Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2 3 ... 202
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Jesu li Srbi(Serbi), ipak najstariji narod na planeti?  (Pročitano 391667 puta)
01. Mar 2006, 19:06:20
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Moje licno misljenje je da jesu, a vi iznesite svoje. :srbija: [smilie=sde.gif]

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]
« Poslednja izmena: 01. Mar 2006, 19:45:00 od SerbianFighter »
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
A evo i zasto to mislim:


dr Hristivoje Pejcic,
profesor, Pristina
ETIMOLOSKI TRAGOVI STARE SRPSKE RELIGIJE I MITOLOGIJE, OSOBITO NA SREDISTU SERBIJSKOG POLUOSTRVA
Nase poluostrvo su neki zapadni pisci nazvali po reljefu, a ne po starosedeocima, Serbima, sto je neprikladno i neodrzivo. Tacno je da su se starosedeoci Serbijskog poluostrva u odredjenom periodu nazivali Iliri, Kelti i Tracani. Samo se manje ali poslednjih godina i sve vise zna da su to, u stvari, serbijska plemena. Pleme pod nazivom Iliri je zivelo izmedju Drima i Neretve. Ime su dobili po njihovom vladaru - Iliji. Grci su, medjutim, kao slabi poznavaoci geografije, mnogo siri prostor nazvali Ilirijom. Da bi Srbe lakse odbijali od Sinjeg (Jadranskog) mora, Germani su proglasili Albance potomcima Ilira. Medjutim, to koriscenje neistine je krajnje prozirno, s obzirom da je ilirsko vreme trajalo od 235. do 490. godine nove ere, dok su se Albanci sa podrucja danasnjeg Azerbejdzana posredno, preko danasnje Italije, na Serbijsko poluostrvo nastanili s dozvolom kralja Vojislava 1043. godine.
"Kelti" je stara grcka rec i ime za Hete, odnosno Gete. Kod odredjenih Serbijskih plemena Geti su bili vojni i vladajuci drustveni stalez. Srbi su koristili musko ime Getije. Drugim recima, Kelti su serbijska plemena kod kojih je na posebne casti bio odredjeni drustveni sloj za koga oni imaju posebni naziv - geti.
Rec "Tracani" je grcki prelik za serbijske Rasane ili Rascane. Stara Raska je bila na obali Crnog mora, koje se nekada prema serbijskom vladaru Pontu zvalo Pontsko more.
Stari Srbi, Praserbi, odnosno Serbi, koje su zapadnjaci nazvali Slovenima (jer svi slicno slove) su starosedeoci poluostrva na kome mi danas zivimo. Oni su sa ovog prostora, pre Hrista, preduzimali tri pohoda na Indiju i to pod vodjstvom Nina, sina Belovog iz Nize (Nisa), Serba, sina Makeridovog i Aleksandra Karanovica, Velikog. U Luznici, jugoistocno od Suve planine, i danas se neguje poklic - "Zemljo Indijo!" (Dragisa Mitic iz Gornjeg Strizevca).
Jedan deo tog naroda je asimiliran od strane tuzemaca sirom azijskih i evropskih prostora, a drugi deo se kroz razlicito vreme vracao starom kraju. Tim povodom je sredisna planina poluostrva dobila ime Stara planina ili Matora gora. A to vracanje dela naroda svojoj postojbini je germanska istorijska skola proglasila doseljavanjem nasih predaka "preko Karpata", na osnovu nenaucnih spisa Porfirogenita "O upravljanju carstvom", gde je sugerisano rimskim vladarima da se prema starosedelackom stanovnistvu ponasaju bez milosti kao prema dosljacima sa severa. Medjutim, o nasim starim korenima na ovom prostoru svedoce ne samo zaobidjene istorijske cinjenice nego i neki etimoloski tragovi stare srpske religije i mitologije.
MORA, MORENA, MORANA - MORAVA
Morena. Morana ili Mora je boginja bolesti odnosno smrti u predhriscanskoj religiji drevnih Srba, koji su se pretezno Serbima zvali. U osnovi ovih reci je serbijska rec "mor", koja znaci smrt.
Sirom Evrope postoji geografski nazivi koji pocinju sa mor, a dovode se u vezu sa ovim bozanstvom. Nazivi reka koje su nam poznate kao Morava i Moravica su takodje izvedeni iz imena ovog serbijskog bozanstva.
Prastara stanista drevnih Serba su se nalazila u planinskim i podplaninskim predelima na Serbijskom poluostrvu, gde je nadjen arheoloski materijal iz kamenog doba. Drugim recima, pre nego sto se unapredilo zemljoradnicko iskustvo, lov i sakupljanje plodova je bilo izvor opstanka. Prvobitna stanista su bila pored cistih, zdravih voda prihvatljivih od strane covekovog organizma. To su sa izvorista i korita tekucih voda u planinskim i podplaninskim predelima sa umerenom klimom, a ne u priobalju velikih ravnicarskih reka.
[/center][center]
[center][/center]
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
RasSija - najstarija civilizacijaSERBiJA – RUSiJA
Povodom obeležavanja 200 godina od Prvog srpskog ustanka Božidar Mitrović je izneo dokaze istinitog značenja reči «Sloveni» - KoloVeni (Sunca Rod) i istiniti nazivVinčanske civilizacije - RasSijaProfesor Ruske akademije pravosuđa Božidar Mitrović, doktor pravnih nauka, istražujući antičke izvore prava i freske Srbski čudotvorcii, Sv. Sava Srpski i Sv. Car Lazar Srpski u Arhangelskom saboru Moskovskog Kremlja, otkrio je istinsko značenje reči «Sloveni». Ime profesora Mitrovića je Božidar, ali je bilo potrebno (kako je govorio njegov oficijalni oponent profesor Mihail Ring, kada je ovaj srpski naučnik štitio doktorsku disertaciju "Reklamaciono pravo" na Pravnom fakultetu MGU im. M.V. Lomonosova) imati ne samo ime Božidar, već i istinski božiji dar, da bi dešifrovao antičku grafemu, iz koje je pročitana reč «Sloveni». Ali, profesor Mitrović skromno napominje, da je za to bilo pre svega neobhodno znati istoriju države – SERBiJA i istoriju sv. Save, sastavljača prvog građanskogo kodeksa Srbije, Rusije i Bugarske, koji je pod nazivom «Kormčja knjiga» bio proglašen u XIII veku.U svim knjigama, udžbenicima i katalozima o Rusiji i Moskovskom Kremlju ukazano je, da je Arhangelski sabor Moskovskog Kremlja izgradio italijanski arhitekta ili «arhitekta iz Italije», iako je taj hram podignut u periodu od 1505 do 1508 godine (XVI vek), a Italija oformljena tri veka posle toga - 1861 godine (XIX vek).To nije samo logička, nego i gruba istorijska greška. Mi nemamo pravo da sadašnje geopolitičke pojmove primenjujemo pri razmatranju najstarije istorije. RasSijski (ruski) carevi Ivan III i Ivan IV (Grozni - neprijateljam slovenskim) rukovodili su se idejom objedinjenja svih rassijskih zemalja. Zbog toga je ruski car pozivao u Rusiju za gradnju Arhangelskog hrama arhitektu ne iz Italije (pošto Italije uopšte nije bilo), već iz Venecije. Do dana današnjeg u severnom delu Apeninskog poluostrva očuvala se oblast Veneto i grad Venecija.U Veneciji, i u ta srednjevekovna vremena živeo je narod, koji su drugi narodi nazivali "veneti" ili "vendi". No sam sebe taj narod je nazivao "RasSeni" kako u tom periodu, tako i u periodu do Rimske imperije, kada su RasSene (RasSijane) drugi narodi zvali - Etrusskie. Oni su se nazival veneti, ili vendi. Vladalo je mišljenje da to potiče od slovenskog božanstva Vida i slovenskom mirovozrenjiju - pogledu na svet, koje je bilo objedinjeno u "slavenskim" Vedama (vvedenjiju - uvodu u znanje). Osnov tog mirovozzrenjija bila je AzBoukeVid (odakle i potiče reč Bog) - Poslanica (koja veliča dohrišćansko slovensko božanstvo Vida kojeg nam daruje Sunce) u vidu akrostiha, prva slova, kojeg su i tada i danas činila azbuku koja oličava početak početka njihovog - našeg jezika, odakle je takav pogled na svet i dobio naziv "jezičestvo": Az JaBuke BogVedi VidGlagolju GovorimDobro DobroEst JeŽivete Živeti .......AzBouka sama po sebi je potvrda da su Sloveni imali svoje pismo i pre Kirila i Metodija jer je očigledno da oni kao hrišćani ne bi veličali prehrišćansko božanstvo.Profesor Mitrović tvrdi: «Mudri ruski narod, kao kolektivno sećanje u formi naziva sobstvenne države zapamtio je istinu o najstarijoj civilizaciji, ime koje je ne Vinčanska civilizacija već - RasSija».Centralni deo serbske sredenjevekovne države imao je naziv Raška (Raska - ruska, kako nas ispravno uči Sv. Nikolaj Velimirović). 1389 godine serbska vojska štitila je u bitci na Kosovom polju od turske armije ne samo hrišćanstvo, Evropu i serbski narod, nego i sveti za sve SloVene grad Ras. Iako Srbi bitku nisu izgubili, Turci su u teku sledećeg veka zaposeli Serbiju i druge serbske zemlje. SERBiJA je obnovljena 1804 godine s početkom Prvog serbskog ustanka pod vođstvom Đorđa Petrovića (Karađorđa). Serbija - to nije samo naziv države, to je najstarija zakletva svih russa «serb i ja» (Srbin sam i ja), a i svih Srba, koja otkriva antičku istoriju Rusije. Na žalost Prvi serbski ustanak bio je ugušen od Turaka. Iako je posle Prvog usledio i Drugi serbski ustanak, Serbija je izmenila ime na Srbija. Usled značajnog finansiranja od strane Austrije izmenjena je serbska (rassenska) AzBuka, uvedeno pravilo: «piši kako govoriš», tako da su Serbi izgubili mogućnost da čitaju svoje antičke pa i srednjevekovne rukopise, između ostalog i Zakonopravilo («Prvi» građanski kodeks Serbije, Bugarske i Rusije), koje je noseća kolona (stub) mosta između vremena sadašnjeg i antičke prošlosti SloVena. U svim savremenim enciklopedijama sveta postoji objašnjenje pojma «Vinčanska civilizacija», koja je nazvana po seocetu pored Beograda. Radivoje Pešić je sistematizovao elemente azbuke, koji su nađeni u Lepenskom viru (A -  ), i slovne znake, koji su nađeni na arheološkim nalazištima Vinčanske-  civilizacije. On je uporedio vinčansku AzBuku s etrusskim pismom i sa sovremennom srpskom azbukom i ustanovio, da je reč o istom pismu.Ali mnogi produžavaju da ćute o tim faktima, jer je u nacističkoj Germaniji postojalo Vendsko odelenje, koje je, kak piše A.A.Gugnin u knizi «Literatura lužičkih Srba XX veka» (Moskva: «Indrik», 2001), tajno naredilo nacističkoj štampi da «izbegava bilo kakva saopštenja i fakte o Lužičkim Srbima, zabranjivalo se čak i upotrebljavanje samog etnonima Lužički Srbi (Sorben, Wenden)». Davno je došlo vreme da se osvobodimo od nacističkih zabrana i shvatiti, da su serbi i vendi - sinonimi.Arhangelski sabor Moskovskog Kremlja oličava ideju russke državotvornosti. Na pervi pogled vrlo je neobično, da se u tom hramu mauzoleju ruskih careva na stubovima gde su naslikani predci russkih careva nalaze freska Serbski čudotvorci, na kojoj su naslikani likovi svetog Save Serbskog i njegovog oca Prepodobnog Simeona, u mirskom životu Stefan Nemanja - veliki knez Serbii, koji je ponovo objedinio deo serbskih zemalja na Balkanu!!! Oni su nesumnjivo, čudotvorci, pošto su oslobodili srpske zemlje ot razarajućeg cezarepapizma Vatikana i obnovili zakone etrussko-rimske, napisane u davna vremena pod uticajem etrusske pismenosti. Po jednom mišljenju «pojavljivanje lika svetog Save Serbskog, kako sa sa ljubavlju zovu u Rusiji, se objašnjava ne samo dinastičkim vezama i ličnim poštovanjem Ivanom Groznim srpskog svetca, već je u prvom redu izraz priznanja delatnosti sv. Simeona i sv. Save kao uzora za russku državotvnornost». To nije sasvim tačno: Sveti Sava Serbski i Stefan Nemanja nisu uzor za rusku državotvornost, već su sama ruska državotvornost, ili, tačnije rečeno, deo te državotvornosti. I to nikako ne može biti ponižavajuće ni za Svetog Savu Srpskog i Stefana Nemanju ni za srpski narod i državu, nezavisno od mnogobrojnih žrtva koje je srpski narod podneo radi obezbeđenja samostostalnosti srpske države i Srpske pravoslavne cerkve, koja se vekovima suprotavlja cezarepapizmu. Tajna je u tome, da je rodovska i plemenska struktura Drevne RasSije u ta davna vremena podrazumevala punu samostalnost i istovremeno jedinstvo tog jedinog naroda (danas govorimo "srpskog" i "ruskog"). Takva rodovska i plemenska struktura s takvim principima očuvala se na srpskoj Crnoj Gori do današnjih dana. Te činjenice otkrivaju da su Srbi - društveni sloj zemljoradnika i stočara (RasSena -SloVenskog monolita), koji se očuvao u Italiji i Francuskoj pod nazivom servi do XVI -XVIII veka a u Rusiji pod nazivom krepostnih krestjan do 1861 godine, kada je prihvaćena Uredba od 19 februara 1861g., kojom je prekinuto krepostnoe pravo, jer Serb nije rob, iako je ostatak rodovske (plemenske) društvene organizacije etrusskih (RasSena). To je objašnjenje i za društveni sloj koloni - u svakom udžbeniku rimskog prava se na jednoj i ne više od dve strane objašnjava ovaj sloj vrlo smušeno i protivurečno da su to bili robovi ali da nisu bili robovi - oni su bili vezani za zemlju ali prirodom svojeg zanimanja i plemenskom strukturom koja se očuvala kako za krestjane (BoguMile koji su slavili praslovenska božanstva) u današnjoj Bosni i Hercegovini i Srbiji tako i krestjane u Rusiji. To objašnjava i fenomen, na koji je u predgovoru "Olonecka gubernija i njene narodne rapsodije" ukazao A. Gilferding: «U Kenozeru krestjanka Matrena Menjšikova otpevala je od početka do kraja srpsku pesmu "O Jovanu i Mari" kao rusku bilinu (ono što je bilo)». Stefan Nemanja se rukovodio, kao i ruski carevi, idejom objedinjenja svih serbskih zemalja, zbog čega se dugo molio Bogu, da mu taj pokloni još jednog sina, kome je dao ime Ras(t)ko. Rastko se zamonašio ne slučajno u ruskom manastiru u Svetoj Gori pod imenom Sava. Stefan Nemanja je shvatao Srbe i Ruse samo u značenju jednog jedinog naroda, pošto se još od XI veka centralni deo obnovljene serbske države naziva Raška (Raska -Russkaja, kako Sv. Nikolaj Velimirović uči pozivajući se pri tome na Vizantijske i Ugarske izvore toga vremena). Sam naziv «RasSija» (koji govori ne samo da Ras kao Bog i duhovni odraz Sunca - sija, nego potvrđuje postojanje najstarije civilizacije u Evro-Aziji, koja je predhodila egipatskoj, rimskoj i grčkoj i bila im ekonomska, duhovna i tehnološka osnova) se sa vremenom pretvorio u pisanim tekstovima, koji postaju dominantni u odnosu na usmena predanja, u naziv «Rossija» (koji tako napisan skriva vezu sa pravim značenjem naziva za državu koju mi Srbi nazivamo Rusija). Ali ipak, slava Bogu, mudri ruski narod je očuvao tu staru istinu i izgovara naziv svoje države u njenom pravom značenju - «RasSija». On je time očuvao istinsko slovensko i jazičesko poreklo državnosti RasSije. Ta istina je kolektivno pamćenje ruskog (RasSenskog) naroda i meni je bila orjentir koji mi je omogućio da otkrijem i pravo značenje reči Sloveni napuštajući bilo kakvo etimološko tumačenje koje nikako nije moglo otkriti pravo značenje. Idološki interesi hrišćanstva kao novog mirovozrenjija i dan danas čini svoje da se ne otkrije sunčani trag ne samo u nazivu Slovena nego i u njihovom pogledu na svet (mirovozrenjiju) koji je prethodio ne samo hrišćanstvu nego i rimskoj, egipatskoj i grčkoj civilizaciji.Pokušavajući da odgonetnem smisao istrajnosti sa kojom su ruski carevi pozivali arhitekte iz Venecije, i istražujući antičke izvore etrussko-rimskog prava, koji su predhodili Krmčiji otkrio sam uz pomoć radova Svetislava Bilbije i Radivoja Pešića, da je reč «SloVeni» (i starija varijanta u srbskom jeziku «SlaVeni») nepravilno izvedena izetrusske grafeme (VI v.do n.e.), što je i tada, i sada na serbskom (rassiiskom) jeziku označavalo (tada napisano s desna na levo, a sada s leva na desno) KoluVeni (Suncu Loza, to jest Suncu Rod) - Tako su sebe nazivali SloVeni, pored takođe sopstvenog naziva «RasSeni» (Sunca Senke).Potvrdu tome je moguće naći i u Maloj Aziji, gde je bila raširena «vinčanska civilizacija» pravo ime koje je RasSija. U lidijskoj grafemi (Svetislav Bilbija pretpostavlja da je grafema starija od VI vek do n.e.) takođe otkrivamo istinnsko značenje reči SloVeni, što je i tada, i sada na rassijskom (serbskom - ruskom) jeziku značilo (tada napisano s desna na levo, a sada s leva na desno) VeniKolo (Loza Sunca, to jest Rod Sunca). ЭtRusskoa reč 8 7 6 5 4 3 2 1 Pravo značenje: K o l o V e n i 1 2 3 4 5 6 7 8(Kolo = Sulnca Venac = loza) Sulnca rod Prvi nivo promena nepravilno čitanje: S l A V e n i 1 3 4 5 6 7 8200 godina posle Prvog serbskog ustanka nije tako mnogo, da bi oslobođeni Srbi saznali svoju istoriju, ali je očegledno, da i russku istoriju nije moguće shvatiti bez celine istorije zajedničkog naroda serbskog i ruskog, koja kao jedna celina raskriva istoriju najstarije civilizacije, ime koje je - RasSija. Polazeći od tih fakata, lako je shvatiti i grad Petru (o čemu je žurnal «Geo - Zemlja» u Moskvi pisao u broju 11 u novembru 2003 godine), jer je objašnjenje dato u tom istom broju na stranice 58 «Stara vera na novom mestu». Odgonetka se krije ne u rezbariji stubova (kolona) «pravovernih» KoloVena koji su se preselili sa Buga u Irkutsku oblast. U žurnalu oni se prosto zovu «staroverci», iako su «staroverci» hrišćani a njihove izrezbarene kolone predstavljaju dohrišćansku predstavu KoluVena -SloVena u vidu sunčevih zraka kojim se veliča snaga Sunca koja u podnožiju tih zraka (stubova) daje biljke i život. To je još jedno svedodočanstvo da su i stubovi u arhitekturi nastali iz shvatanja KoluVena kako sunce svojim zracima drži svekoliki svet. Struktura tih hramova je vrlo slična strukturi kolona hrama u gradu Petra u Jordanu. Estetika i arhitektura Petre i celokupne civilizacii KoluVena proistekala je iz mirovozrenjija o suncu kao Tvorcu i deržatelju Vida i Sveta. Pri tome friz je odraz sunčanih zraka i jedinstva sveta, a kaneluri stubova (kolona) kao zraci sunca u arhitektonskom i estetskom smislu su predstava čoveka tog vremena: kako sunce drži svet fizički i kako zahvaljujući zracima Kola (Sunca) nastaje sva priroda. To je vrlo plastično prikazano na stubovima - kolonama ovih «staroveraca» u Irkutskoj oblasti gde su ih naselili. Ali odgonetka Petre krije se ne samo u načinu izražavanja stubova - kolona kao simbola njihovog pogleda na svet i verovanja u božanstvo sunca njihovih predaka, već pre svega u tome, da su oni iz tog mirovozrenjija crpeli konkretno znanje o zemljoradnji - kada sejati i kada žnjeti u zavisnosti od kretanja sunca, po kretanju kojeg su se pridržavali kao «staroverci» i posle prihvatanja hrišćanstva oko pravoslavnog hrama («po suncu») sve do Nikonovskih crkvenih reformi u Rusiji izazvanih latinskim uticajem. Tako su oni čak i po prihvatanju nove hrišćanske vere očuvali dohrišćanska znanja i istinu o najstarijoj civilizaciji ime kojoj je - RasSija.Neosporni srpski simbol Samo Sloga Srbina Spasava (prisutan kako u etruskim izvorima tako i na grobu Aleksandra Makedonskog) označava četiri ognjila odnosno četiri faze u prividnom kretanju Sunca, što je bilo osnova pogleda na svet Srba odnosno KoluVena (SloVena) koji su bili zemljoradnici i stočari (što su do rimske-građanske revolucije bile osnovne i dominantne privredne grane), što se baziralo na znanju - kada se Sunce rađa i na kojem solsticiju (letnje dugodnevnice - 22 juna) umire za Čoveka da bi kiša (dožd - DažBog) natopila majku Zemlju, posle čega se na dan zimske kratkodnevnice rađa mladi Bog (Mlado Sunce - Bogić/Božić). Znanje o četiri faze u prividnom kretanju Sunca, kao izvora znanja i KoluVenskog (SloVenskog) shvatanja Kosmosa je očuvano ne samo na srpskom grbu i na srpskim kapama u Crnoj Gori, nego i u konstrukciji četiri kupola ravnomorno raspoređenih oko središnje kupole mnogih hramova Srpske pravoslavne crkve i većine hramova Ruske pravoslavne crkve, koja je kao i Srpska pravoslavna crkva objedinila i očuvala dohrišćansko Pravoverno znanje, verovanje i običaje starih KoluVena (Slovena) i hrišćansko pravoslavno verovanje. Rimsko pravo po poreklu etrusko-rimsko pravo jer i u oblasti javnog prava i u pravu uopšte neki osnovni pravni pojmovi imaju logično objašnjenje samo u etruskoj odnosno Slovenskoj varijanti kao što su reči: KoDeks (od latinizovanog KoDuh -KoluVenski idoli na kojima su bila ispisana osnovna pravila koji su bili uništeni 510. godine «stare ere» u Rimskoj revoluciji kada su svrgnuti etruski carevi, a KoDuh idoli uništeni kako su oktobarski revolucionari uništili Hram Hrista Spasitelja i druge pravoslavne hramove kao simbole «prethodne» epohe), Re(s)Publika (StvarJavna - koja potiče od reči «Veće» kao oblika okupljanja i glasanja muških predstavnika Slovenskih rodova i plemena koja je istog korena kao reč «vešć» - i danas na ruskom «stvar»), zbog čega su izvori «rimskog prava» vekovima uništavani na Apaneninskom poluostrvu i Zapadnoj Evropi odakle su istisnuti Serbi, koji se kao društveni sloj sačuvaše u Italiji i Francuskoj sa tuđim jezikom i verom kao Servi sve do XVI -XVIII a pod nazivom krestjan u Rusiji do 1861. i do krvavog Oktobarskog vojnog puča 1917. godine, kada započe uništavanje ruskog sela, (Srbi se pod istim nazivom krstjani očuvaše i u Bosni: kao verska celina do 1466 godine a kao društveni sloj čak do XV i XVI veka kada su kao takvi unošeni u turske deftere, posle čega primiše islam), -  Kurija, skup muških predstavnika roda, itd.;Naziv SERBiJA je starinska srpska i ruska zakletva, koja znači SRBIN(sam)iJA, kao što i Srbi ne pišu naziv ruske države po pravilima novoreformatora srpskog jezika «kako govore» sami Rusi - RasSija već kao srpsku zakletvu – RUSiJA.Njegoš je nazvao svoj Gorski vjenac upravo tako jer opeva očuvanje srpskog roda ili vjenca - KoluVena - Slovena u brdima Crne Gore, koja dobi to ime posle povratka Sv. Save iz Tebe i Crne Zemlje (na koptskom jeziku) - Egipta, gde su RasSeni, poznati pod nazivom «narod sa severa» u ta stara vremena imali značajan uticaj na formiranje mirovozrenja i razvoj zemljoradnje.Stihovi u narodnoj pesmi «Kneževa večera» «Sjutra jeste lijep Vidov danak, Viđećemo u polju Kosovu, Ko je vjera, ko li je nevjera!» nisu rasprava etičke prirode (ko će u bitci izneveriti) već istina da se Srpska vojska na Kosovu polju sastojala od: Pravovernih Srba jezičnjika - pagana koji su proslavljali još uvek drevne KoluVenske (SloVenske) bogove (koji su smatrali da su zbog toga BoguMili) i  Pravoslavnih Srba (koji su već bili primili hrišćanstvo),što i danas treba da bude pouk svekolikom srpstvu - Slovenskom (KoluVenskom) rodu da se objedini bez obzira na stranačke, verske, jezičke i druge čisto ideološke podele i podvale.Ovim tekstom završavam konkurs «Odgonetni ime ruže», u okviru kojeg sam ideji Umberta Eka «da od izčezlih stvari ostaju prazna imena» i ideji da pojave koje gube svoje ime - nestaju suprotstavio ideju Paola Koelja da možemo čuti zvona davno potopljenog Hrama» i izneo uverenost da možemo oživeti istinu o našoj drevnoj i novijoj istoriji, bez obzira na mnogobrojne falsifikate.Pisanje o toj istini jedini je način da odbranimo pravoslavlje i srpski rod. Jer ako ne shvatimo kako su nas perfidno istisli sa Apenina, nećemo shvatiti kako i zašto su nas istisli sa Kosova i Metohije i zašto i kako uspešno nas istiskusuju sa Balkanskog Krša.Božidar Mitrović, doktor pravnih nauka Profesor Ruske akademije pravosuđa
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
MARGUMSKI NATPIS - ZA EPIGRAFIČARE NEPOZNAT, ZA STANIŠU VIŠE NIJE TAJNA!



Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević tvrdi da je otkrio poruku sa rimske opeke iz okoline Požarevca koja potiče između 1. i 6. veka naše ere



Prilikom arheoloških iskopavanja pre pedesetak godina kod Dubravice na lokalitetu «Orašje» u blizini Požarevca, na kome se nalazio rimski grad Margum, pronađeni su brojni predmeti iz praistorije, antike i srednjeg veka. Sve do osamdesetih godina, i dolaska arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, većina predmeta je bila pohranjena u muzejske podrume i prepuštena zaboravu. Među predmetima arheolog Jacanović je tada pronašao i dva fragmenta rimske opeke sa uklesanim čudnim natpisom, sa ćiriličnim slovima D, V i I, dok ostala nikada nije video do tada. Opeka je bila dimenzije 40 sa 25 cm i debljine 4 centimetra. Imala je 15 redova i oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca obavljenih iskopavanja, kao i iz teksta dr Rastislava Marića koji se bavio tumačenjem latinskih tekstova iz Marguma, nisu nađene beleške ni komentari koji idu uz otkrivene predmete, pa se pretpostavlja da o rimskoj opeci ni sami nisu mnogo znali.

Arheolog Miroslava Mirković, inače stručnjak za antiku, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatražena pomoć stručnjaka za srednji vek. Pregledavši tekst ni epigrafičari se nisu složili. Jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi bili ubeđeni da je natpis ćiriličnog porekla. U svakom slučaju ni jedni, ni drugi, natpis nisu uspeli da protumače.

Lingvista prof. Radivoje Pešić i sam je osamdesetih godina prošlog veka pregledao rimsku opeku u Požarevcu. I njemu je bilo čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka, pa je otuda bilo i teško utvrditi vremensko poreklo Margumskog natpisa. Iza svega, ostala je pretpostavka da je natpis nastao u srednjem veku, iako on ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo!

Treba reći da je, pored opeke sa čudnim natpisom i drugog rimskog materijala, otkriveni i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Sam tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku, dakle pre pečenja u nekoj keramičkoj radionici, a u njemu su korišćene formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere.

Taj podatak, i druga saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su stručnjake da eventualni odgovor potraže u antici. Kod prvog dekodiranja prof. Radivoje Perišić je u natpisu naišao na reči zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici.

Da li Margumski natpis predstavlja tajnu, veštu prevaru ili se radi o falsifikatu, do danas nije utvrđeno. Epigrafičari su bili saglasni u jednom: u pitanju je ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, verovatno i sa namerom, ispisivani naopako. Pored ćiriličnih slova, druga u natpisu nemaju sličnosti sa poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis, sudeći po svemu, još zadugo će biti tajna koju, evo pedeset i više godina, niko nije mogao da protumači.



Staniša «pročitao» poruku


Staniša Atanasijević rođen je 1935. godine u Rakitovu kraj Jagodine. Završio je srednju tehničku školu i Višu školu organizacije rada. Od skora je u penziji, pre toga proveo 40 godina na raznim poslovima u jagodinskoj «Elektrodistribuciji».

Istraživanja u oblasti istorije mu je strast i «opčinjen» je drevnom srpskom istorijom. Na jagodinskoj pijaci je, pre desetak godina, sasvim slučajno našao staru knjigu «Panča Tatra», štampane 1920. godine u Novom Sadu. Knjiga je obilovala brojnim pričama, gde je uočio i mnoga imena slična srpskim. To ga je motivisalo, kaže, da potraži i druge knjige stare indijske «Vede». Iz raznih izvora nabavio ih je petnaestak, a najvrednija mu je «Bhagavadgita». Preveden na sanskrit rečnik, naslov knjige znači «Božja himna», a Staniša i pojašnjava: Bhag-Bog, vad-hvat, hvatanje, gita-gitara, pesma. Drugim rečima, Sveto pismo bramanske vere prasrba dok su živeli u Indiji pre pet hiljada godina.

Moja saznanja, kaže Staniša, dovela su me do ubeđenja da su Srbi drevni narod Indije a da su se na Balkan naselili mnogo pre od 6. veka i pre Hrista.



Dušan Vukotić:

DATI OGROMAN PUBLICITET!


Ukoliko je predmet uistinu iz perioda kasne antike ili ranog srednjeg veka, neverovatno je da takav nalaz ne prezentujemo svetu. Pismo uveliko nalikuje rašanskom, našoj ćirilici ili zapisima iz Vinče. Zar nije došlo vreme da prestanemo da skrivamo dokaze koji bi nam značajno poslužili da se stavi tačka na lažnu istoriju Srba u antičkom dobu i srednjem veku. Dr Pešić je bio u pravu: Srbi su se zaverili protiv sebe samih! Verujem da je Staniša Atanasijević to prilično dobro pročitao i tome bi se moralo dati ogroman publicitet. Svakako, uz proveru da natpis nije smišljeno falsifikovan, mada sumnjam da je tako nešto i moglo nekome pasti na pamet sredinom prošlog veka. Natpis je pronađen pre 50 godina, pa pitam zašto se toliko čekalo, i zbog čega nisu urađene ozbiljne analize, koje bi odredile vreme njegovog nastanka? Nemarnost ili smišljeno skrivanje svih sertifikata koji bi mogli da «probude» srpsku nauku?



Otkud Srbi u Indiji?


U 9. knjizi «Šrimadbhagavatam» (od preko 15 knjiga sa 147 hiljada stihova od po 32 sloga), Staniša naslov tumači ovako: šri-šarm, lepota, mad-između, hag-Bog, vatam-hvatam, sto znači «Lepota približavanja Bogu». Tridesetčetvrti stih iste knjige, u prevodu Staniše znači «Kralj Indra je ratovao sa kraljem Srbendam». I po tome zaključuje da je srpsko ime i starije od 5000 godina, a «Srbenda» u nas se pominje za čoveka koji je «onako, malo na svoju ruku». Srbi se pominju i kao «Sirbide», «Srbinde» ili «Surabi». Proučavajući bramansku veru, kaže Staniša Atanasijević, došao sam do zaključka da mnogi bogovi i polubogovi nose srpska imena, poput «Šri Krišna» (Šri-šarm, lepota, Krišna-kršioc, krišioc zemlje, odnosno orač, lepi orač). «Šri Krišna» ima i druge nazive, poput Govinde-govedara, Kešave-košave, vetra.

Polu bog Brama ima nadimak «Vida», od koje reči je izveden i naš Vidovdan. Sveti Vid ima četiri glave i gleda na sve četiri strane sveta. Njegov drveni kip nalazi se u Danskom muzeju pod imenom Cvantevid, odnosno Svetivid. Zna se da i u Sloveniji postoji naseljeno mesto Šentvid, što znači otpor.

Otac Šri Krišne se zvao Vasa, deda Nikola, a pradeda Vida. U indijskim knjigama našao sam i porodično stablo vladara Indije od pre pet hiljada godina. U Indiji postoji čak 863 dinastije. Pod pretpostavkom da je svaka trajala prosečno 30 godina, živeli su 27.890 godina. Vecina tih vladara ima čisto srpska imena: Đaja, Raja, Vida, Nikola, Ranko, Pera, Mida, Mitar, Živa, Čeda i drugi. Poznato je da su Srbi došli iz Persije u Indiju pre 20 hiljada godina; sa njima su ratovali preko hiljadu godinu, osvojivši pritom i celu Indiju i ostrvo Šri Lanka. Iza njih, ostali su danasnji nazivi reka: Jamna, Bakar, Sarbarija, Sarbara Mati, Mati, Dulna, imena naseljenih mesta: Bakar, Jagodnaka (Jagodina), Varanjasa (Vranje), Niš, Mala bara ili planina: Himalaji (Hima-zima, Laji-led), vinđa (videla, dobar pogled)...

U Indiji, nastavlja Staniša svoju priču, danas postoji narod koji nema nikakva prava. Pokoreni su od pra Srba i zovu se Parije, od srpske reči para, i pre toga, pra baba, pra deda. Taj narod je ispod svake kaste, rasut je po celoj Indiji i bavi se samo grobarskim i drugim prostim poslovima ne mešajući se sa drugim narodima Indije.

Da su Srbi živeli na tlu danasnje Indije potvrđuju i sanskritski brojevi koji su po Staniši ustvari prasrpski brojevi: nula-ništa, en-jedan, dva-dva, tri-tri, četvari-četiri, panča-pet, šasst-šest, sapta-sedam, asta-osam, nava-devet i daša-deset. Srbi su tako sačuvali imena brojeva u svom prvobitnom obliku, sačuvavši tako i dekadni sistem brojeva kojima su mogli da rade i višu matematiku. Zna se da su rešavali logaritme i poznavali Pitagorinu teoremu. Brojeve, u Evropi nazvanim arapskim, i danas se upotrebljavaju, a Arapi tvrde da su to indijski brojevi. Inače, pravo ime Indije je «Bharatavarsa» (znači: barata-bratska, bratova, varsa-pažnja, ljubav). I danas se kod nas i među našim starim kaže: momak i devojka se paze, odnosno varde. Smisao ove reči je ljubav i sloga, znajući da još tada Srbi nisu bili složni.

Rezultati ispitivanja krvi po krvnim grupama i genima, prema knjizi Miloša Bogdanovića, krv Srba i danasnjeg indijskog čoveka, veoma je slična.

Sličnosti danasnjeg srpskog i nekadašnjeg sanskritskog jezika, pomogle su Staniši Atanasijeviću da na sanskrit jeziku prevede hriščansku molitvu «Oče naš», ili «Tata hnah», kako bi prasrbi u Indiji rekli. A molitva glasi: Kah asi na nabhahsi (koji jesi na nebesima), da vi vidha nama tvaja (da se svetli ime tvoje), dabhijat aphi rađa tvaja (da bude carstvo tvoje...)

Staniša podseća da se i danas u Indiji kaže krava-krava, goveda-goveda, strina-strina, prija-prija, trava-trava, voda-uda ili apa, japha-sex...



Tajna sanskrit pisma


Rimska opeka sa zagonetnim tekstom iz Požarevca, samo je jedan od dokaza da su Srbi oduvek bili na danasnjim prostorima, tvrdi Staniša Atanasijević, jagodinski penzioner i istoričar amater. Zainteresovao me je Margumski natpis i, gotovo godinu dana ga proučavao, kao i pisma starih naroda: rune, starokeltsko, sanskritsko, starogrčko, starojevrejsko, glagoljicu, klinasto i druga, danima iscrtavao i tumačio smisao pojedinih znakova do sada nepročitanog teksta na rimskoj opeci.

Bio sam jako iznenađen, nastavlja Staniša, pokazujući nam i po prvi put prevod nepročitanog teksta sa rimske opeke, koliko je starih srpskih reči u njemu, kao što su: tavnica, leš, sad, molim, mirni, ubiga, oteo, izele... Konkretno, u Margumskom natpisu, između ostalog, piše «da je neko ubijen od njegovih najbližih jer im je nešto oteo, da je ubijen u 32. godini i da je sada leš, sahranjen u vtavnicu...»

Kako su reagovali jagodinski istoričari po odgonetanju Margumskog natpisa, pitali smo Stanišu Atanasijevića. Ostali su praktično bez reči, odgovara i obaveštava nas da očekuje skorašnji sastanak sa direktorom Narodnog muzeja u Požarevcu, odakle zagonetni natpis i potiče. Margumski natpis, iskopan u periodu 1947-1950. godine, po čoveku iz Jagodine, više nije izazov i zagonetka.
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
SRBI NAROD NAJSTARIJI:
<JOVAN I. DERETIC>

SRPSKA DRZAVA TRAJE 4.000 GODINA

Drevna drzava Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. - Ilirska, Daccka i Karpatska Srbija
U casopisu "Nase slovo" ekskluzivno objavljujemo prilog dr J.I. Deretica o Srbima, narodu najstarijem
Zahvaljujuci krupnim uspesima nove srpske samorodne istorijske skole na polju istrazivanja stare srpske istorije, mi danas mozemo govoriti o tragovima stare srpske drzavnosti, o prvim srpskim drzavama, u kome vremenu su se one pojavile i kakve su bile. Radi se o drevnim vremenima kada drzave nisu imale tako
razvijene sisteme i ustanove kao danasnje drzave. Pre svega treba da odredimo sta znaci drzava u antickom vremenu. Drzava iz toga vremena je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu.
Posto smo mi Srbi Evropljani, da vidimo koji drzavni oblici su postojali u drevnoj Evropi. Da napomenemo i to da prvobitna Evropa, za stare Grke, nije mnogo prelazila granice Srbije i nije pokrivala celo Helmsko (danas Balkansko) Poluostrvo. U prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni njihovu Grcku. Evropa je za njih bila Srbija i nista vise, a mi, za razliku od njih, u prvobitnu Evropu
ubrajamo i Grcku. Bez obzira na suzeni prostor prvobitne Evrope, mi danas govorimo o Evropi u danasnjim geografskim razmerama.




