Посебно сам раздвојио СДК,а на овој теми расправљамо о Љотићу,Васиљевићу... и осталим припадницима ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НАРОДНОГ ПОКРЕТА "ЗДРУЖБЕНО БОРБЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА" ИЛИ "ЗАВЕТ БОГУ ОТАЏБИНИ РОДУ". то значи ЗБОР.
Дакле да ли Љотића сматрате за фашисту или не?





Димитрије Љотић



ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ
"САД ЈЕ ВАШ ЧАС И ОБЛАСТ ТАМЕ"
http://www.miscarea.net/Dimitrije%20Ljotic%20-%20Sad%20je%20vas%20cas%20i%20oblast%20tame.pdf


ИЗ МОГА ЖИВОТА
АУТОБИОГРАФИЈА
http://www.miscarea.net/Dimitrije%20Ljotic%20-%20Iz%20moga%20zivota.pdf

СВЕТЛО ИСТИНЕ
http://www.miscarea.net/Dimitrije%20Ljotic%20-%20Svetlo%20istine.pdf

СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА
http://www.miscarea.net/Dimitrije%20Ljotic%20-%20Svetska%20revolucija.pdf

ЗАКОНИ ЖИВОТА
http://www.miscarea.net/Dimitrije%20Ljotic%20-%20Zakoni%20zivota.pdf

Кренимо редом за почетак Љотић:
Сахрана...



На посрмтном одру









Димитрије Љотић рођен је 1891. године у Београду. Већи део
живота провео је у Смедереву. Његови најстарији познати преци
Ђорђе - по милошти звани Љота и Тома Димитријевић доселили су
се из села Блаца, сада у Грчкој Македонији, у првој половини
XВИИИ века. Прво место становања било им је село Крњево, близу
Смедерева. Око 1750. године ова браћа су у Крњеву подигла цркву
брвнару и посветили је Светом Ђорђу, својој слави. Крајем XВИИИ
века, браћа су се преселила у Смедерево. По предању, у њиховој
кући је Карађорђе примио кључеве смедеревског града од Турака.
Иначе, Љ отићи ће до краја остати велике присталице
Карађорђевића. Отац Димитријев, Владимир Љ отић, морао је да
напусти Србију 1868. године, када су хтели да га ухапсе као
завереника на династију Обреновић. Вратио се тек по абдикацији
краља Милана 22. фебруара 1889. године по постављању прве
радикалне владе Саве Грујића. Већ 1890. године он је постављен
за српског конзула у Солуну. Касније је Владимир Љотић био
председник смедеревске општине и народни посланик. Од 1904.
године до 1909. године поново је био конзул у Солуну. Умро је
1912. године.
Као што је већ речено, Димитрије Љотић рођен је 1891. године у
Београду. Основну школу је завршио у Смедереву, где је уписао и
Гимназију. По пресељењу породице у Солун, Димитрије Љотић је
са непуних 16 година положио матуру у Српској Солунској
гимназији по одобрењу Министарства иностраних дела. У раној
младости, делом под утицајем родитеља, а делом због књига,
Димитрије Љотић је постао врло религиозан. Размишљао је о томе
да постане свештеник и да напусти Правни факултет, који је у
међувремену уписао, али је, због неодобравања оца, одустао од
тога. Његово поимање хришћанства делимично се поклапало са
Толстојевим, у смислу тоталног непротивљења злу. Постао је
вегетаријанац, апстинент, одан свом душом Христовом чистој
личности. У томе је ишао тако далеко да је на регрутацији,
непосредно пред Балкански рат, био решен да одбије полагање
заклетве. До полагања заклетве није ни дошло, јер његово
годиште није било мобилисано. Ипак, да би исказао свој
патриотизам, Димитрије Љ отић се добровољно јавио у санитетску
службу. Током балканских ратова радио је по карантинима и лечио
тифусаре.
На јесен 1913. године Љотић је отишао у Париз, где је остао све до
избијања И светског рата. На овај пут отишао је по идеји краља
Петра И који га је спремао за дипломатску службу, а школовање у
Француској тада се високо котирало.
У Паризу се у њему још више развила монархистичка
опредељеност и десничарски дух. Посећивао је састанке
француских ројалиста, а на једном од њих изјавио: "Тим пре ми
треба да будемо монархисти, јер имамо своју националну
династију".
По повратку у Србију Димитрије Љ отић је 1. септембра 1914.
године позван у војску. Са њом, као један од 1.300 каплара

повлачио кроз Албанију и преживео њен опоравак на Крфу. При
гоњењу Немаца и Бугара кроз Србију Љ отић је био рањен на
Овчем пољу. По завршетку рата 1919. године постављен је за
командира железничке станице у Бакру (између Ријеке и Задра,
близу Цриквенице). Занимљиво је његово запажање, које је извео
посматрањем хрватских сељака из Бакра и Срба у војсци, да су
првих дана Хрвати више били за Југославију него Срби. То се
убрзо катастрофално променило. За такву промену је Љ отић у свом
крају (Бакру) оптужио Јевреје који су, искористивши глад која је
била присутна у првим данима постојања нове државе,
зеленашењем почели да се богате. Дана 16. априла 1920. године,
избио је штрајк железничара иза кога је стајала Комунистичка
партија Југославије. Намера им је била да спрече достављање
муниције против Мађарске (Бела Кун), а с друге стране да
спречавањем демобилизације изазову побуне у војсци код
резервиста. На отсеку Димитрија Љотића у Бакру штрајк је
сломљен за један дан, пошто је Љотић похапсио 36 железничара и
упутио их надлежној власти. Демобилисан је 17.6.1920. године. У
Бакру је нашао своју животну сапутницу Ивку, са којом се и
оженио.
По демобилизацији се вратио у Смедерево где је отворио
адвокатску канцеларију, пошто је 22.9.1921. положио адвокатски
испит у Београду. Учланио се у Народну радикалну странку и
постао председник њене омладине. Од 1926. године он се у
круговима Народне радикалне странке због неких својих посебних
ставова сматрао дисидентом. Као дисидент НРС Димитрије Љотић
се 1927. године кандидовао за посланика у Народној скупштини.
На овим изборима он је добио 5.614 гласова (19,7%) што није било
довољно за добијање мандата, док је у смедеревском изборном
округу тада победила листа Демократске странке на челу са Костом
Тимотијевићем. То је био последњи пут да се кандидовао као
кандидат режимске странке. У даљем политичком раду бавиће се
критиком рада југословенског режима.

Певајте у славу Димитрија Љотића

  Говор светог владике Николаја Жичког
над одром Димитрија Љотића, 24. априла 1945. г.

 

]    Лета Господњег 1945. у пролеће погинуо је у Словенији у аутомобилској несрећи по Божјем промислу и допуштењу, Димитрије В. Љотић, председник ЈНП „Збор“, борбени и духовни предводник србских добровољаца и србског народа у целини, један од највећих вођа и умова Србије двадесетог века и овенчао се непролазном славом спасења.

    На сахрани су чинодејствовали патријарх србски Гаврило Дожић и епископ жички, данас свети Николај Велимировић, који је над одром великана србске историје Димитрија Љотића одржао ово слово хришћанске љубави које треба да буде спомен али и идеја водиља за будуће нараштаје.

 

Ваша Светости, тужни зборе!

Да је одсечена само једна грана, стабло не би много осетило, али стабло је одсечено до корена и нама је нанесен велики бол. Ај Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати.

Када се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици тамо далеко у Смедереву, његовој супрузи Ивки, његовом брату Јаши, његовим синовима и његовој кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима и са оним коме је већ четири године земља простирач а небо покривач. И сада долази и четврти круг, који обавија цео свет, јер Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету.

Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих 150 година ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али ти су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Ж ичи када је рекао: „ Србски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан”. Он је био учитељ који је учио најпре делима па онда тек речима, упућивао је, и сам је био пример. Никад није говорио а да делом није показао. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. О да су такви били сви наши учитељи? Христос је рекао: „ Треба радити па учити, а не само учити.”

