Нема га на нету више...
Али за све Љотићевце!

Еј стварно не бих да прозивам на било који начин и немој погрешно да ме схватиш, занима ме пар контрадикторности да ми појасниш из овог клипа, дакле тврдиш да није био фашиста а на другој слици ако сам добро приметио се приказују управо фашисти како стрељају људе, и друга ствар скандира му се име уз зиг хајл, зар то није фашистички поздрав.....?

Провиђење је НС група, то ти је довољно... Није Димитрије писао текст... Зиг Хајл значи живела победа, тај поздрав датира још из времена старог Рима. А то није нико из СДК, ЗБОР-а (На омоту Крв и Част Србија), већ је Вафен СС и нису фашисти, већ нацисти. Фашизам је настао у Италији.
Ево пгледај и послушај песму!
Мени најлепша...

Ок,хвала на опојашњењу стварно нисам баш најбоље информисан око овога....
Да да пермутовао сам што се тиче фашизма,а што се тиче поздрава па и онај симобол који су носили нацисти није њихов већ старих викинга ако се не варам, али су ипак они остали препознатљиви по томе као и зиг хајл и то се за њих везује....
Хм, па да ти кажем нимало није утеха што се појабњују СС-овци и нацисти баш напротив, чак ми се чини да и на овом клипу има СС-оваца...??

ISTORIJA S.D.K.

Ovaj tekst će biti interesantan srpskim drugovima, jer ga je objavio inostrani autor N.L. De Zeng IV u magazinu Siegrunen koji obrađuje istoriju Evropskog dobrovoljačkog pokreta i Waffen SS. U tekstu postoje neke činjenice koje prećutkuje današnji «pokret koji boluje od amnezije». Tekst je pisan na osnovu strane literature i originalne nemačke dokumentacije iz Drugog svetskog rata, a koja se nalazi na mikrofilmovima u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

29. Avgusta 1941. godine, nekoliko meseci posle osvajanja Jugoslavije, nemački vojni komandant za Srbiju je odobrio formiranje civilne administracije pod rukovodstvom generala Milana Nedića. Shvatajući da će ova nova vlada trebati sredstva za očuvanje reda i zakona, kao i za borbu protiv komunistički vođene pobune koja je već izbila u zemlji, Nemci su 15. septembra 1941. godine dali dozvolu za formiranje Srpskog pomoćnog dobrovoljačkog korpusa snage pet bataljona. Ove snage su bile pod naredbom ministra predsednika Nedića i pod komandom pukovnika KOSTE M. MUŠICKOG. Formaciji je odmah pristupilo mnogo dobrovoljaca iz paramilitarne četnike organizacije i pro-nemačke organizacije ZBOR Dimitrija Ljotića (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, u: Gutachten des Institus für Zeitgeschichte, Vol. II Stuttgard: Anstalt Verlag. 1966, str 302).

Ljotić, koji je bio dalji rođak Milana Nedića, bio je zelot i ideolog koji je osnovao pokret Zbor, koji je posle značajnog porasta popularnosti bio pod progonom predratne liberalne jugoslovenske vlade. ZBOR je bio srpski nacionalistièki pokret obmove, komletno nezavistan u svom karakteru, i imao je religioznu osnovu. Ljotić i njegovi sledbenici su verovali u očuvanje starih vrednosti i smatrali su ateizam, materijalizam i liberalizam odgovornim za tadašnja stradanja srpskog naroda. To su bila uverenja koja su ga povela u borbu protiv Titovih Partizana. Ljotića su njegovi sledbenici duboko poštovali, ali nije bio popularan van svog pokreta zbog njegove nepomirljive nefleksibilnosti koja se ticala njegovih ubeđenja. Dimitrije Ljotić je na kraju postao inspektor i glavni politički oficir dobrovoljačkih snaga (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sud-Ost 1940-45” Gottingen: Musterschmidt-Verlag, 1956, str. 154)

Komandant korpusa je na mnogo načina pre bio političar nego vojnik. Pukovnik kasnije general-major, Mušicki je bio oficir austro-ugarske armije i ađutant kraljice Marije Karađorđević i prijatelj Nemaca. On je bio čovek smiren i bezgrešnog karaktera, skoro odvojene naravi. Pored njega je bio kao načelnik štaba i potpukovnik TATALOVIĆ, takođe bivši oficir austro-ugarske vojske. Sastav snaga je bio dobar; sastojao se od studenata i na početku takođe od seljačkih sinova. Mnogi od njih su bili Srbijanci, ali takođe mnogi su bili pravoslavne vere koji su bili proterani iz Hrvatske zbog svojih pro-srpskih i prema tome anti-hrvatskih ubeđenja. Korpus je dosledno dobro ocenjivan od strane raznih Nemačkih komandanata pod čijom je komandom bio. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht 4 toma. Frankfurt: Bernard und Graefe Verlag, 1961-69. Vol. IV, str. 728-29)

Snage Mušickog su same sebe smatrale za Srpski Dobrovoljački Korpus (S.D.K.), ali Nemci su ih oslovljavali samo kao Srpski Dobrovoljački Odred (gore pomenuto str. 728-29). Ljudstvo je nosilo zeleno-maslinastu uniformu ili, u slučaju oficira, uniformu bivših jugoslovenskih oružanih snaga, sa krstom Sv. Ðorđa na desnoj strani grudi (Militarbefehlshaber Serbien, ABT Ia Nr. 23/43 geh, 27.08.1943, u nacionalnoj arhivi i službi dosijea; kolekcija zaplenjene neprijateljske dokumentacije; mikrokopija T-313). Rang ili oznake činova su iz praktičnih razloga preuzete od stare kraljevske jugoslovenske vojske. Oružje je bilo mešovito; osim nemačkog oružja kojim su bili naoružani, korišćene su i strane puške i mitraljezi – naročito oni koji su bili ratni plen od poražene jugoslovenske vojske. Takođe su različitoj meri korišćeni i minobacači i laka artiljerija. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht, str. 728-29)

Do 15. februara 1942. godine Korpus je dostigao snagu od 172 oficira i 3 513 vojnika, što je bilo veoma blizu planirane veličine od pet bataljona (NASD T-501, rolna 248, okvir 864). Čim bi sastavne jedinice brojčano ojačale, one bi bile odmah slane u anti-partizanske operacije protiv Titovih snaga u centralnoj i severnoj Srbiji. 1942. partizani su pretrpeli veoma mnogo poraza pa je Tito izveo taktičko povlačenje na sever Bosne. Tokom 1942. godine nemačke okupacione trupe i različite teritorijalne formacije u Srbiji, među kojima su bile i dobrovoljačke snage, bile su angažovane u zaštiti industrijskih resursa i čuvanju komunikacionih linija. Odigralo se još nekoliko značajnih akcija, ali gubici su bili laki.

