- Mislite li da je to bilo samoubistvo?

- Pa, cini mi se da sam to pomislio. - Cekao sam njegov komentar, ali nije rekao nista. - Mislite li i vi tako?

Uzdahnuo je. - Nema nikakve poruke.

- Ne ostavljaju uvek poruke - istaknu Hal.

- Ne, ali ostavljaju ih dovoljno cesto da me nos svrbi kad ih ne ostave. - Slegne ramenima. - Verovatno nista od toga.

- Onaj poziv - rekoh. - mozda je to poruka samoubice.

Osborn klimnu glavom. - Jeste li jos nesto zapazili?

Prisao sam stolu i pogledao tastaturu. Proizvod "Texas instruments", model TI-99/4A. Na desnoj strani bila je velika krvava mrlja, gde mu je bila glava.

- Samo to da je sedeo pred ovom napravom. - Dodirnuo sam taster i monitor iza tastature se ispuni slovima. Brzo sam povukao ruku i zabuljio se u poruku na ekranu.



       NAZIV PROGRAMA : ZBOGOM STVARNI SVETE
       DATUM: 20.08.
       SADRZAJ: POSLEDNJA ZELJA I TESTAMENT; RAZNO
       PROGRAMER: "CHARLES KLUGE"

       PRITISNI "ENTER"

Crni kvadrat na kraju se palio i gasio. Posle sam saznao da se zove kursor.

Svi su se okupili. Hal, strucnjak za kompjutere, tumacio je kako se veliki broj kompjutera iskljuci nakon deset minuta neaktivnosti, da se reci ne bi utisnule na televizijski ekran. Ovaj je bio zelen dok ga nisam dodirnuo, a zatim su se pojavila crna slova na plavoj pozadini.

- Da li su trazeni otisci na ovoj tastaturi? -upita Osborn. Niko nije znao, pa je Osborn uzeo olovku i s gumicom na vrhu pritisnuo "ENTER".

Ekran se ocistio, za trenutak je ostao plav, a zatim se ispunio malim ovalnim oblicima, koji su se pojavljivali na vrhu ekrana i padali poput kise. Bilo ih je na stotine razlicitih boja.

- To su tablete - rekao je jedan od pajkana zacudjeno. - Gledajte, ono su sigurno qualudi. Evo i nembutala. - Ostali zace prepoznali su i druge vrste. Opazio sam jasnu crvenu crtu po sredini bijele kapsule koja je sigurno bila dilantin. Uzimao sam ih svaki dan vec godinama.

Napokon su tablete prestale padati i prokleta stvar nam je zasvirala "Blize tebi, Boze moj" u trodelnoj harmoniji.

Nekoliko se ljudi nasmejalo. Mislim da to nikome od nas nije bilo smesno - bilo je potpuno sablasno slusati tu jezovito grobnu muziku - ali zvucala je kao da je komponovana za zvizdaljku, okarinu i cesalj. Sta drugo nego smejati se?

Dok je muzika svirala, mali lik sastavljen u potpunosti od kvadratica, usao je s leve strane ekrana i isprekidanim, grcevitim pokretima krenuo prema sredini. Licio je na jednu od onih slicica coveka u video-igrama, ali nije bio tako detaljno prikazan. Trebalo je upotrebiti mastu da poverujete da je to covek.

Drugi oblik pojavi se na sredini ekrana. "Coveculjak" stade ispred njega. Presavio se i ispod njega se pojavi nesto nalik na stolicu.

- Sta je to?

- Kompjuter, zar ne?

Mora da je to bio kompjuter, jer je coveculjak ispruzio ruke koje su poskakivale kao da Liberas svira klavir. Kucao je. Iznad njega se pojave reci.



    NEGDE NA PUTU SAM  NESTO PROPUSTIO. SEDIM OVDE DANJU I NOCU.
    PAUK U SREDISTU KOAKSIJALNE MREZE. GOSPODAR NAD SVIM ... I
    TO NIJE DOVOLJNO. MORA BITI I VISE OD TOGA.

    UPISITE SVOJE IME OVDE  ----- ENTER

-Isuse Kriste - rece. Ne mogu da verujem. Interaktivna samoubilacka poruka.

- Da vidimo i ostatak.

Bio sam najblizi tastaturi; nagnuo sam se i otkucao moje ime. Ali kada sam pogledao to sto sam otkucao, pisalo je VICT9R.

- Kako tumacite ovo? - upitao sam.

- Samo upisi - rece Osborn. I preko mog ramena, pritisnu ENTER.



    IMAS LI IKAD TAJ OSECAJ, VIKT9RE? RADIS CEO ZIVOT DA BI BIO
    NAJBOLJI U ONOME STO RADIS, I JEDNOG SE DANA PROBUDIS,
    PITAJUCI SE ZASTO TO RADIS? TO SE DOGODILO MENI.

    ZELIS LI SAZNATI VISE, VIKT9RE? Y/N

Od tog mesta poruka je bila prilicno nejasna. Izgledalo je da je Klag svestan toga, jer se stalno izvinjavao, a na kraju svakog odlomka, nalazila se mogucnost Y/N.

Stalno sam sklanjao pogled sa ekrana na tastaturu, secajuci se presavijenog Klaga. Zamislio sam ga samog kako pise poruku.

Napisao je da je klonuo duhom. Osecao je da vise ne moze. Uzimao je tablete (na tom mestu su jos padale niz ekran) i da nema vise cilja. Ucinio je sve sto je zeleo da ucini. Nismo razumeli sta je time mislio. Napisao je da vise ne postoji. Mislili smo da je to govorna figura.



    JESI LI PAJKAN, VICT9RE? AKO NISI, PAJKAN CE UBRZO BITI OVDE.
    I ZATO TEBI ILI PAJAKANU: NISAM PRODAVAO NARKOTIKE. LEKOVE
    U SVOJOJ SPAVACOJ SOBI UPOTREBLJAVAO SAM SAMO JA; UPOTEBLJAVAO
    SAM IH MNOGO. A SADA MI VISE NECE TREBATI.

    PRITISNI ENTER

Osborn je uradio tako i stampac na drugom kraju sobe poceo je da lupa. Dobro nas je prestravio. Gledao sam glavu kako ide napred-natrag i stampa u oba smera, kada je Hal pokazao rukom ka ekranu i viknuo:

- Gledajte! Gledajte ovo!

Kompjuterski iscrtan covek ponovo je stajao. Licem prema nama. U ruci je drzao nesto nalik na pistolj i uperio ga u glavu.

- Nemoj! - viknu Hal.

Coveculjak nije poslusao. Zacuo se prigusen zvuk nalik na pucanj iz pistolja i coveculjak pade na ledja. Na ekranu se pojavi crvena crta. Zelena pozadina promenila se u plavu, stampac ucuta i nije ostalo nista sem malo crnog tela, palog, i rec **GOTOVO ** na dnu ekrana.

Duboko sam udahnuo i pogledao Osborna. Bilo bi malo reci da je izgledao nesrecan.

- Sta je s tim tabletama u dnevnoj sobi? - rece.