О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло. Димитрије Љотић је био човек дубоке вере. Он је као министар правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: „ Ја идем да испитујем вољу Господњу, па кад је сазнам ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно”. Без Димитрија Љотића осећа се велика празнина, а то је празнина која се не може лако попунити.

Дрво је одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Њ еговој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице а то су многи и многи Љотићи. Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљада ср п ских јунака под оружјем заједничи сједињени, не као појединци, него заједнички, замениће Димитрија Љотића. Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату и у миру, јер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату је извршавао своју дужност и као војник и као гра ђ анин. Баш они који су били на површини и који су били глава народна, нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.

Бог га је узео баш у своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут својим животом и својим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечије милине!

Ми благодаримо њему, његова Светост и ја, захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никада заборавити највернијем сину с р п ства.

Када сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народних националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: „ Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја ћу на дну. Ја ћу му ноге прати”. И дошло је до јединства.

Ко је познавао тога човека, морао га је волети. Он је био идеолог светски, широке душе лав у храбрости а јагње у кротости. Говорио је: „ Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни”. Ч едо Милић велики мостарски јунак рекао је: „ Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нигде”. О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани који су га познаваи.

Било је много људи који су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му је имање? Где су му куле? Где су му поља? Ја тога не видим. Али је био велики бог а таш духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом, позајмити осталим, увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Не акробатика, него етика! Он је био репрезентатор душе и срца ср п ског, чари и истине ср п ске. Он је био идеолог хришћанског нацонализма.

Он је волео све војводе. Он је то мени причао, а исто о њему причале су ми и војводе, и кружиле су похвалнице о њему.

Један велики војвода, који је овде мећу нама, рекао ми је једном приликом пре кратког времена: „ Не могу се од њега одвојити. Речи из његових усана теку као мед. Он је прави репрезентатор ср п ске политике”. Он је дао толико од себе, па да је живео још педесет година он не би имао шта више да да. Он је дао одговора на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народног живота.

Ж алимо га сви, жали га свак, жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце, и то баш они који нису били народни људи, који поседују виле и богатства, и који као јазавци припремају себи унапред богатс т во за сто година. Али он је највише критиковао Немце, и баш зато су га они волели и поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали.

Колико је само волео своје војнике. Причао ми је један официр из његове пратње: „ Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни. Када смо поделили храну пришао сам Љотићу и рекао му да је још остало хране само за мене и њега, нашто ми је он рекао : „ Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе.” И тако сам учинио.” Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега - Бога.

Он је био велики човек. Оно што је посадио ухватило је дубока корена, и све што је урадио мирисаће.

Добровољци певајте у славу Димитрија Љотића! Ч етници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитрија Љотића!

Пала је највећа жртва. Боже не тражи више. Боже, доста, молимо Те узео си много и као највећу жртву, њега! Боже, нека буде доста!

Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше слободе, то је капија наше нове Ота џ бнине.

Зато сви, браћо, помолимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своје, нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује.

Бог да прости душу Димитрија Љотића. Во вјеки вјеков. Амин!

Није мртав Димитрије Љотић. Он сада припада читавом с р п ству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него живи. Он је сада јачи, него када је био жив и спутан. Он сад још више ради и поседује још више снаге. Он тек сада ради.

Слава му!

 

(Наша борба - ванредно издање,
На положају, 25. априла 1945, стр. 3) [u][b][/size][/size]

Војвода Момчило Ђујић је потврдио истинитост беседе владике Николаја



ОДГОВОР УМИРОВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ

Полумесечник "Православље", орган Српске Патријаршије, у својим бројевима од 15. априла и 1. маја 2005. године, објавио је у целини предговор "Мемоарима Митрополита Скопског Јосифа", који је написао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) на који нам је жеља да дамо објективан осврт.

Наш народ лепо каже: "Хартија трпи све", па је и господин Атанасије могао да напише све што му је срце желело,али не и памет. Уместо да је читаоцима представио књигу Митрополита Скопског Јосифа, он се нимало литерарно а још мање епископски обрачунао са целом једном групом верника Српске православне цркве које он органски не подноси. Нажалост, он је то учинио у органу Српске Патријаршије,чије се уредништво ничим није оградило од текста Епископа Атанасија, па се стиче утисак као да и лист и Патријаршија стоје иза тога. Да се уредништво оградило, не би се ни писао овај осврт.

Запањујуће је да се један Епископ Српске православне цркве служи жаргонистиком комуниста безбожника који су исто овако деценијама нападали Димитрија В. Љотића. Министра Правде Краљевине Југославије и председника предратног Југословенског народног покрета "ЗБОР". Уз Љотића напада и мртве и живе његове следбенике и ако зна да је међу њима било и Епископа и свештеника, који су били пастири Цркве Христове и служили Српској православној цркви као узорни свештеници на свих пет континената, подижући цркве и сабирајући српску паству око МАЈКЕ ЦРКВЕ којој су остали верни у најтежим данима и по српски народ и по Српску Цркву. (5 монаха на Светој гори) Уз Љотића и љотићевце напада и мученика генерала Недића (мада мање), који је под окупацијом формирао Српску владу "макар квислиншку" (како пише г. Епископ), поредећи га тиме с норвешким Квислингом, а што и дан данас чине комунисти. Немогуће је никако такво поређење јер онај Квислинг је био немачки човек, био министар одбране Норвешке, и као такав позвао ј е Немце да умарширају у земљу, а генерал Недић као командант групе Српских армија борио се против Немаца и у Качаничкој клисури водио огорчену битку с њима. А што је још жалосније од једног Епископа јесте да он Недићево спасавање силних српских избеглица из злочиначке "Независне Државе Хрватске", не спомињући уопште оних 86.000 избегличке деце, приписује Митрополиту Јосифу! Г. Атанасије пише: "Требало је примити на стотине избеглих српских свештеника и око милион српских избеглица и све њих како-тако сместити и збринути". И по њему, све је то учинио Митрополит Јосиф а не генерал Недић. А шта је било насеље "Недићево" код Крушевца?

А шта су била насеља избегличке деце по српским бањама? А шта су била бројна насеља избеглица широм целе Србије? И ко је створио Санитетски кордон око целе Србије уз стручну помоћ свога пожртвованог Министра здравља др. Јована Мијушковића, тако да ниједна болештина није ушла у окупирану Србију? Све је то дело Оца Србије како је српски народ звао генерала Недића. Са свим овим никакве везе нема "Србија Митрополита Јосифа" како то жели да представи Г. Атанасије. "Србија Митрополита Јосифа" - то су биле зидине Патријаршије, коју он ни за живу главу није напуштао.

У своме предговору Епископ Атанасије непрестано везује Митрополита Јосифа с Патријархом Гаврилом и Епископом Николајем да би га представио мучеником попут њих. А то је ординарна неистина, поготову тврдња да је Митрополит Јосиф "протеран од немачких слугу из Скопља" и да је "био и остао човек и Владика светла лика".

Оставио је своје записе и један други Владика с насловом "Епископ Николај" који оповргава све оно што пише Г. Атанасије о Митрополиту Јосифу. Синовац Светог Вадике Николаја, доцније Шабачко-ваљевски Епископ Јован Велимировић, који је у окупираној Србији био заједно са Оцем Василијем Костићем, доцнијим Епископом Жичким, пратилац Владике Николаја и с њим провели све дане у заточеништву у Војловици код Панчева, оставио је сведочанство о Митрополиту Јосифу које се дијаметрално разликује од писања Епископа Атанасија Јевтића. Та сведочанства је објавио Прота Милан Д. Јанковић у првом тому свога дела "ЕПИСКОП НИКОЛАЈ - ЖИВОТ, МИСАО И ДЕЛО", где на стр. 607-634 стоји сведочење: да је Митрополит Јосиф побегао из Скопља 1941. г. напустивши и свештенство и поверени му народ Митрополије Скопске; да је преко Ниша дошао право у Београд и да је преузео црквену власт наметнувши се за заменика одсутног Патријарха Гаврила Дожића с којим није имао никакв везе за цело време окупације иако је Патријарх био заточен ту, на домаку Београда! Када је дотеран од Немаца из манастира Острога Патријарх је, најпре,кратко био у затвору Гестапоа у Београду, па затим заточен у манастиру Раковици, па после у манастиру Војловици код Панчева. На Аранђеолвдан 1941. г., на дан Патријархове славе, Митрополит Јосиф је хтео да га посети и да му славу честита, али Патријарх га је најурио! Стоји у тим записима, да је Патријарх Гаврило био огорчен на Митрополита Јосифа што је безочно узурпирао Црквену власт у Патријаршији и што му никада никакав извештај о своме раду није поднео иако му је био ту пред очима! Очито је да Епископ Атанасије није читао књигу проте Јанковића, нити ово што сведочи синовац Светог Владике Николаја.

