ili boriti se za slobodu veoma je lako; imati  ideje, pak, veoma je teško, toliko teško da mu se to nikad  nije ni dogodilo. 
Ova kompenzatorska funkcija ideala mnogo je češća  nego što se čini. Čovek teži da pomoću njih dovede u  ravnotežu manjkavost svoje stvarne sudbine i upravo  zato što nije ni jak ni zdrav pokušava da pred ogledalom  izigrava vrlog atletu. Priznajem da su mi vrlina i „misija“  nepodnošljive ukoliko ne postiđuju onoga ko ih poseduje  do te mere da svim silama i neprestano nastoji  da ih sakrije i kamuflira iza protivrečnih maski.
Laž u vidu uzvišene igre ili veličanstvenog sporta,  što obično karakteriše ideale, otkriva se malo-pomalo,  kako se dotična epoha primiče koncu. Tako je bilo i sa  viteškim idealom. Nikad se nije više preterivalo sa „viteškim“ dvobojima, retorikom i dekorom kao krajem  XIV i tokom XV veka, tj. onda kad je društvena stvarnost već bila uobličena drugačije, nespojivo sa ovim  manirima. Ponekad nas, kod pisaca koji najviše veličaju  viteška načela, koji razglabaju priče o turnirima i slu-  ženju damama, o krstaškim pohodima na nevernike i  odbrani časti, iznenadi podrugljiva grimasa. „Poslednje  razdoblje srednjeg veka jedan je od tih završnih perioda  u kojima se život viših krugova skoro sasvim pretvorio  u društvenu igru. Stvarnost je opora, gruba i surova;  stoga je pretočena u bajno sanjarenje o viteškom  idealu na kojem se gradi velika fantazmagorija. Želja je  da se život predstavi iza maske Lanselota. Reč je o  monstruoznoj i smišljenoj samoobmani čija se bolna  neistinost može podneti samo uz pomoć blagog podsmeha  što skriva sopstvenu laž. U čitavoj viteškoj kulturi  XV veka vlada krhka ravnoteža između duboke  odanosti idealu i lakog podsmeha.“ (Johan Hojzinga, Jesen  srednjeg veka) 
Tako se u jednoj pesmi Žana de Bomona veli:  „Dok u krčmama sedimo i rujna vina ispijamo,  i dok nas gledaju dame što nam uz bok sede,  dugih, belih vratova, biserima zavodljivo okićene,  blistavih očiju, lepotom obasjane –  krv nam navire i srca nam biju junački...  Tada pobeđujemo Jomona i Agulana,  a oni za drugim stolom, Olivijea i Rolana.  Ali kada bojnim poljem na konjima treba da jezdimo,  tada o rame štit obesimo, a ubojita koplja oborimo,  i od ljutog mraza skroz pomodrimo.  Kada nam, levo i desno, drugovi posustaju,  a neprijateljske konjice nezadrživo ka nama nastupaju,  tada bismo rado u neku duboku pećinu pobegli  da nas niko ne pronađe  i ne vidi kako smo iz boja odbegli.“ 
No upravo ta nedoumica i sumnja u vlastiti ideal  dovode do njegovog prekomernog veličanja i baroknijeg  prikazivanja. I zato će se svet zabavljati dok bude  čitao da, ukoliko me pamćenje dobro služi, Giljermo de  Oranhe u jednom viteškom dvoboju zadaje ali i zadobija  kišu udaraca posle kojih ne može skinuti šlem već je  primoran da odjuri do kovača, stavi glavu na nakovanj i  ponovo izdrži isti broj novih udaraca čekićem.
Ili pak  povest o košulji koju pripoveda jedan belgijski trubadur.  Izvesna dama redom šalje trojici svojih udvarača  jednu te istu svoju bluzu, pod uslovom da je nose na  turniru bez ikakvog oklopa preko. Samo treći prihvata  surov izazov: biva ranjen, a bluza natopljena krvlju. Takvo  junaštvo nagrađeno je daminom ljubavlju; no njen  udvarač tada zahteva uzvratno žrtvovanje i traži od  svoje dame da obuče i nosi tu bluzu, svu krvavu, na zabavi  koja će se održati posle turnira. 

IX  Ideje zamkova:  sluge
 Pisci demokratske ortodoksije pocrvene od stida  kad pročitaju da je Servantes sebe nazivao „slugom“  grofa od Lemosa. Pored nedostatka istorijske svesti,  što im je inače svojstveno, oni misle da se tom rečju  ponižava i blati njihov stalež. Međutim, u ovom Servantesovom  izrazu još uvek odjekuje, slabašnim i potmulim  ehom, smisao jedne od najlepših i najplemenitijih  institucija začetih u zamkovima.  Danas se reč „sluga“ ne shvata. Njeno etimološko  značenje – „biti sluga zbog nekoga“ – nema ničeg zajednič  kog sa uobičajenim značenjem – „biti nečiji sluga“.  Ipak, opstala je jedina dodirna tačka u oba slučaja, a to  je pretpostavka da je gospodar hranilac svoga sluge.  Pod „služenjem“ se podrazumeva pokoran rad, pri čemu se za uzvrat dobija izdržavanje, kao plata, nadnica  za taj rad. 
Retko kad se tako jasno pokazuje nemogućnost izdvajanja  jedne činjenice iz sfere ljudskog života od ostalih  prisutnih u nekoj epohi, budući da joj samo sve one  skupa daju osobenu nijansu. Zato što su srednjovekovne  „sluge“ „služile“ svoje gospodare potpuno isto kao  što to čine i današnje, a ipak, istovetan čin služenja  imao je krajnje različito značenje nekad i sad.  Kada u naše vreme jedan čovek služi drugoga, to  predstavlja niži, na izvestan način ponižavajući posao.  Jasno je zašto je tako, jer danas caruje opšteprihvaćena  bajka da smo svi jednaki.