Gledali smo Osborna kako izvlaci fioke iz ormarica kraj kreveta. Nista nije nasao. Pogledao je pod krevet i u orman. Kao i sve ostale sobe u kuci, i ova je bila puna kompjutera. U zidovima su bile probusene rupe za debele snopove kablova.

Stajao sam pored velike okrugle kartonske kutije, jedne od nekoliko u sobi. U takve se kutije stavljaju stvari prilikom selidbe. Poklopac je bio podignut, pa sam ga skinuo. Ucinilo mi se da bi bilo bolje da to nisam ucinio.

- Osborne - rekoh. - Bolje pogledajte ovo.

U kutiji je bila plasticna vreca za smece. I bila je do dve trecine puna qualuda.

Skinuli smo poklopce sa ostalih kutija. Nasli smo kutije amfetamina, nembutala, valiuma i drugih stvari.

Otkricem narkotina na scenu se vratilo jos policajaca. S njima su stigle i televizijske ekipe.

U svoj toj aktivnosti, niko se nije zanimao za mene, pa sam se odsunjao kuci i zakljucao vrata. Povremeno sam provirivao kroz zavese. Video sam novinare kako interjuisu susede. Bio je onde i Hal, i izgledalo je kao da de dobro zabavlja. Dvaput su novinari zakucali na moja vrata, ali ja se nisam javljao. Nakraju su otisli.

Natocio sam vruce vode u kadu i namakao se sat vremena. Onda sam ukljucio grejanje na najjace i otisao u krevet pod pokrivace.

Drhtao sam celu noc.

Osborn je navratio sledeceg jutra oko devet. Pustio sam ga unutra. S njim je usao Hal koji je delovao vrlo potisteno. Shvatio sam da su bili na nogama cele nosi. Natocio sam im kafu.

- Prvo procitajte ovo - rece Osborn i pruzi mi list kompjuterski ispisan. Razmotao sam ga, izvadio naocare i poceo citati.

Stvar je bila ctampana onim groznim tackastim kompjuterskim slovima. Moj je obicaj da takvo djubre neprocitano bacim u kamin, ali ovaj put to nisam ucinio.

Bio je to Klagov testament. Na sudu ce se dobro pozabaviti njome.

Ponovo je izjavio da ne postoji i da zato nema rodjaka. Odlucio je zato svu svoju imovinu ostaviti nekom ko to zasluzuje.

Ali ko to zasluzuje? Klag nije bio siguran. Svakako ne Perkinsonovi, cetiri kuce dalje niz ulicu. Bili su mucitelji dece. Naveo je sudske zapisnike iz Bafala i Majamija i lokalni postupak u toku.

Gospodja Radnor i gospodja Polonski, koje su zivele jedna ispred druge, pet kuca niz ulicu, bile su tracerke.

Najstariji sin Andersonovih je kradljivac automobila.

Marian Flores je varala na testu iz matematike u srednjoj skoli.

U blizini je stanovao tip koji je varao gradsku upravu u vezi sa izgradnjom auto-puta. U susedstvu je bila i zena koja se ljubakala sa trgovackim putnikom i istovremeno imala veze sa jos dva muskarca, a nijedan joj nije bio muz. Bio je tu i tinejdzer cija je cura zatrudnela; tada ju je ostavio i time se hvalio svojim drugovima.

U okolini je bilo, ni manje ni vise, nego devetnaest parova koji nisu prijavili prilhode, ili koji su ih lazno prijavili poreznicima.

Klagov sused kaze imao je psa koji laje celu noc. Da, o psu je tacno. I meni cesto nije dao da zaspim. Ali sve ostalo je bilo ludo! Kao prvo, otkud tipu s desetak kilograma narkotika pravo da tako ostro osudjuje svoje susede. Mislim, mucitelji dece su jedno, ali da li je pravedno blatiti celu porodicu zato sto im je najstariji sin bio kradljivac automobila? Kao drugo ... otkud je on znao sve to?

Bilo je jos toga. Konkretno, cetiri neverna muza. Jedan od njih bio je i Harold "Hal" Lanier, koji je vec tri godine vidjao zensku koja se zvala Toni Dzons, koleginicu iz policije. Radila je na obradi podataka. Terala ga je da se razvede; on je cekao "pravi trenutak" da kaze zeni.

Pogledao sam Hala. Njegovo crveno lice je bilo priznanje koje sam cekao.

Onda me pogodilo. Sta je Klag otkrio o meni?

Spustio sam pogled niz list, trazeci svoje ime. Nasao sam ga u podlednjim delu.

"... vec trideset godina gospodin Apfel placa za gresku koju nije napravio. Ne tvrdim da je svetac, ali zbog nedostatka cinjenica - ako ni zbog cega drugog - ostavljam sva prava na svoju imovinu i koriscenje njime Viktoru Apfelu."

Pogledao sam Osborna, a njegove su me umorne oci posmatrale.

- Ali ja to ne zelim!

- Mislite li da je to nagrada koju je spomenuo u telefonskom pozivu?

- Sigurno je to - rekoh. - Sta bi drugo moglo biti?

Osborn uzdahnu i ponovo se zavali u stolicu. - Bar vam nije ostavio narkotike. Jos tvrdite da ga niste poznavali?

- Optuzujete li me za nesto?

Rasirio je ruke. - Gospodine Apfel, samo pitam. U samoubistva ne mozete biti sto posto sigurni. Mozda je to bilo ubistvo. Ako je bilo, onda i sami shvatate da ste jedini za koga znam da time nesto dobija.

- Za mene je on bio stranac.

Klimnuo je glavom, kuckajuci po svojoj kopiji kompjuterskog ispisa. Ja sam pogledao svoju, zeleci da nestane.

- Koja je to ... greska koju niste napravili?

Bojao sam se da ce to biti sledece pitanje.

- Bio sam ratni zarobljenik u Severnoj Koreji - rekoh.

Osborn se malo zamisli nad tim.

- Isprali su vam mozak?

- Jesu. - Udario sam po naslonu stolice i odjednom sam morao da ustanem i pocnem da setam. U sobi je bilo sve hladnije. - Ne. Nisu... Bilo je dosta zbrke oko te reci. Da li su mi "isprali mozak"? Da. Da li su uspeli? Jesam li priznao svoje zlocine i optuzio vladu SAD? Nisam.

Jos jednom sam osetio kako me ispituju te prividno umorne oci.

- Izgleda kao da vam to ... jos uvek mnogo znaci.

- Tako nesto se ne zaboravlja.

- Hocete li jos nesto reci o tome?

- Bilo je to tako ... ne. Nemam vise sta da kazem. Ni vama, ni ikom drugom.

- Moracu vam postaviti jos pitanja u vezi sa Klagovom smrcu.

- Mislim da cu pozvati svog advokata. - Boze. Nisam znao sta da pocnem.

Osborn samo ponovo klimnu. Ustade i krenu prema vratima.

- Bio sam spreman da to proglasim samoubistvom - rece. - Jedina stvar koja mi je smetala bila je ta sto nije bilo poruke. Sad imamo i poruku - pokazao je u pravcu Klagove kuce i poceo se ljutiti.