И као што је био кабадахија у односу на још живог Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф се тако кабадахијски понашао и према Недићевим властима у Београду. У свему се супротстављао Недићевим настојањима, која су била усмерена биолошком спасењу Србије. Зато кад је тражено не да осуди "устанике" (како их Епископ Атанасије назива), већ комунистичко-партизанска убијања невиних људи, Митрополит Јосиф је одбио са изговором: "То су наша деца. Боре се!" А чија деца су била жртве "устаничког" оргијања: Јеромонах Митрофан Матић, свештеник Војислав Стојиловић, прота Милан Пашић, свештеник Драгутин Булић, српски жандарми Богдан Лончар и Милан Драговић побијени на Ивањдан 7. јула 1941. г. (који дан је Броз прогласио "устанком Србије") и стотине других честитих српских домаћина? Па ваљда су и они били деца Српске Цркве и српског народа?! Па кад их Црква под "мудрим управљањем" (како га једнако назива Епископ Атанасије) Митрополита Јосифа није узела у одбрану, неко је морао! А тај неко је био јунак и мученик генерал Милан Недић и његови национални одреди, међу којима и добровољци Димитрија Љотића. И баш ти Недићеви национални одреди уз помоћ целог српског народа, протерали су у зиму 1941. године из земље Србије те "устанике" заједно с њиховим главешином Титом, тако да је доцније један од комунистичких перјаница и политкомесар Антоније Исаковић записао:"СРБИЈА НАС ЈЕ 1941. ГОДИНЕ КАО КУЧИЋЕ ПРОТЕРАЛА НАПОЉЕ!" То је била та Недићева а не Митрополита Јосифа Србија! Нажалост ни дан данас Епископ Атанасије не види да тај "устанак” проглашен даном убиства двојице невиних српских жандарма, није био устанак против окупатора већ крвава комунистичка револуција и грађански рату несрећној Србији! И те "устанике" је Митрополит Јосиф благосиљао кад су ослобађали Србију од Срба, док су у исто то време Патријарх Гаврило и Владика Жички Николај благосиљали у Словенији српске националне антикомунистичке одреде: Динарску четничку дивизију Војводе Момчила Ђујића, Лички четнички корпус Војводе Добросава Јевђевића и Српске добровољце Димитрија Љотића. Ето, само у томе је разлика између Митрополита Јосифа и Патријарха Гаврила и Епископа Николаја. А то је огромна разлика коју Епископу Атанасију мржња не да види.

На крају долазимо на нападе Епископа Атанасија на Љотића и љотићевце.

Епископ Атанасије анализира мишљење Митрополита Јосифа у "Мемоарма" о Недићу, Љотићу и Јонићу (што ћемо изворно видети кад Мемоаре прочитамо), па даје свој закључак:"О овој двојици последњих који су били идеолози једне политике, наводно народне,а у суштини отуђене од бића и карактера Српског народа, i као такве хибридне и несрпске, маскиране (има их који се и данас њоме маскирају - подвлачење Епископа Атанасија) флоскулама и паролама о тобоже "српској идеологији", и притом се заклањају чак и иза Владике Николаја. Митрополит Јосиф је рељефно изнео верну слику какви су то људи били. Осетио је, пре свега, њихов секташки карактер (јер је реч уствари о једној секти, слично као што данас имамо политичке и идеолошке странке, нарочито у Београду, које су типично секташког менталитета. 3ато углавном не разумеју Српски народ и Цркву. Оно што битно разликује Владике Јосиfа и Николаја (опет их сврстава заједно!) од љотићеваца, ондашњих и данашњих јесте то што су и Јосиф и Николај били српске патриоте, људи изразито српског карактера,а ови други су изразити секташи... "

Покрет Димитрија Љотића ни по чему се не може мерити с разноразним политичким странкама, нарочито не са овим данашњим које су растуриле и Југославију и државу Србију и Црну Гору! А да је Епископ Атанасије прочитао бар штогод из дела Димитрија Љотића (има их ту у Београду на два места штампана његова САБРАНА ДЕЛА) видео би да је Љотић био ако не већи патриота од Владика Јосифа и Николаја, а оно бар раван њима. Јер и он се итекако борио у ратовима за Народно ослобођење и уједињење 1914-1918. године! А кад већ спомиње "секте" и "секташтво", нема тамо на Родној груди већег секташа од Епископа Атанасија!

Грдно греши душу Епископ Атанасије кад тврди, да се "Љотић наметао као сваки од народног бића отуђени тоталитарац чија је сарадња била наметана од окупатора", па је, бива због тога није могао прихватити Митрополит Јосиф, па још додаје да су "љотићевци били буквално детерминисани антикомунизмом који их је одређивао до те мере да су здушно прихватили сарадњу с окупатором, са нацизмом те су били једина партија слободна под Хитлером и притом наоружана." Ово је тотално непознавање стања у Србији за време окупације, коју Г. Атанасије није могао знати јер је био дете а понавља оно што је напабирчио у Титовим школама. Српски добровољци нису били "Љотићева партија", већ национални одреди генерала Милана Недића за биолошко очување Српског народа који је био угрожен комунистичким бестијањем и немачким одмаздама. То ни данас не види Епископ Атанасије и њему слични! И Љотић се никоме није наметао. Јер никакву власт у окупираној Србији није имао! Можда Г. Атанасије мисли на то,што је Љотић био Изванредни комесар за обнову до темеља разрушеног Смедерева. Кад су сви бежали из разрушеног Смедерева, љотићевци су добровољаном радном службом похрлили да рушевие раскрче, да силне мртве посахрањивају и да почну са обновом Смедерева. Кадгод је блажене успомене Епископ Браничевски Хризостом долазио у Америку,увек је говорио :"И ДАН ДАНАС СМЕДЕРЕВО ЖИВИ ОД ОНОГА ШТО МУ ЈЕ ЉОТИћ ОСТАВИО!" И данас је то тако и најпосле, Љотић није "сарађивао са нацизмом", већ са окупатором чија војска у већини није имала никакве везе са нацизмом. Да је Епископ Атанасије прочитао само један једини састав Д. В. Љотића "Ни фашизам, ни Хитлеризам" видео би да није могао сарађивати с нацизмом.

На крају свога састава Епископ Атанасије спомиње и писмо које је Љотић упутио "Патријарху Гаврилу и Владикама Иринеју и Николају поводом рушења срамног пакта са Хитлером". Љотић није упутио писмо Патријарху Гаврилу, већ само Владикама Иринеју и Николају с којима је био у пријатељским односима, и није им упутио "поводом рушења срамног пакта" већ пре рушења пакта, 26. марта 1941. г. У писму их је баш молио да не руше пакт, јер је то остала једина грана над провалијом за коју се српски народ грчевито ухватио. Ако се одсече та грана, оде српски народ у провалију! И силе мрака су ту грану одсекле и српски народ је пао у провалију ИЗ КОЈЕ НИ ДАН ДАНАС НИЈЕ ИЗИШАО! У Словенији у пролеће 1945. г. Патријарх Гаврило је молио Љотића: ДА МУ ОПРОСТИ ШТО ЈЕ У ОЗБИЉНО ВРЕМЕ НЕОЗБИЉНО МИСЛИО!

