Pozurio sam do Klagovih ulaznih vrata. Bila su otvorena. Na brzinu sam pretrazio kucu. Nista nisam nasao; tek u glavnoj spavacoj sobi ugledao sam uredno slozenu hrpu njene odece na podu.

Drscuci sam pokucao na Lanierova vrata. Beti mi otvori i odmah vide da sam uznemiren.

- Devojka u Klagovoj kuci - rekoh. - Bojim se da nesto nije u redu. Mozda bi trebalo da pozovemo policiju.

- Sta se dogodilo? - upita Beti, gledajuci preko mog ramena. - Telefonirali ti? Vidim da se jos nije vratila.

- Vratila?

- Videla sam je pre jedan sat kako se odvezla. Ima fini auto.

Osecajuci se kao glupan, pokusao sam zataskati stvar, ali sam video kako me Beti gleda. Mislim da je zelela da me potapse po glavi. To me ljutilo.

Ali, ostavila je odecu, znaci da se sigurno vraca.

Stalno sam si to govorio, a onda sam natocio vodu u kadu, vrucu koliko god sam mogao da izdrzim.

Kada sam otvorio vrata, stajala je s vrecicama punim namirnica u svakoj ruci i svojim uobicajenim zaslepljujucim osmehom na licu.

- Htela sam to da uradim juce, ali sam se setila tek kad si navratio, znam da sam trebala prvo da te pitam, ali htela sam da te iznenandim, pa sam otisla i kupila par sitnica koje nemas u vrtu i na polici sa zacinima ...

Nastavila je da govori dok smo u kuhinji praznili vrecice. Nisam rekao nista. Nosila je novu majicu. Veliko slovo V i pod njim slika srafa, pa rastavna crta i malo p. Razmisljao sam o tome dok je ona brbljala. V - i p. Odlucio sam da ne pitam sta to znaci.

- Volis li vijetnamsku kuhinju?

Pogledao sam je i napokon video da je vrlo nervozna.

- Ne znam - rekoh. - Nikad je nisam probao. Ali svidja mi se kineska, japanska i indijska. Volim da isprobavam nove stvari. - Ovo poslednje je bila laz, ali ne tako strasna. Probavam nove recepte, a moji ukusi u kulinarstvu su katolicki. Ocekivao sam da necu imati vecih problema sa kuhinjom jugoistocne Azije.

- No, kad zavrsim, ni onda neces znati - nasmejala se. - Moja je mama bila napola Kineskinja. I zato ces dobiti dzukelu. Podigla je pogled, videla mi lice i nasmejala se.

- Zaboravila sam. Bio si u Aziji. Ne, Amer, necu servirati psece meso.

Bila je tu samo jedna neizdrzljiva stvar - stapici za jelo. Sluzio sam se njima dokle sam mogao, a onda sam ih odlozio i uzeo viljusku.

- Zao mi je - rekoh. - Stapici su mi problem.

- Sluzis se njim vrlo dobro.

- Imao sam dosta vremena da naucim.

Hrana je bila vrlo ukusna i to sam joj rekao. Svako jelo je bilo novo otkrice i nije bilo nalik nicem sto sam pre probao. Negde pri kraju napokon sam popustio.

- Da li V znaci 'victory'? - upitao sam.

- Mozda.

- Betoven? Cercil? Drugi svetski rat?

Samo se nasmesila.

- Shvati to kao izazov, Amer. Da li te plasim, Viktore?

- U pocetku jesi.

- To je zbog mog lica, zar ne?

- To je uopstena fobija od istocnjaka. Pretpostavljam da sam rasist. Ali ne zato sto to zelim da budem.

U tami polako je klimnula. Bili smo ponovo na tremu, ali sunce je vec davno zaslo. Ne secam se o cemu smo sve pricali tih nekoliko sati. U svakom slucaju, vreme nam je prolazilo.

- I ja imam isti problem - rece ona.

- Strah od istocnjaka? - Mislio sam da se sali.

- Od Kambodzanaca. - Pustila me je da malo razmislim o tome, a onda je nastavila. - Kada je pao Sajgon, pobegla sam u Kambodzu. Trebalo mi je dve godine, s pauzma, a onda su me Crveni Kmeri strpali u radni logor. Imam srece sto sam uopste ziva.

- Mislio sam da se to sad zove Kampucija.

Pljunula je. Mislim da toga cak nije bila svesna.

- To je Narodna republika sifilistickih pasa. Severnokorejci su lose postupali s tobom, zar ne, Viktore?

- Tacno.

- Korejci su lizaci gnoja . - Verovatno sam izgledao iznenadjen, jer se nasmejala.

- Vi Amerikanci se osecate toliko krivim zbog rasizma. Kao da ste ga samo vi izmisllili, i kao da ga niko drugi - osim, mozda, Juznoafrikanaca i nacista - nije tako ogavno praktikovao kao vi. Ne umete da razlikujete jedno zuto lice od drugog, pa mislite da su zuti homogena celina. Istocnjaci su zapravo medju najrasistickijim narodima na zemlji. Vijetnamci mrze Kambodzance vec hiljadu godina. Kinezi mrze Japance. Korejci mrze sve. A svi mrze "ciste Kineze". Kinezi su Jevreji istoka.

- To sam cuo.

Klimnula je, udubljena u vlastite misli.

- A ja mrzim sve Kambodzance - napokon je rekla. - Poput tebe, ni ja to ne zelim. Vecina ljudi koji su patili u logorima, bili su Kambodzanci. Trebalo bi da mrzim genocidne vodje, gadove kao Pol Pot - pogledala me je. - Ali ponekad nemamo bas izbora u takvim stvarima, zar ne, Amer?

Sledeceg dana posetio sam je oko podne. Bilo je zahladilo, ali je u njenom tamnom skrovistu bilo toplo. Nije promenila majicu.

Rekla mi je nekoliko stvari o kompjuterima. Kada me je pustila da pokusam nesto na tastaturi, brzo sam se izgubio. Odlucili smo da ne moram planirati karijeru kao kompjuterski programer.

Jedna od stvari koju mi je pokazala bio je telefonski modem pomocu koga je mogla da stupi u vezu s drugim kompjuterima u celom svetu. Povezala se s nekim na Stanfordu, koga nikad nije srela i koga je poznavala samo kao "Razvrstac Mehurova". Otkucavali su jedno drugom poruke.

Na kraju je Razvrstavac Mehurova napisao 'zdravo-p'. Liza je otkucala I.

- Sta znaci I? - upitao sam.

- Istina. Znaci da, ali to bi bilo preobicno za hakere.

- Rekla si mi sta je bajt. A sta znaci zdravo-p?

Pogledala me je ozbiljno.

