Slažem se, samo činjenice, ovo sam tek danas video, pa evo da podelim:





A evo i nekih karakteristika:

Type	SLBM
Service history
In service	planned for 2008
Production history
Manufacturer	Moscow Institute of Thermal Technology
Specifications
Weight	36.8 metric tons
Length	11.5 m (without warhead), 12.1 m (launch container)
Diameter	2 m (missile), 2.1 m (launch container)
Warhead	up to 6 reentry vehicles and penetration aids ; maximum payload up to 1,150 kg
Engine	three stage solid propellant
Operational range	>8,000 kilometers
Guidance system	inertial, possibly with stellar sensor and/or GLONASS update
Launch platform	pr.955 submarines

31.07.2009.

Ruska vojska planira da nastavi sa testovima Bulave u avgustu, u zavisnosti od rezultata istrage.





Izvor: RIA Novosti

Хвала за инфо.   

Иначе колико кошта једна бореј подморница? Чини ми се да је једна око 700 милиона пута 3 то је тих ~2 милијарде колико је рекао или само једна кошта 2 милијарде али ми то опет делује много за једну подморницу? 

У сваком случају лепа пара.

Cena razvoja se deli na relativno  mali broj primeraka, a i razvojni troškovi ulaze u cenu. Na wikipediji je cena 890 miliona dolara, ali mislim da je to bez razvojnih troškova.

Zašto ne leti “bulava”

Rusija danas želi da sačuva visoke strateške standarde u raketnom naoružanju koje je nekad imao Sovjetski Savez. „Bulava“ je prva raketa koju je Rusija pokušala da napravi u novim uslovima i logično je da nailazi na probleme