И да завршимо. Свети Николај Жички и Охридски, чији је Епископ Атанасије велики обожавалац, упутио је своме земљаку љотићевцу Бори Карапанџићу писмо из Саут Кенана Новембра 14.1954. године у коме пише:


"Драги ми кнеже - Бог Вам на помоћ... Могу Вам рећи да ја не верујем да ће нас спасти вештина него врлина. Ми искупљујемо страдањем своје грехе, и Бог је одредио рок нашег страдања. Али ако би се народ покајао пред Богом пре тога, Бог би скратио рок нашег страдња (види 2. књ. о царевима глава 20,1-б). Први пут сам ја говорио на тему, да ће нас спасити врлина а не вештина у Торонту 5. Сеп.

И сав народ ме је бурно поздравио. 3ашто? 3ато што срце народно осећа, да Бог од нас очекује врлину а не вештину, т.ј. покајање и слогу а не транге-франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са Црквом. Знам, и Ви сте. Сва српска историја сведочи ми, да је врлина с Богом јача од вештине с ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину с ђаволом. Зато им неће добро бити. А српски народ ће се радовати победом Бога над сатаном... Биће ми мило, да по овој линији чујем реч Вашу, бар овда онда. Будите ми здраво са домом својим драги ми кнеже ваљевски. Знајте да Вам вазда добро жели и за Вас се Богу моли –

Ваш + Е. Ник. "

Преосвећени Владико Атанасије,када се већ једнако позивате на Светог Николаја проповедајте народу, тако Вам Бога, врлину и покајање, а не транге–франге !

И ЈА САМ СВЕДОК

Под горњим насловом мој командант војвода Момчило Ђујић објавио је чланак у листу ''Србија'' у броју 276 од априла 1997. године, а поводом изјаве неких злонамерника који су покушали да оповргну говор Владике Николаја над одром Димитрија В. Љотића. У опширном чланку Војвода је потпуно одбацио њихове тврдње засноване на мржњи и лажи и изнео пуну истину. Поред мудрости и јунаштва који су Војводу красили, он се није никад устручавао да изнесе истину тамо где је то било потребно.

Будући да сам и ја један од сведока то, иако сам се пре десетак година преко овог листа Искра јављао, сматрам за дужност да то опет учиним, јер још увек се понеко нађе, а нажалост и срамоту и понеко у мантији, који покушава да Владичин говор негира.

Пар месеци пред крај рата, Патријарх Гаврило и Епископ Николај, пуштени из логора Дахау, стигли су у Словенију где су се привремено сместили, опоравили, обилазили, бодрили и благосиљали националне јединице које су се тамо налазиле. У договору са политичким и војним старешинама, решено је да Патријарх и Владика што пре пређу у Швајцарску одакле би се лако домогли савезничке стране. Њихов одлазак требао је да уследи 24. априла, а опроштајно вече је заказано за 23. април у резиденцији при штабу Војводе Ђујића у месту Свети Петар у предграђу Горице. Састанак је заказан за 8. сати увече, али са програмом се почело тек после десет сати, јер се очекивао долазак Димитрија Љотића који је, како се те вечери још није знало, настрадао у саобраћајној несрећи у близини места Ајдовшчина. Као члан просветног одсека, а и члан Динарске четничке дивизије, био сам присутан цело време, јер смо са неколико хорских песама требали да увеличамо то вече.

Сутрадан по сазнању о погибији Димитрија Љотића, предузете су мере да се његово тело пренесе у капелу Динарске четничке дивизије, а што је истог дана и учињено. Након што су посмртни остаци приспели, не тако мала капела је за нас била попуњена. Чим су стигли патријарх Гаврило И Епископ Николај са свештенством и ђаконом Динарске четничке дивизије. За време парастоса, у доста стешњеном простору, патријарх је стајао са десне а хор са леве стране ковчега. На крају парастоса сви су са напетошћу ишчекивали владичин говор. Наш просветни одсек на време се побринуо да се говор запише и сачува.

Позади хора постављен је сто, где су чланови нашег васпитног одсека, који су били увежбани у хватању радио вести, записивали говор. Кад је Владика говор завршио, сместа су отишли у канцеларију, која се налазила на истом спрату где и капела, записе сравнили, откуцали, на машини умножили и одмах делили народу који се још није разишао.

Владика Николај је једанаест година надживео Димитрија Љотића. За то време његов говор је објављен, одмах у вадрендном и последњем броју добровољачке ''Наше борбе'' у Љубљани, а затим и многим штампаним публикацијама, а такође и 1949. године у књизи Бошка Костића ''За историју наших дана''. Према томе, Владика је имао довољно времена да говор порекне, а ниједнога тренутка га ни у сумњу није довео, мада је због њега био нападан.

Прошле године 8. маја, био сам на освећењу првог манастира који је посвећен сада Светом Николају Жичком и Лелићком у Соко граду. Свеноћно бденије уочи освећења одстојао сам поред владичиног отвореног кивота. Слике тог последњег виђења лебделе су пред мојим очима и његове благе речи још увек су одзвањале у мојим ушима.

Нека би Свети Николај био милостив и опростио онима који се у својим лажима користе његовим Светим именом.


Мелбурн, априла 2005.

Душан Поповић

Објављено у Искри јуна 2005.

    Протојереј др Димитрије Најдановић


    Димитрије Љотић,
    теолог међу политичарима

     

    Димитрије Љотић држао је ова своја предавања у зениту своје духовне зрелости. У свом поступном подвижничком лествичништву имао је он, несумњиво, доживљаје конверзије. Тешко је знати колико дубоке и револуционарне, преображајне. Сâм се у предавањима исповедио да је у младим данима био толстојевац. И да је, самим тим, приступао Христу рационалистички. Примао од Христа и Хришћанства што се у оквире разума може сместити. А то је мало или нимало. Очевидно је да је ових уследних прелома и пролома у мистерију Христа било више тако да је могао са апостолом Павлом рећи да је усходио из славе у славу и да је, најзад, дошао до боговиђења која превасходе сваки ум. У свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике Љотић је имао своје духовне оце. Један је био генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални Владика Николај. После је ове своје ,,духовне штаке“ отурио и сâм наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг. ,,Треба се стално вежбати за духовни живот“, вели он. Тако се Димитрију, ходочаснику Христовом, на орбиту усхода изгубили сви ликови сем лика Спаситељева. Све ово речено није измишљено него ишчитано из Записа.

    Ово спољашње лествичништво Љотића праћено је унутрашњим ,,пуњењем“ Господом. Љотић испражњује себе, распиње себе и свет да срце своје учини Христовим престолом. Његов духовни exterior прати аскетски interior: димензији његовог спољашњег узрастања ка Христу одговара димензија Христовог урастања у њега. Те тако и споља и изнутра узраст Христов. Узраст Христов у димензији висине и димензији дубине. Љотић се за ово позива на динамику горушичног зрна и квасца. А важније од тога је његово тврђење, управо уверење да науци Христовој нема краја. У том бескрају пружају се две акције човекове: једна у вис (,,из славе у славу“) и друга у низ (да сиђе Господ у ништоту човека). Љотићу није туђа православна мисао кеносиса: самоумањивања и самопонижења Бога. Напротив, она је врло развијена и крепка. ,,И Бог умањује себе и своди себе у што мање димензије“.

    Све–све је пуно Господом. Бог је, по Љотићу, ближи нама од воде, ваздуха и светлости. Наша је кривица што ту свудаприсутност не осећамо. Јер је наш орган боговиђења оштећен. А орган боговиђења јесте с р ц е наше. И не само орган виђења Бога него и стапања са Богом, мистичког сједињења са Њим. Љотић непрестано истиче примат срца над разумом. Љотић се овим сврстава у велике мистике света. Сâмо срце ове мистике јесте в е р а. Љотић иде тако далеко да тврди да за мистика, човека који стално стоји пред лицем Бога, није потребна ни молитва, ни црква, ни свете тајне. Јер ,,он општи непосредно са Богом“. ,,Он се просто погружи, утопи у страховиту величину Божју“. Овде првенствено Љотићу лебди пред духом Томе Кемписког (1380–1471), нарочито његово дело De Immitatione Christii (По угледању на Христа), које наводи изрично. Љотић, међутим, као да не осећа да православно учење о о б о ж е њ у (theosis), односно о о х р и с т о в љ е њ у човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу. Љотић се позива на Кемписког, а уствари има у виду православно мистичко учење о обожењу.