Služenje podrazumeva  podređenost i predstavlja delatnost koja počiva na načelu povinovanja onom ko je hijerarhijski iznad nas;  služenje razbija nivo jednakosti jer podrazumeva pristanak  na sopstvenu degradaciju spuštanjem ispod  tog nivoa. Ali zamislimo na trenutak suprotnu pretpostavku:  da su ljudi u biti nejednaki, da su jedni vredniji  i značajniji od drugih. Tada će za onoga ko manje  vredi svako približavanje onome ko više vredi biti blagotvorno;  preciznije, značiće uspinjanje u hijerarhiji.  Dakle, služenje je organski oblik tog približavanja, a  ne tek puka slučajnost. Služenje je, stoga, oblik zajedničkog života u kojem onaj niži deli deo izuzetnih preimućstava svojstvenih onom višem. Iz tog dubokog  razloga, u srednjem veku služenje oplemenjuje umesto  da ponižava, jer predstavlja sredstvo za uspinjanje  unutar hijerarhijskog sistema ljudskih vrednosti.  U zamkovima se služenje nije shvatalo kao rad, pa  se shodno tome nije ni plaćalo.
Naše ideje iz ekonomije  ozbiljno su osiromašene i pojednostavljene; skoro da  ne znamo za drugi oblik nagrađivanja sem novčane isplate.  Ljudski rad se plaća potpuno isto kao i svaka  druga roba. I on, poput robe, ima svoju tržišnu cenu. U  srednjem veku služenje se nagrađivalo, ali bez pomisli  da se plati. Kako se mogu platiti briga i trud jednog čoveka  prema drugom? Oni bi tada bili omalovaženi i  obezvređeni. Mislim da ono što danas zovemo „troškovi  za reprezentaciju“, kao ideja, najpribližnije odgovara  nekadašnjoj nagradi za služenje. To je upravo i ono što  je Servantes očekivao od grofa od Lemosa.
U srednjem  veku je svaki čovek koji nije pripadao staležu zanatlija  imao jasno naznačenu društvenu ulogu koju je pratio  određeni dekor, odnosno odgovarajući režim života. I  smatralo se dužnošću društva da svakom pojedincu  obezbedi potrebna sredstva koja bi bila potpora njegovoj  društvenoj ulozi i funkciji. Ne, dakle, radi dobrobiti  pojedinca, već samoga društva, i to je bila obaveza najviš  ih hijerarhijskih krugova. Takva je uostalom i izvanredna  doktrina o raspodeli dobara nagoveštena kod  svetog Tome. Pravedan princip raspodele nije, kao danas,  određivala količina rada koju pojedinac uloži, već  stepen dopuštene slobode i raskoši koju mu je nametao  vlastiti nivo. Bogatstvo i obim bogatstva nisu se zasnivali  na pravu za posedovanjem, nisu bili posledica  pukog sticanja, već ih je, potpuno suprotno, određivala  obaveza na potrošnju viška, jasno određena za svaki  društveni položaj. Ova ideja poticala je iz tadašnjeg opšteprihvaćenog ekonomskog modela: pravio se budžet  rashoda, umesto budžeta prihoda, kako radi moderni  kapitalizam. Proizvodnju je određivala potrošnja, a ne  kao što se kasnije dogodilo, da potrošnju određuje proizvodnja,  što je, govoreći jezikom upućenih, suštinska  crta kapitalizma. I što je – zabeležimo i to na margini –  izopačenje prirodnog i ispravnog poretka. Jer bogatstvo  nije ništa više do sredstvo kojim sebi možemo priuš  titi ono što nam je potrebno ili što želimo. Najbolji  redosled bi, izgleda, bio da prvo imamo potrebu ili želju  za nečim, a tek potom da razmišljamo o sticanju  neophodne količine novca koja nam omogućava da to  nabavimo.
No, modernom čoveku polazište je želja za  bogatstvom, odnosno želja za pukim sredstvom za nabavku.  Stoga beskrajno uvećava proizvodnju, ne zbog  potrebe za proizvodom, već u želji da zgrne još veće  bogatstvo. Tako se proizvod, roba, pretvara u sredstvo,  a novac i bogatstvo u krajnji cilj.  Ali, i pored svega, još nije rečeno ono najvažnije i  najplemenitije što odlikuje instituciju „slugu“. U srednjem  veku su različiti sudbinski putevi dovodili do vazalnog  položaja. Bilo je vazala silom prilika, koji su u taj  položaj dospevali sticajem okolnosti, kada bi se sporazumom  potčinjavali moćnijem od sebe. Sem njih, postojali  su i „prirodni vazali“, oni koji bi se rodili pod  vlastelinskim krovom. Prirodni vazal neće nikad, jedino  u slučaju izdaje, moći da napusti svoga gospodara.  Vlastelin bi obično ukazivao čast nekolicini svojih prirodnih  vazala dovodeći njihovu decu od najranijeg detinjstva  u svoju kuću i svoju porodicu. Tu bi sticali  obrazovanje živeći skupa u otmenom domu i na višem  nivou. Gospodar bi ih „služio“; to jest podučavao bi ih,  napajajući ih moralnom tradicijom koja se od davnina  oblikovala u njegovom domu. „Sluga“ bi izvršavao kućne obaveze i bio poput usvojenog deteta, lično duboko  vezan za privatni život svojih gospodara. Po pravilima  koja je nalagalo tadašnje vreme, svaki plemić je slao  svoju decu da budu sluge u kući plemića koji je pripadao  sledećem, višem stupnju velike društvene hijerarhije.  Tako su deca infansona bila sluge u kućama velmoža, koji su svoju decu slali u kuće grofova, a ovi svoje  potomke u kraljevsku palatu. Vrhunsku počast predstavljali  bi slučajevi poput Sidovog koji je, budući da je  bio samo infanson, poslao svoje kćeri da služe na dvoru.  (Stih 2086 Pesme o Sidu)  To je smisao „kućne čeljadi“, plemenite i vaspitne  društvene institucije koja je vekovima postojala u zamkovima. 