- To je pitanje. Dodaj p nekoj reci i imas pitanje. Zdravo-p znaci da me Razvrstavac Mehurova pitao da li zelim kraj. Prekinuti razgovor.

Razmislio sam o tome.

- I kako prevodis 'oskuliraj gluteus-p'?

- Hoces li da me poljubis u dupe? Ali seti se, to je bilo za Osborna.

Ponovo sam pogledao njenu majicu, pa oci koje su bilo potpuno ozbiljne i smirene. Cekala je ruku savijenih u krilu.

Medjuodnos-p.

- Da - rekoh. - Voleo bih.

A ona je stavila naocare na sto i skinula majicu preko glave.

Vodili smo ljubav na Klagovom velikom vodenom krevetu.

Bio sam dosta napet oko izvodjenja - proslo je toliko vremena. Nakon toga sam bio tako osvojen njenim dodirom, mirisom i ukusom da sam malo poludeo. Njoj to nije smetalo.

Napokon smo zavrsili, okupani znojem. Otkotrljala se, ustala i otisla do prozora. Otvorila ga je i zapahnuo me je vazduh. Onda je stavila jedno koleno na krevet, nagnula se preko mene i uzela kutiju cigareta sa stolica. Zapalila je jednu.

- Nadam se da nisi alergican na dim - rece.

- Nisam. Moj otac je pusio. Ali nisam zno da ti pusis.

- Samo posle - rece on, brzo se osmehnuvsi. Duboko je uvukla dim. - Mislim da su u Sajgonu svi pusili.

Ispruzila se poledjuske kraj mene i lezali smo, potpuno mokri, drzeci se za ruke. Rasirila je noge i golim je stopalom dotakla moje. Gledao sam kako joj se od desne ruke dize dim.

- Nije mi bilo toplo vec trideset godina - rekoh. - Bilo mi je vruce, ali mi nikad nije bilo toplo. Sada mi je toplo.

- Pricaj mi o tome - rece ona.

Pricao sam joj koliko sam mogao, pitajuci se da li ce ovaj put to nesto vredeti. Nakon trideset godina moja prica vise ne zvuci tako strasno. Kroz to vreme toliko smo toga videli. U zatvorima ovog trenutka sede ljudi, u isto tako losim uslovima kao sto sam i ja. Sredstva ugnjetavanja su jos manje-vise ista. Nista mi se fizicki nije dogodilo da bi mogao to da navedem kao razlog mog tridesetogdodisnjeg bekstva.

- Bio sam gadno ranjen - rekoh joj. - Imao sam napuklu lobanju. Jos ... imam problema zbog toga. U Koreji ume da bude vrlo hladno, nikad mi nije bilo dovoljno toplo. Ali u pitanju je bila druga stvar. Danas to zovu pranjem mozga.

Nismo znali sta je to. Nismo mogli da razumemo da to nastavljaju cak i kad im covek kaze sve sto zna. Drzali su nas budnim. Zbunjivali nas. Neki su momci potpisali priznanja, svasta su izmislili, ali ni to im nije bilo dovoljno. Stalno su to nastavljali.

Nikad nisam uspeo to da shvatim. Pretpostavljam da nisam mogao da razumem da postoji nesto tako zlo. Ali kada su nas slali natrag, neki zatvorenici nisu hteli da idu ... stvarno nisu zeleli da idu, stvarno su verovali ...

Tu sam morao da stanem. Liza je sela, tiho se pomakla prema kraju kreveta i pocela da mi masira stopala.

- Iskusili smo ono sto su posle doziveli momci u Vijetnamu. Samo, za nas je to bilo obrnuto. Vojnici-povratnici bili su heroji, a zarobljenici su bili ...

- Nisi se slomio - rekla je. Bilo je to pitanje.

- Ne, nisam.

- Bilo bi to jos gore.

Pogledao sam je. Pritisnula je moje stopalo na svoj ravni trbuh, drzeci mi petu dok je drugom rukom masirala prste.

- Zemlja je bila sokirana - rekoh. - Nisu razumeli sta je to pranje mozga. Pokusavao sam ljudima ispricati kako to izgleda. Mislim da su me cudno gledali. Nakon nekog vremena prestao sam da pricam o tome. A nisam imao nista drugo za pricu. Pre par godina, vojska je promenila politiku. Sada ne ocekuju od coveka da izdrzi psiholosko kondicioniranje. Zna se da mozes da kazes ili potpises bilo sta.

Samo me pogledala, i dalje masirajuci moje stopalo i lagano je klimnula. Napokon je progovorila.

- U Kambodzi je bilo vruce. - rekla je. - Stalno sam govorila da cu kad dodjem u SAD ziveti u Mejnu ili nekom slicnom kraju, gde pada sneg. I otisla sam u Kembridz, ali sam otkrila da mi se sneg ne svidja.

Pricala mi je o tome. Poslednje sto sam cuo bilo je da je tamo umrlo milion ljudi. Celoj je zemlji izbijala pena na usta i grizla je sve sto se micalo. Slicno onim morskim psima o kojima ste citali koji se okrenu i zderu sami sebe kada ima je trbuh rasporen.

Pricala mi je kako su ih naterali da grade piramide od odsecenih glava. Dvadeset njih radilo je ceo dan po jakom suncu, i podigli su uvis tri metra pre nego sto se srusila. Da je bilo ko od njih prestao da radi, i njegova bi se glava pridruzila gomili.

- Nije mi to nista znacilo. Bio je to samo jos jedan posao. Vec sam bila prilicno luda. Nisam se pocela izvlaciti iz ludila dok nisam presla granicu Tajlanda.

Cudo je da je uopste prezivela. Prosla je kroz vise strave nego sto ja mogu zamisliti. I izisla je iz toga u sasvim dobrom stanju. Osecao sam se malenim. Kada sam ja bio njenih godina vec sam uveliko poceo da gradim zatvor u kome otad zivim. To sam joj i rekao.

- Deo toga je pripremanje - rece ona kisela lica. - Sta ocekujes od zivota, kakav ti je zivot do tada bio. I sam si to rekao. Koreja je za tebe bila nesto novo. Ne kazem da sam bila spremna za Kamodzu, ali moj dotadasnji zivot se ne bi mogao nazvati zasticeni. Nadam se da nisi mislio da sam zaradjivala za zivot na ulicama prodajuci jabuke.

I dalje je trljala moje stopalo, zureci u prizore koje nisam mogao da vidim.

- Koliko ti je godina bilo kad ti je majka poginula?

- Ubijena je za vreme ofanzive Tet, 1968. Bilo mi je deset godina.

- Jesu li je Vijetkongovci ubili?

- Ko to zna? Puno je metala letelo, mnogo se granata bacalo.

Uzdahnula je, pustila moje stopalo. sedeci poput mrsavog Bude bez odece.