   
Jedanaesto po redu probno lansiranje rakete u Belom moru, sa atomske podmornice “Dmitrij Donski”, konstruisane specijalno za “bulavu”, završilo se samouništenjem rakete, i tako postalo peto neuspešno. Sa danom zakašnjenja objavljeno je da su prvi i drugi stepen rakete funkcionisali kako treba, ali je došlo do problema u funkcionisanju trećeg stepena, pa je raketa dobila komandu da se automatski uništi. Kasnije će se pojaviti informacija da je do problema došlo na prvoj etapi, samo dvadesetak sekundi posle lansiranja, što stavlja pod znak pitanja i one faze koje su konstruktori smatrali već završenim. Zato neki stručnjaci smatraju da postoji mogućnost da je u raketu ugrađen neki neispravan deo „zbog odsustva efikasne kontrole kvaliteta bilo od strane fabrike koja ga je izradila (delove za „bulavu“ pravi oko 650 fabrika) ili neposredno prilikom sastavljanja rakete“. Neimenovani predstavnik istražnih organa rekao je agenciji „RIA novosti“ da će „imajući u vidu važnost naoružavanja morskih strateških atomskih snaga Rusije novom raketom, i jedno i drugo biti smatrano diverzijom“.
Uprkos tome, ako bi se potvrdila verzija o neodgovornosti, to bi bilo i najbolje što se može desiti jer bi onda, u sledećim raketama, bez defektnog dela, sve bilo u redu i „bulava“ bi mogla da poleti do kraja ove godine, kako je i planirano.
Serija neuspelih lansiranja ruske superrakete dovela je i do prve žrtve - do ostavke Jurija Solomonova, direktora Instituta termotehnike koji je i konstruktor „bulave“. Za njega je to, očigledno, bilo pitanje časti, iako se zna da istorija raketne tehnike nikad nije bila glatka – rakete nikad nisu otpočetka letele po planu, a ako se uzme u obzir period trke u naoružanju između SSSR-a i SAD, dovodile su i do tragičnih slučajeva. Solomonov se, očigledno, morao osećati odgovornim zato što je upravo on ubedio rukovodstvo Rusije da odustane od skoro završene rakete „bark“ i započne izgradnju potpuno nove. Njegova ostavka izaziva gotovo isto onoliko dilema koliko i izgradnja „bulave“ – jedni je smatraju gestom odgovornog čoveka, dok drugi veruju da je to pokušaj izbegavanja odgovornosti.
„Situacija je složena ali nije beznadežna, zato što je problem u tehnologiji, a ne u ideji koju danas mnogi nazivaju nesavršenom pa čak i zločinačkom. Današnje mogućnosti tehnologija i proizvodnje, kao i kooperacija, mnogo su siromašnije nego što smo očekivali“ - rekao je Vladimir Visocki, glavnokomandujući vojnopomorskim snagama RF, odgovarajući na pitanje da li će neuspesi dovesti do obustavljanja čitavog projekta.
Rusija danas želi da sačuva visoke strateške standarde u raketnom naoružanju koje je nekad imao Sovjetski Savez. Ipak raspad zemlje morao je da ostavi traga i u toj oblasti. Velike vojne fabrike su propadale, stručnjaci su odlazili, proizvodni lanci su prekidani, a mnoge tehnologije su izgubljene... Gordost ruske vojske, rakete „S- 300”, “S-400”, „buk“, „topolj“, „sinjeva“ – sve su to sovjetski pronalasci. „Bulava“ je prva raketa koju je Rusija pokušala da napravi u novim uslovima i logično je da nailazi na probleme. Danas se za naoružanje izdvaja daleko manje sredstava, pa nema više ni onako dugih perioda priprema kakvi su bili obavezni u SSSR-u. Tada se morao proći čitav niz etapa koje se sada potpuno preskaču, a smanjen je i broj probnih lansiranja. Sovjetske rakete morale su imati najmanje 20 probnih lansiranja i smatralo se normalnim da polovina od toga bude neuspešna. Posledica toga je i da se sada problemi, umesto u nekoj od početnih faza, otkrivaju tek na kraju.
Ali istorija „bulave“ zanimljiva je i iz drugih razloga, ona, moglo bi se reći, podseća skoro na detektivski roman. Jurij Solomonov, konstruktor čuvenog “Topolja M” i direktor Instituta termotehnike u Moskvi, suočen sa nedostatkom novca devedesetih godina, i svestan da to može da dovede do gašenje Instituta u kome su „rođene“ najbolje sovjetske suvozemne rakete, a znajući da od države može dobiti novac samo za konkretan projekat, odlučio je 1998. godine da u kratkom vremenskom periodu napravi perspektivnu morsku balističku raketu za atomske podmornice projekta 955 tipa „borej“, koje su se tada upravo gradile u Institutu „Makejev“, specijalizovanom za pomorske rakete. Ministarstvu odbrane on je predložio nešto manje efikasnu, ali bezbedniju raketu, lakšu za manevrisanje, manje osetljivu na odbrambene sisteme protivnika i ekonomičniju od rakete „bark“ na kojoj je upravo gradio „Makejev“. Čuveni raketni kompleks „Topolj-M“ bio bi osnova za novu raketu pomorskog baziranja koja bi koristila čvrsto gorivo i time ispunila davnu težnju ministarstva da unificira morske i suvozemne rakete. U tom trenutku, kao ni sada, takve rakete, osim SAD i Francuske, niko nije mogao da napravi. S obzirom na to da je tada već bilo jasno da neće biti atomskog rata, Ministarstvo odbrane opredelilo se za raketu koja je bila manje efikasna od „barka“, ali i bezbednija.
Podržavši taj projekat, Ministarstvo je sahranilo dva pokolenja atomskih strateških raketonosaca: cikloskopski brod projekta 941 tipa „tajfun“ i novi, još nezavršeni projekat 955 tipa „borej“.
“Tajfun“ je zbog svojih razmera dospeo u Ginisovu knjigu rekorda. U to vreme nije bilo moćnijeg i opasnijeg broda za protivnika. Salva od 20 stotonih raketa RSM-52 (sa po 10 atomskih bojevih glava na svakoj) sa palube jednog od tada šest postojećih „tajfuna“ mogla je da zbriše s lica zemlje cele države, ako ne i kontinente. Američki pisac Tom Klensi napisao je o tome roman „Lov na Crveni oktobar“ koji je godinama bio bestseler.
Sudbina „boreja“ je drugačija. U okviru tog projekta pravljena je raketa „bark“, teška sto tona i sposobna da dovede do cilja 10 atomskih bojevih glava. U trenutku kad je Solomonov predložio novi projekat ona je bila, prema različitim verzijama, gotova 70 ili 80 procenata. Ali prva probna lansiranja su takođe bila neuspešna. Konstruktori smatraju da se to, uz određenu upornost, moglo ispraviti. Umesto toga, pod uticajem konstruktora čuvenog Topolja-M, koji nije imao nikakvog iskustva sa pomorskim raketama, planovi za izgradnju podmornica „borej“ prepravljeni su tako da podmornice mogu da nose novu raketu, koja je umesto 100, težila samo 30 tona...
Uprkos početnim proračunima, ispostavilo se da izgradnja „bulave“ Rusiju veoma mnogo košta. Prema tvrdnji Sergeja Ivanova, vicepremijera, „više od 40 posto budžeta ministarstva odbrane ide na razvoj flote, i to uglavnom na strateške podmornice. To su stotine milijardi rubalja“. Koji deo toga ide za „bulavu“, smatra se državnom tajnom, ali se nezvanično govori o više od 10 milijardi dolara.
„Bulava“ je od samog početka imala dosta protivnika među stručnjacima koji su od samog početka izražavali skepsu prema takvoj raketi jer je u njoj trebalo spojiti delove suvozemnih raketa i raketa predviđenih za baziranje na podmornicama. Zadatak nije nemoguć, ali je očigledno, prilično komplikovan. Pored toga, smatrali su i Institut i konstruktora nekompetentnim za rakete pomorskog baziranja, pa su neuspesi u probnim lansiranjima vratili na dnevni red pitanje obustavljanja projekta. Umesto njega, predlaže se modernizovanje programa rakete „sinjeva“ proizvedene pre trideset godina, koja još uvek čini osnovu raketnog naoružanja Rusije.
Ministarstvo odbrane, međutim, ne odustaje, „sinjeva“ je još uvek dobra za zadržavanje protivnika, ali nije oružje 21. veka, - smatraju vojni stručnjaci. Oni tvrde da upravo postojanje „sinjeve“ koja je na bojevom dežurstvu, daje šansu da se nastave ispitivanja nove “superrakete”. Rezultati poslednjeg pokušaja se analiziraju, a moguće je da će broj planiranih proba u 2009. biti uvećan, umesto planiranih tri do četiri, do minimum pet.
Zanimljivo je da je pretposlednje lansiranje bilo potpuno zadovoljavajuće – strateška raketna krstarica „Dmitrij Donski“ lansirala je iz akvatorije Belog mora „bulavu“ ispod vode. I sve je bilo kako je planirano. Lansirani blokovi su stigli na kamčatski raketni poligon Kura. Tada je i počelo da se govori da će nakon poslednjeg „ispita“, - nedavnog lansiranja, početi serijska proizvodnja.
Predstavnik Glavnog štaba Vojnopomorske flote potvrdio je ovih dana da će „bulava“ obavezno poleteti, mada s malim zakašnjenjem - ranije je bilo planirano da stigne na podmornice do kraja ove godine.