- Taj tip nije samo napisao, nego je i uprogramirao jebenu poruku u svoj kompjuter, zajedno sa posebnim efektima iz "Pakmana".

Znam da ljudi cine ludosti. Video sam ih dosta. Ali kada sam cuo da kompjuter svira himnu, znao sam da je u pitanju ubistvo. Iskreno receno, gospodine Apfel, ne mislim da ste ga vi ubili. Na ovom listu ima dva tuceta motiva za ubistvo. Mozda je ucenjivao lljude u susedstvu. Mozda je tako i kupio sve te uredjaje. A ljudi s tolikom kolicinom narkotika obicno umiru nasilnom smrcu. Na ovom cu dosta raditi i resicu taj slucaj. - Promrmljao je nesto o tome da ne napustam grad i da cemo se jos videtai, a onda je otisao.

- Vik - rece Hal. Pogledao sam ga.

- U vezi sa ovim tekstom - rece napokon. - Bio bih zahvalan... no, rekli su da je to poverljiva stvar. Znas na sta mislim.- Imao je pogled kao tuzni jazavicar. To nisam pre zapazio.

- Hal, samo idi kuci, ne moras ni o cemu da brines.

Klimnuo je glavom i odbrzao prema vratima.

- Mislim da se o ovome nece saznati - rece.

Naravno da se sve saznalo.

Saznalo bi se i bez pisama, koja su pocela stizati nekoliko dana nakon Klagove smrti; sva su imala postanski zig Trentona, drzava Nju Dzersi, a sva su bila kompjuterski ispisana, koji niko nije mogao pronaci. U pismima su se iznosili detalji koje je Klag naveo u testamentu.

To onda nisam znao. Nakon Halovog odlaska proveo sam dan lezeci u krevetu pod elektricnim pokrivacem. Nisam mogao da ugrejem stopala. Ustajao sam jedino da se kupam u kadi ili da napravim sendvic.

Novinari su kucali na vrata, ali se nisam javljao. Drugog dana sam telefonirao advokatu za krivicne slucajeve - Martinu Abramsu - prvom koga sam nasao u imeniku - i angazovao ga. Rekao mi je da ce me verovatno pozvati u policijsku stanicu radi saslusanja. Rekao sam mu da necu ici, progutao dva dilantina i otrcao u krevet.

Nekoliko puta sam cuo sirene u susedstvu. cuo sam i jednu zucnu svadju na ulici. Odupro sam se iskusenju da pogledam. Priznajem, bio sam radoznao, ali znate sta se dogadja ako gurate nos gde ne treba.

Cekao sam da se Osborn vrati, ali njega nije bilo. Dani su se produzavali u nedelje. Za to vreme dogodile su se samo dve zanimljive stvari.

Prvo se culo kucanje na vratima. Bilo je to dva dana nakon Klagove smrti. Provirio sam iza zavese i ugledao srebrni ferari parkiran na ulici. Nisam mogao da vidim ko je na trmu, pa sam pitao.

- Zovem se Liza Fu - rece. - Pozvali ste me.

- Ne secam se.

- Da li je ovo kuca Carlsa Klaga?

- To je iduca kuca.

- Oh. Oprostite.

Odlucio sam da je upozorim da je Klag mrtav, pa sam otvorio vrata. Okrenula se i nasmesila. Zaslepila me je.

Cime poceti opis Lize Fu? Secate li se novinskih stipova u nastavcima u kojim su se pojavljivali Hirohito i Tojo, kad su u "Tajmsu" koristili rec "Japanezer" bez ustezanja? Mali tipovi sa glavama kao fudbalske lopte, usi kao drske lonca, naocare sa debelim staklima, dva velika zecija sekutica i tanki brcici...

Izuzev brcica, bila je slika i prilika Tojoa iz stripa. Imala je takve naocare, usi i zube. Na zubima i zicanu protezu, tako da su izgledali kao dirke klavira povezane bodljikavom zicom. Nije bila visa od metar i pedeset i nije imala vise od pedeset i pet kilograma. Rekao bih pedeset, ali dodajte pet kilograma na grudi koje su izgledale neverovatno velike na njenom mrsavom telu, tako da sam od poruke na majici procitao sam "POCK ZIV". Tek kada se okrenula sa strane, video sam slova S i I na pocetku i na kraju.

Ispruzila je tanku ruku.

- Mislim da cu vam neko vreme biti komsinica - rece. - Bar dok se ne ocisti ono zmajevo gnezdo. - Ako je i imala naglasak, bio je iz San Fernanda.

- Bas fino.

- Jeste li ga poznavali? Mislim, Klaga. Tako se bar zvao.

- Mislite da mu to nije bilo pravo ime?

- Sumnjam. Klag na nemackom znaci pametan. To je i izraz iz hakerskog slenga za lukavog tipa. A on je bio stvarno lukava lopuza. Definitivno je imao brazde u mokroj masi. - Kucnula se znacajno po slepoocnici. - Virusi, fantomi i demoni stalno iskacu ako se ista pokusa ukljuciti, softver trune, a hamperi bitova cure na pod...

Brbljala je jos neko vreme u tom stilu. Zvucalo je kao svahili.

- Rekli ste da su u njegovim kompjuterima demoni?

- Tacno.

- Onda im treba egzorcist.

Palcem je pokazala na svoje grudi i pokazala jos pola hektara zuba.

- To sam ja. Slusajte, moram da idem. Navratite koji put.

Drugi zanimljivi dogadjaj nedelje desio se iduceg dana. Stigao je izvestaj iz banke. Bile su tri uplate na racunu. Prva je bila redovna uplata od Udruzenja ratnih veterana - 847 dolara. Druga uplata bile su kamate na svotu koju su mi roditelji ostavili pre petnaest godina - 392,54 dolara.

Treca svota uplacena je dvadesetog, na dan kada je Klag umro. Iznosila je 700.083,04 dolara.

Nekoliko dana kasnije navratio je Hal Lanier.

- Covece, kakva nedelja - rece. Zatim se zavalio na kaucu i sve mi ispricao.

U cetvrti se desio drugi smrtni slucaj. Pisma su napravila mnogo nevolja, policija je isla od kuce do kuce, ispitujuci sve. Neki ljudi su priznali kada su osetili da ih policija sateruje u skripac. Zena koja je usrecivala trgovackog putnika dok joj je muz bio na poslu, priznala je svoje neverstvo i muz ju je ustrelio. Sada se nalazio u zatvoru. To je bio najtezi incident, ali je bilo i drugih, od tuca do razbijanja prozora kamenjem. Kako je Hal rekao, u poreznom zavodu su razmisljali da otvore filijalu u nasem susedstvu, toliko je ljudi bilo ispitano.

Mislio sam o sedamsto hiljada i osamdeset tri dolara.

I cetiri centa.

Nisam nista rekao, ali stopala su mi se ohladila.

- Pretpostavljam da te zanima situacija kod mene i Beti - rece napokon. Nije me zanimalo. Nisam zeleo nista o tome da znam, ali pokusao sam da na lice navucem saosecajan izraz.