- Spreman za ponovo, Amer?

- Mislim da ne mogu, Liza. Ja sam star covek.

Pomakla se preko mene i spustila se bradom tik ispod moje prsne kosti, smestivsi svoje grudi na najbolje moguce mesto.

- Videcemo - rekla je i kikocuci se. - Postoji jedan altenativni polni cin koji sasvim dobro izvodim i prilicno sam sigurna da bi te to podmladilo. Ali to ne mogu radiiti vec godinu dana zbog ovog razloga. - Kucnula je po protezi. - Bilo bi to kao da ga stavljas pod cirkular. Zato sada izvodim ovo. To zovem 'razgledanje silikonske doline'. Pocela je da pomera telo gore-dole, svega nekoliko santimetara. Nevino je trepnula nekoliko puta i onda se nasmesila.

- Napokon mogu da te vidim - rece. - Strasno sam kratkovida.

Pustio sam je da to radi neko vreme, a onda sam digao glavu.

- Rekla si silokonska?

- A ha. Nisi valjda mislio da su prave?

Priznao sam da jesam.

- Mislim da ni sa cim sto sam kupila nisam toliko srecna. Cak ni sa kolima.

- Zasto si to ucinila?

- Smeta li ti?

Nije mi smetalo i tako sam joj rekao. Ali nisam mogao sakriti znatizelju.

- Bila je to dobra stvar. U Sajgonu sam uvek bila ljuta sto se nisam dobro razvila. Mogla sam dobro da zivim kao prostitutka, ali sam bila previsoka, premrsava i preruzna. Zato sam u Kambodzi imala srece. Neko vreme sam uspela da se pretvaram da sam decak. Da toga nije bilo, bila bi silovana vise puta nego sto sam bila. A u Tajlandu sam znala da cu doci na zapad na bilo koji nacin i da cu, kad stignem, nabaviti najbolji auto koji postoji, jesti sta budem htela i kad budem htela i nabaviti najbolje sise koje se mogu kupiti. Ne mozes zamisliti kako zapad izgleda iz logora. Mesto gde mozes da kupis sise!

Pogledala je na njih, a zatim mene.

- Izgleda je da je to bila dobra investicija - rece.

- Da, sasvim su u redu - morao sam da se slozim.

Slozili smo se da ce noci provoditi kod mene. Bilo je stvari koje je morala obavljati kod Klaga, jer se radilo o opremi koju je trebalo fizicki opsluzivati, ali mnogo je stvari mogla raditi i pomocu daljinskog terminala i hrpom softvera. I tako smo izabrali jedan od Klagovih najboljih kompjutera i otprilike tuce perifernih jedinica i instalirali sve na stolicu za kafu u mojoj spavacoj sobi.

Mislim da smo oboje znali da to nije bas neka zastita, ako se ljudi koji su smaknuli Klaga odluce da uklone i nju. Ali znam da sam se osecao bolje, a i ona se tako osecala.

Drugog dana njenog boravka kod mene pred kucom se zaustavio kamion za dostavu i dva su topa pocela da istovaruju vodeni krevet kraljevske velicine. Kada je videla moje lice, samo se nasmejala.

- Cuj, valjda ne koristis Klagov kompjuter za ...

- Smiri se, Amer. Sta mislis, kako sam dosla do ferarija?

- Zanima me to.

- Ako stvarno dobro pises softver, mozes mnogo da zaradis. Imam sopstvenu kompaniju. Ali svaki haker kupi trikove. Ja sam iskoristila nekoliko Klagovih.

- Ali vise to ne radis?

Slegnula je ramenima. - Jednom lopov, uvek lopov, Viktore. Rekla sam ti da nisam mogla sastavljati kraj s krajem prodajuci svoje telo.

Lizi nije trebalo mnogo sna.

Ustajali smo u sedam, a ja sam svakog jutra pripravljao dorucak. Onda bismo proveli sat-dva u vrtu. Ona je odlazila do Klagove kuce, a ja bih joj donosio sendvic u podne, i svratio jos nekoliko puta u toku dana. To sam radio da umirim samog sebe; nisam ostajao duze od minuta. Ponekad bih poslepodne odlazio u kupovinu ili radio nesto po kuci, a u sedam uvece neko od nas dvoje spremio bi veceru. Menjali smo se. Ucio sam je 'americkoj kuhinji', a ona je mene ucila svemu pomalo. Zalila se na nedostatak vaznih sastojaka u americkim radnjama. Ne pasa, naravno, ali je tvrdila da zna izvrsno da sprema majmune, zmije i pacove. Nikad nisam otkrio koliko me zafrkava, a nisam je to ni pitao.

Posle vecere ostali bi u mojoj kuci. Razgovarali bismo, vodili ljubav, kupali se.

Svidela joj se moja kada. To je zapravo jedina stvar koju sam promenio u kuci, moj jedini luksuz. Stavio sam je 1975 i morao sam zbog toga da prosirim kupatilo, ali nikad nisam pozalio. Namakali bi se dvadeset minuta ili jedan sat, otvarajuci i zatvarajuci tuseve i uredjaj za mehurice, prali jedno drugo, smejuljeci se poput klinaca. Jednom smo uzeli penu za kupanje i napravili metarsku planinu od menjurica, a zatim smo je srusili, prskajuci vodu posvuda. Najcesce nocu ona bi me pustala da joj perem dugu crnu kosu.

Nije imala nezgodnih navika, bar ne onih koje bi se sukobljavale sa mojima. Bila je uredna i cista, menjala je odecu dvaput dnevno, a ponekad bi samo ostavila prljavu casu u sudoperu. U kupatilu nikad nije ostavljala nered. Dve case vina su bile njena granica.

Osecao sam se poput Lazara.

U sledece dve nedelje Osborn je naisao tri puta. Liza ga je cekala u Klagovoj kuci i predala mu ono sto je pronasla. Spisak je bio sve duzi.

- Klag je jednom imao na racunu u Njujorskoj banci devet triliona dolara - rekla mi je posle jedne Osbornove posete. - Mislim da je to uradio samo da vidi moze li to stvarno da uradi. Ostavio je novac da lezi jedan dan, pokupio kamate i prebacio ih na banku na Bahamima, a zatim ponistio glavnicu koja ionako nije postojala.

Zauzvrat, Osborn ju je obavestavao sta je novo u istazi ubistva - nije bilo novog - i o statusu Klagove imovine koji je bio haotican. Razne ustanove slale su ljude da pogledaju mesto. Dosli su neki ljudi iz FBI-a i hteli da preuzmu istragu. Kad bi govorila o kompjuterima, Liza je imala moc da zamagli umove muskaraca. To je radila tako da prvo objasni tacno ono sto radi takvim nerazumljivim pojmovima da je niko nije razumeo. Ponekad bi to bilo dovoljno. Ako nije, ako bi poceli da budu grubi, jednostavno bi se sklonila sa kontrolne stolice. i pustila ih da pokusaju da upravljaju Klagovim cudnim uredjajem. Pustila ih je da zgranuti gledaju kako ni iz cega iskacu zmajevi jedu sve podatke na disku i zatim napisu na ekranu: 'Ti glupo tele!'