U antickom vremenu u Evropi su postojale dve vrste drzava i to: grad drzava - polis, to je drzava grckog tipa, po ustrojstvu monarhija ili plemicka republika. Razvoj drzavne ideje kod Grka stvorio je drzavu grad, polis, i nista dalje, od toga. To je za njih bila idealna drzava i ni jedan grcki filozof nije mogao da osmisli drukciju drzavu za Grke od polisa. Razvoj srpske drzavne ideje isao je u potpuno suprotnom pravcu. Srpsku drzavu stvara i olicava vladar, gospodar, i ona je siroka onoliko koliko je bila velika njegova moc, zapravo
koliko je on teritorije uspeo da stavi pod svoju vlast. Cesto se radilo o vrlo sirokim prostranstvima, sto znaci, grcka gradska i gradjanska drzava stajala je naspram srpske teritorijalne i plemicke drzave. Ovako razliciti razvoji drzavne ideje imali su uticaja i na stvaranje zvanja i plemickih titula u srpskom i grckom jeziku. Kod Grka imamo samo jednu titulu za kralja i cara, koja je u pocetku bila i titula upravnika grada - vasileis. Pored nje postoji samo jos jedna - anaks, to je knez. Kod Srba, koji su u svojoj tradiciju imali samo plemicku drzavu, imamo odredjenu titulu za svaki cin i svako dostojanstvo. Po tim titulama mi danas mozemo, vrlo cesto, zakljuciti o kakvoj se upravi radi na odredjenim teritorijama i da li je tu postojala samostalna drzava ili se radilo o predstavnicima neke druge drzave. Zato je potrebno da sve te titule, sva ta zvanja objasnimo pocevsi od najnizih.

* Jedanaest titula

Kao prvo zvanje imamo "kmeta", koji je mogao biti, ali se to ne podrazumeva, iz plemickog reda. Kmet je predodredjena osoba za neku duznost i ima isto znacenje sto i u latinskom komes. Ove dve reci imaju, pored istog znacenja, i isti koren.

Zatim imamo zvanje "kneza" ili knjaza. Nosilac ovog zvanja je obavezno plemic i ono pokriva vrlo siroki raspon dostojanstva. Moze biti da se radi o malom seoskom knezu, a moze biti da se radi o drzavnom poglavaru. Postojanje kneza na odredjenom prostoru ne znaci obavezno da tu postoji i drzava, ali moglo se desiti da postoji. Evo, na primer, u staroj Rumi, kasnije nazvanoj Roma, peti vladar po redu bio je Tarkvin, koji je vladao oko 600. godine st.e. Tada su u Rumi vladali Raseni i u jednom njihovom zapisu stoji: "Tarkin knjaz Rumass". Po tome mi znamo da su vladari Rume bili do tada knezevi, a ne kraljevi, i to je ujedno najstariji pomen knezevske titule u istoriji koji smo do sada pronasli. Poznato je da su kod Srba i sire kod Slovena knezevi bili na celu drzave, ali zbog siroke primene toga zvanja mi nismo sigurni, kada je u pitanju anticko vreme, da tamo gde je knez postoji i drzava. Ime Sloveni nije bilo poznato u
antickom vremenu. Svi Sloveni su se tada nazivali Srbima, pa kada danas govorimo o srpskoj staroj istoriji, to se odnosi i na savremene Slovene, ranije Srbe.

Kao trece imamo zvanje "vojvode", i to je cisto vojna titula. Medjutim, imali smo drzavnog poglavara i sa tom titulom, kao sto je bio Veliki Vojvoda od Svetog Save Stefan Hranic. Za dobijanje vojvodske titule nije bilo potrebno da kandidat bude plemic, ali sa njenim dobivanjem on je postajao plemic. Kod starih Srba bio je obicaj, tamo gde nje postojala stajaca vojska nego namo narodna, da svake godine biraju vojvodu. Prilikom izbora stavljali su mu u zadatak sta on treba da ucini u toku jedne godine. Ovaj obicaj je bio na snazi
i u staroj Rumi, samo sa tom razlikom sto su vojvodu zvali konsul.

Cetvrta titula je "ban", koja je takodje cisto vojna titula. Ban je prevashodno vojni zapovednik neke pokrajine ili grada, postavljen od strane nekog poglavara drzave. Bilo je slucajeva da se banovska duznost i titula postala nasledna, kao sto se to desilo u Bosni. Medjutim, postojanje bana ne podrazumeva postojanje posebne drzave, nego, naprotiv, to govori da ta teritorija pripada nekoj
drzavi, kao sto je Bosna bila teritorija drzave Srbije.

Peto zvanje je jedna vojna titula, "brano", davana vodji nekog vojnog pohoda ili vojnom zapovedniku u ratu. Ovu titulu je imao vodja srpskih ustanika u Posavini u vreme cara Avgusta. Od tog zvanja nastalo je licno ime Branko kod Srba. U rimskim izvorima pominje se kao Brenus.

Sesto zvanje je "bato", koje je veoma staro i davano je vodji koji je imao vojnu i gradjansku vlast. Ovu titulu imao je vodja srpskih ustanika na predelu Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Raske i Posavine. Po tome se vidi da je ova titula bila veca od titule brano. Bato je sklopio mir sa Avgustovim posinkom i izaslanikom Tiberijem, koji je bio vrhovni vojni zapovednik rimske vojske u Srbiji.

Sedmo zvanje je "verhogetornik", sto je cisto vojna ratna titula. Verhogetornik je vrhovni zapovednik Geta, vojnog i prosvetnog staleza kod starih Srba. Srpsko drustvo se uvek svrstavalo u cetiri staleza. Pripadnici prva dva staleza, koje su cinili ratnici i svestenici, nazivali su se Getima. Ova titula se samo jednom pominje, i to u Rodaniji, (savremenoj Francuskoj) u vreme rimskog osvajanja ove zemlje.

Osmo zvanje je "zupan", koji je dvojnik bana i koga takodje postavlja neki vladar za vrsioca gradjanske vlasti u nekoj pokrajini. Bilo je slucajeva da je zupan bio poglavar drzave, kao Stefan Nemanja, ali to je bio izuzetak, jer zupan je u stvari samo drzavni cinovnik.

Deveto zvanje je "karan", siroko upotrebljavano u antickom vremenu i gotovo iscezlo u srednjem veku. Ova titula je davana nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljenja na duznost glavnog vojnog i civilnog zapovednika u nekoj pokrajini, gradu ili cak logoru. To je obicno bila privremena duznost i karan nije poglavar drzave nego samo privremeni cinovnik.

Jedan od srpskih vladara, kralj ili car Pelonije, cija je prestonica bila grad Bela Zora, savremeni Veles, postavio je svoga karana u Vodeni, gradu koji se nalazi u Makedoniji, danas u Grckoj, oko 814. godine st.e. Nije poznato ime toga karana i ostao je u istoriji poznat samo po toj tituli. On je ostao u Vodeni kao stalni gospodar i bio je osnivac jedne dinastije koja je po njemu dobila prezime Karanovic. Grci ovo prezime pominju kao "Karanides" isto kao sto pominju Nemanjice kao "Nemanides".

Karanovici su jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki. Najstariji pomen karana potice iz vremena kritske dinastije Mino. Kod nas Srba je ostala siroka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, a i danas ima vise mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanovic.

Deseta titula je "kralj", a gde postoji kralj tu postoji i drzava. Ta rec potice od istog korena kao i karan, i pre nego sto je postala vladarsko zvanje, ta titula je davana najhrabrijim i najsposobnijim ljudima nekog plemena ili saveza vise plemena. Kralj je bio uzor, primer za ugled i merilo ponasanja. Sasvim isto znacenje je imala rimska titula reks koja je nastala od regulus.
Pomen kralja nalazimo u predrimskoj Galiji, odnosno staroj srpskoj Rodaniji, gde je od te titule ostala uspomena u imenu Karl.

* Srpska drzava 2.000 godina pre Hrista

Jedanaesta i najvisa titula je "car", cije postojanje obavezno podrazumeva i postojanje drzave, isto kao i u slucaju kralja. Ovo je vrlo stara titula i pojavljuje se oko 2.000 godina pre Hrista. Ova titula je nastala od uloge boga Varune, koji je smatran carem bogova i vladarom nebeske tvrdjave-vara. Titula se pojavljuje istovremeno kada i prva srpska drzava, sa Ninom Belovim, koji se u starom Zavetu zove Nebrod, a u staroj srpskoj tradiciji jos i Bak. Prema Euzebiju Pamfilu, Nino je ziveo 52 godine, od 2054. do 2002. godine. Nino je posao iz Srbije oko 2025. godine, osvojio je Malu Aziju, Misir, bliski Istok i sve do reke Inda. To je bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ostavio je svoju zenu Semiramu da dovrsi izgradnju Vavilona, a on se vratio u Srbiju oko 2007. godine. Po povratku u Srbiju proslavio je prvi trijam u cast njegove velike pobede. Stari Srbi su svake trece godine proslavljali trijam od vremena Ninovog
povratka pa sve do srednjeg veka.

Nino je imao titulu cara, sto se moze procitati iz jednog nadjenog zapisa u Mesopotamiji, u kome stoji ime "Ninssar". Na Bliskom Istoku su pisali car kao "sar" ili "ssar". I Misirci su ovu titulu pisali kao sar. Vladari iz dinastije Lagica, koji su vladali u Misiru i zvali se svi Ptolomejima, sve do poslednjeg od njih - Kleopatre, nosili su titulu "ka" i car. "Ka" je misirski bozanski princip koji faraonima daje bog Ta. Ovu titulu je od Lagica preuzeo Kaj Julije, prilikom njegove zenidbe sa Kleopatrom, a ona na latinskom ima svoj oblik: ka
et sar, kaesar.

Ninovo carstvo je bilo svetsko carstvo kome je pripadala bar polovina savremene Evrope, deo Azije i deo Afrike. Posto se to carstvo vremenom raspalo, obnovio ga je Serbo Makeridov, oko 1325. godine st.e., koji se u Starom Zavetu pominje kao Asur. U slavu svoga prethodnika Nina sagradio je cuveni grad Ninivu. Serbova drzava je bila takodje jedno svetsko carstvo, koje se prostiralo kao i
Ninovo, na tri kontinenta. Serbo je takodje prodro u Indiju i osvojio celu dolinu reke Inda od izvora pa sve do Indijskog Okeana. Srbi su ovu reku nazivali - Nil, a ime Ind je nastalo od Sind, sto sanskritisti tumace da ima isto znacenje sto i reka. Ja mislim da to ima veze sa dubokim vodama, kao sto se kaze - Sinje More. Serbovi potomci vladali su nekoliko vekova Asirijom, koja se u stvari zvala Surbija.

Preskocicemo Prijamovu Troju, brojne srpske drzave u Maloj Aziji, Minovski Krit i rasensku, odnosno rasku drzavu u Italiji i vracamo se u savremenu Srbiju. Znamo da je postojao jedan vladar u Beloj Zori, pa bilo da je imao zvanje kralja ili cara, tu je postojala njegova drzava u devetom veku st.e. Karanov naslednik u Vodeni, njegov sin Koilo ili Kojo nije imao titulu ni kralja ni cara, ali je mozda tu vec postojala drzava. Tek je njegov unuk, Perdika I uzeo jedno od tih zvanja oko 700. godine st.e. Neosporno je da je to posigurno bio pocetak jedne nove srpske drzave u Evropi. Ova drzava se nije, jos tada, zvala Makedonija, nego Pelonija. Makedonijom je nazvata kasnije. Pored drzave koju su osnovali Karanovici pomenucemo drzavu cara Vardila, iz prve polovine cetvrtog
veka st.e. Vardilo je bio iz plemena Anta, koji se pominju jos i oko hiljadu godina kasnije i koji su u petom veku st.e. bili u dolini reke Tare. On je pocetkom cetvrtog veka uspeo da okupi i ujedini brojna srpska plemena i stvori prostranu i mocnu drzavu sa prestonicom u Skadru. Vardilo je imao u svojoj vlasti i Makedoniju, gde su Karanovici vladali kao njegovi vazali. Vardilovu drzavu Grci nazivaju Ilirijom i to je prva srpska drzava koju stranci nazivaju tim imenom, ali nece biti i poslednja. Tako su nazivali i drzavu cara Agrona,
sa prestonicom takodje u Skadru, oko polovine treceg veka st.e., koju Joanis Zonara naziva doslovno Srpskom Imperijom. Kada je to bila Agronova drzava, onda je to neminovno bila i Vardilova, kao i drzava Filipa I Karanovica, koja se sirila na prostoru bivse Vardilove drzave. Bez obzira na to da li su te drzave nazivali Ilirijom ili Makedonijom, one su stvarno bile Srpske Imperije.