- Gotovo je s tim - rece sa zadovoljnim uzdahom. - Izmedju mene i Toni, mislim. Rekao sam sve Beti. Nekoliko dana je bilo grozno, ali mislim da je sada nas brak cvrsci. - Cutao je neko vreme, uzivajuci u znacajnosti tih reci. Umeo sam da zadrzim ozbiljan izraz i u gorim situacijama i mislim da sam uspeo.

Hteo je da mi isprica sta su doznali o Klagu i da me pozove kuci na veceru, ali sam izbegao obe stvari, rekavsi da me muce ratne rane. Bas sam ga dopratio do vrata, kada je zakucao Osborn. Nisam mogao da ga ne pustim unutra, i Hal se zadrzao.

Osborna sam ponudio kafom sto je sa zahvalnoscu prihvatio. Izgledao je drugacije. Na pocetku nisam bio siguran u cemu je razlika. Isti stari umorni pogled ... ne, nije bio. Najveci deo tog izgleda bila je ili gluma, ili pajkanski ugradjeni cinizam. Danas je taj izraz bio stvaran. Umor se preselio iz lica u ramena, u ruke, u nacin hoda i nacIn na koji se zavalio u stolicu. Oko njega je lebde gorak osecaj poraza.

- Jesam li jos sumnjiv? - pitao sam.

- Mislite, da li je potrebno da zovete advokata? Nemojte se maltretirati, kazem vam. Dobro sam vas proverio. Onaj testament nece vredeti na sudu, tako da je vas motiv prilicno bezvredan. Kako ja gledam na stvar, svaki diler kokainom iz Marine imao je bolji razlog od vas da ucmeka Klaga. - Uzdahnu. - Imam nekoliko pitanja. Mozete odgovoriti, a i ne morate.

- Pokusajte.

- Secate li se kakvih neobicnih Klagovih posetilaca? Ljudi koji su dolazili i odlazili po noci?

- Jedini posetioci kojih se secam su dostavljaci. Postari, spediteri... takvi. Pretpostavljam da su narkotici mogli biti u bilo kojoj posiljci.

- Tako i mi mislimo. Sigurno nije bio sitan diler. Verovatno je bio posrednik. Doneseno, odneseno. - Malo se zamislio nad tim i pijuckao kafu.

- Pa, napredujete li uopste? - upitah.

- Hocete li da cujete istinu? Slucaj ide k vragu. Imamo previse motiva, ni jedan ne odgovara. Koliko znamo, niko u cetvrti nije imao pojma da Klag znao sve one podatke. Proverili smo njihove racune u banci, nema tragova ucenjivanja. Tako se susedi ne uklapaju u sliku. Iako, da je ziv, vecina ljudi ovde rado bi ga sada ubila.

- Potpuno tacno - rece Hal.

Osborn se lupi po nozi. - Da je gad ziv, i ja bih ga ubio - rece. - Ali, pocinjem da mislim da nikad nije ni ziveo.

- Ne razumem.

- Da nisam video prokleti les ... - malo se ispravio. - Rekao je da ne postoji. Pa stvarno i nije postojao. U Elektrodistribuciji nikad nisu culi za njega. Prikljucen je na njihove linije, inkasator je ocitavao brojilo svakog meseca, ali mu nisu naplatili ni jedan kilovat. Isto je i sa telefonom. Imao je u kuci aparat koji je kupio od telefonske kompanije, koji su mu oni ukopcali, ali ga nemaju nigde na spisku. Razgovarali smo sa tipom koji je radio celi posao. Dao nam je spiskove, a kompjuterska provera nije pokazala nista. Pronasli smo stotine preduzeca koja su mu prodala robu, dopremila ovamo i onda su njegov racun zakljucili kao placen, ili su zaboravili da su mu ista prodali. Neka od njih imaju brojeve cekova i tekucih racuna u knjigovodstvu za tekuce racune, pa i cekove koje ne postoje.

Ponovo se zavalio u stolicu, peneci nad takvom perfidnoscu.

- Jedini covek koga smo pronasli, a koji je znao za njega, je tip koji mu je isporucivao hranu jednom mesecno. Iz male trgovine u Sepulvedi. Nemaju kompjuter - samo papirne priznanice. Placao je cekom. "Wells Fargo" ih je prihvatao, cekovi nikad nisu bili odbijeni. Ali u "Wells Fargu" nikad nisu culi za njega.

Razmislio sam o tome. Cinilo mi se da je na ovom mestu ocekivao da nesto kazem, pa sam pokusao.

- To je sve radio pomocu kompjutera?

- Tako je. Dobro, razumem kako je varao trgovinu hranom. Ali Klag je uglavnom ulazio u bazicno programiranje kompjutera i izbrisao se. Struju nikad nije platio, ni cekom, nikako, jer sto se njih tice, nisu mu nista ni prodavali. Nijedna vladina ustanova nije znala za njega. Proverili smo od poste do CIA-e.

- Klag mu verovatno nije bilo pravo ime? - rekoh.

- Tacno. Ali u FBI-u nemaju njegove otiske prstiju. Vremenom cemo saznati ko je on bio. Ali to nam nece pomoci da pronadjemo da li je stvarno bio ubijen.

Priznao je da postoji pritisak da se slucaj zakljuci, da se zaboravi krivicna strana cele stvari i da se proglasi samoubistvom. Ali Osborn nije u to verovao. Naravno, istraga ce se nastaviti jos neko vreme, dok budu istrazivali sve Klagove prevare.

- Sve je na zmajskoj dami - rece Osborn. Hal frknu.

- Malo sutra - rece Hal i promrmlja nesto o ljudima sa camaca.

- Ona cura? Jos je tamo? Ko je ona?

- Nekakva genijalka sa Kalifornijskog tehnoloskog fakulteta. Telefonirali smo im i rekli da imamo problema, a oni su poslali nju. - Po Osbornovom licu bilo je jasno sta misli o njenoj pomoci.

Nakraju sam ipak uspeo da ih se resim. Dok su odlazili, pogledao sam Klagovu kucu. Naravno, pred njom je bio parkiran srebrni ferari Lize Fu.

Nisam imao razlog da odem tamo. Znao sam to bolje od ikoga.

Prionuo sam na pripremu vecere. Napravio sam paprikas od tune - nije bas bezukusan kad ga ja pripremim - stavio ga u rernu i izisao u vrt da uberem povrce za salatu. Sekao sam male papricice i razmisljao da ohladim bocu belog vina, kad mi je palo na pamet da je vecera dovoljna za dvoje.

Kako nista ne radim na brzinu, seo sam i neko vreme razmisljao o tome. Nakraju su odlucila moja stopala. Prvi put te nedelje bila su topla. I tako se uputih prema Klagovoj kuci.

Ulazna vrata su bila otvorena. Cudno kako uznemiravajuce i nebranjeno deluje sirom otvoren stan. Stao sam na verandi i zavirio unutra, ali sam video samo hodnik.