X  Nastavljamo putovanje:  Kantabrija. Nastupaju grbovi!
 Zamkovi su nas previše zadržali rečitom gestikulacijom  svojih zidina. Ali, treba nastaviti putovanje.  Uključujemo motor. Automobil kojim sam krenuo na  ovo putešestvije veoma je star i već je nekoliko puta  prokrstario skoro celom Španijom, verao se po gotovo  svim klisurama i jurio po bezbrojnim dolinama duž naših prastarih rečnih korita. Sličan je starom slugi koji  gunđa, ali obavlja posao. S vremena na vreme otpao bi  mu poneki točak i nastavljao da se kotrlja po strnjici;  gledajući ga kako obdaren nekakvom magičnom snagom  i nošen vetrom hitro grabi napred, pomišljali bismo  na tren da se pred nama vrti pravi Točak sreće. 
Iza nas ostaje sušna Španija i, preko planina, upravo  stupamo u vlažnu Španiju. Zemlja, do malopre gola,  pepeljasta ili crvena, sada je prekrivena obiljem zelenila  i uz to sužena i rasparčana na male omeđene doline.  Više nema ratničkih zamkova što grizu plavetnilo  krezubom vilicom svojih zupčastih zidina; umesto njih,  pojavljuju se kasone od zagasitog ili počađavelog kamena.  Zamkovi Kastilje ostavljaju utisak izgladnelih  ratnika. Ova boravišta idalga nagoveštavaju spokoj i  umereno blagostanje. Bogatstvo, nikad.
Ne znam ni za  jedan pejzaž u celoj Španiji koji bi u potpunosti dočarao  sliku raskoši. To bi bio tek poneki kutak, tu i tamo poneko  zdanje; recimo Eskorijal.  Sa blagim varijantama, tip kasone – senovite, namrgođene, natmurene zgrade – ponavlja se od Asturije  pa sve do kraja Navare i predstavlja arhitektonsko  rešenje koje daje osobenost celoj Kantabriji. U suštini,  kasona nije preterano velika kuća, ali jasno ostavlja  ogroman spomen na sebe. Njena veličina nije u njenim  dimenzijama, već u njenoj pretenziji i proporciji ili, ako  bi se tako moglo reći, u ideji koju ove kuće imaju same  o sebi. (Setimo se da je Vijer de L’Il Adam slavu definisao  kao ideju o sebi koju svako nosi u svom srcu.) 
Zaista, ova zdanja poseduju neku ozbiljnost, samousredsređenost, samodovoljnost, te ih prihvatamo kao  palate. U poređenju sa njima, zamkovi iz prostranih kastiljanskih  predela izgledaju nedoraslo, nervozno, uznemireno,  pomalo nesigurni u svoju ulogu u svetu.  Ova boravišta su poput nekih ljudi; na primer Danijela  Suloage, keramičara koji je bio čovek veoma niskog,  skoro patuljastog rasta, no gorostasnih, mikelanđelovskih  crta lica; kad god ga se setim, projektujući ga na  prazno nebo memorije, on zadobija monumentalne razmere.  Bio je patuljasti džin, kao što su ogromne ove  malene kuće postavljene na počasnu stražu duž kantabrijskih  puteljaka. 
Šta se to dešava sa njihovim zidovima, tako ozbiljnim  i teškim da se u našoj mašti odjednom nabiraju u  strahovit grb? Zanimljivo je primetiti kako u sušnoj  Španiji ogromni zamkovi skoro da nemaju grbove, ili su  oni minijaturni, dok ove kuće kantabrijskog plemstva  krase grbovi kolosalnih dimenzija. Bajkovito se rascvetavaju  na golim zidovima čudesne erupcije plastičnosti  što poput tumora gordosti niču iz kamena, krepkog i  asketskog. Zadovoljne svojim potpuno ispunjenim životom,  povukle su se iz smelih pustolovina i sada snevaju  davnašnje podvige. Taj san o junaštvu negdašnjeg  junaka pretače se kroz zidove u obliku najslavnije fantazmagorije  te, poput nepresušnih graški znoja, izbijaju  heraldička fauna, oličena baskijskim vukovima, guipuskoanskim  kitovima, asturijskim medvedima, girlande  raskošnog perja, pesnice s mačevima, pramci  mornarskih brodova. Nemoguće je načiniti ni nekoliko  koraka a da nas patetično ne zaustavi neki zid pokazujuć  i nam svoje heraldičke bicepse. 
Takođe treba skrenuti pažnju na jednu važnu podudarnost.  Ta zamišljena linija duž Španije iza koje počinju  da bujaju grbovi istovremeno obeležava i kraj gradova.  Odavno je Korpus Barga istakao činjenicu da na  baskijskoj zemlji ne postoji urbano naselje. Južnjak ne-  će moći da prepozna svoju ideju grada kad ugleda te raštrkane kuće, koje kao da beže jedna od druge čineći  sela na severu. Andaluzijski ili kastiljanski grad jeste  kompaktna skulptura; kantabrijski grad je takoreći pejzaž,  centrifugalno naselje gde je svaka zgrada zavitlana  ka poljima. 