    Свети Сава није калемар српске дивљаке већ свети Седмочисленици (св. Ћирило, Методије и други). Они су на српској дивљаци накалемили Христов калем. Свети Сава је само кресао дивље антихристовске леторасте из дивље подлоге. ,,Живот српског народа је уствари стална борба Христа са оним што је нехришћанско, а његова је мисија да помаже хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком“. Или: ,,Најкраће схватање историје српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока“. Та борба и данданас траје. Шта више, она је данас добила своју апогеју, – свој врховни трагични изглед. Сви смо учесници њени. И срце је наше њено поприште. ,,Борба се води у сваком појединцу“. Ово би по Љотићу био дијаграм философије историје српског народа.

    Како ћемо се сјединити са Богом? Бог је љубав, истина, чистота и смерност. А ми? Мржња, лаж, нечистота и гордост. Јасно је да се само уједињењем са богољубављу, богоистином, богочистотом и богосмерношћу сједињујемо са Богом, ,,долазимо у везу са Богом“. Овде се, дакле, срећемо са на свој начин динамизираном мистичком аксиомом: ми премошћујемо понор између Бога и човека, јер је Бог антропоморфан (човеколик), а човек – теоморфан (боголик). Апекс премошћења је Богочовек Христос у коме су пунина Бога и човека несливено сливене.

    Ваља још нешто истаћи као доминантну категорију Записа. Љотић често говори о верском искуству. Разлика између знања о вери и верског искуства је слична разлици између теоретичара пливања који не зна да плива и пливача који не зна теорију пливања. Љотић је склон да ово верско искуство изједначи са мудрошћу (нешто више од знања), а понекад са стањем срца. Љотић као да води прилично озбиљну борбу да ближе одреди појам верског искуства. Мени се чини да је овде посреди једна религиозна егзистенцијална категорија у роду мистичких категорија. Рекло би се да њој Љотић придаје превелики значај, преувеличава је. Јер вели да човек са верским искуством ,,мора да поседује све оне особине које има Бог“. Но ово и овакво уверење јесте суштински недостатак готово свих мистика.

    Ваљало би очекивати да је Љотић као изразити мистик против разума. Није. Он у изворима богосазнања спомиње, поред натприродног откривења, и природно откривење засновано на људском разуму. ,,И разум није против Бога“. Чак Љотић врло опширно говори о улози разума. Он притом несумњиво мисли на тзв. доказе бића Божјег. Но и ту – у тој области размишљања – он је оригинални мислилац. Вера ипак далеко премаша разум, понављам. ,,Што не знаш, то веруј“. Онда Љотић наводи цитат из беседе Владике Николаја: ,,Вера твоја потребна је онде где нема разума“. Користим прилику да допуним опаске о примату срца. Срце је орган боговиђења и богосједињења. Љотић додаје и богосастанка: ,,Срце је стан у коме се човек састаје са Богом“.

    Ја сам само делимично издвојио овде неке основне идеје религиозне из Записа. Њих има и више и – више значајних. Пажљив читалац ће то одмах приметити. Ја мислим да сам издвајањем ових основних мисли Записа нешто постигао: да докажем да су Записи уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога.

    Христос је Димитрију Љотићу одувек био врховни канон живота. Заиста, све и сва. Ако је приватни живот – Христос. Ако породични – Христос. Ако однос према ближњем од најмање до највеће заједнице – Христос. Ако политика – Христос. Ако космософија – Христос. Ако триадологија (учење о Светој Тројици) – Христос. Ако историософија – Христос. Ако антропологија – Христос. Ако национализам – Христос. Христос – врховно кубе његове високе катедрале духа. Последња страна Записа посвећена је индивидуалним и колективним чудима. Тих је чуда безброј. Међутим, Љотићу је чудо над чудима – Христос, највеће чудо земаљске и небеске историје. Самим тим Димитрију Љотићу био је и остао Христос његов eschaton, врховно начело које му је било пут на беспућу, светлост у тами, утеха у очајању, пристаниште мира у бури немира, очарање у коби разочарања, визија и непосредни доживљај вечног живота на ивици земаљске смрти. Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте. А то значи Христу Господу који из дана у дан лик Димитрија Љотића чини светлијим, топлијим и милијим. У знак захвалности Христу Љотић је сабрао последње снаге својих последњих дана да – како уме и зна – отслужи у Записима акатист Сладчајшем Исусу, Најслађем Исусу.

    Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Христовим. ,,Запамтите да изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и народа“.

    Димитрије Љотић: Говори и чланци, свеска 6, Минхен 1975.

     

ПОЗАДИНА РАТА И ЊЕН ГОСПОДАР
(Одломак*)

УВОД
На оном првом путу везаном за Москву људи говоре: ,,Овим путем треба ићи, народе србски,а не другим којим путем; ово је наш пут, јер ово је пут који је благословила Москва.’’А на оном трећем путу, говоре они који тамо воде: ,,Овим путем треба ићи, народе србски, ово је пут који су благословили Лондон и Вашингтон.’’ Генерал Недић пак на свом путу, на народном србском путу на коме он води, не може да се позове ни на благослов Москве ни на благослов Лондона. Генерал Недић није се ни трудио да добије ни благослов Вашингтона ни благослов Москве. Генерал Недић се чак није трудио да добије благослов Берлина за тај пут. За благослов он се обратио србској историји.


ПРВИ ПУТ

Има три пута који претендују да избаве србски народ из садашње ситуације. Ми сада треба да видимо који пут има највише услова да одговори на она три акутна питања србског народа: слободу треба донети србском народу, јединство унутрашње треба донети србском народу и јединство спољашње треба донети србском народу. Који од та три пута најбоље одговара интересима србског народа?Слободу, Москва вели, ја ћу ти донети, србски народе. Ја ћу ти донети прво, јер имам најјачу масу материјала и, ево, моје армије од 5. јула 1943. године непрестано напредују и, ето, још мало па ћу повратити све земље које је Совјетски савез изгубио у току прошле две године. А кад то повратим, ја ћу онда да се спустим преко Румуније, и ево ме у долини Дунава. Ја ћу ти донети слободу. Тако вели Москва.

А ми на то одговарамо: рецимо да ти имаш право, рецимо да ћеш ти заиста доћи за пола године или за годину дана у долину Дунава, али ко си ти? Ти Русија ниси, ти си Савез Совјетских Социјалистичких Република, ти си СССР. Да си Русија, ја бих могао поверовати да ми ти носиш слободу, али Русија ниси. Што би ти крио своје име? Што ако си Русија? Ко је тебе натерао да промениш име? Знам да ниси Русија, прво зато што се тако не зовеш, а друго јер си настао на Руској несрећи, још нешто кад отворим твој Устав и кад га прочитам, видим да ниси Русија, ти ниси оруђе Руске мисли, ти си инструмент јеврејско-марксистичке мисли. Тако каже грб твој, тако каже кугла земаљска у твом грбу, тако кажу срп у чекић укрштени у твоме грбу, тако каже наслов ,,Пролетери свих земаља уједините се!“ Кад отворим твој Устав, такође прочитам да је руски народ мајоризиран, статистика каже да Руса има 77%, а по твом Уставу руских посланика у представништву народа СССР највише може бити 17,6%. Ти ниси Русија, ти си само СССР, ти си организација, ти си иструмент, ти си алат јеврејско-марксистичке мисли којој је задатак општа светска револуција, а на којој једна етапа треба да буде то што ти зовеш мојим ослобођењем. Али не само то! Шта ми доносиш ти који кажеш да ми носиш слободу? У теби данас влада комунистичка мисао. Можеш ти ту комунистичку мисао да облепиш разним етикетама. Можеш по потреби преко ње да удариш руску тробојку, можеш да удариш и Православни Крст, али све то не помаже... Ја знам шта је тај комунизам који ти носиш, у духовном погледу то је борба против Бога, у националном погледу то је борба против сваке нације и Краља, а у социјалном погледу то је борба против домаћина. Комунизам је против нација. Комунизам је против свих нација, говоре ли они свим нацијама ,,падните нам у братски загрљај“? Не! Кога они зову? ,,Пролетери свих земаља уједините се“ - само пролетере зову на уједињење, а оно друго, што није пролетер, то им не треба. Куд' сте дакле кренули, ви који нисте пролетери?
Знам да ако резултат ове борбе која се води данас на Истоку, неком несрећом буде ишао у прилог бољшевизма, знам да кад би сви народи Европе мирно ставили свој врат у јарам бољшевички, знам један народ који то никада неби учинио. Тај народ није далеко од нас, то је наш народ.