- Gospodjice Fu? - pozvah. Nije bilo odgovora. Poslednji put kad sam bio ovde nasao sam mrtvaca. Pozurio sm unutra.

Liza Fu je sedela na klavirskoj stolici ispred kompjuterske tastature. Video sam joj profil, vrlo ravnih ledja, smedjih nogu u lotos polozaju, prstiju polozenih na tastere, dok su se na ekranu pred njom reci brzo smenjivale. Podigla je pogled i zabljesnula me svojim zubima.

- Neko mi je rekao da se zovete Viktor Apfel - rece.

- Da. Ovaj, vrata su bila otvorena ...

- Vruce je - razumno je izjavila, masuci okovratnikom majice kao covek koji se oznojio. - Mogu li vam pomoci?

- Ne treba - Usao sam u tamu i spotakao se o nesto. Bila je to kartonska kutija, velika i pljosnata, u kakvu se stavlja narucena velika pica.

- Bas sam spremao veceru i cini mi se da je ima dovoljno za dvoje, pa sam mislio ako zelite ... ucutao sam, jer sam opazio jos nesto. Mislio sam da ima sorc. Zapravo, sve sto je imala na sebi bila je majica i ruzicaste bikini gacice. Nije izgledalo da se zbog toga oseca nelagodno.

- ... pridruziti mi se?

Jos se sire nasmejala.

- Izvrsno - rece. Bez teskoca je otplela noge i ustala, prosla kraj mene, ostavljajuci trag znoja i mirisljavog sapuna. - Gotova sam za minut.

Razgledao sam sobu, ali sam stalno mislio na nju. Uz picu je pila Pepsi; bilo je desetine praznih konzervi. Imala je duboke oziljke na kolenu i bedru. Pepeljare su bile prazne ... a dugi misici njenih nogu poskakivali su dok je hodala. Klag je sigurno pusio, ali Liza nije, i imala je lepe mekane dlacice na vratu, sto su se jedva nazirale na zelenom svetlu kompjutera. Cuo sam kako u kupatilu tece voda, pogledao sam u zuti notes ispunjen krasnopisom kakav nisam video vec decenijama, i prisetio se zuto-smedje koze i lakog koraka.

Pojavila se u hodniku u isecenim farmerkama, sandalama i novoj majici. Na staroj je pisalo POSLOVNI SISTEMI BAROUZ. Ova je imala sliku Miki Mausa i Snezanin dvorac i mirisala je na sveze beljen pamuk. Mikijeve usi preklapale su se preko gornjeg dela njenih bujnih grudi.

Pratio sam je dok je izlazila napolje. Zvoncica je zvonila u vilinskoj prasini na pozadini majice.

- Svidja mi se ova kuhinja - rece.

Ne obracate paznju na stvar dok vam neko ne spomene.

Kuhinja je bila vremenska kapsula. Izgledala je kao da je iz "Lajfa" stampanog pedesetih godina. Bio je tu trbusasti frizider "Frigidaire" iz doba kada je ta rec bila genericki pojam. Plocice u kuhinji su bile zute, kakve danas vidite samo u kupatilima. Umesto masine za pranje posudja bila je tu dvostruka sudopera i stalak za susenje. Nije bilo elektricnog otvaraca za konzerve, gnjecilice djubreta ili mikrotalasne pecnice. Najnovija stvar u celoj prostoriji bio je petnaest godina star mikser.

Imam dobre ruke. Volim da popravljam stvari.

- Hleb je izvrstan - rece.

Sam sam ga ispekao. Gledao sam je kako cisti tanjir komadicem hleba, a onda je trazila jos.

Kazu da je nepristojno omazati tanjir hlebom. Bas me briga, i sam to radim. Osim toga, ponasanje za stolom joj je bilo besprekorno. Smazala je tri tanjira paprikasa i kad je zavrsila tanjir nije trebalo prati. Imao sam osecaj da jedva suzdrzava ogroman apetit.

Zavalila se u stolici i ponovo napunila svoju casu belim vinom.

- Sigurni ste da necete jos graska?

- Pukla bih - zadovoljno se potapsala po trbuhu. Stoput hvala, gospodine Apfele. Nisam jela domacu hranu vekovima.

- Mozes me zvati Viktor.

- Obozavam americku kuhinju.

- Nisam znao da postoji tako nesto. Mislim, ne kao kineska, ili ... ti jesi Amerikanka, zar ne? - Samo se nasmesila. - Hocu da kazem ...

- Znam sta mislis, Viktore. Imam drzavljanstvo, ali nisam rodjena ovde. Izvini, samo trenutak. Znam da je nepristojno odmah ustati od stola, ali zbog ove proteze moram smesta oprati zube.

Cuo sam je dok sam rasciscavao sto. Sipao sam vodu u lavabo i poceo da perem sudove. Ubrzo mi se pridruzila, uzela krpu i pocela da brise ooprano posudje dok sam ja bezuspesno protestovao.

- Zivis sam? - pitala je.

- Da. Otkako su mi umrli roditelji.

- Jesi li se ikad zenio? Samo pitam, jer me se ne tice.

- U redu je. Ne, nikad se nisam zenio.

- Dobro ti ide, obzirom da nema zenske ruke u kuci.

- Imao sam dosta prakse. Mogu li ja tebe nesto da pitam.

- Samo napred.

- Odakle si? S Tajvana?

- Imam sklonost za jezike. Kod kuce sam govorila iskrivljeni americki, ali sam ga ovde doterala. Govorim los francuski, nepravilan kineski u cetiri ili pet varijanti, prizemni vijetnamski i dovoljno tajlandskog da mogu da urlam: "Ja hocu vidim americki konzul, vrlo brzo, k vragu i ti!"

Nasmejao sam se. Kad je to rekla, imala je jak naglasak.

- Ovde sam vec osam godina. Jesi li otkrio odakle sam.

- Vijetnam?

- Ulice Sajgona, naravski. Ili Ho Si Mina, kako su ga nazvali pidzamci, neka im muda istrunu, i neka im napune guzice siljatim bambusovim stapovima. Izvinjavam se zbog svog francuskog.

Postidjeno je pognula glavu. Ono sto je pocelo kao zafrkancija brzo je postala ozbiljna stvar. Osetio sam da je u dubini ranjena, kao i ja, pa smo oboje ostavili takav razgovor.

- Mislio sam da si Japanka - rekoh.

- Da, nije li to grozno? Pricacu ti o tome jednog dana. Viktore, da li je ono tamo praonica? Sa elektricnom masinom za pranje vesa?

- Tacno.

- Da li ce ti smetati ako donesem jednu hrpu?

Nije mi smetalo. Imala je sedam pari izbledelih farmerki, neke sa isecenim nogavicama, i otprilike dva tuceta majica sa kratkim rukavima. Kao da je to bila odeca nekog decaka, izuzev cipkastog donjeg rublja.

Otisli smo u zadnje dvoriste da sedimo na poslednjim zracima sunca, a onda je zelela da vidi moj vrt. Prilicno sam se ponosio njime. Kad se osecam dobro, provedem cetiri-pet sati radeci u njemu, cele goine, obicno ujutru. U juznoj Kaliforniji mozete da radite tako. Imam i malu staklenu bastu koju sam sam napravio.