- Varam ih - priznala mi je. - Dajem im stvari za koje znam da ce upasti u njih, jer sam i sama vec upala. Izgubila sam oko 40 posto podataka koje je Klag posedovao. Ali drugi su izgubili 100 posto. Trebalo je da vidis njihova lica kad im je Klag ubaci logicku bombu u posao. Jedan je frajer bacio stampac vredan tri hiljade dolara u drugi kraj sobe i onda pokusao da me podmiti da cutim o tome.

Kad je neka federalna ustanova poslala strucnjaka sa Stanforda, koji je izgledao savrseno zadovoljan sto ce unistiti sve sto moze, cvrsto verujuci da ce pre ili posle morati da otkrije u cemu je stvar. Liza mu je pokazala kako je Klag usao u kompjuter poreznog ureda u Vasingtonu, ali je zaboravila da napomene kako je Klag izasao. Tip se upetljao u neki strazarski program. Izgleda da je za vreme borbe izbrisao sve beleske o poreznim prijavama od slova 'S' do 'W'. Liza ga je pustila da razmislja o tome nekih pola sata.

- Mislila sam da je dobio srcani udar - rekla mi je. - Sva mu je krv nestala iz lica i nije mogao da govori. Onda sam mu pokazala gde sam - svojim uobicajenim predvidjanjem - organizovala da ti podaci budu zabelezeni, rekla mu kako da ih vrati gde su i bili, i kako da umiri strazara. Nestao je iz kuce na mlazni pogon. Uskoro ce mu biti jasno da se ne moze unistiti toliko podataka, osim dinamitom, zbog podrske i zbog ogranicenja koliko stvari moze proteci u zadanom vremenu. Ali mislim da se nece vratiti.

- Meni to izgleda kao zabavna video igre - rekoh.

- Na neki nacin i jeste. Ali vise je nalik 'Zmajevima i tamnicama'. To je beskrajna serija zatvorenih prostorija u kojima se nalaze opasnosti. Ne usudjujes se da napredujes korakom. Napredujes stotinom koraka u jednom trenutku. Pitanja nalikuju ovom: 'No, ovo nije pitanje, ali ako bi mi i palo na um da pitam to pitanje - a to necu uciniti - i koje se tice onoga sto bi se dogodilo kad bih pogledao kroz ova vrata - a ja ih ne diram, ja cak nisam ni u susednoj sobi - sta pretpostavljas da bi ucinio?' A program razmislja nad time, odlucuje da li si ispunio uslove da dobijes veliku tortu sa slagom u lice, i onda ti je baci ili ti dopusta da se pomaknes sa tacke A na tacku A-1. Onda ti kazes: 'Pa, mozda i gledam kroz ta vrata'. A ponekad, program kaze: 'Pogledao si, pogledao si, ti prljavi lopove'. I onda pocne vatromet.

Koliko god to glupo zvucalo, to je otprilike najbolje objasnjenje koje mi je dala o onome sta je radila.

- Da li si mi rekla sve, Lizo? - pitao sam.

- Pa ne bas sve. Nisam spomenula cetiri centa.

Cetiri centa? Oh, moj boze.

- Lizo, ja to nisam zeleo, nisam to trazio, hteo bih da nikad nije ...

- Smiri se, Amer. Sve ce biti u redu.

- I to je imao zabelezeno, zar ne?

- To radim veci deo vremena. Dekodiram njegove beleske.

- Koliko dugo vec to znas?

- O sedamsto hiljada dolara? Bilo je to na prvom disku koji sam odgonetnula.

- Zeleo bih da vratim taj novac.

Razmislila je o tome i onda odmahnula glavom.

- Viktore, bilo bi opasnije resiti ga se, nego zadrzati. Ionako je to izmisljen novac. Ali sada ima svoju istoriju. Porezni biro misli da zna odakle je stigao. Na njega su placeni porezi. Drzava Delave uverena je da ga je isplatila zakonski ovlascena korporacija. Advokatskoj kancelariji iz Ilinoisa je placen postupak oko isplate. Tvoja banka je placala kamate na njega. Ne kazem da ne bi bilo nemoguce vratiti se i izbrisati sve to, ali ne bih zelela da pokusam. Ja sam dobra, ali nemam Klagov osecaj.

- Kako je mogao da uradi sve to? Kazes da je to izmisljen novac. Mislio sam da novac ne funkcionise na taj nacin. Jednostavno ga je stvorio od vazduha?

- Takav je novac, Amer, - rece ona, a oci su joj svetlucale. Nocu je radila uz svecu, tako da mi ne smeta. To je bilo ono sto me je uvalilo u nevolju. Kucala je naslepo, a sveca joj je trebala samo da nadje softver.

I tako bih zaspao svake noci, gledajuci njeno vitko telo obasjano svetloscu svece. To me stalno podsecalo na puter koji se topi na klipu pecenog kukuruza. Zlatno svetlo na zlatnoj kozi.

Govorila je da je ruzna. Mrsava. Istina, bila je vitka. Mogao sam joj videti rebra dok je sedela savrseno ravnih ledja, uvucenog stomaka, uzdignute brade. Radila je gola, sedeci u lotos polozaju. Dugo se ne bi micala, ruku spustenih u krilu, a onda bi zauzela stav kao da ce udariti po tasterima. No, dodir joj je bio lak, gotovo necujan. Licilo je to vise na jogu nego na programiranje. Rekla je da za svoj najbolji uspeh ulazi u meditativno stanje.

Ocekivao sam koscatu uglatost, same ostre laktove i kolena. Ali nije bila takva. Potcenio sam njenu tezinu za pet kilograma, ali mi jos nije bilo jasno gde ih je smestila. Bila je meka i zaobljena, i jaka ispod toga.

Niko joj ne bi lice nazvao prekrasnim. Svega bi nekoliko ljudi reklo da je lepa. Bilo je to zbog proteza, cini mi se. One bi privukle pogled i zadrzale paznju tim ruznim neredom.

Ali, imala je predivnu kozu. Imala je oziljke. Ne toliko mnogo, koliko sam ocekivao. Verovatno su se brzo zaceljivali, i to dobro.

Mislio sam da je prekrasna.

Upravo sam zavrsio svoja nocna pregledavanja, kada mi pogled privuce sveca. Pogledao sam je i pokusao da odvratim pogled.