Nastavak izlaganja bi nas uveo u neka složena razmišljanja o kantabrijskom ruralizmu. Budući da je cela Španija  ruralna, potrebna je velika istančanost da bi se jasno  definisala autentična osobenost svakog regionalnog ruralizma.  Ali mi se čini nesumnjivim da na severu postoji  nagon ka urbanoj disperziji. Recimo, nema nacionalne  grupacije koja bi bila pozvanija da izgradi urbano naselje,  kompaktno i bez pora, nego što su to žitelji Bilbaoa. Međutim, kad je Bilbao trebalo proširiti, izbegnuto je zvanično rešenje predloženo od gradskih vlasti. Istinsko proširenje  Bilbaoa nije ono koje je tako nazvano urbanističkim  planom, već su to Neguri, Algorta, Las Arenas – centrifugalna  naselja sa ravnicom u svom središtu. (Morfologija  gradova bila bi izuzetno podsticajna tema!)  Dakle, autentično urbano naselje podrazumeva dominaciju  trga, agore ili foruma. Ako se top definiše kao  rupa okružena čelikom, bilo bi sasvim ispravno reći da  je grad prazan prostor, odnosno trg okružen fasadama.  Ostatak kuće iza fasade nije od suštinskog značaja za  grad (neka čitalac osveži svoju predstavu o Atini i Rimu).  Ovim se želi reći da grad postoji samo tamo gde  javno ima prevlast nad privatnim, Država nad porodicom. 
U celoj Kantabriji događa se suprotno; instinkt  konsangviniteta trijumfuje nad političkim instinktom i  to nam namah objašnjava disperzivnost naselja i hipertrofiju  grbova. Kantabrijci i Baskijci su ponosni na porodičnu tradiciju i žive ozareni genealoškom iluzijom.  Porodično stablo snažno grabi deo ravnice, jer mu je  potrebno duboko korenje kojim će hraniti svoju milenijsku  vegetativnu sudbinu. Sećam se da sam jednom  pročitao kod oca Gevare – ne znam da li u njegovim  pismima ili u delu Prezir prema prestonici i pohvala selu  – kako je u njegovo vreme svako ko je želeo da ga  smatraju bogatim za sebe govorio da je Kastiljanac, no  onaj ko bi više voleo da ga smatraju aristokratom govorio  bi da je Baskijac.
Danas se neko relativno, veoma  relativno bogatstvo – u Španiji nema bogatih – preselilo  u Kantabriju; ali genealoški ponos istrajava i dalje tamo  gde je postojao od davnina; unutrašnja vatra zbog  koje se u delirijumu preznojavaju heraldičkim znamenjima  prekriveni zidovi kasona i dalje neprestano bukti. 

XI  Santiljana del Mar:  pre ulaska u pećinu
 Santiljana del Mar, svojim izgledom drevnog pozoriš  nog dekora u kojem bi se bez predaha mogle recitovati  desime, podstiče nas da potražimo utehu u pećini Altamiri. Muka nam je od tradicionalne umetnosti;  toliko smo je se nagledali pa je veoma teško očekivati  od nje da izazove bilo kakvo poštovanja vredno dejstvo  na naše nerve. Romanska umetnost, gotska umetnost,  renesansa! Naše reakcije na njih postale su do te mere  uobičajene, skoro da već predstavljaju refleksne radnje.  Unapred nam je poznat onaj zupčanik što će se pokrenuti  u nama pri pojavi lepog dela. Nedostaje nam  svekoliko iščekivanje avanture i čuda. Jer, bez njih nema  istinske estetske emocije. Ljudi obično, doduše pogrešno, tako nazivaju jedno udobno, sigurno zadovoljstvo,  nalik bračnom, koje se mora roditi u nama svaki  put kad nam se neki objekat, veoma poznat, veoma slavan  i veoma bez duhovne drame, nanovo prikaže. Reč  je o konvencionalnom doživljaju koji se, u suštini, već  unapred nosi u duši, pre same pojave dela. To je ono  što dobar buržuj voli: da se ne potresa; da se stvari podudaraju  sa prethodno stvorenom predstavom o njima;  da krivi toranj u Pizi bude zaista kriv; da gotska  katedrala ima prelomljene lukove; da Velaskezovo  platno poput psetanceta šeni pred svojom oveštalom  definicijom. 
Međutim, istinska estetska emocija rađa se samo  kod onoga ko se nije pripremio za nju, te već uobličio  izraz divljenja. Moglo bi se i ovako razmišljati: ukoliko  zaista ima toliko lepih stvari kao što se veli, onda nas  njihova lepota može ili ubiti, budući da nas suviše često  potresa, ili je pak lepota tako mlaka i bezazlena  supstanca da ne zavređuje ni da je pomenemo. Mislim  da je umetnost izgubila smisao usled masovnog umnožavanja i snižavanja cene. Umetnost bi trebalo smatrati  avanturom koja se dogodi tek ponekad, veoma retko.  I povrh svega, nenadano. Idemo kroz život brinući svoju  brigu a onda nas odjednom nešto ščepa, izbaci iz kože, udahne nam mahnitost, povuče ka onostranim prostranstvima  kao što božanski jugo čini sa prorocima. 
Nema umetnosti bez ekstaze, u najstrožem značenju  te reči: „biti izvan sebe“.  Čovečanstvu je potrebno da povremeno protrese  drvo umetnosti kako bi sa njega pootpadali svi truli  plodovi. Za blagodat same umetnosti neophodno je biti  veoma zahtevan; njeno dostojanstvo ne dopušta našu  popustljivost, već naprotiv, strogo zahteva našu spremnost  da se sa njom uhvatimo u koštac, kako bi nas tako  primorala na pokornost. Drugim rečima, ako i dalje  nastavimo sa gomilanjem divljenja, svako sledeće stoleće uvećavaće masu pretpostavljene lepote i krajem  narednog milenijuma ničeg više neće biti na planeti do  grobalja i muzeja.  Trebalo bi istrgnuti umetnost iz ruku dobrog buržuja, u čijem je ropstvu, i učiniti je neudobnom; to jest  verodostojnom. Umesto prilagođavati je tromim dušama,  nužno je pokušati nešto sasvim suprotno: šibati  ljude da bi bili sposobni za nju.  Na prvi pogled, ovakav stav može delovati kao preterivanje. 