Svidela joj se, mada nije bila u najboljem stanju. Veci deo nedelje sam proveo u krevetu ili u kadi. Rezultat je bio korov koji je nikao posvuda.

- I mi smo imali vrt kada sam bila mala - rece. - A provela sam i dve godine na pirincanim poljima.

- To mora da je potpuno druga stvar.

- Potpuno tacno. Nisam jela pirinac nekoliko godina posle toga.

Pronasla je biljne vasi, pa smo cucnuli da ih unistimo. Cucala je na onaj poznati azijski seljacki nacin kog sam se tako dobro secao, ali nisam umeo da oponasam. Imala je dugacke i tanke prste, i uskoro su joj jagodice bile zelene od zgnjecenih kukaca.

Razgovarali smo o svemu i svacemu. Ne secam se kako smo dosli do toga, ali rekao sam joj da sam boravio u Koreji. Saznao sam da ima dvadeset pet godina. Pokazalo se da nam je rodjendan istog dana, sto znaci dam sam ja pre nekoliko meseci bio tacno dvaput stariji od nje.

Klaga smo samo jednom spomenuli kad je rekla da voli da kuva. To u Klagovoj kuci nije mogla.

- U garazi ima zamrzivac pun gotovih jela. - rekla je. - Imao je jedan tanjir, jednu viljsku i jednu kasiku i jednu casu. Imao je najbolju mikrotalasnu rernu koja se moze naci na trzistu. I to je to, covece. Vise niceg nema u kuhinji. - Odmahnula je glavom i zgnjecila jednu biljnu vas. - Bio je cudan frajer.

Kad je njen ves bio opran, vec je bilo kasno, gotovo potpun mrak. Stavila je rublje u pletenu korpu i odneli smo je do uzeta. To je trebalo da bude igra. Trebalo je da uzmem majicu i da pogodim sta predstavlja slika. Ponekad bih pogodio, ponekad ne. Bilo je tu slika rok-grupa, karta Los Andjelesa, motivi iz "Star Treka" ... svega pomalo.

- Sta je to "Drustvo L5?" - upitao sam.

- To su tipovi koji zele da izgrade ogromne farme u svemiru. Pitala sam ih da li ce uzgajati pirinac i rekli su da po njihovom misljenju pirinac nije najbolja kultura za nultu gravitaciju, pa sam kupila majicu.

- Koliko ih imas?

- Uh, negde oko cetiri ili pet stotina. Obicno nosim majicu dva-tri puta, i onda je ostavim.

Uzeo sam drugu majicu i iz nje ispade grudnjak. Nije licio na one koje su devojke nosile kada sam odrastao. Bio je jako proziran, ali i vrlo praktican.

- Volis to, Amer? - imala je jak naglasak. - Da vis moju sestru!

Pogledao sam je i ona se uozbilji.

- Zao mi je. Viktore - rece. - Ne moras crveneti. - Uzela mi je grudnjak i obesila ga na uze.

Mora da je krivo protumaclla moj izraz. Istina, zbunio sam se, ali istovovremeno i zadovoljan na neki cudan nacin. Vec dugo me niko nije zvao drugacije nego Viktor ili gospodin Apfel.

Iduceg dana postom je stiglo pismo od advokatske firme iz Cikaga. Radilo se o sedam stotina hiljada dolara. Novac je dosao od zakupljenog dela kompanije u Delavaru, koja je osnovana 1933. da mi osigura starost. Kao osnivaci su navedeni moj otac i majka. Odredjene dugorocne investicije su se isplatile, a rezultat je bilo nasledstvo. Iznos koji se nalazio u banci vec je bio oporezovan.

Bilo mi je smesno. Moji roditelji nikad nisu imali takve ideje. Nisam zeleo taj novac. Vratio bih ga kada bih znao kome.

Odlucio sam da ako iduce godine u ovo vreme ne budem u zatvoru, sav taj novac poklonim u dobrotvorne svrhe. Drustvu "Spasite kitove" ili mozda "Drustvu L5".

Jutro sam proveo u vrtu. Posle sam odsetao do pijace i kupio sveze samlevenu govedinu i svinjetinu. Osecao sam se dobro dok sam kuci nosio namirnice u svojoj staroj zicanoj korpi. Kad sam prosao pored srebrnog ferarija, nasmesio sa se.

Nije pokupila ves. Skinuo sam ga s uzeta i slozio, a onda sam zakucao na Klagova vrata.

- Ja sam, Viktor.

- Ulazi, Amer.

Nalazila se na istom mestu kao i pre, ali ovaj put je bila pristojno obucena. Nasmesila mi se, a onda se lupila po celu, kad je ugledala korpu sa vesom. Pozurila je da ga uzme.

- Zao mi je, Viktore. Nameravala sam da ga pokupim ...

- Ne brini - rekoh. - Nije bilo tesko. Osim toga, pruza mi se prilika da te pitam da li bi htela da ponovo veceras sa mnom?

Na licu joj se pojavio izraz koji je brzo iscezao. Mozda bas i nije toliko volela americku kuhinju kao sto je rekla. Ili je mozda kuvar bio u pitanju.

- Naravno, Viktore, bilo bi mi drago. Pusti da uzmem ovo. Zasto ne razgrnes zavese? Ovde je kao u grobu.

Brzo je otisla. Bacio sam pogled na monitor kojim se sluzila. Bio je prazan, osim jedne reci: medjuodnos -p. Pretpostavio sam da je to neki simbol.

Razgrnuo sam zavese tacno u trenutku kada je Osborn parkirao auto na trotoaru. Liza se vratila sa novom majicom. Na ovoj je pisalo PROMENA HOBITA, a slicica je prikazivala zgureno dlakavo stvorenje s velikim stopalima. Pogledala je kroz prozor i videla Osborna kako se priblizava.

- Svega mi, Votsone - rece. - Eno Lestada iz Jarda. Uvedite ga.

To nije bilo lepo od nje. Sumnjicavo me pogledao dok je ulazio. Prasnuh u smeh. Liza sede na klavirsku stolicu s ozbiljnim izrazom na licu. Nemarno se zavalila, a jedna ruka joj se nalazila kod tastature.

- Pa, Apfele - poce Osborn - napokon smo otkrili ko je Klag zapravo bio.

- Patrik Vilijam Gevin - rece Liza.

Proslo je dosta vremena pre nego sto je Osborn uspeo da zatovori usta. Zatim ih je odmah otvorio.

- Kako ste to, do vraga, otkrili?

Lenjo je pogladila tastaturu.

- Naravno da sam to saznala cim je obavestenje stiglo u vasu kancelariju jutros. U vasem kompjuteru sakriven je mali spijunski program koji mi sapne svaki put kad se spomene Klagovo ime. Ali nije mi to trebalo. Otkrila sam sama pre pet dana.

- I zasto ... zasto mi niste to rekli?

- Niste me pitali.