Dosledna odanost i predana služba Dobrovoljačkih snaga prouzrokovala je da Nemci 01. januara 1943. i formalno priznaju dobrovoljce kao i da im službeno promene naziv u SERBISCHE FREIWILLIGEN-KORPS (Srpske Dobrovoljačke Snage). Ovo formalno priznanje ih je dovelo pod čvrstu nemačku kontrolu i svaki od SDK bataljona je bio potčinjen bataljonskoj pripadnosti jednoj od nemačkih divizija u Srbiji zbog taktičke uposlenosti kao i zbog snabdevanja i disciplinskih stvari (Kommandierender General und Befehlshaber in Serbien, Ia Nr. 10/43, 4.1.1943. u NASD T-501, rolna 248, okvir 001124)

Partizani su u međuvremenu narasli u armiju značajne snage i tokom 1943. opet su bili aktivni širom Srbije. Ova obnovljena aktivnost komunista je zabrinula odgovorne nemačke komandante, pošto su okupacione snage smanjene tokom mirnih meseci 1942. godine. Milan Nedić je takođe bio svestan ovog problema i zato je odlučio da poseti Adolfa Hitlera u Obersalzbergu u nadi da će pronaći rešenje. Njihov susret se odigrao 15. septembra 1943. i Nediću je uspelo da dobije Firerovu saglasnost za pojačanje SDK sa još pet dodatnih bataljona, dok je još pet trebalo da bude formirano kada okolnosti to dozvole (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, 1966 str. 307). Ove mere su sprovedene, i do 20. oktobra 1943. svaki od pet bataljona je postao puk snage dva bataljona. Ovako priznanje je bilo zasnovano na tome da je SDK “pokazao primerno ponašanje u borbi protiv komunističkih partizana” (Militarbefehlshaber Sudost, ABT. Ia/Nr. 1105/43 geh., 20.10.1943 u: NASD T-501, rolna 253, okvir 000586-87). Obuka za pet novih bataljona se obavila u dodeljenim garnizonima: SDK 1. puk u Valjevu, 2. puk u Kragujevcu, 3. puk u Šapcu, 4. puk u Smederevu, 5. puk u Kruševcu, dok je dobrovoljački Štab ostao u Beogradu.

SDK je tukao partizane sa velikom hrabrošću tokom proleća i leta 1941. godine, učestvujući u brojnim velikim operacijama pored još brojnih Nemaca i bugarskih snaga. 21. avgusta 1944. tih pet pukova SDK je naraslo u snagu od 9 886 oficira i vojnika (Militarbefehlshaber Sudost, Ia Nr. 5737/44 geh. 21.08.1944 u NASD T-311, rolna 194, okvir 000974), i od svog osnivanja pa do septembra 1944. pretrpeli su gubitke od 700 poginulih i 1800 ranjenih u borbi (NASD T-311, rolna 194, okvir 000444-45). Ali tada je nemački front na Balkanu počeo da kolapsira. Rumunija je promenila stranu 23. avgusta 1944, a Bugarska ju je sledila dve nedelje kasnije. Crvena Armija je prešla preko ove dve zemlje i uskoro je počela da preti istočnim granicama Jugoslavije. Nemci nisu imali drugog izbora nego da narede trenutno povlačenje svih snaga iz Grčke i Srbije, u nadi da će uspostaviti stabilan front duž reka Drine i Save u tadašnjoj jugoistočnoj Hrvatskoj.

Čim su se Crvena Armija i Titove partizanske snage počele približavati Beogradu tokom ranog Oktobra, general-major Kosta Mušicki je naredio da se formira taktička borbena grupa čiji je zadatak bio da se drži otvorenom linija povlačenja između Beograda i Sremske Mitrovice. Velika borba se razvila u ovom kraju u nekoliko narednih nedelja, i obe strane su podnele teške gubitke. Žrtve koje je podneo SDK nisu bile uzaludne, pošto je većini nemačkih snaga iz beogradskog okruženja uspelo da se povuče ka severu (Armee gruppe Felber – Mil. Befh. sudost – Ia Nr. 7399/44 geh. 7.10.1944. u: NASD T-501, rolna 257, okvir 000188)

Teške borbe početkom oktobra na severu i zapadno od Beograda skupo su koštale SDK. Do 14. Oktobra preostalo je svega 4 000 ljudi u linijskim bataljonima i general-potpukovnik Winter, operativni oficir glavnokomandujućeg za jugoistok (OB Sudost), zatražio je od OKW u Berlinu da prebaci ostatke dobrovoljaca van borbene zone radi regrupisanja za dalju uposlenost. General Winter je imao visoko mišljenje o SDK i nije želeo da ih vidi potpuno uništene pre nego što bi mogli da povrate snagu (NASD T-311, rolna 194, okvir 000444-45). Plan za prebacivanje je bio odobren i SDK je započeo sa prebacivanjem u Austriju, u okolinu Graca.

U međuvremenu velike promene su se odigrale u Berlinu koje su imale uticaja na mnoge strane dobrovoljce koji su se borili sa nemačkim snagama. To je bila ponovna podela službe po etničkim grupama, i srpski dobrovoljci su se sada našli pod komandom Waffen-SS. Naređenje za ovaj transfer je datirano 9. novembra 1944, ali formalno nije bilo sprovedeno sve do 27. novembra 1944. U to vreme SDK se sastojao od štaba Korpusa, pet pukova od kojih je svaki bio sastavljen od tri bataljona, signalne čete, planinske jedinice za snabdevanje i odeljenja za vezu sa Nemcima – bar je takav sastav bio na papiru (OKH, Genstoh/org. abt. Nr. II/47133/44 g.Kdos.,27.11.1944 u: NASD T-78, rolna 432, okvir 6404254; Klietmann K-G: “Die Waffen-SS: Eine Dokumentation” Osnabruck: Verlag “Der Freiwillige”, 1965 str. 383-384).

Važno je naznačiti da je u to vreme odnos SDK sa Waffen SS bio čisto službeni, ali nikada organizaciono. Dobrovoljačke trupe nikada nisu nosile uniformu Waffen- SS, i pod sumnjom je da li je njihov odnos ikada bio iznad proste razmene ograničene količine dokumenata. Situacija sa SDK je bila sasvim ista sa XV kozačkim konjičkim korpusom, koji je u otprilike isto vreme takođe preuzet u Waffen-SS (Verheye, Pierre C.T., pismo autoru datirano 18. septembra 1980. godine).

Tokom pokreta na sever SDK je zadesila tragedija koja je osakatila mogućnost vođstva jedinice u nadolazećim mesecima. Između 30. i 40. oficira SDK je uhvađeno u Zagrebu od hrvatskih ustaša i likvidirano. Ustaše su ih smatrale za opasne neprijatelje hrvatske države i ovo je bio ustaški odgovor na nemačku grešku da od njih dobiju dozvolu za prelazak ovih Srba preko njihove teritorije. Svaki Srbin koji je podržavao pan-slovenski koncept “Velike Srbije”, kao što su Ljotić i njegovi sledbenici bio je po definiciji neprijatelj Nezavisne države Hrvatske.
(Tomašević Jozo, “The Chetniks”, Stanford, Stanford University Press, 1975. str 445).