Međutim, dozvolite mi da se još malo zadržim  na njemu. Problem je mnogo teži i manje kapriciozan  nego što se čini u prvi mah. To isto što se događa sa  umetnošću, mada u manjoj meri, događa se i sa naukom,  te će možda biti jasnije ukoliko se na nju osvrnemo.  Smatram da hitno treba ukinuti konvencionalni  kult prema nauci propagiran tokom poslednjeg veka.  Razlog je sledeći. Onog časa kada je zavladala predrasuda  u korist nauke, postali smo manje zahtevni prema  njoj, a sa druge strane, raširila se iluzorna i lažna ideja  o njenoj misiji i moći. Svest o njenoj koristi postići će  se po cenu krivotvorenja te iste koristi. Jednog lepog  dana neminovno će se otkriti prevara i dobar buržuj će  tada proglasiti „bankrot nauke“, a možda i krah kulture.  Potkazaće svu pseudonauku koja se rodila u okrilju  njenog kulta.
Ovo nije puka hipoteza. Poslednji rat pružio je priliku takvim tvrdnjama. Dobar buržuj je živeo  u ubeđenju kako je misija nauke, a i kulture uopšte, da  okonča ratove i da mu život učini udobnim. Možda misli  i da je misija umetnosti da usreći i okrepi njegove  kćeri. A budući da istina nije takva, već sasvim suprotna,  osvanuće dan kada će se okrenuti protiv umetnosti  proglašavajući je tabuom.  Zar nije mudrije smatrati da su umetnost i, na svoj  način, nauka dve izuzetno problematične stvari, u biti  veoma sumnjive, štaviše čiste težnje nekolicine pojedinaca  koji ih neguju iz prostog zadovoljstva, bez ikakve  patetične pretenzije, kao što su mogli da igraju šah  ili love leptire? Sve što bi iznad ovog skromnog nivoa  uspelo da se afirmiše imalo bi neporecivu snagu. 
Umetnost i nauka su nenadani darovi što padaju pred  čoveka, premda se ne zna ni kako, ni kad, niti iz kojih  čarobnih prostora potiču. Zato čovek ne sme računati  na njih niti temeljiti svoj svakodnevni život na tako slabo  verovatnim ostrvima.  Upravo obrnuto, od ljudi treba zahtevati žrtvu da bi  se oslobodili. U davna vremena čovek je prolivao malo  svog najboljeg vina kao zakletvu na vernost odsutnim  bogovima, ne očekujući pri tom ništa veliko od njih.  Nauci i umetnosti nije potrebna naša blagonaklonost,  kao ni opštenarodni niti preterani zanos. Jedino, s vremena  na vreme, trun istančane pažnje, budne i kritičke – kako bi se uočilo eventualno čudo.  Mora se, međutim, izuzeti jedan deo nauke: eksperimentalni. 
Ostavimo po strani pitanje nivoa koji mu u  hijerarhiji saznanja pripada. Ne preporučujemo ga kao  znanje, već kao korist. U njemu je ključ tehnike, a za  tehniku je zainteresovan čitav svet. Logično je da se od  svih ljudi zahteva saradnja na polju tehničkog progresa,  koji sam po sebi nije ni problematičan niti čudotvoran.  Sasvim je izvesno da bi se, ukoliko se udvostruči broj laboratorija  i poboljšaju njihove dotacije, te ukoliko se pronalazač  ima obeća bogata nagrada, skoro u dan mogao  predvideti pronalazak leka protiv raka i tuberkuloze, otkrić  e novih oblika energije koji bi nam umanjili napor  itd., itd.
Postoji jedan oblik nauke – tehnika – ka kojoj je  pošteno podsticati i usmeravati zanos širokih masa. Neće biti prevarene, već će biti pozvane da se žrtvuju za  ono što ih zaista zanima. Tehnička rešenja.  Ali umetnost i čista nauka žive od toga da budu  problematične i iskreno mogu zanimati samo dične  ekipe pustolova. Ne podižimo temelj ni na čem drugom  do na istini, čvrstom tlu. Ipak, neko će dodati da i one  iziskuju sredstva, socijalnu pomoć. Savršeno. Neka im je obezbeđuju posebne društvene grupe, istinski osetljive  na te božanske pustolovine.  Ovde, pred ovom pećinom, gde se izgleda davno  rodila umetnost, uviđamo da je ona vrhunska slučajnost.  Ne može se unapred smisliti kao zločin ili trgovina.  Ti ljudi iz Altamire pronašli su je ne tražeći je. Pojavila  se nad njima poput otkrovenja, poput bizona. 

XII  Santiljana del Mar:  čudotvorna senka štapa 
Vodič otvara gvozdenu kapiju što štiti crno oko špilje  u koju treba da uđemo. Stupamo na vlažan, klizav,  kamenit teren. Odjednom osećamo kako nas je tama  progutala i počela da nas drobi, da nas žvaće svojim nevidljivim  čeljustima. Sigurno je nekakav sličan ulaz  morao postojati i na onom mestu koje se u keltskoj legendi  naziva Čistilištem svetog Patrika. Ljudi koji bi se  iz njega vratili nikada se više ne bi nasmejali. Zamislite,  ovo je muzej! Naše škrte simpatije prema muzejima  umetnosti pomalo su ublažene. Izvanredno, muzej  u tami! Ruke gužvaju tminu napipavajući u njoj moguće staze, ali noga se spotiče i u munjevitom propadanju  pogibeljno klizi ka središtu Zemlje. 