Svece ponekad tako deluju. Ne znam zasto. Na mirnom vazduhu, okomitog plamena, pocnu da trepte. Plamen poskoci zatim cucne, gore-dole, gore-dole, svetliji i svetliji, u pravilnom ritmu, dva ili tri drhtaja u sekundi ...

... i pokusao sam da je pozovem, hteo sam da sveca prestane da titra, ali vec nisam mogao da govorim ...

... mogao sam tesko da disem, i jos sam jednom pokusao, kolikogod sam mogao, da vrisnem, reci joj da ne brine i osetio sam mucninu kako raste ...

Okusio sam krv. Pokusao sam da udahnem i nisam osetio ni traga izbljuvku, pisaci ili izmetu. Nada mnom su bila upaljena svetla.

Liza je bila nagnuta nada mene, na rukama i nogama, lice joj je bilo blizu. Na celo mi je kapnula suza. Lezao sam ne ledjima, na sagu.

- Viktore, cujes li me?

Klimnuo sam. U ustima mi je bila kasika. Ispljunuo sam je.

- Sta se dogodilo? Hoce li ti bilo dobro?

Ponovo sam klimnuo i borio se da progovorim.

- Samo lezi. Kola hitne pomoci stizu.

- Ne. Ne treba mi.

- Stizu. Samo polako i ...

- Pomozi mi da ustanem.

- Jos ne. Jos ne mozes.

Imala je pravo. Pokusao sam da sednem i odmah pao. Neko vreme sam duboko disao. Onda je zazvonilo zvono na vratima.

Ustala je i krenula prema vratima. Uspeo sam je samo uhvatiti oko clanka. Ponovo se nagnula nad mene sirom otvorenih ociju.

- Sta je? Nesto nije u redu?

- Obuci nesto - rekoh joj. Iznenadjeno me pogledala.

- Oh, imas pravo.

Resila se hitne pomoci. Liza se dosta smirila posto je skuvala kafu i kad smo seli za kuhinjski sto. Bio je jedan sat, a ja sam se jos osecao mucno. Ipak, nije bilo tako strasno.

Otisao sam do kupatila i uzeo bocicu dilantina koju sam sakrio kad se ona uselila. Pustio sam da me vidi kako uzimam jednu tabletu.

- Zaboravio sam to da uradim danas - rekoh.

- Zato sto si ih sakrio. To je bilo glupo.

- Znam. - Verovatno je postojalo nesto drugo sto sam mogao da kazem. Nije mi bas bilo drago da vidim kako je uvredjena. Bila je uvredjena zato sto se nisam branio od njenog napada, sto mi je bilo malo pretesko nakon onog ozbiljnog napada.

- Mozes se odseliti, ako zelis - rekoh. Bas sam bio neke volje.

Bila je i ona. Nagnula se preko stola i prodrmala mi ramena. Besno me pogledala.

- Vise ne zelim slusati takvo sranje - rekla je, a ja sam klimnuo i poceo da placem.

Pustila me je. Mislim da je to bilo najbolje. Mogla mi je prici kao bebi, ali to vec sam dobro radim.

- Koliko to vec dugo traje? - napokon je pitala. - Zato si ziveo u svojoj kuci trideset godina?

Slegnuo sam ramenima. - Verovatno je i to uzrok. Kada sam se vratio, isao sam na operaciju, ali su se stvari samo pogorsale.

- U redu. Besna sam na tebe, jer mi nisi nista rekao o tome, pa nisam znala sta da ucinim. Zelim da ostanem, ali moras mi reci kako da ubuduce postupim. Onda se vise necu ljutiti.

Na tom sam mestu mogao zeznuti celu stvar. Cudim se da nisam. Kroz godine razvio sam vrlo dobre metode za tako nesto. Ali izvukao sam se kad sam video njeno lice. Stvarno je htela da ostane. Nisam znao zasto, ali to mi je bilo dovoljno.

- Kasika je bila greska - rekoh. - Ako ima vremena i ako to mozes da uradis, a da ne riskiras prste, mozes da mi strpas komad krpe. Komad carsava ili neceg slicnog. Ali nista tvrdo. - Prstom sam opipao po ustima. - Mislim da sam slomio zub.

- Tako ti i treba - rece ona. Pogledao sam je, nasmesio se i oboje smo poceli da se smejemo. Dosla je oko stola i poljubila me, a onda mi sela na kolena.

- Najveca opasnost je ugusenje. U pocetku napada svi misici se ukrute. To ne traje dugo. A onda se nasumice pocnu opustati i stezati. To je vrlo jako.

- Znam. Videla sam to i pokusala te drzati.

- Nemoj to da radis. Polozi me postrance. Budi iza mene i cuvaj se lamatajucih ruku. Ako mozes, stavi mi jastuk ispod glave. Drzi me podalje od predmeta kojima bih se mogao ozlediti. - Pogledao sam je ravno u oci. - Ovo ti naglasavam. Samo pokusaj sve ove stvari da ucinis. Ako postanem prenasilan, bolje je da stanes na stranu. Bolje za nas oboje. Ako te onesvestim, neces mi moci pomoci pocnem li se gusiti izbljuvkom.

I dalje sam je gledao u oci. Zacelo mi je citala misli, jer se lagano nasmesila.

- Zao mi je, Amer. Nisam siznula. Mislim, kapiras, to je cu fil ludo, kapiras, fura me do maksimuma, mogao si se ...

- ... ugusiti onom kasikom, znam. U redu, znam da sam bio glup. I to je otprilike to. Mogao sam se ugristi za jezik ili obraz. Ne brini o tome. Ima jos jedna stvar.

Cekala je, a ja sam se pitao koliko da joj kazem. Ne bi mogla bas puno uciniti. Ali ako umrem kraj nje, ne bih zeleo da se oseca kao da je to njena greska.

- Ponekad moram da idem u bolnicu. Ponekad jedan napad sledi drugom. Ako to potraje, necu moci disati i mozak ce mi odumreti zbog nedostatka vazduha.

- Za to treba samo pet minuta - rekla je uznemireno.

- Znam. To ce biti problem samo ako pocnam cesto da dobijam napade, zato bolje da isplaniramo stvari ako se to dogodi. Ako me ne pusti prvi napad i drugi odmah pocne, ili ako ne mozes da otkrijes da disem tri ili cetiri minuta, bolje pozovi hitnu pomoc.

- Tri ili cetiri minuta? Bi ces mrtav pre nego sto stignu.

- Ili to, ili zivot u bolnici. Ne svidjaju mi se bolnice.

Sledeceg jutra povela me svojim ferarijem. Bio sam nervozan zbog toga, pitajuci se da li ce uciniti nesto ludo. No bila je cak i prespora. Ljudi iza nje su trubili. Video sam da dugo nije vozila po preteranoj paznji koju je morala da posveti svakom pokretu.