ДРУГИ ПУТ

Има и други пут. Oнај који се позива на Лондон и Вашингтон. Лако је нама разграничити се са Титом и титовцима, то није ни мало тешко. Ни један Србин неће против Бога, Краља и домаћина.... али тешко је разграничити се са са онима који нису против Бога исто као и ми, нису против Краља исто као и ми, нису против домаћинства. А не иду путем којим Србе данас води Генерал Недић, већ имају Други пут, свој, који су ставили под заставу Лондона и Вашингтона. Наш народ овако резонује... Слободу сам изгубио без обзира да ли сам то заслужио или не, неко ми ју је узео. Ко је тај? Разуме се, Немци. Да није њих било, био бих слободан.У рату су против Немаца Американци и Енглези. Тамо ми је и Краљ. Према томе, Енглези и Американци кад победе, они ће ми донети слободу. То је најбржи и најлакши пут. Ви који сте за овај пут, ви који верујете да ће Лондон и Вашингтон донети слободу, ви сте истовремено као и ми у отвореном сукобу са Титом, нисте се тукли са њим зато што је ружан или зато што има косе очи, већ зато што је он представник комунистичке партије, а ви не желите да србски народ буде комунистички, исто као и ми. Добро. Разумем да сте против бољшевика, то је сасвим јасно, само зар ви не видите како ствари иду, зар ви не видите да Лондон и Вашингтон данс док између њих и Стаљина постоји 300 немачких дивизија које штите и њих чак од Стаљинових таласа, зар ви не видите сад кад постоји тај зид од три стотине немачких дивизија да су ти ваши велики савезници у сувише великој зависти пред Стаљином? А шта мислите сутра, кад би се тај зид срушио, шта мислите сутра кад не буде тог зида, зар би Енглези и Американци били јачи пред Стаљином? Ако то мислите, онда ту нема логике. По овоме како замишљају наша браћа развој рата, Енглези и Американци ће донети слободу на тај начин што ће под навалом са Истока и Запада Немачка да се сруши и онда ће Совјети поћи са Истока и доћи до једне границе коју им је поставила нека атлантска карта или нека друга конвенција и даље неће ићи. Можемо сви ми гласати на демократски начин у неке кутије и рећи: ја сам за то решење, али стварност то решење неће изгласати, неће изгласати из простог разлога ако би се сутра Немачка срушила онда би најјача сила у Европи - не кажем за Африку, не кажем за Индију, не кажем за Америку и Аустралију, мој народ се не налази тамо него у Европи, и према томе говорим о Европи - најјача сила у Европи били би бољшевици. И ако се то догоди... кад Совјети преплаве Румунију и Мађарску, који је тај Енглез или Американац који би се смео успротивити њиховом доласку на Балкан? У томе пре, што је совјетска дипломатија успела да натера Енглезе и Американце да признају Тита, те према томе Тито је тај који има пресудну реч на Балкану, па ће овде у име Стаљина побости заставу коју он буде хтео. И зато ми кажемо тој нашој браћи, ваша шема, како ви замишљате развој ствари, иако изгледа истина, иако формално са спољне стране изгледа тачна, та шема се не поклапа са стварношћу, тако се ствари развијати не могу, а да не могу види се по томе како се ствари развијају сада. На прошлом предавању сам показао како је Енглеска противно својој стопоедесетогодошњој политици допустила да јој намећу Тита, иако би требала да помаже Дражу Михаиловића, али она то не чини. Не зато што је то њена политика, већ зато што јој не дају њени господари, Јевреји, који је терају да буде послушна према Совјетима и зато дозвољава приступ Совјета на Балкан, а преко њиховог експонента Јосипа Броза Тита. Очигледно је да положај наш не зависи од Америке и Енглеске, већ од Совјетије.


Госпође и господо, србски народ има поред осталих још једну несрећу. Од априла месеца 1941. лишен је свога Краља. Влада, пошто је својом незапамћеном политиком увела народ у рат и пошто је потписала капитулацију и предала нас у робље, узела је младог Краља и одлетела из земље. Не могу а да не подвучем верност коју народ има према своме Краљу. То је наша срећа, јер је то обележје сваког правог народа. Нисмо ми као народ везани за једну личност, ми смо везани за један принцип. Краљ наш, то је застава слободе и јединства нашег, зато је народ србски свом душом одан Краљу свом, јер је на тај начин веран и слободи својој. Краљ је, међутим, тамо с оне стране границе. Енглеска пропагандна машина га је често злоупотребљавала у своје сврхе. Срећом наши уставотворци су на време то решили: народ увек дугује вероност Краљу кад је Краљ на своме месту, кад је на своме престолу, а не када се налази у иностранству. Ми смо говорили, Краљу смо верни, али по законима које су потписали његови преци, а на које је он потписао заклетву, Краљу се дугује послушност када је у својој земљи.
Међутим, ,,наши верни савезници“, како то имају обичај да кажу наша браћа са овог другог пута, поручили су србском народу после Техерана, ништа се не брините уредили смо са Стаљином да се после рата гласа да ли ће овом земљом владати Краљ Петар или Јосип Броз. Ми смо на то одговорили - хвала вам, наши велики ,,верни савезници“, али ми то не разумемо, па ми сад под окупацијом знамо, тврдимо и исповедамо да је у овој земљи владао, влада и владаће Краљ Петар Други, а ви хоћете слободу да нам донесете па после тога кад нам слободу донесете, онда нам тек предстоји хоћемо ли Краља или Тита? Па каква је то слобода? Па зар до сада под окупацијом Ми владалачка права Краља Петра сачувасмо неокрњена, а онда кад нам ви слободу донесете - ми Краља на гласање да метнемо? Има ствари о којима се не гласа. Лако би ми са црвенима, али ова браћа што се позивају на Лондон и Вашингтон ту су скоро држала некакву конференцију у неком селу код Ваљева, које се зове Ба, па су на тој конференцији дословно примили ту понуду, па и они са поносом кажу, разуме се, неће се никоме Краљ наметати него после рата на потпуно демократски начин ставићемо Краља на гласање. И та наша браћа примише слепо оно што им се из Лондона и Вашингтона поручује, примише оно што смо ми мислили да нико осим Тита неће примити. На тој истој конференцији донесоше наша браћа и разне друге ствари, сличне које сам мало час поменуо, то све заједно показује да се наша браћа налазе под утицајем и под упливом потпуно туђинског духа да још нису прогледали својим србским очима и да још не мисле потпуно својом србском главом, него место тога држе на очима својим скоро потпуно јеврејске наочари, па било да се оне узимале из радње која се зове демократија или масонерија. Унапред се они на тој конференцији ограђују од помисли да би могао да буде заведен какав чврст облик државног система. Они као кажу: немојте се плашити, ми ћемо завести најздравији демократски облик државног система.

Прошлог пута сам рекао да, иако малобројни, Јевреји владају светом захваљујући својим алатима и полугама.Четири полуге они имају:


- Капитализам;
- Масонерија;
- Демократија;
- Марксизам.