Utom vodič pali acetilensku lampu. Neukrotiva želja  da vidimo slavne bizone ne da nam mira. Podižemo  pogled ka svodu pećine. No, tamo su heloti! Sablasni,  čudovišni! Promiču površinom kamena. Ipak, ne; u pitanju  je greška. To što smo ugledali bile su naše vlastite  drhtave senke koje je na svod projektovala lampa  spuštena na zemlju. A bizoni? Postoji neki ironični  oprez kod ovih prvorođenih figura, koje odbijaju da se  olako predaju profanoj mrežnjači. Očigledno je tlo špilje  danas mnogo uzdignutije nego nekad, te ne omogućava dovoljnu udaljenost kako bi se ceo crtež, skoro  uvek pozamašnih dimenzija, sklopio u sliku. Potrebno  je da vodič usmerava naš pogled, naznačavajući vrhom  štapa konture svake životinje. Međutim, kako bi se izvođenjem toga deo po deo osakatilo čudesno delo, vodič  je smislio postupak koji se odlično uklapa sa prizorom,  sa mestom, sa magijskim značenjem ovih crteža.  Lampa projektuje senke turista preko altamirskog dekora,  enormno uvećane. Tako da prvo što ugledaju jesu  njihove vlastite i banalne siluete. (Saiski učenik luta  po svetu u potrazi za istinom; očajan i skrhan, vraća  se u saiski hram, prilazi oltaru, cepa veo što prekriva  Izidinu tajnu i otkriva... svoju sliku, vlastiti lik u ogledalu.)  Ali, među tim senkama titra i senka štapa u ruci  vodiča; vrh ove senke, virtuelan i bestelesan, klizi po  svodu i, poput čudotvorca, volšebno pokreće svu paleolitsku  faunu koju je pre dvadeset hiljada godina zaustavila,  danas ljubičasta, utroba ove pećine. 
Već drugi put posećujem tajanstvenu pećinu a utisak  zapanjenosti koju je izazvala prva poseta samo je  pojačan. Savršenstvo i složenost te pećinske umetnosti  uzdrmali su, duboko u nama, legije učaurenih ideja,  odveć sigurnih u sebe. Nema sumnje: pećina Altamira  jedno je od veličanstvenih dela nenadano darovano na-  šem dobu. Jednim udarcem ono je utrostručilo horizont  ljudske memorije, istorije, civilizacije. I kao svako novo  delo velikog kalibra, primorava nas da znatno proširimo  naš sistem ideja, kako bi i za njega bilo mesta.  Ta činjenica iznosi na videlo sablažnjavajuće fasete.  Zar nije skandalozno da se slikarstvo – jedna toliko te-  ška stvar po rečima slikara – već na početku odlikuje  savršenstvom? Zaista, i egipatska umetnost ponudila  je sličnu naznaku. I tamo se odmah stiglo do plastičnog  savršenstva. Kako su divljaci iz Altamire mogli da izvuku  iz sebe istančanost, ritmičnost, skladnost, kojima su  ovenčane ove figure? Ipak, razmišljamo, naša začuđenost  je pomalo retorična.
Svakodnevno primećujemo  sličnu stvar. Nemali broj najboljih današnjih umetnika,  kada se bolje pogleda, ispoljava paleolitski karakter.  Ovo nije rečeno zlonamerno. Reč je o zapažanju koje  su verovatno i mnogi čitaoci već uočili. Zadivljujuća dela  stvaraju ljudi primitivne, apsolutno grube duše.  Mučno je slušati ih dok govore o vlastitim delima, jer  nam bude sumnju u svoje autorstvo. Zbog toga, kao uostalom  i zbog svega ostalog, postoji velika razlika izmeđ  u književnosti i drugih umetnosti. Mada nije nemoguć  e, ipak je retko da dobra knjiga zrači prostim i  neukim duhom. Kako objasniti to različito ustrojstvo?  Ja ne znam; ali ova činjenica mi deluje kao ozbiljna primedba  slikarstvu i vajarstvu, koja će ih jednog dana stići. Možda je poslednji vek sve pretumbao i, uzdižući  ove dve umetnosti na previsok hijerarhijski nivo, krajnje  nepravedno ih poistovetio sa poezijom. Niko se ne  čudi grubosti dobrog rezbara ili tkača. Vrlo je moguće  da će buduća, neminovna hijerarhijska obnova svih  vrednosti i ljudskih delatnosti ponovo nivelisati umetnosti  kako bi se izbegla zagonetna zbrka.
U nekim slučajevima veliku snagu ima argument ad hominem.  Nije potrebno reći da altamirski slikari nisu bili  svesni lepote koju im pripisujemo. Njihova namera nije  bila da stvore umetnost, već nešto mnogo važnije:  magiju. Među svim tim bizonima, jelenima, divljim konjima  i divokozama ima nekoliko ljudskih ruku. U početku, sa aspekta racionalističkog objašnjenja, pretpostavljalo  se da se umetnik dlanom, još uvek vlažnim od  supstance kojom je slikao, oslanjao o svod. Ali kasnije  je ista takva ruka otkrivena na drugim preistorijskim  crtežima. Sem toga, nije u pitanju negativ, otisak ruke,  već naslikana ruka. 