- Nije ferari za mene, bojim se - priznala je u jednom trenutku. - Nikad ne vozim brze od osamdeset.

Otisli smo do jednog dekoratera na Beverli Hilsu, gde je kupila vrlo skupu niskovatnu duguljastu svetiljku.

Te noci mi je bilo tesko da zaspim. Pretpostavljam da sam se bojao novog napada, iako ga Lizina nova svetiljka ne bi mogla izazvati.

Smesno je sa tim napadima. Kad sam poceo da ih dobijam, svi su ih zvali naletima. I tada su polako to postali napadi, sve dok nalet nije postao ruzna rec.

Mislim da je znak starenja kad ti se jezik pocne menjati.

Pojavile su se hrpe novih reci. Veliki broj je bio za stvari koje cak nisu ni postojale kada sam ja odrastao. Kao softver. Za to sam uvek video pred sobom mlitavi kljuc.

- Sta te je privuklo kompjuterima, Lizo? - pitao sam je.

Nije se pomakla. Kada je sedela pred kompjuterom, koncentracija joj je bila strahovita. Okrenuo sam se na ledja i pokusao da zaspim.

- To je moc, Amer. - Otvorio sam oci. Okrenula se licem prema meni.

- Jesi li sve to pokupila kada si dosla u Ameriku?

- Prosla sam pre pocetnicki kurs. Nisam ti pricala o svom Kapetanu, zar ne?

- Mislim da nisi.

- Bio je cudan, to mi je bilo jasno. Imala sam oko cetrnaest godina. On je bio Amerikanac i zainteresovao se za mene. Nasao mi je lep stan u Sajgonu. I poslao me u skolu.

Proucavala me je ocekujuci reakciju. Nije ju docekala.

- Zacelo je bio pedofil i imao homoseksualne sklonosti, jer sam izgledala kao mrsavi deckic.

Ponovo je cekala. Ovaj put se nasmesila.

- Bio je dobar prema meni. NaucIla sam dobro da citam. A od toga, dalje, sve je moguce.

- Nisam te pitao za tvog Kapetana. Pitao sam te zasto su te privukli kompjuteri.

- Tacno. To si pitao.

- Je li nacin zaradjivanja za zivot?

- Tako je pocelo. To je buducnost, Viktore.

- To sam vec puno puta procitao.

- To je istina. To je vec ovde. To je moc, ako znas kako da je koristis. Video si sta je Klag mogao. Mozes time da stvoris novac. Ne mislim da zaradis, mislim stvoris, kao da imas stamparsku presu. Secas li se da je Osborn spomenuo da Klagova kuca ne postoji? Jesi li razmislio o tome sta to znaci?

- Da ju je izbrisao iz banke podataka.

- To je bio prvi korak. Ali ta parcela postoji u oblasnim zemljisnim knjigama, ne mislis li tako? Mislim, u ovoj zemlji papir nije potpuno odbacen.

- Znaci, tamo imaju zabelezeno u knjizi.

- Ne. Stranica je istrgnuta iz knjige.

- Ne shvatam. Klag nikad nije izlazio iz kuce.

- Najstariji nacin na svetu, prijatelju. Klag je pregledao dokumenta losandjeleske policije dok nije nasao momka, po imenu Sami. Posao mu je cek na hiljadu dolara zajedno s pismom u kojem je pisolo da moze da zaradi dvostruko ako ode u Gradski katastar i nesto ucini. Sami nije zagrizao udicu, kao ni MekGi, ni Moli Unger. Ali je mali Bili Feps zagrizao i dobio je cek, bas kao sto je stajalo u pismu, a on i Klag su razvili divan poslovni odnos tokom mnogo godina. Sad mali Bili vozi novi kadilak i nema blage veze ko je Klag bio ili gde je ziveo. Klagu nije bilo vazno koliko je trosio. Izvlacio je novac iz sesira.

Malo sam razmisio o tome. Pretpostavljam da je istina da s dovoljno novca mozete uciniti gotovo sve, a Klag je posedovao sav novac sveta.

- Jesi li rekla Osbornu o malom Biliju?

- Izbrisala sam taj disk, bas kao sto sam izbrisala i tvojih sedamstotina hiljada. Nikad ne znas kad ce ti zatrebati neko poput malog Bilija.

- Zar se ne bojis da ces upasti u neprilike zbog toga?

- Zivot je rizik, Viktore. Najbolje stvari ostavljam za sebe. Ne zato sto zelim da ih upotrebim, nego zato sto bih se osecala kao budala kad bi mi gadno zatrebale, a ja ne bih imala.

Nakosila je glavu i stisnula oci, tako da su skoro nestale.

- Reci mi nesto, Amer. Klag te je izabrao od svih suseda, zato jer si trideset godina bio dobri "izvidjac". Kako te pogadja ovo sto radim?

- Veselo si amoralna, tip koji prezivljava, a u osnovi si postena. I zalim svakog ko ti stane na put.

Nacerila se, proteglila i ustala.

- Veselo amoralna. To mi se svidja. - Sela je kraj mene, napravivsi veliko udubljenje u krevetu. - Hoces li ponovo da budes amoralan?

- Jos samo malo - pocela je da mi masira grudi. - Znaci, prihvatila si se kompjutera, jer su oni talas buducnosti. Ne brines li nekad zbog njih ... ne znam, verovatno to zvuci konzervativno ... mislis li da ce oni nadvladati?

- Svi to misle dok ih ne pocnu da upotrebljavaju - rece ona. - Moras shvatiti koliko su glupi. Bez programa nista ne vrede. A ono sto verujem je da ce nadvladati ljudi koji gospodare kompjuterima. To su vec i ucinili. Zato ih i proucavam.

- Mislim da nisam to hteo da kazem. Verovatno ne umem pravilno da se izrazim.

Namrstila se. - Klag je bio na tragu neceg. Prisluskivao je laboratorije za istrazivanje vestacke inteligencije i citao dosta o istrazivanjima u neurologiji. Mislim da je pokusao da nadje zajednicku nit.

- Izmedju ljudskog mozga i kompjutera?

- Ne bas. Mislio je na kompjutere i neurone. Stanice u mozgu - pokazala je na svoj kompjuter. - Ova stvar, ili bilo koji drugi kompjuter, udaljena je od ljudskog mozga nekoliko svetlosnih godina. Ne moze da uopstava, zakljucuje, kategorizira ili izmislja. Uz dobro programiranje, moze se nekome uciniti kao da radi neke od tih stvari, ali to je samo privid.