Демократија је владавина туђина, у Француској после француске револуције на чело је дошао јеврјески манијак Леон Блум, од 90 чланова француског министарства тога времена 40 је било Јевреја, 40 масона и свега 10 Француза. Они су нацију довели до пропасти. У нашем случају, издавачка кућа Геца Кон је 1939. постала све и свја и у књижевном и у политичком животу. Геца Кон је једини човек који је шест недеља пре пада Стојадиновића знао да овај пада, саопштио је то својим пријатељима не кријући да је ту информацију добио од својих веза из иностранства. Демократија је такав облик политичког живота у коме јеврејство уствари успева да завлада економијом, политиком, духовним вредностима, и изворима народног живота. А ето, ова наша браћа са овог другог пута унапред дижу руке и објављују свима и свакоме да кад нам слобода дође, тада нико не треба да се плаши неког чврстог режима, такав режим неће доћи, него ће уместо њега доћи демократија...


ТРЕЋИ ПУТ

Трећи пут смем да назовем народним путем ка слободи - не мислим да сам ни мало погрешио. Генерал Недић има право да тврди да једино његов пут води ка слободи. Разуме се – води, али не мора довести. Једном је Генерал Недић некоме рекао (био је утучен тога дана) и на питање како му је одговорио: Како ми је? - не могу да издржим тешко ми је, има негде један пут, то је србски пут. Тај пут води средином једне литице, пут широк, рече генерал Недић извадивши једну писаљку из џепа, колико и ова писаљка. Козја стаза била би аутострада у односу на његову ширину. Испод тога налази се амбис лудости србске, а изнад тога пута налази се литица немачког неповерења и неразумевања. Кад бих могао да проширим - рече генерал Недић - пут на србску страну, ја бих победио немачко неразумевање, а кад бих могао да проширим пут на немачку страну, ја бих победио србску лудост. Али не могу да проширим ни на једну страну. Пут је широк колико једна писаљка, испод њега амбис а изнад њега литица, па ипак тим путем треба да се спасе не један човек, већ читав србски народ. И нема другог пута осим тог и таквог пута.
То је прошлост, то је разговор из давнашњих дана. Данас је тај пут изашао из оних првих и уских услова, данас је он знатно шири, не много, али није ни узан као некада. Има једна бујица, ударили пљускови и направили бујицу и бујица се сручила низ планину и дере коритом једног потока и носи коње и јунаке. Преко те бујице саградио је тешком муком од брвана један мост генерал Недић и зове народ: ,,извол'те, ево места спасења србског народа“. Једни веле: ,,хајдемо“, други кажу - ,,нећемо“! ,,Шта је управо та бујица? Нико и ништа. Ми ћемо јуначки преко те бујице.“ Па једни ударе лево од моста, а други ударе десно од моста. А кад бујица почне да носи коње и јунаке, а носи их, као што вам је познато, две и по године, онда наста лелек, па се чују гласови: па добро шта је то Генерал Недић урадио? Кога је спасио? Што прича да је његов пут - пут спасења србског народа кад су се толики људи удавили? Зна се тачно кога Генерал Недић није спасио...а не зна се колико и кога је спасио. Зна се да је неколико десетина хиљада у Србији однела бујица, мутна и крвава, највећи део њих однела је, може бити, зато што нису хтели искрено и поштено да се послуже мостом Генерала Недића, него су хтели јуначки, лево и десно од моста...
Па ипак ће се знати колико је Генерал Недић спасио, јер ко упореди Србију са неким другим крајем, тај види разлику између Србије и других крајева. Замишљам, не да људе питате, већ да у пролеће и лето и у јесен кад земља говори, замишљам да се успнете авионом, па да полетите изнад Србије и да полетите изнад несрећне Босне, или Срема и Славоније, немојте људе питати, питајте земљу нека вам каже шта је у овом крају урадио Генерал Недић, јер није био тамо...
Генерал Недић није желео да овде дођу Немци, и све је радио у том циљу, нажалост, политика овде је била таква да овде ипак Немци дођу. Кад су Немци дошли, Генерал Недић се трудио и води такву политику да овде буде што мање Немаца, по могућству да овде остане само један Немац - немачки посланик. Али је опет и била друга политика која се трудила свом снагом да буде друкчије. Чим има мало Немаца, представници те политике кажу: ,,Аха, има мало Немаца, наш народ је слаб.“ И запну и успеју, Генерал Недић са својом политиком пропаде. Признајем да није лепо што Генерал Недић у својој политици не успева. Та политика је ипак много јача од Генерала Недића.
Бесмртна је заслуга Генерала Недића пред србском историјом. Питао ме је онај сељак 1941.: ,,Ехеј, има ли ишта иђе добро да за Србина пише?“ - Има, Србине, има! Зависи шта ћеш ти да пишеш, што ти сам напишеш, то ће се и читати, јер историју твоју не пишу други, пишеш је ти сам...
Три пута... Jедан Срби увелико напуштају, тако да је све јасније да тај први, Титов пут, није србски. Многи уздишу због неслоге Другог и овог Трећег пута, Ми никада нисмо рекли као они за нас: то су издајице! Не! Ми чак нисмо хтели да им кажемо да су они Дон Кихоти. Ми смо само рекли једну реч: то су људи пуни частољубља, који не виде још потпуно својим србским очима, не мисле својом србском главом, него гледају кроз туђе наочари и зато не виде праву стварност. Верујте и ја уздишем због те неслоге. И знам да ако постоје два пута данас да сутра не смеју постојати, нека се изабере један србски пут, онај који је бољи, онај који је прави, онај који одговара србским интересима и имаћете Србе сложне на том путу. Али на ту нашу поруку они нам одговарају: ,,ви идите вашим, а ми ћемо нашим путем, али међу нама да не буде боја“. А ми одговарамо - Чујте браћо наша, чујте ово! Ако у целој историји нађете само један, само два брата који су икад могли да се споразумеју и да живе у љубави, да се не бију, а при томе један да зида а други да руши оно што овај зида, ако нађете таква два брата, само два, онда сте доказали да такaв начин споразума и мир може бити. Ви велите ми смо у шуми и ми тражимо до вас само једно, а то је да се не напαдамо. А ми одговарамо: ако је добро, браћо, да сте ви у шуми, докажите, па да и ми идемо у шуму. Зар мислите да ћете ви добро радити, а ми зло? Докажите да је ваш пут добар, и ево свих нас у шуми. Ако не можете да нам докажете, дозволите да вама ми докажемо па 'ајте на наш пут... Хајте и ми браћо да се сложимо и да радимо један посао....

РЕЗИМЕ

Пут Титов прво није србски пут, већ интернационални. Али има Срба који су још на том путу...

1.Пут Титов не решава прво питање слободе, јер он доноси са собом бољшевизам. Уосталом, милиони избеглица из Царске Русије добро знају ту ,,слободу“.
2.Пут Титов не решава питање унутрашњег јединства јер он баш има задатак да разбије сваки народ изнутра, делећи га по унутрашњој линији на пролетере и буржује и гурајући их у међусобну борбу.
3.Пут Титов није решење питања спољњег јединства, јер ће у том случају србски народ бити распарчан у многе социјалистичке републике, бољшевизам се плаши Срба, зато мора да их поцепа и разједини.

На Дражином путу има највише Срба. Њима поручујем:

1.Пут Дражин не доноси слободу, јер или ће Немачка сузбити Стаљина и онда се Дража неће питати шта жели, или ће Стаљин сломити Немачку, е ту Стаљин неће питати шта Дража жели, већ преко Тита урадити шта му треба овде. Замисао Дражина да ће се опет питати Енглеска и Америка двоструко је штетна, овде се већ сад они не смеју појавити пред Стаљином и зато и оне морају Тита да подупиру.
2.Пут Дражин, чим не решава питање слободе, излишан је а и штетан, јер цепа србски народ без одговарајуће користи. Србски народ, по разуму не може за Дражом, по лудилу може. А ми овде само о путу разума говоримо.