* Obnova Osstroilove srpske carevine 490. godine

Obnova srpske drzave, posle raspada Rimske Imperije, bila je 461. godine kada je Markelin krunisan u Solunu. Markelin je bio Srbin i jedan od vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalonskim Poljima 451.godine. Obnovu srpske drzave, Srbije, ucvrstio je Osstroilo Svevladov 490. godine. Osstroilova drzava se naziva Srpska Carevina ili krace - Srbija. Drzava koju je osnovao Osstroilo bila je nastavak one koju je osnovao Markelin, pa se time podrazumeva da je u pitanju i nastavak drzavnog imena. Posto se radi o obnovi drzave istog naroda, na istom prostoru, to podrazumeva i obnovu drzavnog imena, onog od pre rimskog osvajanja o kome nam Zonara govori, to jest Srpskog Carstva. Od toga vremena pa sve do pada Vojvodstva Svetog Save, krajem 15.
veka, punih hiljadu godina, Srbija je postojala kao drzava bez prekida. Anonimus Raventanis nam predstavlja tri srpske drzave istog imena - Srbija, koje postoje istovremeno u Evropi, i to: prva od Jadranskog Mora do Dunava, koju nazivamo Ilirskom Srbijom, druga od Dunava do Karpata, koju nazivamo Dacckom Srbijom i treca od Karpata do Baltickog Mora, koju nazivamo Sarmatskom Srbijom. Kada se govori o Sarmatskoj Srbiji, tu dolazi do udvajanja imena, kao da se govori o Srpskoj Srbiji, jer je ime Sarmati samo prelik srpskog imena. Rimljani su osvojili Ilirsku Srbiju i dobrim delom Daccku Srbiju, jedan vek posle Hrista. Iako su u Dacckoj Srbiji osvojili njenu prestonicu, Serbogetussu, nisu osvojili celu njenu teritoriju. Ostao je jedan deo izmedju Tise i Dunava koji nikada nisu osvojili i koji su nazivali zemljom Jazika. To znaci da drzavna tradicija Daccke Srbije nije bila prekinuta rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija je ostala van rimskog domasaja. Osstroilo Svevladov je dosao bas iz Daccke Srbije da obnovi Ilirsku Srbiju. Nesto slicno se desilo i u vreme turskog osvajanja. Daccka Srbija se sada zove Vlasska, a Balticcka Srbija - Poljska i Rasija. Vlasska, Poljska i Rasija su nastavak srpske drzavne tradicije.

Od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine st.e., pa do danas, to je za cetiri hiljade godina, srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Sve druge drzave su bile i prosle, samo je Srbija vecna.

_______________________


* TRAGANJA DR DERETICA

Istoricar iz Cikaga dr Jovan I. Deretic vec godinama po najvecim bibliotekama sveta pasionirano istrazuje gradju vezanu za daleku proslost Srba i prvih srpskih drzava. Da bi to uspesno obavio, morao je da nauci nekoliko stranih
jezika, a medju njima i grcki i latinski. U svojim neumornim traganjima naisao je na mnoge falisfikate drevnih istorijskih dokumenata koje je razotkrio uporedjujuci lazne prevode sa znatno starijim originalima. U tome je, nazalost, prednjacila Vatikanska crkva.

Nalazi dr Deretica (objavljeni u nekoliko istorijskih knjiga u inostranstvu) ruse dosadasnja istorijska saznanja i norme o starosti srpskog naroda i srpske drzavnosti i nailaze na oprecna tumacenja na koja dr Deretic nastoji da odgovori obiljem dokumenata, uglavnom dosad nepoznatih za jugo-istoricare, i na toj dokumentaciji zasniva sopstvenu teoriju - dokazujuci istovremeno kakva je neprocenjiva steta bila naneta nasoj istoriografiji.
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
SRBI, SLOVENI I EVROPA