Postoji stara spekulacija o tome sta bi se dogodilo kada bi napokon napravili kompjuter koji bi imao toliko tranzistora koliko i ljudski mozak neurona. Da li bi posedovao samosvest. Mislim da je to glupost. Tranzistor nije neuron, a kvantilion tranzistora nije nista bolji od desetak tranzistora.

I zato je Klag - koji je izgleda mislio slicno - poceo da trazi moguce slicnosti izmedju neurona i 8-bitnog kompjutera. Zato je u kuci imao sve one kompjutere namenjene sirokoj potrosnji, sve one 'Trash-80', 'Atari'-je, i 'TI'-je, 'Sinclair'-e. On je navikao na mnogo jace instrumente. Kucne kompjutere je prozdirao za dorucak.

- I sta je otkrio?

- Izgleda nista. Jedna 8-bitna jedinica kompleksinija je od neurona, i nijedan kompjuter ne moze se uporedjivati s organskim mozgom. Ali vidis, tu reci postaju netacne. Rekla sam da je jedan 'Atari' kompleksniji od neurona, ali tesko ih je stvarno uporediti. To je kao da uporedjujes pravac s udaljenoscu ili boju s masom. Jedinice su razlicite. Postoji samo jedna slicnost.

- A to je?

- Veze. Ponavljam, i to je razlicito, ali je koncept povezanosti isti. Neuron je povezan s gomilom drugih neurona. Njih ima na milijarde i nacin na koji poruke pulsiraju kroz njih odredjuje sta smo i sta mislimo i cega se secamo. A s ovim kompjuterom mogu se povezati s milioni drugih. to je vece od ljudskog mozga, jer sadrzi vise informacija nego sto bi celo covecanstvo moglo obraditi kroz milion godina. Sistem se proteze do 'Pionira 10' iza Plutonove orbite u svaku sobu koja ima telefon. S ovim kompjuterom mozes dobiti tone podataka koji su prikupljeni, ali niko nije imao vremena da ih prouci.

To je ono sto je zanimalo Klaga. Stara ideja o 'kriticnoj masi', kompjuter koji postaje svesta, ali s novog aspekta. Mozda to nije velicina kompjutera, vec broj kompjutera. Pre ih je bilo na hiljade. Sad ih ima na milione. Stavljaju ih u automobile. U rucne satove. Ima ih nekoliko u svakom domu, od jednostavnog automata na mikrotalasnoj pecnici, do video igre ili kucnog terminala. Klag je pokusao da sazna da li se kriticna masa moze postici na taj nacin.

- I sta je mislio?

- Ne znam. Tek je poceo - pogledala me je. - Ali znas sta Amer? Mislim da si postigao kriticnu masu dok nisam gledala.

- Mislim da imas pravo. - Posegnuo sam za njom.

Liza je volela da se mazi. Ja u pocetku nisam, posto sam pedeset godina prespavao sam. Ali vrlo brzo mi se to dopalo.

To smo upravo i radili kada smo se ponovo vratili temi o kojoj smo pre razgovarali. Lezali smo zagrljeni i razgovarali o svemu i svacemu. Jos niko nije spomenuo ljubav, ali sam znao da je volim. Nisam znao sta da uradim u vezi s tim, ali vec cu se neceg setiti.

- Kriticna masa - rekoh. Nosom mi je trljala vrat i zevnula.

- Sta s njom?

- Kakva bi bila? Mislim da bi to bila i te kako golema inteligencija. Tako brza, tako sveznajuca. Bozija.

- Mozda.

- Ne bi li ... upravljala nasim zivotima? Verovatno postavljam ista pitanja kao i na pocetku? Da li bi nadvladala?

Dugo je o tome razmisljala.

- Pitam se nad cime bi imala nadvladati. Mislim, da li bi uopste marila za to? Kako bismo mogli otkriti koji bi bili njeni stavovi? Da li bi zelela da je obozavamo, na primer. Sumnjam. Da li bi zelela da 'racionalizuje celokupno ljudsko ponasanje, da ukloni sva osecanja', kako su sigurno govorili kompjuteri u naucno-fantasitcnim filmovima iz pedeseth godina nekoj uplasenoj lepotici.

Mozes koristiti rec kao sto je svest, ali sta to znaci? I ameba je sigurno svesna. Verovatno i biljke. Mozda neki nivo svesti postoji i u neuronu. Mozda cak i u cipu integrisanog kola. Ne znam ni sta je nasa vlastita svest. Nikad nismo uspeli da je osvetlimo ili seciramo, otkrijemo odakle dolazi ili kuda odlazi kad umremo. Pripisivati ljudske vrednosti toj hipotetskoj kompjuterskoj svesti, bilo bi prilicno glupo. Ali ne vidim kako bi uopste mogla interaktivno delovati sa ljudskom svescu. Mozda nas cak ne bi ni zapazila, kao sto ni mi ne primecujemo celije u nasem telu, ili neutrine sto prolaze kroz nas, ili vibracije atoma u vzduhu oko nas.

Morala je da mi objasni sta je to neutrin. Nesto sto sam joj uvek mogao da omogucim je bila neobrazovana publika. Posle toga sam zaboravio na nas mitski hiperkompjuter.

- Sta je s tvojim Kapetanom? - pitao sam je mnogo kasnije.

- Hoces li stvarno da znas, Amer? - promrmljala je pospano.

- Ne bojim se da saznam.

Sela je i potrazila cigarete. S vremenom sam otkrio da ih ponekad pusi u trenucima napetosti. Rekla mi je da pusi nakon vodjenja ljubavi, ali taj prvi put bilo je i jedini put. Upaljac je zasvetlio u mraku. Cuo sam kako je izdahnula.

- Zapravo, moj Major. Kasnije je dobio cin. Zelis li da znas njegovo ime?

- Lizo, ne zelim da znam nista o tome, ako ne zelis da mi pricas. Ali ako mi ispricas, zelim da znam da li je bio uz tebe.

- Nismo se vencali, ako na to mislis. Kada je saznao da odlazi, rekao je da cemo se vencati, ali sam ga odgovorila od toga. Mozda je to bila najplemenitija stvar koju sam ucinila, a mozda i najgluplja.

Ne izgledam slucajno kao Japanka. Moju je baku 1942. silovao japanski okupacioni vojnik. Ona je bila Kineskinja, i zivela je u Hanoju. Tamo se rodila moja majka. Otisle su na jug posle Dien Bien Phua. Baka mi je umrla. Majci je bilo tesko. Biti Kinez je dosta tesko, ali biti pola Kineskinja, a pola Japanka bilo je jos gore. Otac mi je bio pola Francuz, pola Anamit. Jos jedna losa kombinacija. Nikad ga nisam upoznala. Ja sam neka vrsta istorije Vijetnama.

Kraj njene cigarete ponovo je zasvetlio.