Na putu do okoline Graca planovi su se izmenili i SDK je umesto toga bio poslat u nemačku bazu u Gradecu, u Sloveniji blizu austrijske granice. Ovde se jedinica pregrupisala i dobila naređenja da produži ka Istri, gde je dodeljena anti-partizanskim i sigurnosnim snagama nemačkog HSSuPF Trst, SS grupenführer v. generalleutnant der Polizei Odilo Globocniku, sa zadatkom da pomogne u čuvanju železničke pruge na trasi Logatec-Postojna-Pivka-Rijeka. Prvi puk je bio stacioniran u okolini Postojne, drugi puk u Pivki, treći puk u Mučici, četvrti puk u Ilirskoj Bistrici i peti puk u Premu. Tokom logorovanja u tom periodu, SDK je pored svojih 3 000 preživelih i sposobnih boraca bio ojačan sa nešto oslobođenih srpskih ratnih zarobljenika, četnicima i članovima Srpske državne straže koji su bili evakuisani u Istru. Ovi novi dodaci su podigli snagu jedinice na otprilike 8 000 vojnika (Petelin Stanko “Osvoboditev slovenskega Primorja” Nova gorica, 1966, str.25-43).

Istra ili još tačnije Jadransko priobalje na severu i istočno od Trsta, bila je dom
10 000 Partizana koji su pripadali Titovom 9. korpusu. Ovi Partizani su Nemcima bili stalan problem zbog teškog pošumljenog i planinskog područja što je komunistima pružalo odličnu zaštitu i sprečavalo da pokušaji njihovog uništenja budu uspešni krajem 1944. godine. Ovaj 9. partizanski korpus je uspostavio svoje jako sedište na severoistoku od Gorice i tako stalno ometao putni i železnièki saobraćaj u kraju, zbog čega su Nemci bili prinuđeni da uspostave komandu korpusa u Gorici pod komandom generala planinskih jedinica Kveblerom (LXXXXVII. Armeskorps z.b.V.) i da dovedu kao pojačanje brojne nove jedinice kao što su 188. rezervna planinska divizija i 237. pešadijska divizija (Schmidt-Richberg, Erich “Der Endkamp auf dem Balkan” Heidelberg: Scharnhorst Buchkameradeschaft, 1955. str 116-117)
Jednom kada je pojačanje stiglo, operacije protiv 9. partizanskog korpusa su brzo otpočele – u skoro svima od njih učešća je uzeo SDK. Od 19. Decembra pa do kraja meseca, veliko okruživanje i operacija čišćenja je bila pokrenuta iz garnizonskih gradova Gorice, Idrije, Postojne i Snežane sa ciljem eliminisanja partizanskog uporišta u Trnovskim planinama. Učestvovalo je skoro 5 000 ljudi, uključujući i 500 od SDK 1. puka iz Postojne, 10. SS Policai Regimente, italijanske R.S.I. trupe i Slovenske domobrane (slovenačka milicija koja se borila na nemačkoj strani). Kao što je to često bio slučaj, trupe iz obruča su bile isuviše raširene i partizani su uspeli da se povuku kroz linije i pobegnu (Petelin Stanko, Osvoboditev slovenskega Primorja” str 80-83)

Sledeća kampanja organizovana protiv 9. partizanskog korpusa u kojoj je učestvovao SDK odigrala se tokom prvih nekoliko dana marta 1945 i njena šifra je bila “Ruebzahl”. Dve borbene grupe su bile formirane za udar protiv partizanskih koncentracija blizu grada Lokve. Prva grupa se zvala ZUSCHNEID i sastojala se od tri SS policijska bataljona, elemenata 1. slovenačkog domobranskog jurišnog puka, dva bataljona SDK i jednog kavkaskog bataljona, sa ukupnom snagom od 5 000 ljudi. Druga grupa KOSTERMANN, sastojala se od dva bataljona nemačke 730. pešadijske regimente (710. pešadijska divizija), policijske čete i nešto inženjeraca, sa ukupnom snagom od 2 500 ljudi. Napadne snage su gurale napred sa južnog i zapadnog pravca i ovog put~a operacija je bila uspešna. Partizani su pretrpeli umerene gubitke i njihova koncentracija je bila slomljena i rasturena ka severoistoku (vidi gore str 94-97).

Ali kada su Partizani bili razbijeni, oni nisu ostajali rastureni, pa su Nemci bili prisiljeni da izvedu dodatnu operaciju između 19. marta i 7. aprila 1945. što se pokazalo kao konačna operacija protiv Titovog 9. korpusa. Četiri borbene grupe su bile organizovane duž granice područja koje su sada zauzimali partizani, sa zadatkom da uvuku 9. korpus u borbu tako što će bukvalno da napreduju svi zajedno prema centru i tako da smanje veličinu područja pod njihovom kontrolom. Ovo je bio standardni nemački metod čišćenja partizanski-inficiranih područja i ova taktika se nikada značajnije nije menjala tokom rata. Na Zapadu uzduž linije Idrija-Reka-Grahovo-Podbrdo, borbena grupa “BLANK” se sastojala od glavnih elemenata 10. i 15. SS Polizei Regimente, II/1 SDK puka, II/4 SDK puka, 21. SS policijska četa, SS policijska četa “SCHMIDT” i artiljerijske baterije LXXXXVII armijskog korpusa. Ovim snagama su se 4. aprila pridružili 2. i 3. SDK pukovi kao i 500 ljudi iz četničkog 502. ličkog korpusa. Druga borbena grupa, pod komandom policijskog majora Dr. Dippelhofera, sastojala se od ljubljanske SS NCO škole, slovenačkih domobrana, četnika i 1 200 ljudi iz ruske ROA jedinice. Ova grupa je upotrebljena na jugoistoku duž linije Idrija-Škofja Loka. Severna jurišna grupa, sa 4 500 ljudi koji su pripadali 13., 17., i 28. SS Polizei Regimenti, bila je formirana uzduž put~a između Podbrda i Škofje Loke, dok su specijalne jurišne snage iz 14. Ukrajinske SS divizije bile koncentrisane uzduž severnoistočne granice oblasti.

Ovaj kraj je okružen planinama, gusto pošumljen i tokom Marta još uvek pod dubokim snegom. Kada su sišle sa puteva koji su okruživali ovo područje, napadačke snage su se suočile sa ekstremno teškim terenom koji je ograničavao njihovo napredovanje na nekoliko kilometara dnevno, ograničavajući kontakt sa susednim jedinicama, i u mnogome sprečavajući doturanje svežih zaliha i teškog naoružanja. Veoma brzo su se u liniji napredovanja stvorile pukotine, kroz koje je glavna snaga 9. partizanskog korpusa uspela da pobegne. I pored toga što je vođeno nekoliko manjih okršaja, i gubitaka koje su pretrpele obe strane, opšti rezultat operacije je bio razočaravajući. (vidi gore, str. 112-170).

27. marta 1945. godine, general Damjanović je zamenio generala Mušickog na mestu komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa i tada je SDK postao komponenta Jugoslovenske vojske u otadžbini Draže Mihailovića (što je bilo formalno ime četničkih snaga), i pored toga što je Korpus još uvek bio sastavni deo HSSuPF Trst pod komandom SS Gruppenführera Globocnika (Tomašević Jozo “The Chetniks” 1975. str 449). Da li su ove promene uticale na odnos SDK sa Waffen SS je nepoznato, ali sumnjivo je da je tako bilo. Ubrzo posle toga, Hermann Neubacher, Hitlerov specijalni politički predstavnik za Balkan, posetio je Dimitrija Ljotića u Trstu da bi raspravio sa njime o Nemačkim strahovima o tome šta će se desiti kada SDK i četničke snage u Istri dođu u kontakt sa britanskim i američkim jedinicama koje su se očekivale da krenu u tom pravcu iz Italije. Ljotić je uverio Neubachera u odanost SDK i da njegovi ljudi smatraju da bi bilo nečasno da čak razmatraju mogućnost podizanja njihovog oružja protiv Wehrmachta, pošto su Nemci bili ti koji su ih snabdeli tim naoružanjem (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940-1945”. Gottingen, Musterschmidt-Verlag, 1956. str 192).