Karakteristike „bulave“

Međukontinentalna balistička raketa morskog baziranja R 30 3M30 „bulava-30“, u međunarodnim ugovorima upisana je kao RSM -56, a po klasifikaciji NATO, to je SS-NX-30. „Bulava“ može da leti maksimalno osam hiljada kilometara, startna masa joj je 36,8 tona, a težina koju odbacuje je 1,15 hiljada kilograma.
Raketa može da nosi 6-10 hiperzvučnih atomskih blokova od po 100-150 kilotona individualnog navođenja koji mogu da manevrišu, da menjaju trajektoriju po visini i po kursu. Raketa se može ispaliti i dok se podmornica kreće ispod vode.
Motori prvog i drugog stepena su na tvrdo gorivo, treći na tečno - da bi se obezbedila brzina potrebna za manevrisanje na etapi odvajanja bojevih blokova.
Dužina rakete u kontejneru za lansiranje je 12,1 metara, dužina bez glave - 11,5.

Podmornica nosača raketa

Po planu predviđena je za naoružanje atomskih raketnih podmornica projekta 955 „Borej“. Glavna podmornica tog projekta „Jurij Dolgoruki“ ovih dana je uspešno prošla fabričke probe. Još dve slične raketne krstarice takođe nazvane po imenima starih ruskih kneževa – „Aleksandar Nevski“ i „Vladimir Monomah“ napravljene su u preduzeću „Sevmaš“ u Severodvinsku 2004. i 2006. godine. Za ispitivanje „bulave“ napravljena je atomska raketna podmornica „Dmitrij Donski“ projekta 941. Do 2015. treba da bude izgrađeno osam takvih podmornica. Ispitivanja „bulave“ obavljaju se sa modernizovane strateške podmornice „Dmitrij Donski“, projekta 941 „ajkula“, po NATO klasifikaciji – „tajfun“.
Podvodni nosači raketa projekta 955 trebalo bi da postanu osnova pomorskog dela strateških atomskih snaga Rusije u XXI veku, mada sa njihovom izgradnjom sve ide daleko teže nego što je planirano. Rokovi za spuštanje “Jurija Dolgorukog” na vodu se pomeraju još od 2002. godine.

Ljubinka Milinčić


Izvor: NIN

Све ово показује колико је силан био Конструкторски биро "Јужно" (КБ "Ю́жное").

Уместо што су измишљали топлу воду требали су да доведу људе из Украјине који су то већ завршили. На тај начин би задржали РТ-23 и Р-39 и много лакше би завршили Барка.

Kratkorocno gledano,mozda jeste bolje.Ali na duze staze to bi se pokazalo kao totalni promasaj.

Ne mislim da bi bio promasaj, ionako vec kupuju zapadnu tehnologiju, pogotovo od Francuza, al izgleda u ovom projektu se skupila masa koja ne daje pare iz ruku

Није ствар у технологији већ у недостатку специјализованих кадрова за производњу, шта вреди што ће генијалац да смисли када нема ових  да спроведу у дело.

To se rešava uvođenjem novih tehnoloških postupaka koji u najvećoj mogućoj meri isključuju ljudski faktor, kao i edukacijom kadrova, što je sve skup proces i što nije rađeno u vojnoj industriji Rusije od raspada SSSR, tek poslednjih godina ali u manjoj meri i nedovoljno, rezultati to pokazuju, ali takvi rezultati ipak podstiču da se upravo ulaže u ovo što sam naveo.