Prilog autohtonističkim istraživanjima slovenske povesnostiAko se složimo sa činjenicom da današnja Evropa, uprkos globalističko – nadnacionalnoj koncepciji i uveravanjima evrokrata i njihovih sledbenika: francuskih postmodernih filosofa i mislilaca o nadlolazećoj interkulturalnosti, ipak ima dominantna obeležja germansko – romanskog duhovno – kulturnog obrasca, u kome nisu jezik, religija ili pripadnost zavičaju (tlu) integrativni faktori, već samo jedna nadbiološka, nevitalna odrednica, što će reći nauka, onda se nalazimo pred dvema mogućnostima: a) ili je celokupna dosadašnja istorija, koja je uvek bila istorija nacija, naroda, plemena - na zalasku i b) ili je ova vrednosno neutralna karakteristika, pošto nauka i tehnologija nemaju nacionalne obojenosti i pripadnosti, kao opšta univerzalistička tendencija budućnost evropskog čoveka.Eksplicitan odgovor na ova pitanja ne može se dati sve dok taj proces ne bude završen, ali se iskustva iz istorije evropskog čoveka u obliku neiscrpnog memofonda ipak mogu koristiti.Velika carstva Aleksandra Makedonskog, carstvo Starog Rima, Vizantija, Britansko kolonijalno carstvo, Sovjetska imperija…, u vremenskom rasponu od dve i po hiljade godina, neprestano su se širila, ali su se na svom vrhuncu, pre svega teritorijalnom, raspadala. Ona su u sebe uključivala mnogobrojna plemena, narode, etničke grupe i rase. Integrativni faktori koji su očuvavali carstva su bili različiti: ideološki, religiozni, idejni, ali je osnovna odrednica kod svih bila njihova nadnacionalnost. Međutim, upravo je to jedan od razloga što su ta carstva propadala. Unutrašnji sukobi koji su imalo formu plemenskih nacionalnih, klasnih i građanskih ratova, kao i vanjski pritisci koji su stizali od vitalnijih, ali manje civilizovanijih plemena i naroda, u formi oružanih ili ekonomskih pritisaka, dovodili su do pada carstva.Logika bilo kog državno – ekonomskog sistema ogleda se i crpi u širenju, pa tako sistem mora neprestano, zbog očuvanja sopstvenog centra da inkorporira, odnosno podjarmljuje, okolne prostore, države i narode. Međutim, kada sistem naraste preko veličine koju centar može da kontroliše, on se urušava ili čak ruši kao kula od karata.Povest čovekova je dovoljno duga, a istorija imperija, koje uvek teže svevremenosti, je uvek prekratka, tako da o velikim carstvima skupljamo dokaze i gradimo njihove slike uvek post festum te su ona tad predmet arheologije, arheografije, istorije ili drugih sličnih nauka. veliki Rim je vladao današnjom Britanijom četiri stotine godina, sve do IV veka n.e. Na Britanskom ostrvlju pre Rimljana, tu su bili Iberi, više od hiljadu godina, ali su nestali (asimilovani su), potom Kelti, Normani itd, ali o tome današnji stanovnik Britanskih ostrva verovatno ne zna mnogo.Čitajući studije autora koje možemo smatrati pripadnicima autohtonistične škole u istoriografiji, kao Pavela J. Šafarika, O poreklu slovena, Novi Sad 1999, Jovana I. Deretića, Serbia – Nova Vulgana, Beograd 1998. (Prvo izdanje: Čikago, 1995.) i Aleksandra M. Petrovića, Kratka arheografija Srba, Novi Sad, 1997, otkrivamo za današnje teorijske prilike potpuno nov pogled na istoriju Evrope. Sve tri studije pokazuju, i argumentovano dokazuju, prisustvo i značaj Slovena i Srba na evropskom prostoru pre Velike seobe naroda iz V, VI i VII veka nove ere. Ova seoba naroda je u zapadnoj evrocentričnoj istoriografiji uzimana kao relevantan početak evropskog čoveka posle doba postantičke Evrope i glavni orijentir za naučno – istorijska istraživanja.Autohtonistička srpska istoriografska škola se u poslednjih petnaest godina sva nalazi u opoziciji do sada vladajućem istoriografskom obrascu nordijske istorijske škole, koja se temelji na spisima Konstantina Porfirogeneta o germansko – romanskoj autohtonosti i dominaciji na evropskom kontinentu, te o ropskom mentalitetu divljih severnih naroda, odnosno Slovena.Srpska autohtonistička škola veoma suvereno dokazuje da je na evropskom kontinentu u poslednjih dva i po milenijuma bio neprestano zastupljen i slovenski rasni i etnički element. Taj element je imao razne oblike: sarmatski, vendski, srpski, slovenski, pravoslavno – slovenski, katoličko – slovenski itd, ali je uvek u osnovi bio slovenski.U vreme evropskog nacionalno – romantičarskog, XIX veka nastala je knjiga koja se pred našim čitaocem, na srpskom jeziku, javlja evo tek nakon 170 godina, a koja je nezaobilazna za pisanje udzbenika srpske istorije. Slovački filosof istorije Pavel Jozef Šafarik je 1828. godine objavio na nemačkom jeziku spis O poreklu Slovena, koji je nastao kao rezultat želje da se čitaocima predstave istraživanja istorije poljskog naučnika Lorenca Surovjeckog.Šafarikova knjiga predstavlja nezaobilaznu hrestomatiju stotinjak istoriografskih, arheografskih i lingvističkih tekstova i teza raznih autora: Rusa, Nemaca, Engleza, Jermena, Vizantinaca, Rimljana i dr. koji dokumentarno svedoče o prehristovskom postojanju Slavena, Srba, Venda, Sarmata… na prostorima Evrope.Bez obzira na kritike i osudu nacionalno – romatičarskog pristupa, koji je prisutan i kod Šafarika, jedna stvar se ne može prevideti: zapisi, arheološki nalazi, crteži, geografske karte… nepobitno dokazuju postojanje slovenskog etničkog elementa na prostorima od Visle, Odre, Karpata, Južne Italije, Panonskog Podunavlja do prostora današnje Istočne Nemačke – gde su Lužički Srbi još prisutni, a nemački grad Lajpcig je do pre samo trista godina nosio slovenski naziv Qubica.Zašto su nama ova saznanja važna, evo danas kada prisustvujemo evropskim integracijama i paktovima o stabilnosti jugoistočne Evrope, odnosno Balkana. Važna su nam zbog toga što znamo da se slovenskim narodima nikada u evropskoj nauci, a dakako i u državotvornim politikama nije priznavala autohtonost i civilizovanost. U nauci se uvek govorilo o Velikoj seobi naroda kao o vremenu doseljavanja divljih azijatskih plemena na prostore rodne germanske Evrope. Međutim, nakon pojave ovih knjiga stvar je ipak u osnovi drugačija. To što slavenska etnička odlika nije ratobornost1, u smislu germansko osvajačkog duha Lebensraum – a, već ratarska pitomost, a kako znamo da samo osvajači pišu istoriju onda i nije čudno što se značaj, uticaj, autohtonost i domicilnost Slovena u zapadno – evropskoj nauci prećutkuje. Vladimir Dvorniković u knjizi Borba ideja, koja je nastala tridesetih godina ovog veka, tvrdi kako su Sloveni u Evropi priznati samo kao istaknuti pojedinci iz različitih oblasti jedino ukoliko pristupe Evropi prema njenim kriterijumima i pri tome izlažu svoje ideje, naravno na nemačkom, engleskom ili romanskim jezicima. Ruski jezik, kojim govori više od stotinu miliona ljudi, nije nikada bio ravnopravan sa gore navedenim. Slovenska kulturna dostignuća: ruska literatura, srpske epske pesme, slovenski folklor… za evropske naučnike samo su arhaične atrakcije koje evropskom naučniku služe kao fusnote kako bi njegov tekst bio zanimljiviji i barokniji.Naša današnja nauka treba da postavi pitanje zašto Sloveni i Srbi treba da se uključe i integrišu u Evropu, jer istorijsko iskustvo govori da nordijska Evropa nije na nas nikada gledala kao na svoje integralne stanovnike, niti kao na svoje ravnopravne susede. Neophodno je najpre izreći dijagnozu zapadno – evropskog kulturnog obrasca, kao epohalnog projekta razvoja evropskog društva, pa tek onda videti da li je on primeren slovenskim narodima, ako je odgovor potvrdan onda treba videti da li se on može u potpunosti prihvatiti.Iz istorijskog iskustva koje je naš narod imao znamo da nekritičko prihvatanje raznih svetskih epohalnih ideologija i načina života, te organizacije društva, pre svega komunističko – internacionalističke ideologije, veoma lako vodi u samozaborav i gubljenje nacionalnog identiteta i vitaliteta naroda (natalitet, kultura, običaji, jezik, religija i sl. opadaju i nestaju). Naravno da je neophodno pre svega da se vidi koji je postojeći duhovno – kulturni obrazac u našem društvu i narodu, te da li se on može u nekom najopštijem vidu definisati. Pri ovim razmatranjima svakako valja uzeti u obzir i ideje o trećem putu Aleksandra Solženjicina, kao sintezi zapadnoevropskog i slovenskog puta, te ideje francuskog filosofa Rejmona Arona o konvergenciji socijalizma i kapitalizma, kao mogućnostima razvoja društva kroz postindustrijski koncept. Bez visoke organizovanosti, te nauke i tehnologije se ne može, ali se ne može ni bez nacionalnog identiteta, duha naroda i sabornosti (ili kako Fridrih Engels cinično kaže svornosti), niti bez neprestane težnje ka socijalnoj jednakosti.U Starom veku slovenska organizacija društva nije se odlikovala državotvornošću (koja je kod drugih uglavnom imala imperijalno – trgovački oblik), već je društvo bilo tradicionalno – plemenski organizovano, ali ipak i u takvom društvu atributi zapadnoevropske kulture kao što su pismo, jezik, umetnost i religija Slovenima nisu bili nepoznanica – setimo se samo Vinčanice koju je otkrio i dešifrovao Radivoje Pešić, te čerti i reza sa kojima su naši Stari pisali. Aleksandar M. Petrović kaže: “Jedan drugi monah (savremenik monaha Kijevsko – Pečerske lavre Nestora, prim. N.K.) iz X – XI veka ostavio je zapis kako Sloveni i pre nego što su pokršteni – civilizovani pisahon i gotahon čertami i rezami, a što potvrđuje i nordijski biskup Ditmar, koji se takođe uverio da su Sloveni koristili pismo koje je nazvao Wendischen Runen (Vendske Rune).”2Tako se ni P. J. Šafariku praslovenska pismenost nije činila zabludom: “Sasvim je moguće da su Sloveni doneli slovno pismo iz Indije, ali znanje pisanja koje su prirodno posedovali samo malobrojni, moralo se izgubiti zbog večitog lutanja tolikih plemena; neizvesno je da li je od tog drevnog pisma nešto prešlo u ćirilicu ili ne. Prastare pesme, koje su tek u najnovije vreme srećom otkrivene kod Čeha i Rusa, dok su kod Srba sabrane, ukazuju na njihovu originalnost i čistotu i na daleko ranije duhovno formiranje naroda, nego što se to obično uzima…” (“Geschichte der Slanjischen Sprache und Literatur”, 1833, s. 18, prevod Aleksandar M. Petrović).O starodrevnosti slovenskog jezika i pisma govori i Lorenc Surovjecki: “Sloveni su pismo zvali bukvica, ili bogviedica, nesumnjivo stoga što su njegovim posredstvom propovedali božanske zakone i učenja prilikom svečanih obreda. Da su od pradavnih vremena običavali da pišu svoje pravne zakone na tablicama imamo više nespornih dokaza. U nordijskim sagama i predanjima važe Vani, što znači Sloveni, gotovo bez izuzetka kao prosvećeni”3.Kako je oružje jače od kulture, jasno je bilo da će germansko-tevtonska plemena pisati odnosno svedočiti o svom postojanju, a skrivanju postojanja drugih koje su podjarmili i asimilovali.U srednjem veku, pak, kada je srpska država bila ustrojena po principima helenističko – rimske Evrope: oružana moć Dušanovog carstva, crkvena umetnost i slikarstvo, zakoni pretočeni u Dušanov zakonik, te kada je srpska država bila veoma moćna i smatrana mogućim naslednikom istočno – romejskog carstva, odnosno Vizantije, znači uprkos svemu nabrojanom ta i takva Srbija je romano – germanskoj Evropi poslužila samo kao predstraža pred osmanlijsko – turskim osvajačima. Srpskoj državi evropski vladari nisu pomogli u odbrani, jer nije smatrana delom njihove Evrope. Danas vidimo da je istorija Rusije, Poljske, Češke, Slovačke, devetnaestovekovne Srbije ili dvadesetovekovne Jugoslavije (kao najveće zajednice južnih Slovena) potpuno ista. Slovenski narodi su uvek za Zapadnjake bili potencijalna opasnost i kako naš narod kaže, uvek su služili kao moneta za potkusurivanje. Svaka slovenska, proslovenska ili panslovenska ideja, projekat ili kongres, bili oni zastupani od levice ili od desnice, od XIX veka na ovamo bili su