U medjuvremenu, Titova 4. armija je napredovala severno duž obalskog put~a od Novog iz Hrvatske, vršeći veliku pretnju Istri i Trstu. Zbog toga je komanda nemačke armije grupe E odmah izdala naređenja svima iz centralne i zapadne Slovenije, t.j. LXXXXVII armijskom korpusu da stvori parametar oko lučkog grada Rijeke u nadi da blokira dalje napredovanje na zapad 4. partizanske armije. Početkom aprila 1945. godine 237. pešadijska divizija je brzo prebačena u tu oblast i za nekoliko dana bile su uspostavljene odbrambene pozicije na oko 20 km istočno i severno od tog grada.

4. partizanska armija otpočela je svoj napad na Rijeku oko 20. aprila 1945. sa 13., 19., i 43. partizanskom divizijom. I pored toga što je bila brojčano slabija, nemačka 237. pešadijska divizija je pružila čvrst otpor i održala je svoje pozicije. General Kuebler je naredio 188. rezervnoj planinskoj diviziji da odmah krene u napad na partizanske koncentracije u blizini aerodroma Grobnik, 15 km severoistočno od grada. Da bi podržali ovaj napad, 2.,3. i 4. puk SDK su krenuli iz okoline Postojne. Ali ovi pukovi SDK su stigli isuviše kasno i nikad nisu ostvarili kontakt sa nemačkom 188. planinskom divizijom. Napad na aerodrom je bio neuspešan i tokom 23. aprila generalu Kuebleru je bilo jasno da su njegove snage u opasnosti od potpunog okruženja. Kueblerova procena je bila sasvim ispravna, jer je 22. aprila štab Titove 4. divizije naredio bočni pokret da bi se zaobišla Rijeka. Dok je LXXXXVII korpus i dalje bio pod pritiskom tri partizanske divizije, partizanska 20. divizija je došla iz Ogulina zajedno sa još jednom dodatnom brigadom, tri tenkovska bataljona i dva artiljerijska bataljona. Ove snage su krenule ka severu, zaobišle nemačke odbrambene položaje, i napredovale ka Trstu preko Ilirske Bistrice sa namerom da se spoje sa 9. partizanskim korpusom koji je napredovao južno ka Trstu (Strugar Vlado “Jugoslavija 1941-1945” Beograd, vojnoizdavački zavod, 1969, str 329-330; Erich Schmidt-Richberg “Der Endkampf auf dem Balkan” Heidelberg Scahrnorst Buchkameradenschaft, 1955, str. 132-135; Stanko Petelin “Osvoboditev slovenskega Primorja” Nova Gorica, 1965, str 173-175).

Kako se bitka za Rijeku kretala ka svom neizbežnom završetku 2., 3. i 4. puk SDK su bili poslati u Ljubljanu i prebačeni pod komandu SS Obergruppenführer Roesnera, HSSuPF za Karintiju, koji je bio naimenovan za komandanta kružnog područja armijske grupe E. Roesnerov zadatak je bio da otvori i drži otvorenim putne i železničke pravce u severnoj Sloveniji kako bi se armijske grupe povukle sa severa Hrvatske ka Austriji. 1. i 5. puk SDK su ostali pod komandom Globocnika, koji je u međuvremenu prebacio svoj šatb iz Trsta u Udine preko reke Isonzo u Italiji. Znači ovaj transfer je podelio SDK u dve grupe: prva grupa je bila u centralnoj Sloveniji pod Roesnerom i kretala se prema austrijskoj granici, dok je druga grupa bila u krajnjem zapadnom delu Slovenije pod komandom Globocnika i kretala se ka Italiji (Schmidt-Richberg Erich “Der Endkampf auf dem Balkan” str. 139-140).

Otprilike u ovo vreme, 22. aprila 1945. godine, Neubacher je poslednji put posetio Ljotića. Potpuni kolaps nemačkih snaga na Balkanu i u Italiji bio je ne samo pitanje Nedelja, već ako ne i pitanje dana – zato je Neubacher želeo da zna Ljotićeve planove za povlačenje i predaju SDK. Sledećeg dana, tokom pomračine, Ljotić je svojim automobilom propao kroz rupu na mostu koja je nastala posle bombardovanja savezničkih aviona. Tom priliko je polomio vrat i ubrzo umro (Neubacher Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940. – 1945.” str.192)

29. aprila 1945. godine, kada su se Titove snage približile tršćanskom području, general Damjanović je izdao naređenje da 1. i 5. puk pređu u Italiju. Tamo se 5. maja u gradu Palmanova (oko 60 km severozapadno od Trsta) između 2 400 i
2 800 srpskih dobrovoljaca predalo Britancima. (Tomašević Jozo “The Chetniks”, str 451-452).

Vojnici iz ostala tri puka iskusili su manje naklonjenu sudbinu. Oni su iz okoline Ljubljane prešli u Austriju i predali se Britancima kod Unterbergena na reci Dravi 12. maja 1945. godine 20 dana kasnije, tih 2 418 ljudi je izručeno Titovim partizanima . Neki od njih su odmah pogubljeni u Kočevskim šumama, dok su ostali zajedno sa 10 000 slovenačkih domobrana odvedeni u zloglasni logor Sveti Vid, blizu Ljubljane. Zatim posle vremena torture ovi ljudi su streljani.

Grupa koja se predala u Italiji prebačena je u logor kod Munstera u Nemačkoj, gde su bili i oslobođeni jula 1947. godine. Ovi ljudi su zatim otišli u razne zemlje širom sveta, uključujući i SAD. Generala Mušickog su uhapsili saveznici i vratili u komunističku Jugoslaviju. Pogubljen je 1946. godine kao rezultat suđenja za neke “ratne zločne” na kome su izrečene i smrtne presude Draži Mihailoviću i mnogim drugima (Precla John i S. Guldescu “Operation Slaughterhouse” Dorrance, USA, 1970, str 275).

Може ли словенски родољуб бити национал-социјалиста?