- Lice mi je na jednog deda, stas na drugog. Sise od 'Gudjira'. Sve sto sam propustila je samo nekoliko americkih gena, ali radila sam na tome za moju decu.

Kada je padao Sajgon, pokusala sam da dodjem do americke ambasade. Nisam uspela. Ostatak znas, sve dok nisam dosla do Tajlanda i dok konacno nisam uspela da Amerikanci obrate paznju na mene, a tada sam saznala da me moj Major jos trazi. Omogucio mi je da dodjem ovde i stigla sam na vreme da ga gledam kako umire od raka. Bila sam sa njim dva meseca, celo vreme u bolnici.

- Boze, - pomislio sam nesto strasno. - To nije valjda od rata, zar ne? Mislim, prica o tvom zivotu ...

- ... je prica o silovanju Azije. Ne, Viktore. Nije to bio rat, bar ne taj. Ali on je bio jedan od onih momaka koji gledaju eksplozije atomskih bombi izbliza negde u Nevadi. Bio je previse vojnicki tip da bi se zalio na to, ali mislim da je znao sta ga je ubilo.

- Jesi li ga volela?

- Sta hoces da ti kazem? On me je izvukao iz pakla.

Cigareta je ponovo zasvetlela i onda ju je ugasila.

- Ne - rece - nisam ga volela. Znao je to. Nikad nikog nisam volela. Bio mi je vrlo drag, za mene vrlo poseban. Za njega bih ucinila gotovo sve. Bio mi je kao otac. - Osetio sam da me posmatra u tami. - Neces da me pitas koliko je imao godina?

- Pedesetak - rekoh.

- Tacno. Mogu li ja tebe nesto da pitam?

- Pretpostavljam da je na tebe red.

- Koliko si devojaka imao otkad si se vratio iz Koreje?

Podigao sam ruku i pretvarao se da brojim prste.

- Jednu - rekoh napokon.

- Koliko si ih imao pre nego sto sto si otisao iz Koreje?

- Jednu. Prekinuli smo pre nego sto sam otisao u ret.

- Koliko u Koreji?

- Devet. Sve u veselom malom kupleraju Madam Park u Pusanu.

- Znaci, vodio si ljubav s jednom belkinjom i devet Azijkinja. Kladim se da nijedna nije bila visoka kao ja.

- Korejske devojke imaju deblje obraze, ali imaju iste oci kao ti.

Ponovo me nosom protrljala po vratu, duboko udahnula i izdahnula.

- Bas smo vraski par, zar ne?

Zagrlio sam je i osetio njen vruc dah na grudima. Pitao sam se kako sam uopste mogao da zivim tako dugo bez jednostavnog cuda kao sto je ovo.

- Da. Mislim da jesmo.

Osborn je ponovo naisao otprilike posle nedelju dana. Izgledao je potisteno. Bez mnogo zanimanja je slusao stvari za koje je Liza odlucila da mu isprica. Uzeo je papire koje mu je Liza dala i obecao je da ce ih predati odeljenjima koje se bave tim stvarima. Ali nije ustao i otisao.

- Mislim da moram da vam kazem, Apfele - napokon je rekao. - Slucaj Gevin je zatvoren.

Morao sam neko vreme da razmisljam, dok se nisam setio da je pravo Klagovo ime Gevin.

- Patolog je to odavno proglasio samoubistvom. Uspeo sam da slucaj drzim otvorenim samo na temelju svojih sumnji - klimnuo je ka Lizi. - I na temelju onog sto je ona rekla o samoubilackoj poruci. Ali jednostavno nisam imao dokaza.

- Verovatno se to desilo brzo - rece Liza. - Neko ga je ulovio i sledio ga natrag; - to je moguce. Klag je vec dugo bio srecan - i uklonio ga istog dana.

- Vi ne mislite da je to bilo samoubistvo? - pitao sam Osborna.

- Ne. Ali kogod da je to ucinio, slobodan je, osim ako se nesto novo ne pojavi.

- Javicu vam ako bude neceg - rece Liza.

- Ima jos nesto - rece Osborn. - Vise vam ne mogu dati dozvolu da ovde radite. Oblasne vlasti su preuzele ovu kucu i stvari u njoj.

- Ne brinite o tome - rece Liza tiho.

Zavladala je nakratko tisina, dok se ona nagnula da uzme cigaretu iz kutije na stolicu. Zapalila je, udahnula i stala kraj mene, gledajuci Osborna svojim najtajanstvenijim pogledom. Uzdahnuo je.

- Ne bih voleo da igram sa vama poker, damo - rece. - Sta mislite pod tim 'Ne brinite o tome'?

- Kupila sam kucu pre cetiri dana. I njen sadrzaj. Ako se pojavi ista sto bi vam pomoglo da ponovo otvorite istragu o ubistvu, javicu vam.

Osborn je bio previse porazen da bio bio ljut. Neko vreme ju je mirno posmatrao.

- Voleo da bih da znam kako ste to izveli?

- Nista ilegalno. Slobodno proverite. Platila sam u gotovini. Kuca se pojavila na prodaji. Ja sam ponudila dobru cenu.

- Kako bi vam bilo ako bih odredio svoje najbolje ljude da ispitaju tu transakciju? Mozda pronadju neki cudan novac? Mozda je nesto falsifikovano. A ako pustim da FBI pogleda sve to?

Hladno ga je pogledala.

- Samo izvolite. Iskreno receno, detektive Osborn, mogla sam da ukradem ovu kucu, Grifit Park i Harbor Frivej mislim da me ne bi ulovili.

- I gde sam onda ja u ovom slucaju?

- Onde gde jeste. Sa zatvorenim slucajem i mojim obecanjem.

- Ne svidja mi se sto imate tu opremu, ako se s njom moze uciniti ono sto ste rekli da moze.

- Nisam ni ocekivala da ce vam se to dopasti. Ali to nije vase podrucje, zar ne? Oblasne vlasti su na neko vreme konfiskovale kucu. Nisu znali sta su dobili, pa su je ostavili.

- Mozda bih mogao potegnuti falsifikovanje i zapleniti vas softver. U njemu ima krivicnih dokaza.

- Mozete da pokusate - slozila se ona.

Neko su vreme zurili jedno u drugo. Liza je pobedila. Osborn je protrljao oci i klimnuo. Zatim je stao na noge i krenuo prema vratima.

Liza je ugasila cigaretu. Slusali smo ga kako odlazi niz ulicu.

- Iznenadjen sam sto se tako lako predao - rekoh. - Da li se stvarno predao? Mislis li da ce krenuti u akciju?

- Ne verujem. Zna kakvi su izgledi.

- Reci meni kakvi su.

- Kao prvo, to nije njegovo podrucje i on to zna.

- Zasto si kupila kucu?

- Trebalo bi da pitas kako.