prećutkivani, osuđivani i zatirani, kako naučno tako i oružano. Kao dokaz ovome navešćemo ovu zanimljivost.U nauci se često previđa činjenica da je poznati socijalista i idejni vođa anarhizma Mihail Bakunjin zastupao panslovenske ideje, ali ga je njegov ideološki prijatelj Fridrih Engels u Novim rajnskim novinama uprkos prijateljstvu žestoko kritikovao, a Slovene nazivao svakakvim pogrdnim imenima, od kojih je izraz divljaci jedan od blažih.U tekstu Poziv Slovenima Bakunjin je izložio program panslavizma i prezentovao ga na Slovenskom kongresu u Pragu 1848. godine. Osnovna ideja Poziva sastoji se iz zahteva slovenskih naroda da se njihova narodna volja za nezavisnošću i samostalnošću mora poštovati, ali je prethodno potrebno “raspustiti despotske države, prusku državu… Austriju… tursku imperiju”. Bakunjin dalje kaže: “Živo osećajući zajedničke veze istorije i krvi, zakleli smo se da nećemo dopustiti ponovno odvajanje naših sudbina. Proklinjući politiku, čije smo žrtve bili toliko vremena, mi smo se sami uveli u naše pravo na potpunu nezavisnost i zavetovali smo se da ona mora ubuduće biti zajednička svim slovenskim narodima. Priznali smo Češkoj i Slovačkoj njihovu samostalnost… nemačkom narodu, demokratskoj Nemačkoj pružili smo svoju bratsku ruku. U ime onih od nas koji žive u Ugarskoj ponudili smo Mađarima, besnim neprijateljima naše rase… bratski savez. Nismo zaboravili u svom savezu samooslobođenja ni onu našu braću koja stenju pod jarmom Turaka”4.Na samom Slovenskom kongresu koji se sastao 2. juna 1848. godine u Pragu, a u vezi sa nacionalnim pokretom slovenskih naroda, koje je ugnjetavala Habsburška monarhija, ispoljene su dve tendencije: Jedna je rešenje nacionalnog pitanja videla u konsolidovanju Habsburške monarhije – Šafarik i Palacki, a druga se zalagala za zajedničke revolucionarne akcije sa revolucionarno – demokratskim pokretom u Nemačkoj i Mađarskoj.Ovde se nećemo posebno dalje baviti Engelsovom kritikom Bakunjina, koja je usmerena na prikazivanje Slovena kao izrazito kontrarevolucionarnih nacija, već ćemo izložiti Engelsov sud po kome su Sloveni otpad istorije što se veoma dobro uklapa u sve važeće germansko – nordijske istoriografske koncepcije o kojima smo govorili. Engels kaže: “Nijedan slovenski narod nema budućnosti, iz prostog razloga jer im nedostaju primarni istorijski, geografski, politički i industrijski uslovi samostalnosti i životne sposobnosti. Narodi koji nikada nisu imali vlastitu istoriju, koji od trenutka čim su se popeli na prvi, najsiroviji stepan civilizacije, već dospevaju pod tuđu vlast ili ih tek tuđi jaram primorava da se podignu na njega, nemaju životne sposobnosti, neće nikada moći da dođu do bilo kakve samostalnosti”.5Iako Engels najoštrije govori o Slovenima on ipak ne može, a da im posredno ne prizna pravo na evropsku zavičajnost što je najvidljivije iskazano ovim rečima: “Nemci su na severu ponovo osvojili od Slovena… teritoriju od Labe do Varte, to osvajanje bilo je uslovljeno geografskim i strategijskim nužnostima proizašlim iz podele karolinškog carstva. Ove slovenske oblasti su potpuno germanizovane; stvar je svršena i ne da se reparirati osim da panslavisti iščezli sorpski, vendski i oboritski jezik ponovo nađu i nametnu ga Lajpcižanima, Berlincima i Štetinjanima, ali da je osvajanje bilo u interesu civilizacije, nije dosad osporavano.”6Iz ovoga je vidljivo da su na prostorima današnje istočne Nemačke živeli Sloveni (Lajpcig – Qubica) i da su se na prostorima Labe, Sale i Odre govorili slovenski, odnosno zapadnoslovenski jezici, te srpski od južnoslovenskih. Ovi dokazi dolaze iz pera jednog Nemca, koji je germanski pristrasan, naravno revolucionarno, ali ipak germanski, te nesporno potvrđuju teze naše autohtonističke istorijske škole.Nakon ovih saznanja zaključujemo da je do denominacije istorije dolazilo ne samo zbog dominacije nordijske škole u istoriografiji već pre svega i zbog ovih i ovakvih Engelsovih teza. Kako je Engels bio jedan od klasika marksizma – ideologije koja je vladala istočnoevropskim i slovenskim prostorima skoro jedan vek, a kako su njegove ideje porazne za Slovene, onda i nije čudo što su činjenice o domicilnosti Slovena u Evropi ne samo bile prećutkivane, već i sistematski zatirane, jer je naravno socijalistička ideologija u slovenskim zemljama bila vladajuća paradigma, te se u nju i njene tvorce nije smelo ni najmanje sumnjati.Zanimljivo je da je Demokratski panslavizam najkontroverzniji Engelsov članak, kaže Slobodanka Kovačević i tvrdi: “Zbog gušenja mađarske revolucije i ustanka u Beču, on (Engels, prim. N.K.) se baca ’drvljem i kamenjem’ na Ruse, Čehe, Slovene i Južne Slovene”. Međutim, s pravom dodaje S. Kovačević: “Ekstremni stavovi iz ovog članka se ne mogu, kao što su to pokušavali da urade Kautsky i Mehring, opravdati revolucionarnim zanosom iz 1848. iz prostog razloga što Engels, do kraja života nije izmenio ove stavove”. Dokaz ovoj tvrdnji predstavlja Engelsovo pismo E. Bernštajnu od 22. februara 1882. i pismo A. Babelu od 17. novembra 1885. godine.7Zbog svega nabrojanog, jasno je da kada istoriju pišu drugi, a zbog saznanja da budućnosti nema bez osvetljene prošlosti, valja uvek pozdraviti pojavu dela koja denominiraju istoriju i reafirmišu one naučne teorije koje daju sudove po meri značaja određenih događaja i dakako ponajviše naroda, pa tako i našeg – srpskog.Smatramo da će se pojavom Šafarikove knjige O poreklu Slovena, na srpskom jeziku, naša naučna, a i šira javnost svakako dati ubediti da primedba o srpskoj autohtonističkoj istoriografskoj školi, kao nacionalno romantičarskoj školi koja nema naučne domete, ne stoji. U ovoj Šafarikovoj studiji je toliko naučno utemeljenih dokaza: lingvističkih, arheografskih, etimoloških, hidronimskih, horonimskih, itd., da bi za ilustraciju, odnosno dokaze, bilo neophodno citirati skoro celokupnu njegovu knjigu.Pojava ove knjige je tim značajnija, jer je ona u našoj nauci bila previđana, ili kako kaže Pavle Stanojević u Predisloviju ovom srpskom izdanju: “Knjiga ’O poreklu Slovena…’ u našoj istoriografiji se gotovo i ne spominje, ni kada je u pitanju ukupno Šafarikovo delo, još manje kao izvor za ranu istoriji Slovena. Šafarika kao jednog od najvećih slavista i istoričara svog vremena uopšte ne spominje, čak ni desetotomna ’Istorija srpskog naroda’ u odeljku o doseljavanju Slovena na Balkan”.Početkom XIX veka P. J. Šafarik, Lorenc Surovjecki, Jozef Dobrovski i mnogi drugi naučnici činili su ogromne naučne napore da se “konačno i praistorija slovena otrgne časnijim rukama od nečasnog prezira i zapostavljanja i poveri brižljivoj veri časnih dirigenata u istorijskom istraživanju” – Šafarik. Međutim, mi danas imamo još teži zadatak, jer živimo u vreme dominacije tzv. vrednosno – neutralne nauke, naravno neutralne samo za one koji su uspostavili te kriterijume neutralnosti po svojoj meri, a to je svakako duh evropsko – atlantističkog naučnika, već i u vreme masovne kulture koja ostavlja veoma malo prostora i metoda da se drugačije pristupi sopstvenoj istoriji.Takva nauka stvorila je čoveka čija je diferentia spefica nezainteresovanost za bilo kakvu duhovnost, a u vreme u kojem on živi i sami zapadni naučnici nazivaju dobom praznine (Žil Lipovecki). S druge strane materijalno osiromašenje onemogućava da se putem većih tiraža knjiga, medija, škola, predavanja krene u edukaciju ka samosvojnoj duhovnosti, jer kada smo dovedeni u situaciju da biramo između Šekspira i čizama, zna se šta ćemo izabrati, jer retki su oni koji neće duši svojoj nauditi i po cenu stradanja.Ipak, uprkos takvom stanju ostaju ovakve posvećene knjige koje moraju prelaziti od ruke do ruke i širiti ideju o tome da moramo biti ponosni na to što smo pripadnici naroda koji od davnina slovi, a ne da se moramo samosažaljevati i samokažnjavati, jer svi su protiv nas pa su valjda oni tada u pravu.Pavel Jozef Šafarik pokazuje da Sloveni pripadaju glavnim evropskim narodima, još od preistorijskog vremena i u tu svrhu “navodi nekoliko pisaca istorije” te kaže “Najstariji pisci koji izričito (prim. N.K.) spominju Slovene, su sveukupno stranci. Saopštenja koja oni daju o njima, većinom su uzgredna i neplanski isprepletana, otuda nisu bez protivrečnosti pa je celokupna gomila njihovog nepovezanog izveštavanja krajnje oskudno skrpljeno delo, koje možda ima vrednost koju smo primorani da mu pridajemo samo usled potpunog nedostatka istovremenih domaćih izvora”.Ali šta drugo očekivati od stranaca koji nisu poznavali tuće jezike, a drugi narodi i plemena su im bila ništa drugo do amorfna divlja masa. Slovenski pisci i domaće hronike javljaju se mnogo kasnije tek od X veka n.e., te Šafarik donosi izvode iz spisa kaluđera Nestora iz Kijeva (1056 – 1111.), episkopa Katubeka iz Krakova (1161 – 1223.), Bogufala (1253.), A. Kranca (1517.)N. Maršaleka., M. Kromera, (1512 – 1589.), opata Mavra Orbina, iz njegovog kapitalnog dela Regno de gli Slavi (”Kraljevstvo Slovena”), Pesaro 1601. godine i još mnoge autore, sve do svojih savremenika Surovjeckog i Dobrovskog. Osnovne teze svih ovih autora govore i učvršćuju ideju o domicilnosti slovenskih plemena i naroda u Evropi, a Šafarik to pored ostalog dokazuje i navođenjem Plinija, Jordanesa i Klaudijana Ptolomeja, na čijoj se mapi vide srpski i slovenski toponimi: Serbinum, Srbica, Sklavi, itd.Šafarik kaže: “Ko će u Srbima u Sarmatiji neprepoznati Slovene. Plinije ih ovde naziva: ’A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Arrechi, Zingi, Psesii’. (VI 7). Isto tako kasnije Ptolomej: ’Inter Ceraunios montes et Rha fluvium Orinaei et Vasli et Serbi.’ (V 9).. Ovi Srbi su naseljavali između Keraunskih planina, severne krajnje ogranke Kavkaza, danas Irgenske planine i Volgu, na sadašnjoj reci Serbi, prema izgovoru Tatara. Sarpi, koja ističe nedaleko od jezera Bjelo (tatarski Tzangan)…”.Svi ovi hroničari se slažu u jednom – Sloveni žive na prostorima severne, istočne i južne Evrope – od Severnog do Crnog i Jadranskog mora, na Dunavu, Odri, Visli, Majni, Elbi, Karpatima… Sloveni su naslednici Ilira, Sarmata, Venda, itd.Kako je helenističko – rimska civilizacija koren evropske, a kako njihovi istorici, filosofi i naučnici nisu govorili strane jezike, do svog grčkog i latinskog, te iskazivali prezir prema “varvarima”, logično je pretpostaviti da nisu beležili podatke i događaje o severnim i slovenskim narodima, pa se takav odnos i stav preneo i na njihove zapadnoevropske sledbenike.