Као вид идејне опозиције владајућој и неприкосновеној либералној демократији, појављују се на европском Западу и у САД, неколико деценија по окончању Другог светског рата, политичке групације такозваног Трећег пута (или Треће позиције), које изражавају супротстављеност, како догми демократије тако и комунизму, нудећи притом алтернативу како на плану система вредности тако и у сфери државног устројства. Једна од идеологија из овог иначе нимало хомогеног трећепуташког идеолошког спектра, јесте и модификовани, или боље рећи кривотворени национал-социјализам. Наиме, 1962. године, Колин Џордан, оснивач организације Британски покрет, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објављују тзв. Котсволдску декларацију, коју су назвали “фундаменталним прогласом савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists), чиме су ударени темељи овом међународном покрету, за чији ће успон током осамдесетих година протеклог века, најзаслужнији бити енглески рок музичар Иан Стјуарт Доналдсон, под чијим се утицајем ова идеја кривотвореног хитлеризма шири по читавом Западу. Кажемо кривотвореном, јер следбеници ове нове идеологије потпуно неосновано покушавају да Хитлеровом национал-социјализму негирају уско германски карактер и да сходно томе Хитлера представе као борца за Европу нација. Слична ситуација идеолошког фалсификата настаје са покретом тзв. «левих патриота» који покушавају наказну комунистичку идеологију објаснити и представити као про-патриотску.

На словенски Исток Европе, поменута идеја кривотвореног хитлеризма, продире крајем осамдесетих и почетком деведесетих година протеклог века, најчешће заједно у пакету са skinhead подкултуром којој је управо музичар Иан Стујарт дао печат хитлеризма. Реч је о времену када на Истоку почиње да трули комунистички одбрамбени механизам, који се више није могао одупрети културним и подкултурним упливима са капиталистичког Запада.

Иако на друштеној маргини, ова идеја кривотвореног национал-социјализма и данас је присутна у свим словенским земљама. Међутим, и сама присутност такве идеје унутар свих или бар већине ових народа, а пре свега код руског, србског, чешког и пољског, крајње је морбидна. Има доста разлога који подупиру овакав закључак. Најпре ваља истаћи да је деификација расе која има утемељења у германском искону, сасвим туђа изворном словенском духу који на прво место поставља: духовне вредности, жећ за религиозном истином и тежњу ка универзалним принципима правичности, како су то доказали руски словенофили још у претпрошлом веку, изводећи тај закључак из бројних историјских чињеница. Заправо, православно Хришћанство као срж руске и србске националне идеје, сасвим је неспојиво са паганском концепцијом Хитлерове идеологије.

Ипак, због опширности теме, у овој анализи посветићемо се углавном конкретном односу немачког национал-социјализма према Словенству. Нећемо овом приликом улазити у питање исправности и смислености самих идејних начела ове данашње кривотворене «национал-социјалистичке» идеологије, већ ћемо само образложити због чега је немогуће спојити Адолфа Хитлера и његов национал-социјализам, са борбом за свеаријевски интерес за који кажу да се боре данашњи љубитељи Хитлера. Конкретно, фокусираћемо се на документе који сведоче о Хитлеровом делатном односу према руском народу, јер је тај однос најбољи показатељ његовог антисловенског приступа, а самим тим и чињенице да његов идеал никако и никада није био панаријевски концепт Европе нација, већ искључиво борба за Немачку истину. У вези са тим познато је и да се у Трећем рајху уместо термина “индоевропски”, користио термин “индогермански”, што указује да су се под појмом Аријеваца у национал-социјализму подразумевали искључиво Германи као “најчистији” припадници беле расе.

Али осврнимо се најпре укратко на Хитлеров однос према србском и руском народу у области теорије. Наиме, још у спису Мајн кампф, Хитлер описује Србе као лукаве провокаторе (у вези са поводом за избијање Првог светског рата), и без обзира на свој негативан однос према Аустро-Угарској монархији, апсолутно оправдава и безрезервно подржава њену агресију на Србију:

“Неправда се чини бечкој влади што је данас засипају прекорима због форме и садржине ултиматума који је она поставила... Аустрија је на својој јужној граници имала једног огорченог и смртног непријатеља који је у све краћим периодима провоцирао монархију.”

(Адолф Хитлер, «Моја борба», при почетку поглавља «Светски рат»)

У истом поглављу, Хитлер пише и како је подржавао Јапан против Русије у рату из 1905. године, и то управо из антисловенских побуда:

“Руско-јапански рат затекао ме је већ битно зрелијим, али и пажљивијим. Тамо сам већ из више националних разлога заступао једну страну и сместа се ставио, при изношењу нашега мишљења, на страну Јапанаца. У поразу Руса, видео сам и пораз аустријског Словенства.”

Такође, у овом спису, Хитлер у расистичком маниру омаловажава руски народ, приписујући му државотворну неспособност, истичући како је Русија пропала услед “изједања расно супериорног германског језгра своје елите”:

“Организација руске државне творевине није била резултат државно-политичких способности Словенства у Русији, већ пре само чудесан пример државно-стваралачке ефикасности германских елемената у мање вредној раси. Тако су створени многи моћни рајхови на земљи. Нижи народи са германским организаторима и господарима, као вођама истих, су чешће него једном набујали до силовитих државних творевина и настављали да постоје, док год се одржавало расно језгро образујуће државне расе. Вековима је Русија изједала то германско језгро својих виших водећих слојева.”

(Адолф Хитлер, Моја борба, том II, поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»)

Нећемо овде говорити о бесмислености и неутемељености ових расистичких теза, већ ћемо само констатовати њихово присуство у идеологији немачког национал-социјализма.
Уопште, у «Мојој борби», Хитлер колонијалној интерконтиненталној политици супротставља принцип ширења државне територије унутар континента, у правцу Истока, што ће се касније током Другог светског рата и пробати остварити у пракси немачке државне и војне политике. По долску национал-социјалиста на власт у Немачкој, Германски институт званично износи тезу о инфериорности Словена у односу на Германе и западноевропске народе уопште.

Истина, свој антисловенски потенцијал Хитлер није намеравао безусловно да испољи над србским народом. Шта више, из разлога тактичке природе, настојао је да Краљевину Југославију придобије за савезника, не би ли је отргао од утицаја својих ратних непријатеља, нудећи притом веома повољне услове за потписивање споразума са Тројним пактом. Ипак, Херман Нојбахер, главни Хитлеров дипломата за Балкан, у својим мемоарима сведочи да Хитлер, иако је признавао ратничку способност Срба, никада није био искрено пријатељски настројен према србском народу већ је подозревао од могућности евентуалног стварања јаке србске државе. Хитлер је сматрао да се “не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге” («Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», Јасен, Београд 2007, стр. 74).

Извор Хитлеровог антисрбства, према Нојбахеру, везан је за догађаје око Првог светског рата:
“Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, који полако изумиру, а који је од 1914. године у себи носио антисрбски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове.” (Исто, стр. 84.)

И познати ревизионистички историчар Дејвид Ирвинг, у предговору књиге “Хитлеров рат” истиче да је код Хитлера постојала штетна и емоционална мржња према Србима. (Види: David Irving, Hitler’s War – free download)

Истина, током немачке окупације Србије у Другом светском рату, велики број немачких војника понашао се коректно, па чак и пријатељски према србском народу. Било је међу њима свакако пуно обичних људи који нису идеолошки индоктринирани у антисловенском смеру, утолико више што су најборбенији и идеолошки најпосвећенији елементи Вермахта упућени на Источни фронт. Мада и није никакав нарочити подвиг сажалити се на окупирани беспомоћни србски народ који жестоко страда. Витешки подвиг је, на пример, то што су србски заробљеници у Немачкој по оконачању рата, према сведочењу немачког пастора Фридриха Грисендорфа, делили бомбоне немачкој деци иако су знали за злочине нациста према свом народу. Све у свему, ни ти светли детаљи са немачке стране, не могу опрати црнило у које је окупатор завио србски народ. Хитлерова Немачка је свакако одговорна за стравични геноцид и зверства над Србима у такозваној НДХ и другим њеним сателитским антисрбским творевинама. Срби су у потпуности стављени ван закона и могао их је зверски убијати и мучити ко је год желео. На Нојбахерову молбу Хитлеру да забрани усташка зверства над Србима, овај је лаконски прокоментарисао: “И ја сам поглавнику казао да није могуће тек тако искоренити једну такву мањину, јер је она једноставно превелика!” («Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», стр. 84).