Tajna u koju smo kročili ulazeći u ovu špilju nije  ona sama niti banalna tama njenog mračnog prostora:  ta tajna je duša primitivnog čoveka. Po njoj je danas nauka  počela nespretno da baulja i da ispruženih ruku  razmiče pore tmine. Svakoga dana njegova psiha izgleda  nam sve dalja, prilično drugačija od naše.  Po našem shvatanju, dve stvari koje su u nečemu  slične ne moraju imati nikakve međusobne veze. Munja  i oružje su podudarni u svojoj ubojitosti; ali to nas  neće navesti na zaključak da su istovetni. Naši objekti  poseduju izvesnu krutost, nekomunikativni su. Primitivni  čovek ne razmišlja tako. Iz sličnosti između dve  stvari njegov um izvodi zaključak o njihovoj istovetnosti,  o njihovom sudelovanju u istoj supstanci. Ukoliko  se nešto čini s jednom stvari, odražavaće se u drugoj,  budući da su obe jedna ista stvarnost. Lijane se obavijaju  oko stabla drveta poput ruku muškarca oko voljene  žene. Drugim rečima, ako čovek popije sok isceđen  iz lijana, grliće ženu koja ga je njim poslužila. Tako se  rađa magijski napitak. A budući da sličnost postoji čak  i među veoma udaljenim stvarima, sve one će formirati  magijske nizove ili lance i biti udružene u neobične  grupe skupova čiji je ujedinitelj istovetna magijska  supstanca.
Svet primitivnog čoveka ima sasvim drugačiju konfiguraciju nego svet naše stvarnosti i bio bi  sličniji svetu naše poezije kada bismo je shvatali ozbiljno.  Zagristi ružu, za devojku znači želju da njeni obrazi  postanu rumeni poput boje latica koje žvaće u ustima.  Kod nekih divljih plemena, devojka koja želi sačuvati  zanosnu liniju svojih grudi ne sme da se približava  obali mora, jer talasi, budući konkavni kao dojke, dok  se razbijeni o obalu povlače postaju konveksni poput  opuštenih grudi koje venu. Kada predugo pada kiša, vrač  sa ostrvlja u Toresovom moreuzu unosi u sebe, nije  zgodno reći gde, jednu crvenu kuglicu, a zatim je polako  izbacuje. To ima za posledicu pobedu Sunca nad oblacima,  pa će ono iznova zablještati punim sjajem. Sferni oblik  je bio dovoljan da bi se poistovetile zvezda i lopta. 
Primitivna duša nalazi neku čudesnu prohodnost  između različitih stvarnosti, što omogućava prelaz iz  jedne u drugu kao da su one ispunjene metafizičkim  porama ili da su gasovite u svojoj biti. To je uslov koji  omogućava magijsku tehniku i nadahnuće simbolima. 
Da zaključimo: međusobna sličnost određenih  stvari je izvanredna i ogleda se u njihovim predstavama  ili slikama. Nacrtani lik, po našem shvatnju, ne poseduje  nikakvu vlastitu stvarnost i možda su zato naši  zahtevi pomalo nepravedni. Naravno da su čoveku bili  potrebni milenijumi kako bi sebe ubedio da naslikani  bizon, napokon, više nije bizon. Isto se dešava i sa imenom  koje prvobitni um doživljava kao jedan od oblika  same imenovane stvari. Eskimi veruju da se čovek sastoji  iz tri dela: tela, duše i imena. Imenovati, dakle, na  izvestan način, znači posedovati stvar. Zato je bilo veoma  uobičajeno da se u drevna vremena dečaku daju dva  imena: jedno lažno, koje se javno saopštava i drugo  istinsko, za koje zna samo majka, i koje će kasnije poveriti  njegovoj supruzi. Ostatak ove nominalne magije  zadržao je i pobožni čitalac kada se krsti „u ime Oca,  Sina i Svetoga Duha“. 
Pročitajmo, konačno, magijski hijeroglif iz pećine u  Altamiri: bizon i njemu pridodata ruka poručuju – mi  ćemo uhvatiti bizona. Reč je o hraniteljskom i pomalo  tauromahijskom obredu...  Izlazimo odavde kako bismo ponovo uputili pogled  ka zvezdama. 

XIII  Na plaži
 Plaže su ženski delovi obala, dok rtovi simbolišu  njihovu muškost.  Velika plaža u Bijaricu zakrivljuje se poput biča kako  bi držala u pokornosti svoje ukroćene hridi. Pola tuceta  je tih monstruma oker kože koji izranjaju iz vode  i izgledaju našminkano i lažno. Previše su nedostajali  ovom golom moru, bez brodova i melanholičnog protezanja  sprudova, te nije čudo što njihovo prisustvo budi  sumnju. Zašto moraju imati tako neprirodan oblik? Za-  što moraju biti iste kao hridi kakve u mašti zamišljaju  mlade kasirke? I budući da nam ceo Bijaric izgleda veštački, razmišljamo kako ove hridi, odveć prikladne, nisu  posledica spontanog geološkog nadahnuća, već ih je  tu postavio sindikat za turizam sa ciljem da učine zanosnom  morsku obalu tako što će plavetnilo, uz huk morskih  talasa, pretvarati u belinu. I pena zaista opasuje  njihove vratove poput snežnog čipkastog okovratnika  kakav obično nose dresirane foke u cirkusima. 

U „Baskijskom restoranu“ 
Iznad plaže, u prizemlju hotela „Grand“ je „Baskijski  restoran“, u koji ulazimo da ručamo. Velika drvena  nadstrešnica oslonjena na nekoliko jarbola natkriljuje  prostor sa stolovima. Kroz otvorene bokove, direktno  sa mora, dopire slan vetar mlateći platnene roletne koje  pod njegovim naletima fijuču kao brodska jedra. Imamo  utisak da smo zaista na brodu. Na ulazu, mlada Baskijka  mađioničarskom brzinom odlaže naše šešire.  Predstavlja lep primerak baskijske rase. Očiju pomalo  kosih, nosa veoma kratkog, kože zategnute preko jagodica,  sve sa blagim nagoveštajem mongolskog tipa koji  je tako čest u baskijske žene. 