Neko su vreme zurili jedno u drugo. Nisam imao pojma sta se desilo pre ovog trenutka, ali bilo je ocigledno da se nisu ni najmanje simpatisali. Liza je sada bila na vrhu i izgledalo je da uziva u tome. Tada je pogledala na ekran, zacudila se i brzo pritisnula taster. Rec koja se tamo nalazila je iscezla. Zagonetno me je pogledala i ponovo se okrenula Osbornu.

- Ako se jos secate, pozvali ste me zato sto su vasi momci dobijali samo hrpu neupotrebljivih stvari. Ovaj je sistem bio sasvim unisten, zapravo katatonican. Vasi momci nisu ni u cemu uspeli. - Tu je morala da se nasmesi.

- Odlucili ste da ne mogu biti gora od vasih momaka. I zato ste trazili da pokusam da razbijem Klagove kodove, a da ne sprzim ceo sistem. Pa, to sam i uradila. Sve sto je trebalo da uradite je da svratite i ukljucite se, a ja bih vam u krilo sasula tone papira.

Osborn je mirno slusao. Mozda je cak i on znao da je pogresio.

- Sta ste dobili? Mogu li to sada da vidim?

Klimnula je i pritisnula par tastera. Reci su pocele da ispunjavaju ekran kraj nje i jedan blizu Osborna. Ustao sam i poceo da citam sa Lizinog terminala.

Bila je to kratka biografija Klaga/Gevina. Bio je otprilike mojih godina, ali dok su mene upucavali u stanoj zemlji, on se probijao kroz tek rodjenu kompjutersku industriju. Bio je u njoj od samog pocetka, radeci na mnogim vrhunskim mestima. Iznenadio sam se sto je bilo potrebno cak nedelju dana da bi ga identifikovali.

- Ovo sam sakupila fragmentarno - rece Liza dok smo citali. - Prva stvar koja vam mora biti jasna u vezi Gevina, je da ne postoji ni u jednom kompjuterizovanom informacionom sistemu. Zvala sam ljude po celoj zemlji - uz put, stvorio je zanimljiv telefonski sistem, za svaki poziv stvara novi broj, tako da ne mozete pozvati natrag ili slediti poziv - i pocela da ispitujem ko su bili vrhunski ljudi pedesetih i sezdesetih godina. Dobila sam mnogo imena. Posle toga, trebalo je naci koga od njih vise nema u dokumentaciji. Lazirao je svoju smrt 1967. Otkrila sam clanak o tome u novinarskoj kartoteci. Svi oni sa kojima sam razgovarala i koji su ga poznavali, znali su za njegovu smrt. Postoji i maticni list u Floridi. To je jedini preostali dokaz koji sam pronasla. Bio je jedini tip u tom poslu koga je poznavalo mnogo ljudi, a koji nije ostavio skoro nikakav trag iza sebe. To mi je bilo odlucujuce.

Osborn zavrsi citanje i dize pogled.

- U redu, gospodjice Fu. Sta ste jos pronasli?

- Razbila sam neke od njegovih kodova. Imala sam i dosta srece, usla sam u njegov razbijacki program koji je napisao da napadne programe drugih ljudi i uspela sam da ga upotrebim protiv nekoliko njegovih. Otkrila sam spisak lozinki sa beleskama odakle dolaze. I naucila sam nekoliko njegovih trikova. Ali to je samo vrh sante.

Mahnula je rukom prema tihim metalnim mozgovima u sobi.

- Ono sto nikom nisam rekla je sta je ovo. Ovo je najotkacenije elektronsko oruzje ikad izumljeno. Oklopljeno je poput bojnog broda. I mora biti: ima vrlo spretnih programa napolju koji zgrabe napadaca i obese se o njega poput terijera. Da su stigli do toga, Klag bi ih skrenuo s puta. Ali obicno nisu ni znali kada su provaljeni. Klag bi uleteo poput krstareceg projektila, nisko, brzo i krivudavo. I planirao je svoj napad kroz desetak rezova.

Imao je mnogo prednosti. Danasnji veliki sistemi jako su zasticeni. Koriste lozinke i vrlo komplikovane kodove. Ali Klag je ucestvovao u izmisljanju vecine njih. Treba vam prokleto dobra brava da sprecite bravara da udje. Pomagao je i u instaliranju vecine vaznijih sistema. Za sobom je ostavio dousnike skrivene u softveru. Ako su se kodovi menjali, sam kompjuter bi poslao informacije u sigurnosni sistem koji je Klag posle citao. To je kao da kupite najveceg, najopasnijeg, najbolje dresiranog psa cuvara. I jedne noci dodje tip koji je dresirao psa, pogladi ga po glavi i opljacka vas do gole koze.

Bilo je jos takvih stvari. Bojim se da mi devedeset posto mozga nije radilo kada je Liza govorila o kompjuterima.

- Zelela bih da nesto znam, Osborne - rece Liza.

- Sta to?

- Koji je moj status? Treba li da ja resavam ovaj zlocin za vas, ili samo da pokusam da sastavim ovaj sistem, tako da ga kompetentni korisnik moze ponovo da upotrebi?

Osborn razmisli o tome.

- Ono sto me brine - doda ona - je da ulazim u mnoge banke podataka s ogranicenim pristupom. Bojim se da neko ne zakuca i stavi mi lisice. I vi bi trebalo da budete zabrinuti. Neke od tih sluzbi ne bi volele da im pajkan zabada nos u njihove stvari.

Na to Osborn plane. Mozda je to i zelela.

- Sta da uradim? - zareza on. - Da vas molim da ostanete?

- Ne. Samo ovlascenje. Ne mora biti napisano. Samo recite da stojite iza mene.

- Gledajte, sto se tice oblasti grada Los Andjelesa i drzave Kalifornije, ova kuca ne postoji. Ova parcela nije uneta nigde. Nema je u spisku poreznog zavoda. Ovo je mesto pravi limb. Ako vas iko moze ovlastiti da se koristite ovim stvarima, onda sam to ja, jer verujem da je ovde pocinjeno ubistvo. I zato nastavite ovo sto radite.

- To bas i nije neko ovlascenje - zamisljeno ce ona.

- To je sve sto cete dobiti. Pa sta jos imate?

Okrenula se prema tastaturi i neko je vreme kucala. Uskoro je proradio stampac i Liza se odmaknu. Pogledao sam na njen monitor. Pisalo je 'oskuliraj gluteus'. Setio sam se da 'osculare' latinski znaci poljubiti. Zaista, ovi ljudi imaju svoj jezik. Liza me pogleda i nasmeja se.

- Ne ti - rece tiho. - On.

Nisam imao blagog pojma o cemu govori.

Osborn je uzeo ispis i bio spreman da ode. I opet nije mogao da izdrzi, a da se ne okrene na vratima i izda poslednje naredjenje.

- Ako pronadjete ista sto bi upucivalo da nije samoubistvo, javite mi.

- U redu. Nije samoubistvo.

Osborn na trenutak nije shvatio.

- Zelim dokaz.

- Pa, imam ga, ali ga verovatno ne mozete iskoristiti. On nije napisao onu smesnu samoubilacku poruku.

- Otkud to znate?