Међу свирепим злочинцима над Србством тих несрећних дана, било је и доста овдашњих муслимана од којих су неки сачињавали и СС дивизије (“Ханџар” и “Скендербег”). Занимљиво је тим поводом, сагледати и Хитлеров однос (по Нојбахеровом казивању) према овдашњим муслиманима и исламској вери уопште:

“За ислам Хитлер је имао веома много симпатија: «То је мушка религија! Да су Немци муслимани, у историји би тада постигли много више!», казао је једном приликом. За једног неверника као што је Хитлер, то представља знатно признање за вредности једне постојеће религије... У сваком случају, у односу на Балкан, Хитлер је заступао позитивну политику према муслиманима. Тиме је наставио традиционалну политику Беча...” (Исто, стр. 84).

Овде се види још једна велика противречност код данашњих љубитеља Хитлера, који себе представљају као борце за одбрану европске културе од муслиманске најезде, а узор им је особа која велича ислам.

Но, вратимо се анализи стања у окупираној Србији. Скоро сви немачки високи официри смештени на њеној територији, били су изразито антисрбски настројени. Предњачили су генерал Нојхаузен и СС генерал Мајснер, који је отворено говорио како је сваки убијени Србин, успех за немачки Рајх. Комунистички и равногорски напади на Немце током 1941. године, јесу били бесмислени и штетни са становишта србског националног интереса, али они нису и не могу бити оправдање за сурове одмазде окупатора чије се размере не могу упоредити са немачким мерама против устаника у другим окупираним крајевима Европе, изузев у Русији и Пољској. Од словенских народа, једино су Бугари имали несумњиве, дугорочне и постојане Хитлерове симпатије, услед добрих трговинских односа њихове државе са Немачком, затим чињенице да су они савезници Немаца из претходног рата, као и услед немачког порекла бугарске владајуће династије. Што се Срба тиче, чињенице које указују на антисрбство хитлеризма, ипак не подразумевају безусловне Хитлерове претензије на србску територију. Иако је на идеолошком антисловенском плану био антисрбски оријентисан, нудио је како већ рекосмо, пријатељство Краљевини Југославији на политичко-дипломатском нивоу из разлога војно-тактичке природе. Такође, Хитлер Србе није омаловажаво као Русе. Може се заправо рећи да је он по питању признавања вредности србског народа имао противречан став. С једне стране, Словене (а Срби су Словени) сматрао је генерално нижом расом, али с друге стране сматрао је да су Срби најспособнији народ на Балкану.
Међутим онај ко на такав начин презире и омаловажава руски народ, не може, дугорочно гледано, ни Србима користити.

ОД ТЕОРИЈЕ КА ПРАКСИ

А управо је Русија односно руски народ тај према којем је Хитлер испољавао безусловно и крајње негативан однос. Они који данас кривотворе Хитлерову мисао и Хитлерово дело, покушавајући, како већ рекосмо, идеологију дотичног да прикажу као панаријевску а не као само пангерманску, настоје и да Хитлеров поход на руско тло оправдају његовим антикомунистичким и антијеврејским побудама. Нико не може оспорити Хитлеров антикомунизам, али дефинитивно Хитлер није СССР напао само због борбе против комунизма, већ и због обрачуна са руским народом, коме је настојао одузети широка пространства у циљу ширења животног простора за свој немачки народ.

Као доказ за наведену тврдњу, можемо навести доста релевантних историјских извора.
Пре свега, у «Мојој борби», Хитлер јасно каже следеће: “Крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе” (поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»).

Веома детаљно, сликовито и исцрпно, о односу Немаца према руском народу на Источном фронту писао је Димитриjе Љотић - истакнути антикомуниста, али и русофил коме тешко падају немачка злодела према братском руском народу. Ево шта Љотић пише у свом меморандуму Немцима са почетка 1944. године:

“У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље... У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин... Знало се да је у Врховном Совјету... на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника.
На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе... Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености... У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима.
Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став.
А немачки став по руском питању је следећи:
Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд.
Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима.
Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом.
До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу».
Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади.
Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима.
Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници.
Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ.
На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти.
И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима.
1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»... У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”

(Димитрије Љотић, Сабрана дела, књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)

Упечатљива сведочанства о русофобној позицији Немаца на Источном фронту, налазе се и у историјском роману «Капут» италијанског писца и немачког савезника Курциа Малапартеа:

“У њиховим (немачким) очима ширила се она тајанствена бела мрља, и они су почели да убијају заробљенике рањаваних ногу, непокретне, почели су да пале села која нису могла да дају четама што су ишле у реквизицију одређене количине жита и брашна, одређене количине кукуруза и јечма, одређени број коња, одређени број грла стоке. А када су се Јевреји проредили, почели су да вешају сељаке. Обесили би их за врат или ноге о дрвеће које је расло по сеоским трговима... Вешали су их поред тела Јевреја која је прала киша и која су се данима њихала под суморним небом, поред јеврејских паса што су висили на истој грани с господарима.”

(Курцио Малапарте, Кaputt, издање Вечерњих Новости, стр. 308, 309.)

А ево шта у послератном Писму немачком читаоцу пише бивши белгијски припадник Waffen SS-а Жан Тиријар, који се иначе не одриче и не каје због свог учешћа у рату али недвосмислно изражава неслагање са Хитлеровом антисловенском политиком, о којој јасно сведочи:

“Ако је Немачка 1945. године и била згромљена, томе је и сама допринела. Хитлер је желео да створи немачку Европу. Идеја «европске» Европе је превазилазила његово поимање. Човек у много чему изузетан, испољио је потпуну кратковидост по том питању... није се могао уздићи до помисли да и други народи могу имати завидне квалитете. Његов презир према Русу, Словену, био је разлог што је потценио одважност руског војника. Гебелсова пропаганда је Русе приказивала као сумњиве мешанце Татара, Монгола и Калмика. Фото-службе Одељења пропаганде и сниматељи «РК» фронта трудили су се да у томе један другог надмаше.
Претплаћен сам на часопис «Revue militare sovietique» (Совјетски војни преглед). Насупрот публикацијама гебелсовске пропаганде, у њему су совјетски војници приказани са пријатним лицима сасвим као наши момци, високи, са светлом кратко подшишаном косом и веселим погледом”.

(Жан Тиријар, «Писмо немачком читаоцу», из књиге А. Дугина «Основи геополитике II», стр. 253.)