О путу Генерала Недића:

1.Пут Генерала Недића прави је србски пут. Он води разумом и мудрошћу и хоће да врати Србима оно што су лудошћу изгубили. Што то иде тешко, србски народ нека се не чуди, јер се зна да само један луд за дан поквари оно што сто мудрих за годину саграде, а овде је било много више лудих, а мудрих је било мало.

Пут Генерала Недића решава питање слободе, јер хоће уједињење србског народног живота да постави на оне основе које одговарају нашем народном схватању. А с обзиром да Немачка нема територијалне претензије на Балкану, слобода се решава са оним ко данас Балкан држи у својој руци, а то су Немци.

2.Питање унутрашњег србског јединства решиће се на тај начин што ће пред народним искуством пасти и пут Титов и пут Дражин и сваки Србин тада мора видети да само један пут који има услове да Србство спасава. А то је пут Генерала Недића.

3.Питање спољашњег србског јединства може доћи на ред тек када се реши питање унутрашњег србског јединства. Шта ће Србима донети померање граница ако се Срби међу собом мрзе и убијају, раде зло један другом, иако ни два Србина не иду, већ сваки за себе, својим путем, за свој рачун? Да нам неко цео Балкан да, мали би био да такве људе, љуте осе међу собом смири. А на таквој неслози не одржава се заједница било велика, било мала. Србство мора да се сложи и то прво овде у Србији... бар ми који смо за Бога, Краља и домаћина...

* Са предавања на Коларцу 13. III 1944. године

Димитрије В. Љотић

Смисао наше борбе

 

Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: "Правда држи земљу и градове". Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: "Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу". Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: "Jунаштво jе цар зла свакоjега". Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: "Покорну главу сабља не сече". Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш Владар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих "наших људи", – "наших", jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, "нашоj" странци "нашоj" котериjи или "нашоj" клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.

 

(Збор, бр. 8, Београд, март 1935, стр.1-2)

    Димитрије В. Љотић

    Политика царства земаљског

    „Земаљско jе за малено царство,
    А небеско увек и до века”.

    Кад jе пре седам година тадашњи претседник Владе обjавио да ће водити политику царства земаљскога, и они коjи су то запазили, и о томе говорили, нису прави значаj ових речи одмерили.

    Оценили су то као реч без корена и без плода. Сетили су се Честитога Кнеза и дилеме у коjоj га jе Народна Песма угледала, и из коjе га jе извела оним тако простим, али грандиозним стихом:

        „Цар воледе царству небескоме,
        А него ли царству земаљскоме”.

    Упоредили су (jесте, упоредили су) ова два става. Утврдили су да jе ону изjаву могао дати само човек довољно малоуман да би могао мислити да располаже заиста безграничном влашћу, и довољно ташт да би могао веровати да историjа од њега почиње. Нашли су да jе све то неуспело обесвећење народне светиње. Слошки су осетили да jе косовски морал jош жив, и зато пресудише да ова реч заслужуjе више презирања него љутње.

    Али му нико дубљу природу не сагледа. Нити у томе опази знак достоjан много туробниjих мисли.

    Данас тек, кад добро сагледамо садашњицу и кад утврдимо стално повећаваjући се пад нашег jавног и приватног живота, ми по правоj вредности можемо ону реч да оценимо: Она ниjе била без корена, нити jе остала без плода. Стварно jе она била потврда друштвеног пада, безакоња и непоретка: трубљење победе сићушних и слабих.

    Не седе увек велики и jаки на местима коjе jе природа ствари за њих оставила. Па се и дотле дешавало да ситни и слаби уседну на њихова места. Али, врло брзо се показивало да ниjе могуће да тако и остане, а jош мање да то постане правило.

    У ово пак време први пут се деси да ситни и слаби уседну тако чврсто на туђа места, и у таквом броjу, да њихов случаj постаде правило, а њихова мера општа мера.

    И измеривши своjом мером све људе и све ствари, утврдише – с чуђењем – да се у дубокоj основи народног схватања историjе и судбине уврежило веровање у превасходност и непобедивост косовског става.

    – Невероватно су људи неправедни према ономе петлу кога су ставили у своjе басне на потсмех свету, што се сиромах, тражећи по буњишту црве и ровце, а нашавши тврди, неукусни и несварљиви драги камен, усудио да стави у сумњу апсолутну вредност свог наласка. Jер на послетку, између људске и кокошиjе врсте има огромне разлике, коjа оправдава овакву разлику у потребама, укусу и оцени. Много jе тежи случаj о коме говоримо.

    Учинивши овако откровење (осим таштог чуђења: како jе у опште могла цела народна историjа да се изгради око тако „ваздушастог” и „нереалног” схватања) њима се учини ипак, као да им се кроз овакво схватање упућуjе неки потсмешљив прекор. Шта да раде с овим ставом? Друга мера, а не њихова, владала jе у време његовог стварања. Ово схватање им jе зато било и остало потпуно неразумљиво. То их одлучи да своjе реформе отпочну из наjвећих дубина.

    И тако обjавише политику царства земаљскога!

    * * *

    Ко се бавио селекциjом биља и животиња, таj зна да оваj посао захтева стални напор. Често jе и сама непажња довољна да изазове назадовање. Дизање пак руку од посла, пуштање да иде како иде, има кобне последице: нижи, мање племенити примерци избиjаjу све jаче, све многоброjниjе, док бољи и племенитиjи постаjу све ређи.

    И кад овакви примерци оjачаjу и набуjаjу, онда, разуме се, услови животни дати од оних бољих и за оне боље постаjу излишни. Мењаjу се услови живота по мери и потребама оних горих и нижих. Тако, до душе, и многи напор и труд коjи jе дотле био потребан, отпада: гори се задовољаваjу мањом пажњом и гором негом ничу и где се не сеjу – расту као из воде – и подносе све услове. Али зато и принос опада. Истина, мање jе било труда, али зато и плод подбацуjе.

    У селекциjи, одабирању људи процеси су много бржи него код биља и животиња, jер сам човек, у одабирању ниjе само обjект – предмет – већ као субjект, лице, у свом сопственом развићу активно суделуjе. Угледањем и упоређивањем он и сам помаже или одмаже одабирању, према своjим наслеђеним или стеченим особинама.

    Ако се дакле, међу људима омогући успевање нижим примерцима, онда сви они, са недовољно учвршћеним бољим особинама сами од себе, теже да се ослободе ових бољих особина, коjе су дотле напорима васпитања изазиване и одржаване. Њима jе до очигледности доказано да се успех у животу може постићи и без ових особина, – да се успех чак и сигурниjе постиже без њих.

    Тада успех у животу долази као награда, што се немаjу оне особине коjе су дуга времена и вечите тежње људске врсте сматрали jедино достоjним украсом човечиjим.

    * * *

    Да! Друга мера, а не њихова, владала jе у време рађања косовског става.

    Политику царства земаљскога обjављуjу и изводе људи сићушне и слабе мере. Супротну су изводили они, за коjе Еуфимиjин покров, намењен мученичком телу косовског кнеза, вели да су мерени моћном, славном и дивном мером.

    „Нису првокласни потребни ” дакле за извођење политике о коjоj говоримо. Довољни су „вешти људи”. Људи вешти за прављење сићушних „комбинациjа”, из чиjег се низа, по замисли наjдубљих међу оваквим „политичарима” и састоjи историjа jедног народа.

    Политика царства земаљскога jе политика кратке стазе. Како би сићушни рчкови и jежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања? А косовски став jе рођен под мером дуге, наjдуже, вечне стазе. „Под углом вечности” он расматра историjу и судбину и вели:

        „Земаљско jе за малено царство,
        Небеско jе увек, и до века”.

    За политику царства земаљскога се не може рећи да не бира средства. Бира их према мери своjих људи и краткоj стази на коjоj се за њих све свршава. Шта би сићушни на краткоj стази радили, са вечним вредностима? Заиста би то био терет коjи би њима само сметао у извођењу „комбинациjа”. Зато су вечне вредности чоjства и jунаштва – вредности царства небеског – у малоj цени код присталица ове политике.