Šafarikova studija je nastala kao rezultat želje da se sa takvim sudovima vodi polemika, te je zato i napravio prikaz studije lorenca Surovjeckog Rasprava i poreklo Slovena, koja je izašla u Varšavi, 1824. godine, a taj je Šafarikov prikaz, kao što vidimo, završio kao obimna studija o autohtonom poreklu Slovena.Po Surovjeckom “od pamtiveka naseljavaju pet glavnih naroda Evropu – Tračani, Kelti, ili Gali, Germani, Skiti i Venedi”. Venedi ili Vendi naseljavali su predele Visle do izvora Dnjepra i Volge, i za to navodi dokaze, pozivajući se na Prokopija, Jordanesa, te Plinija, Tacita i Ptolomeja “Iako su grčki pisci pisali prema svojoj navici ime Slovena različito i izopačeno, ipak je toliko sigurno da su imena ’Sloveni’ i ’Vendi’ bila opšta imena celokupnog naroda, kao i sada u skoro svim narečjima” – kaže Surovjecki.Problemom izvornosti i autohtonosti Slovena, te problemom njihove identifikacije sa imenima starih naroda: Spori, Vendi, Sarmati… bavio se dugo godina i naš istoričar koji je tridesetak godina živeo i pisao u Francuskoj i Americi dr Jovan I. Deretić. Wegovo glavno delo nosi naslov “Serbi: narod i rasa: nova vulgata”, gde su na preko četiri stotine stranica obrađeni dokumenti i izvori koji slove i svedoče o prethrišćanskom postojanju Srba.Osnovna Deretićeva tvrdnja jeste da svi Sloveni proističu iz srpskog imena, te da su srpska plemena prastanovnici Evrope. “Ko god danas pripada slovenskom stablu naroda, on pre svega pripada serbiskoj rasi i serbinskom narodu.” – kaže Deretić.8 Po Deretiću, o serbinskom imenu se može govoriti u dubokoj starini, čak do pre sedam hiljada godina, a serbinsko ime se pominje i u indijskoj Mahabharati, te u zapisima iz Misira i sa Bliskog istoka u XV i XIV p.n.e., tako da je po njemu srpsko ime u starom veku prisutno svuda po celoj Evropi, Aziji i Africi.Slovensko ime se javilo vrlo kasno, u VI veku, 552. godine kao jedno od imena srpskog naroda, a do tada su važila različita imena, pa tako Deretić kaže: “Pre slovenskog imena bilo je jedno drugo ime, koje se takođe temeljilo na jeziku, jer Sloveni dolazi od sloviti, (govoriti, prim. N.K.), a to su Jazigi, odnosno Jazici. To je ime označavalo narod koji govore isti jezik, baš kao što slovensko ime podrazumeva narod koji slovi… Maretić, Rački, Šafarik, Dobrovski, Veltman i mnogi drugi slovenski naučnici se slažu da je ime Serb vrlo staro i duboko ukorenjeno među Slovenima.”9Upoređujući Deretićevu, Šafarikovu, te Petrovićevu Kratku arhografiju Srba dolazimo do uverenja da su etimološke analize i analogije koje Deretić izvodi veoma problematične i nategnute. Na primer, Jazigi, ili kako ih Deretić naziva Jazici, nisu Sloveni, niti pripadaju Sarmatima ili Vendima kao slovenskim precima. To jasno dokazuje Šafarik u svojoj studiji O poreklu slovena: “Kaže se da su običaji Sarmata skitsko – varvarski, da nisu bili slovenski. Na ovo odgovaramo da su stari pisci pripisivali Sarmatima samo što je drugim narodima pripadalo, upravo zato što su iste zamenjivali sa Skitima i Goto – Germanima, Alanima, Roksalanima, Jutunzima – Jazigima… (podvukao N.K.)”10U svojoj analoškoj zanesenosti Deretić ide dotle da i Bugare smatra Srbima, jer navodi i prihvata teze rumunskog istoričara Nikole Jorge: “Kod Rumuna Srbi je drugo ime za sve Slovene, ime koje se primenjuje celoj rasi, jer u Rumuniji, Bugari su takođe Srbi.”11Slična primedba može se staviti i Olgi Luković – Pjanović, koja je svoju protoistorijsku studiju, na preko 800 strana, o Srbima naslovila “Srbi… narod najstariji”, (Beograd, knj. I do III, 1994.). Ona je ovu tezu preuzela od Laonika Halkokondila iz XV veka, koji se nije rukovodio razlozima nauke već je “uzdizao Srbe zbog očekivanja kolaborativnosti u suprotstavljanju Turcima i da bi naudio turskim imperijalnim nagonima”12Zidati zdanje slovenskog starog doba, kako kaže Šafarik, ne može se na ovaj način, jer naučnik koji se bavi protoistorijom i drži do sebe mora da “odlučnim, čvrstim pouzdanjem odbije od sebe i najmanju pretpostavku, da je hteo da za narod, za koji je rešio da utemelji poreklo, ne dozvoli ponovo bilo koju od starih deset napasti: Jevreja, Rimljana, Skita, Teutona, Finaca, Huna, Bugara, (podvukao N.K.) Avara, Gota, Kirgiza, budući da su neizlečivo slepi sakupljači istorijskih pabiraka, kao što smo to videli, Slovene sa svima njima bratimili i orođavali, pa je pisac (Surovjecki, prim. N.K.) rešio da Slovene potraži u Slovenima na jednom tlu.”13Autori koje koristi i sam Deretić tvrde da Bugari nemaju slovensko poreklo, već azijatsko – hunsko, te da su primanjem hrišćanstva, a u dodiru sa Vizantijom, Grcima i slovensko – srpskim plemenima formirali svoju religiju – pravoslavlje, te slovenski jezik i pismo - ćirilicu. U istoriji su nam poznati primeri pretapanja i asimilacija plemena i naroda putem vere u druge narode – Hazara u Jevreje (judaizmom), Srba u Hrvate (pokatoličavanjem i jezikom) itd, tako da je jasno da svako nekritičko istraživanje i površne analogije mogu samo da štete autohtonističkoj školi.S druge strane, veoma dobar primer protoistorijskog istraživanja i arheografske studije jeste Petrovićeva Kratka arheografija Srbam koja starodrevnost srpskog naroda dokazuje: navođenjem starih autora, njihovih teza, ideja i zaključaka, potom filološko i filosofsko – istorijskim metodom obrade materijala, te, na preko 100 strana, faksimilima rukopisa, geografskim mapama i crtežima. Na ovaj način je stvoreno delo koje odaje utisak dokumentarnosti, zaokruženosti i uverljivosti, a za to je jedan od dobrih dokaza i to što je za Petrovićevu studiju pokazao interesovanje i Kraljevski antropološki institut iz Londona.Petrovićeva studija sastoji se iz pet odeljaka: Poznavanje Srba i slovenskih starina prema izvornim dokumetima. Pelasti kao protoindoevropski koren antičke civilizacije i moguće srpskoslovenske veze sa njima, deskriptivna rekonstrukcija osnovnih fenomena života podunavskih i balkanskih starinaca kao nosilaca kulture. Kasnija svedočanstva o Srbima u ranom srednjevekovlju po izveštajima hroničara, te, Memofond kulturne istorije i zaključci nauke o starinama, na osnovu filosofije istorije kao utemeljenog sagledavanja pretpostavki za izloženu građu.Smisao ove studije nije neutemeljeno dokazivanje svetske (jer je u staro vreme Evropa smatrana celokupnim svetom) sveprisutnosti Srbo – Slovena, te njihove prvosti – u smislu prapočela naroda, (koja je ništa drugo do ludost kako reče, u jednom razgovoru povodom knjige Olge Luković Pjanović, Vladeta Jerotić), već određeni pokušaj zasnivanja “svojevsrne filosofije istorije kao mišljenja događaja bivstvujućeg i bivstvovanja” čime bismo se približili “svejedinstvenom svodu svega što jeste i biva, a: Uspeh takvog nastojanja živi u ogledalu stvarnosti koje ga i procenjuje” – kaže Petrović.Evropska stvarnost koja nam se nudi nije ni malo objektivistička, (pa je onda teško verovati da procenjivanje o našoj ulozi u evropskoj istoriji može biti nepristrasno), jer su njeni mehanizmi globalizam, univerzalizam, apstraktna jednakost – “povelja o ljudskim pravima”, vladavina novuma i progresa – koja vodi smrti umetnosti u krajnjem njenom egzibicionističkom obliku, te funkcionalizam koji delove podređuje celini. Svi ovi mehanizmi proističu iz osnovne ideje koju je patentirala i dosledno sprovodila romano – germanska Evropa, iz ideje širenja.Potvrdu za tezu o presušivanju zapadne reke i smrti evropskog čoveka kroz ideju širenja pronašli smo kod ruskih bogotražitelja Berđajeva, Florenskog, Solovjova, Florovskog, Fjodorova, a najeksplicitnije kod ruskog “filosofa reakcije” Konstantina Leontjeva (1831 – 1891), koga je Berđajev nazvao ruskim Ničeom.Leontjev u knjizi Vizantizam i slovenstvo govori: “Od XIV i XV, pa do kraja XVII, negde i do polovine XVIII, pa čak i do početka našeg veka, Evropa postaje sve složenija i složenija, ona sve više jača, proširuje se na Ameriku, Australiju, Aziju, širenje se zatim i dalje nastavlja, dok složenost polako gubi boju, počinje stapanje, brisanje oštrih morfoloških granica, religijske antiteze postaju sve sličnije, staleži nestaju, razlike u stavovima, vaspitanju i karakterima sve više blede, u teorijama se proglašavaju les droits de l’ homme (prava čoveka), koja se zatim burno primenjuju u praksi (što je i naš narod nedavno na svojoj koži – bombardovanjem od strane NATO pakta - osetio, prim.N.K.)… Onda se, opet u teoriji, ova politička jednakost proglašava za nedovoljnu i traži jednakost u svemu, potpuna jednakost, ekonomska, obrazovna, polna…”, i dalje vizionarski dodaje: ''Praksu političkog i građanskog stapanja Evropa je preživela, uskoro ćemo, možda videti kako će ona podneti pokušaje ekonomskog, obrazovnog vaspitnog i polnog, tj. konačnog, upropašćavajućeg stapanja”.14Rezultati ovog procesa su katastrofalni, a to smo najjasnije videli u XX veku, jer su najrazornije svetske ratove i najmoćnija oružja upravo proizveli Zapadnoevropljani. Ovakva Evropa je, od Karla Velikog naovamo preživela 1000 godina, a za sve to vreme ona “teži idealu jednoobrazne jednostavnosti, ali, ne približivši mu se ni iz daleka, ona mora da padne i ustupi mesto drugima.” – kaže Leontjev.Zar već nije vreme, pošto se za jedan milenijum nije pronašao put ka zapadnoevropskoj jednostavnosti, i zemaljskom sveblaženstvu, već se naprotiv završilo u sveopštoj bezidejnosti i depresiji; dakle zar nije vreme da se pogled usmeri ka drugom polu, tj, raznolikosti, za koju verujemo (zajedno sa ruskim, pa i nekim zapadnim bogotražiteljima i istinotražiteljima) da još postoji u rusko – slovenskoj duši. Raznolikošću koja otvara put duhovnom aristokratizmu i estetičnom kultu snage i lepote, a sve zarad borbe protiv trijumfa trivijalnosti, koja vodi u bezdan dosade i praznine.Leontjev je među prvima nagovestio ujedinjenje Evrope prema principu jednoobraznosti, u jednu Zapadnu republikansku federaciju u kojoj će pojedine evropske države nestati. Odgovor koji je on ponudio Rusiji može i našem narodu danas da bude velika pouka i orijentir: ”Kad je reč o Rusiji u toj situaciji, ja vidim dva izlaza: 1) ona se mora u tom procesu podrediti Evropi, ili 2) mora sačuvati svoju nezavisnost. Ako ruski ljudi odgovore na ova dva pitanja u korist nezavisnosti, šta onda treba činiti? treba osnažiti sebe, treba manje misliti na dobro, a više na snagu. Ako bude snage, biće moguće i nekakvo dobro… Bilo kako bilo, Rusiji će biti potrebna unutrašnja snaga organizacije, snaga duha discipline”, kojom će jedino moći odbraniti svoju samostalnost i nezavisnost.Samo oni koji čvrsto stoje na zemlji, a gledaju u nebo mogu da izbegnu eudeimonističke zablude, koje je zapadnoevropski racionalizam propagirao. Ovo stoga što nam je svakako bliska teza Lontjeva da je “nepsmen, ali religiozan i poslušan ruski seljak empirijski, da tako kažemo, bliži stvarnoj životnoj istini, nego neki racionalni liberal, koji glupo veruje da će svi ljudi jednom biti srećni, da će svi biti plemeniti, podjednako pametni i razumni”. Sve istorijsko vreme i društveno – ekonomske epohe potvrđuju tezu Leontjeva da jednakosti nema, niti da je ikada bila ostvarena evropsko – liberalna “svesreća”.Stvarnost u kojoj živi naš narod nije ni savremensot, jer on, ne živi u skladu sa vremenom tehnosveta u kome i dalje vladaju funkcionalizam, struktralizam i pozitivizam, ali nije ni sa-povesnost, jer tradicija, istorija, religija i kultura nisu samoosveštane, niti pounutrene. Na taj način smo se našli na pustopoljini, po kojoj huči ideja zapadnjačkog liberalizma, (za koju predosećamo, više nego što mislimo tu ideju, da je njena krajnja konsekvenca anarhizam pojedinca s jedne strane, ili s druge vladajućih nedodirljivih grupa, jer je njihova sloboda oličena u dolaru – neograničena), a s druge strane vidimo kako izmiče ideja komunitarnosti (koja se temeljila na hrišćansko – pravoslavnoj ideji humanosti, moralnosti i svečovečnosti, blagosti i pitomosti – ili ako hoćemo psihološki rečeno autoritarnosti, koja se iskazivala u poštovanju autoriteta vođe i sistema), dakle ta i takva ideja jeste potrošena.Kada se ovome doda – nevitalnost koja je produkt narodonosne starosti i civilizacije, koja osmišljava, ali i umrtvljuje, te razbijenost i neosmišljenost nacionalno – kulturne paradigme, koja je po Cvijiću izgubljena dvadesetih godina prošlog veka – izbor puta kojim treba ići nam se čini vaoma problematičnim i neizvesnim.Upravo zbog ove postojeće dileme ovakve autohtonističke studije u istorijografiji, te srbističke u filologiji, istorijsko – filosofske u sistematizaciji filosofije kod Srba, makroekonomske i geostrategijske u privredi i politici, mogu veoma mnogo pomoći u izboru puta kojim će naš narod i srpsko društvo krenuti u narednom milenijumu, jer nije zgoreg podsetiti se šta Konstantin Leontjev kaže o trajanju država i naroda: Nisu sve države doživele punih 1000 godina. Teže je preživeti više, manje – vrlo lako”.U Bačkoj Palanci, decembar 2005. godine
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Novo otkriće Staniše Atanasijevića
 