На исти начин о Хитлеровој антируској политици сведочи и Тиријаров сународник, чувени пуковник Waffen SS-а и предратни вођа белгијских рексиста Леон Дегрел, који се током рата борио на Источном фронту. Овај одани Хитлеров следбеник, ипак није подржавао антируску политику свога вође:

“Продирући у Русију, Немци који су били подвргнути доиста претерано припростој нацистичкој индоктринацији, замишљали су да су једина вредна бића у универзуму Арија... Може се замислити изненађење Немаца када су, силазећи кроз Русију, сретали само плаве с азурним очима... И плавуше! И то какве плавуше! Високе девојке с поља, блиставе, снажне, с јасним плавим очима, природније и здравије од свега што је окупљала Хитлер-Јунгенд. Није било могуће замислити аријевску расу, ако би се држало светих канона хитлеризма”.

(Леон Дегрел, «Hitler pre mile anni. Monfalcone», према: Драгош Калајић, «Европска идеологија», стр. 230, 231.)

Исте утиске Дегрел износи и у свом последњем интервјуу, датом руском часопису “Елементи”:

“Руси су велики народ. Када смо ми дошли на вашу земљу, били смо уверени да ћемо се срести са марксистичким подљудима азијатског типа и варварске културе. Тако нас је учила наша пропаганда. Но веома брзо смо схватили да је то била лаж. Руси и Украјинци, то су велики народи, индоевропски народи: мужествени, благородни и великодушни... Брзо сам схватио да је идеја колонизације Русије опасна и ненужна илузија. Ја сам одмах покушао објаснити такав свој став Химлеру и Хитлеру. Али ви знате како су снажне биле пангерманске предрасуде. Колико је само труда мени било потребно да убедим Химлера да промени однос према Валонцима и Французима, а такође и другим Европљанима негерманског рода... али било је јако мало времена а после је почео рат.” (Преузето и преведено са интернет странице сајта Arcto.Ru.)

Треба напоменути и да је у оквиру немачког национал-социјалистичког покрета, било и другачијих ставова у односу на доминирајућу позицију у складу са којом је вођена спољна политика и пропаганда. Наиме, окултистичка организација “Anenerbe” (Наслеђе предака) као научни одсек SS-а, уместо усконационалног германизма као обележја спољне политике и пропаганде Трећег рајха, залагала се за јединствену Европу, подељену на етничке регионе са неофеудалним центрима, при чему се немачком народу није давао никакав надређени положај. Иначе ни Waffen SS се не може представити као панаријевска организација, јер су у њен састав временом ступили и бројни представници неаријевских народа – Арапи, Шиптари, индијски Дравиди, Татари, Турци, азијски и блискоисточни муслимани итд. Циљ је био сакупити што више људи који ће се борити за Трећи рајх.

Истина, у току рата дошло је до делимичног еволуирања у тактици у виду промене званичне политичке стратегије Трећег рајха, у правцу паневропских стремљења. То је била последица губитка илузије у преокрет британске политике, затим ступања Америке у рат, као и нежељеног преокрета на Источном фронту. Међутим, на основу горе наведених извора, јасно је да је однос према руском народу остао непромењен.

Према писању Елен Карер д’ Анкос, истакнуте «француске» русофобкиње, у немачком војно-политичком врху су постојале три тенденције односно три предлога по питању тактике пред напад на СССР - Хитлеров, Розенбергов и предлог генерала Јодла:

“Алфред Розенберг је у Берлину замислио један фантастичан план распарчавања Совјетског Савеза. Свестан експлозивног потенцијала једне многонационалне државе, уз то једине државе те врсте у Европи, Розенберг је предложио Немачкој да игра на карту национализма да би убила Совјетски Савез, свела Русију на државу залеђа окренуту према Истоку, враћену својој азијској мисији; да је опколи мрежом националних држава које би Немачка створила и ставила под своју зависност... Али Розенбергове идеје су биле нападнуте са две стране. Од једног дела војне команде, који је предводио генерал Јодл: по његовом мишљењу, подршка конгломерата мањих нација би изазвала опозицију главне нације, руске, док би разуман циљ био придобити руску нацију и одвојити је од њених вођа, да би се совјетска држава срушила изнутра.
Другу крајност је представљао Хитлеров пројекат који није био мање негативан. Са Хитлерове тачке гледишта, требало је да Немачка колонизира сав совјетски простор без разлике. Стварање националних влада стављало је хипотеку на будућност и компликовала подухват сутрашњих колонизатора. Било да су Украјинци или Руси, сви грађани Совјетског Савеза били су за Хитлера «Untermenshen» - подљуди. Зашто их онда разликовати?
Ти отпори су паралисали политику ослонца на народе СССР-а, коју је предлагао Розенберг, и на крају су их разочаране и престрашене немачким насиљем на Истоку, гурнули у наручје федерације”.

(Елен Карер д’ Анкос, L’ Empire eclate, Paris, Flamarion, 1978, стр. 29, 30. Преузето из књиге: Марко С. Марковић, Српска апологија Русије I, стр. 232, 233.)

Елен Карер у овом тексту из 1978. године, настоји да препоручи западним челницима примену Розенбергове тактичке замисли у борби против руског народа, што је у великој мери и спроведено у дело почевши од рушења Берлинског зида па до данас. Није ли то симптоматично, што евроатлантисти и ционисти прећутно а понекад и јавно рехабилитују национал-социјалистички антирусизам, примењујући његове тактичке методе? Поготово ако узмемо у обзир да једна данашња улица у западном проамеричком делу Украјне носи назив по СС дивизији “Галиција” (види: Галиция против Украины), и да градски споменици припадницима СС јединица широм Естоније ничу последњих година као печурке после кише и то уз пуну подршку прозападних власти ове НАТО државе (погледати текст на сајту Лента.Ру).

Стога је јасно да иза рушења споменика црвеноармејцима у балтичким НАТО државама, не стоје антикомунистичке већ чисто антируске побуде. А посебно конфузна ситуација, као последица нацистичког антирусизма из Другог светског рата, постоји у данашњој Белорусији, где су Лукашенкова совјетска знамења (иначе званични државни симболи од 1994. године) постала симбол патриотизма, антизападњаштва и борбе за јединство руског народа а националистичка знамења која данас користи проамеричка белоруска опозиција (а која су у Другом светском рату користили припадници белоруских СС јединица), постала су симбол љубави према Америци, ЕУ, Сорошу и његовим парама.

О РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА ИЗ НЕМАЧКИХ РЕДОВА

Познат је податак о великом броју Руса који су се на Источном фронту добровољно борили на немачкој страни па се може поставити питање, због чега су они то чинили, ако је Хитлерова политика према Русима била заиста онаква како то указују наведени извори? Да ли су ти добровољци онда све сами издајници или пак родољуби који услед разумљиво огромне мржње према комунизму, нису могли или нису желели да уоче и неке друге врсте претњи за руски народ. Уверени смо да је у питању ово друго, утолико више што се и на основу исказа или поступања самих руских добровољаца, може доћи до истих оних закључака које нам саопштавају горе изнети извори.