- Znala sam to vec prvog dana kada sam dosla ovde. Naredila sam kompjuteru da mi islista program. Onda sam ga uporedila s Klagovim stilom. On to nikako nije napisao. Njegovi su programi potpuno nepropustljivi. Nemaju ni jednog slobodnog reda. Klag nije nasumice izabrao svoj pseudonim. Znate li sta to znaci?

- Pametan - rekoh.

- Doslovce. Ali to znaci i ... nesto potpuno zakucasto. Nesto sto radi, ali zbog pogresnih povoda. "Klagiraju" se bube u programu. To je vazelin za hakere.

- I ? - zeleo je da zna Osborn.

- Klagovi su programi bili stvarno mutni. Bili su puni zvona i zvizdaljki za koje se nikad nije potrudio da ih iscisti. On je bio genije i njegovi su programi radili, ali covek se pita zasto? Imao je tako nezgodne rutine da vam se koza najezi. Lukavo postavljene zamke. Ali dobro programiranje je tako retko, da su njegove crckarije bile bolje od tudjih superhakova.

Pretpostavljao sam da Osborn od ovog razume koliko i ja.

- Znaci, vase misljenje se zasniva na njegovom stilu programiranja.

- Da. Na zalost, proci ce jos deset godina pre nego sto to bude priznato na sudu, kao sto se dogodilo sa grafologijom ili otiscima prstiju. Ali ako znate imalo o programiranju, dovoljno je da samo bacite pogled i stvar je jasna. Neko drugi je napisao samoubilacku poruku - neko vrlo dobar, uz put receno. Taj je program pozvao njegovu poslednju zelju i testament kao subrutinu. A njih je on sigurno napisao. Njegovi su otisci posvuda. Poslednjih pet godina hobi mu je bio spijuniranje suseda. Upucao se u vojne dosjee, skolske dosjee, porezne registre i bankovne racune. Svaki je telefon u krugu od tri bloka pretvorio u prislusni uredjaj. Bio je veliko njuskalo.

- Da li je igde spomenuo zasto je to radio? - upita Osborn.

- Mislim da je bio prilicno lud. Verovatno je bio i suicidalni tip. Verovatno mu nisu koristile sve one tablete sto ih je uzimao. Ali spremao se za smrt, a Viktor je bio jedini koga je smatrao vrednim da mu sve ostavi. Verovala bih da je izvrsio samoubistvo da nema one poruke. Ali on je nije napisao. U to se kunem.

Nekakao smo ga se resili i ja sam otisao kuci da pripremimo veceru. Liza mi se pridruzila kada je vecera bila gotova. Ponovo je imala veliki apetit.

Napravio sam limunadu i sedeli smo na mom malom tremu i posmatrali vece kako nas okruzuje.

Probudio sam se usred noci sav oznojen. Seo sam, razmislio a zakljucci do kojih sam dosao nisu mi se dopali. Ogrnuo sam se, obuo papuce i otisao do Klagove kuce.

Prednja vrata bila su opet otvorena. Ipak sam pokucao. Liza isturi glavu.

- Viktore? Nesto nije u redu?

- Nisam siguran - rekoh. - Mogu li da udjem?

Ona mahnu rukom i ja podjoh za njom do dnevne sobe. Otvorena konzerva "Pepsija" stajala je pored konzole. Sela je na stolicu; oci su joj bile crvene.

- U cemu je stvar? - rece i zevne.

- Kao prvo, trebalo bi da se naspavas - rekoh.

Slegnula je ramenima i klimnula.

- Da. Cini mi se da ne mogu uhvatiti ritam. Sada sam u dnevnoj fazi. Ali, Viktore, naucena sam da radim u neuobicajeno vreme, da radim dugo, a ti nisi dosao da bi mi delio savete o tome, zar ne?

- Ne. Kazes da je Klag ubijen.

- On nije napisao svoju samoubilacku poruku. Cini se da preostaje samo ubistvo.

- Pitao sam se zasto bi ga neko ubio. Nikad nije izlazio iz kuce, sto znaci da je to zbog neceg sto je radio pomocu kompjutera. A sada ti ... no, ne znam sta radis, iskreno receno, ali cini mi se da se petljas u iste stvari. Nema li opasnosti da i tebe potraze neki ljudi?

- Ljudi? - podigla je obrvu.

Osecao sam se bespomocnim. Moja strahovanja jos nisu bila uoblicena da bi imala nekog smisla.

- Ne znam ... spomenula si ustanove ...

- Video si kako je Osborn bio impresioniran time? Mislis da je Klag nabasao na neku zaveru, ili da ga je CIA ubila jer je saznao previse o necem ili ...

- Ne znam, Lizo. Ali brinem se da bi se tebi moglo dogoditi isto.

Zacudo, nasmesila se.

- Mnogo ti hvala, Viktore. Nisam zelela to da priznam Osbornu, ali i mene to brine.

- Pa, sta ces uraditi?

- Zelim da ostanem ovde i nastavim posao. I zato sam razmislila kako mogu da se zastitim. Shvatila sam da nema nacina.

- Mora da postoji nesto.

- Imam pistolj, ako na to mislis. Ali razmisli malo. Klag je ukokan usred belog dana. Niko nije video da neko ulazi ili izlazi iz kuce. Zato sam se pitala kako bi neko mogao uci u kucu po danu, ubiti Klaga, programirati samoubilacku poruku i otici ne ostvivsi nikakav trag za sobom?

- Neko vrlo vest.

- Vraski vest. Tako vest da nema sanse da ga mala zuta spreci da se ne otarasi i nje.

Sokirala me recima i vidljivom odsutnoscu zabrinutosti za vlastiti zivot. Ali rekla je i da je zabrinuta.

- Onda moras ostaviti ovaj posao. Otici odavde.

- Niko mi nece naredjivati - rece ona. U njenom glasu cula se zavrsna nota. Mislio sam sta bih joj mogao reci i sve sam odbacio.

- Mogla bi bar ... zakljucati ulazna vrata - nespretno sam zakljucio.

Nasmejala se i poljubila me u obraz.

- Ucinicu tako, Amer. Drago mi je sto brines. Stvarno.

Gledao sam kako zatvara vrata za mnom, slusao kako ih zakljucava, a zatim sam se odvukao kroz mesecinu prema svojoj kuci. Napola puta sam stao. Mogao sam joj predloziti da bude u mojoj slobodnoj spavacoj sobi. Mogao sam joj predloziti da ostanem s njom u Klagovoj kuci.

Ne, odlucio sam. Verovatno bi to pogresno shvatila.

Vec sam bio u krevetu kad sam zlovoljno shvatio, podosta se zgrazajuci nad samim sobom, da bi imala puno pravo da me pogresno shvati.

Dvostruko sam stariji od nje.

Proveo sam jutro u vrtu, planirajuci vecernji jelovnik. Uvek sam voleo da kuvam, ali vecera s Lizom davala je smisao mom danu. Ne samo to; veceru sam vec shvatao obaveznom. I zato me tesko pogodilo kada sam oko podneva pogledao i video da nema njenog automobila.