Ubrzo primećujemo da smo stigli u presudni čas  plovidbe. Skoro svi stolovi su puni. Trenutak je za hitan  manevar. Nostromi, obučeni u crno, izdaju žustra  naređenja mornarima i brodskim malima, koji žurno  odlaze i dolaze, ponekad sudarajući se u gužvi, nesumnjivo  zbog ozbiljnosti kritičnog trenutka. Za jednim  stolom, sam, ukočen, hladnokrvan, neki Englez poput  komodora, torpeduje okolinu svojim ogromnim monoklom.  Za tili čas jedan od nostroma stiže i do našeg stola.  Prethodi mu leš. Već smo primetili da se taj ritual ponavlja  sa svakim novopridošlim gostom. Sasvim izvesno,  reč je o umilostivljujućoj žrtvi koja se kod mnogih  primitivnih naroda iznosi pred stranca kao znak blagonaklonosti.  U pitanju je ogromna riba opružena preko  dugačkog ovalnog tanjira. Riba je sivkastoplava; prekrivena  je obrednim želatinom i raznovrsnim začinima  što liče na tetovažu po njenom hladnom telu. Zaista  predstavlja umetničko delo. Kao da ju je sam Pikaso  aranžirao. Izražavamo divljenje, no ona je već kod sledeć eg stola kako bi i dalje trijumfovala ovenčana posthumnom  slavom.
 Među potrošačima najviše je Amerikanki. Stari  kontinent prepun je Amerikanki koje stižu iz prekookeanskih  prostranstava odlučne u nameri da sve  smućkaju. Plivaju, veslaju, piju, puše, flertuju, igraju  golf, plešu do iznemoglosti, u Španiji se bore s bikovima,  i dokazuju svoju kulturu ćaskajući o spiritizmu. Va-  žno je samo ne zaustavljati se.  Preko puta nas su dve Jevrejke, a malo podalje nekoliko  dama iz Argentine. Izuzetne, lepršave, nežne,  skoro nestvarne u svojoj besprekornoj garderobi, i jedne  i druge deluju krajnje moderno. Međutim, dok ih  gledam, asocijacija je neizbežna, ne mogu a da iza njihovih  prozračnih profila ne vidim neizmerna stada ovaca.  Jevrejke prividno prate biblijska jagnjad a kreolke,  bezbroj merino ovaca iz pampe. Ove mršavice, ove  prefinjene i krhke gracije bile bi nezamislive bez  ogromnih stada jer i ona svoja runa nose nesvesno. 
Moj prijatelj i ja usput razgovaramo o veličanstvenoj  pobedi pastirskih naroda nad hananskim cisternama  i južnoameričkim nanduima.  Ambijent odiše nekom vedrom žovijalnošću koja  izoštrava um čineći ga gipkim. Zna se da su Francuzi  vični tome da začine obrok atmosferom istančanog zanosa.  Naročito otkad su sklopili savez sa anglosaksonskim  koktelom. 
Međutim, naša najdublja divljenja počinju da se izdvajaju  i upravo ih zadobija jedna žena koja ulazi u društvu druge i u pratnji besprekorno otmenog starca. Zašto nam ta žena pobuđuje toliku pažnju, punu poštovanja  i nežnosti? Zašto bismo želeli da joj budemo prijatelji,  a ova fraza, koja je sada morala biti izgovorena,  obavijena je blagim i značajnim osmehom koji kao da je  zauzdan nekom duhovnom niti? Sve one ostale, veoma  elegantne žene, nisu nam bile ni najmanje zanimljive.  Zbog čega?
Tema je izuzetno složena i primorala bi nas  da obelodanimo neke pomalo surove tajne. Moralo bi  se reći da elegantna žena često uopšte nije privlačna.  Šta da joj radimo? Ne može se biti sve. Ali to bi, opet,  zahtevalo pojašnjenje, jer se obično ima potpuno pogreš  na ideja o eleganciji. Elegancija se pretvara u službu, i kao takva, u ropstvo, najsurovije i najpostojanije.  „Elegantna“ žena je po ceo bogovetni dan u službi svoje  elegancije. Mora se pojaviti na petnaest mesta dnevno  jer je na njih elegantno otići. Ona uvek živi u gužvi.  To je već dovoljno da ne bude zanimljiva. Prekrasna žena  koja trenutno zaokuplja našu pažnju celim svoji bićem zrači neprocenjivim blagom stečenim časovima  samoće. Vidi se da svakim novim danom sebi posvećuje  širok prostor, oslobađajući sebe od „drugih“. U hemiji  postoje određene kristalizacije koje nastaju samo  na najmirnijim mestima, izvan domašaja i najmanjeg titraja,  u najskrovitijem kutku laboratorije. Tako je i za  najvaljanije duhovne reakcije što obogaćuju i kristališu  ličnost potreban mir, duboka opuštenost, potpuno nedelanje kako bi nastalo čudotvorno klijanje. Ova se žena  ovde neće vratiti do kraja leta. Vidi se da ne leti na  sve strane, da ne prihvata uobičajenu ponudu mogućnosti, već da ih bira i zadržava samo nekoliko, brižljivo  probranih. I taj božanski gest biranja – kada se odbacuje  mnoštvo da bi se zadržalo samo jedno – dominira celom  njenom ličnošću. Zato se svaka elegancija, stigav-  ši do nje, zaustavlja i čini dubok naklon. U njenoj garderobi  skladno se prepliću različite mode, ali za ton stišane, kao da ih je neka ruka, položena iznad, davno  ukrotila. I, konačno, glavna razlika: ostale žene koje se  nalaze ovde izgledaju prisutne celim bićem. Ona je,  pak, stalno odsutna; najbolji deo nje ostao je negde daleko,  neraskidivo pridružen njenoj samoći, kao nimfe  hamadrijade koje nisu mogle da napuste stablo sa kojim  su srasle. Otkrili smo razlog našeg zanimanja. Zanimljivo  je ono što se naslućuje, a ne vidi se. Ova žena  poseduje tajni hinterland