Ево тим поводом, исказа једног од браће Сахновски, истакнутих добровољаца који су основали руски православно-монархистички батаљон под окриљем Дегрелове СС дивизије Валонија:

“У немачкој војсци налазио се значајан број руских добровољаца, који су долазили како из редова заробљеника (црвеноармејаца), тако и од локалног становништва, па када се формирала Власовска армија (РОА), тај број је знатно превазилазио капацитет, и износио је укупно више од 2 000 000 људи... и то без обзира на све грешке немачког командовања и злочиначку «источну политику» Розенберга.” (Преведени цитат је преузет из текста Н.И. Сахновский. Из воспоминаний.)

У истом тексту се говори и како немачки помоћници-преводиоци, испољавају мржњу према народу и подстичу дерусизацију Малорусије (Украјне) форсирајући некакав хибридни језик очишћен од свих обичних руских речи и израза. Сахановски каже да су Немци упорно спроводили овакву «тупаву политку», без обзира на катастрофалне резултате које је доносила.

Дакле, јасно је да су руски добровољци у немачким редовима Хитлера доживљавали углавном као мање зло, а не као позитивну личност, изузев можда у самом почетку рата, када су немачки војници у многим крајевима руске земље дочекивани хлебом и сољу од стране народа који је мислио да ће му Хитлер донети слободу. Мада, како и Дегрел сведочи, доста немачких војника је током рата одбацило презир према руском народу, упркос државној антируској политици и пропаганди, што је код једног дела добровољаца (Козака из СС јединица са југа Русије) који нису били сведоци немачких злодела и Хитлерове антируске пропаганде, створило искрене симпатије према Трећем рајху.


Што се тиче генерала Александра Власова и Руске ослободилачке армије, њихову позицију сликовито описује следећи цитат из текста о историјату ове армије:

“Само је део прогресивно мислећих немачких официра и чиновника, покушао да искористи супротстављеност између руског народа и бољшевичког режима, али је такве покушаје у потпуности упропастила Хитлерова «источна политика» која је створена да би уништила Русију. А с друге стране вође РОА покушали су искористити у свом интересу Немачку, но будући да су пуно зависили у својим дејствима од воље немачког руководства, остварили су безначајне резултате. Њима није дозвољено да постану «Трећа сила» између хитлеровске Немачке и стаљиновског Совјетског савеза, и они су били раздављени од стране два тоталитарна режима.” (Са интернет странице Roa.Ru.)

Иначе, треба рећи и да је прва дивизија РОА под командом генерала Буњаченка, ступила крајем рата у борбу против Немаца у Чешкој, где их је и поразила и протерала из Прага. Генерал Власов истина није био одушевљен таквим поступањем дела своје војске, али није ни забранио да се то учини, нити је казнио ову јединицу која је до краја свог постојања остала у сасатаву Руске ослободилачке армије. Шта више, Власов се управо после победе Буњаченкове Прве дивизије РОА над Немцима у Прагу, саветовао са Буњаченком после чега је и сам решио да лично ступи у контакт са Американцима не би ли спасио што више својих бораца, како је то изложено у Историји Власовске армије.

Таквом понашању челника РОА узрок је чињеница да су Немци претходно одлучили да ову армију практично гурну у амбис. Наиме, када је Власов на позив Димитрија Љотића кренуо са својом армијом ка Словенији не би ли помогао тамо сконцентрисаним србским националистима, Немци им то нису дозвоили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “сендвич” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија у свету, доживела жалостан завршетак (прочитати о томе у књизи Боривоја Карапанџића “Грађански рат у Србији”, на страни 430).

Дакле, јасно је да РОА није ратовала за Немце, а поготово није тачно да је “остала уз њих до краја” како су то покушавали да представе некада Совјети, а данас љубитељи Хитлера међу младим руским националистима. Када је пропала нада Власова и бораца РОА, да се може срушити комунизам у Русији, и када им је онемогућено да дођу у Словенију, нису имали мотива за борбу и гледали су искључиво да спашавају своје животе. Није их занимла борба Немаца против Англо-Американаца. Уосталом, припадници Прве дивизије ове војске, не би вероватно ни у сну пуцали на Немце, да су ови према руском народу и Руској ослободилачкој армији били током рата коректни.

Дакле, руски добровољци из немачких редова, махом јесу били несумњиви родољуби, али се део њих без икаквих основа надао да ће Немци допустити обнову православне и националне Русије. Кажемо «без икаквих основа», с обзиром да су углавном и сами били сведоци немачке антируске политике.

Како год, да су Немци по питању односа према руском народу били на идеолошкој позицији Леона Дегрела, сви руски родољуби стали би на страну Немачке, а само окорели комунисти били би уз Црвену армију и Стаљина. Рат би у том случају трајао веома кратко, а православна и националана Русија била би обновљена. Међутим, Хитлер је остао веран русофобији, чак и када су му кола сасвим кренула низбрдо.


У складу са наведеним, сасвим је разумљив следећи став Драгоша Калајића, који је засигурно један од најбољих овдашњих познавалаца идеолошких и историјских прилика из протеклог века на европском тлу:

“Велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак, од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, «национал-социјалистичка», кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа, што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.” (Драгош Калајић, “Ка словенској империји”, у књизи Русија устаје, стр. 170.)

Исту поруку садржи и следећи закључак Димитрија Љотића:

“Он (Хитлер) хоће само да оствари своју мисао: за своју «најбољу и највишу расу људску» - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, «већ и за онај кроз триста година». Он се служи у том смислу свим средствима. Нема тог средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.” (Димитрије Љотић, Казна Европи, Наш пут, бр. 25, 1939.)

ТРЕБА ЛИ НЕМАЧКИ НАРОД ПОИСТОВЕЋИВАТИ СА ХИТЛЕРИЗМОМ?

Свакако, негативан карактер хитлеризма, не може се пресликати на читав немачки народ. Ова традиционално културна, патриотска, интелегентна и радна нација, у свим епохама свог постојања (па и у епохи национал-социјализма), имала је и нормалних родољуба који нису желели нити чинили никакво зло према руском, србском нити било којем другом народу. Ипак, на основу горе изнетих чињеница, јасно је због чега не може бити здраво нити нормално одушевљавање Хитлеровом идеологијом и његовом личношћу уопште, поготово код припадника руског и србског народа. Стога, уместо закључка ове идеолошко-историјске анализе, одговорићемо на њено поднасловно питање, које гласи: “Може ли словенски родољуб бити поштовалац Адолфа Хитлера?”. Као што је глупост неуништива, тако и пракса намеће позитиван одговор на постављено питање. Али они припадници словенске групе народа, који воле свој народ и своје Словенство, или макар мисле да га воле, а одушевљавају се истовремено Хитлеровим ликом и делом, истрајавају у вулканској противречности. Они веома подсећају на данашње «патриотске комунисте» (као на пример НКПЈ Бранка Китановића) који кривотворе комунизам, покушавајући да представе како Маркс или Лењин наводно нису уопште били против патриотизма. Уколико су србским и руским «национал-социјалистима» познате наведене чињенице које доказују антисловенство Хитлерове политике, онда се може закључити да је реч о особама које болују од својеврсног вида национал-мазохизма, а било какав вид мазохизма, неминовно уноси конфузију, смутњу и контрапродуктивност у поље борбе за национални интерес и опстанак, и зато га ваља одстранити.