 
 
 Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević, posle «Margumskog natpisa», odgonetnuo nepoznato pismo manastira Šudikovo i slikovna pisma indijskih prastarih gradova Harap i Mahendžo-Daro
 
 Staniša bolje ciljao od nesretnog Pula!
 
 Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević, posle otkrića sadržaja teksta sa «Margumskog natpisa», iskopanog pre pedeset godina kod Požarevca, o čemu je bilo reči i na stupcima našeg lista, i oko koga su srpski istoričari decenijama lupali glave, uporni Staniša nam je saopštio nova u nizu «svojih» saznanja i otkrića.
 
 Otkrićem sadržaja «Margumskog natpisa», «Šudikovskih znaka» i slikovnih pisama indijskih prastarih gradova Harap i Mahendžo-Daro, a i drugim «kad im bude došlo vreme», kaže jagodinski penzioner, istroričar i amater Staniša Atanasijević (1936), želim da dokažem da su Srbi mnogo ranije došli na Balkan iz Indije, mnogo ranije i pre nove ere i pre Hrista. Zašto se ćutalo tako dugo, i zašto su se to Srbi stideli svoje istorije? I dali su naši, sada pokojni, vrhunski istoričari i epigrafičari, bili primorani da zaborave prastaru srpsku istoriju i njenu tajnu ponesu sa sobom u grob? Napisa neko skoro da Srbi uče istoriju od 11. veka! Kao da pre toga nismo ni postojali! Te sve nepoznanice intrigirale su me, nastavlja Staniša, da potražim istinu, pre svega.
 
 Ovoga puta istinu je Staniša otkrio u «Šudikovskim znacima» na kamenoj ploči, nepoznatom pismu i neodgonetnutim natpisom manastira Šudikovo. Kamena ploča sa nepoznatim znacima otkrivena je pre pet decenija u ruševinama manastira na desnoj obali Lima, tri kilometara od Berana, na mestu gde Lim ulazi u klisuru. Šudikovske znake je prvi obelodanio Ivan Pudić 1965. godine, a za natpis Staniša je saznao iz knjige «Sorabi» Draška Šćekića, izdate pre dve godine. Šudikovske znake, i do sada neodgonetnut tekst pisma, Staniša je pročitao. Kako sam to učinio? Pomoću «čaršava» sa svim azbukama i pisama starih naroda za koje i sam znam, odgovara Staniša i tumači nam tekst «La vana Puli louse ciuli živuli tui ivuvši». La na sanskritu znači u, kod, taj, Vana – šuma, van kuće, Puli – i kod Srba ime je Pule, magarac, Louse – srpska reč i znači loče, rđavo pa i sama reč «rđavo» je sanskritska reč; Ciuli – ciljao, Živuli - život, Tui – tu, Ivuvši – znači imaše, postao bivši, izgubio. Smisao šudikovskih znaka Staniša tumači: «U ovoj šumi Pule loše ciljao, život tu izgubi».
 
 Prvi talismani i bedževi
 
 Slikovna pisma na pločicama pronađenih u dolini reke Ind u Indiji, sada smeštene u Delhijskom muzeju, objavljene su u knjizi «Indijske pripovetke» u izdanju Matice srpske. Pločice su od pečene zemlje i zovu se tilaka. Prevedeno sa sanskrita znači: Ti-ti, Laka-loka, luka, luk, nebeski svod, ovaj svet. Svet koji se na sanskritu zove Go Loka – goveđa luka, svet je gde se krave obožavaju. Treća knjiga «Šrimad Bhagavatam», inače sastavni deo Vede, piše: «Tilaka je povoljna oznaka koja posvećuje telo bhakte (božjaka), vernika ako je nešto želeo od Boga (njihovog), pa je nabavljao takve pločice i držao kod kuće ili sebe. Prvi crtež na prvoj pločici predstavlja zmiju u obliku latiničnog slova «U» sa glavama na oba kraja. Ako se zna da na postelji od zmija u vasioni leži Višnu (inkarnacija Šri Krišne), to je Šri Krišna, višnji. Drugi crtež je čovek sa četiri ukrštene crte na vrhu. To je crtež Brame koji ima četiri glave. Ime mu je Vida, naš Sveti Vid, Vidov dan. Treći crtež je Šiva (Živa), sastav tri boga bramanske vere (Pra-srpske vere u Indiji. Zove se Tri-Murti (njihova Sveta Trojica). Krišna održava svet i vasionu, Brama stvara a Šiva uništava kada dođe vreme. U nastavku su tri crte koje potvrđuju rečeno. Ispod je bik koji simboliše plodnost, a Bidža na sanskritu znači seme. Poruka ove pločice je: «Krišna, Bramo, Šivo, vas tri, pomozite da moje seme uvek da plod». Druga pločica iz Harapa (sa sanskrita: Hari-jedno od imena Krišne, Hari-onaj koji hara, razara sve), u prvom crtežu, je bojni štit. Poruka je: štiti, čuvaj. Drugi je crtež četvorougao, poruka za sve četiri strane sveta, ceo svet. Treći crtež predstavlja čoveka koji korača. Njegova poruka je: došao i otišao (Šri krišna). Četvrti crtež, u obliku aviona, rakete, odnosno satelita Skajlab. Njegova poruka je: Međuplanetarnom letelicom, vasionskim brodom (na sanskritu Viamena). Donji crtež ponovo predstavlja bika. Bik je Bidža, plodnost semena ili Govinda, govedar, onaj koji traži da se obožavaju goveda i jedno od imena Šri Krišne. Pripitomljavanje krava i zemljoradnja bili su osnovni uslov za proizvodnju hrane i povećanju stanovništva. Poruka je: Daj plodnosti! Šesti crtež je uzorano polje, a ispod njega drvo sa voćem. Staniša je ovaj crtež pročitao: «Štiti ovaj svet na koji si došao i otišao sa njega vasionskim brodom. Daj plodnosti mome semenu, polju i voćnjacima!» Pločice sa crtežima su prvobitni talismani ili bedževi najrazličitije vrste i namene.
 
 Toplota «ispekla» gradove
 
 Uočio sam, kaže Staniša, da su Šudikovski znaci veoma slični onim koji se nalaze na otkopanim pločicama prastarih gradova u dolini Inda, Mahedzo Daro i Harap u Indiji. Cigle tih drevnih prasrpskih gradova su tako kvalitetno pečene da su ih Englezi, u vreme okupacije Indije, koristili za nasipanje podloge na železnici, iako su bile stare više od pethiljada godina. Njima su zidane kuće poput četvrtastih palata. Kuće su imale više odeljenja, kupatila sa toplom i hladnom vodom i wc-om. Ulice su bile široke i, svuda po gradu, bilo je bazena za kupanje, među njima i onih olimpijskih razmera. Sve to govori o visokoj kulturi tog naroda, Pra-Srba. Tragovi uništenja ukazuju da su gradovi opustošeni jakom toplotom, od sredine ka periferiji. Toplota je bila tako jaka da se i zemljište, oko objekata i po parkovima, ispeklo od toplote. Neki naučnici uvereni su da su ti indijski gradovi uništeni atomskim oružjem. U prasrpskom jeziku za atomsko oružje se kaže bramastra, Brama je polubog, a Astra znači oštro, oštrica, reč za oružje.
 
 Otkloniti blokade
 
 Naši naučnici treba da izučavaju sanskritski jezik i znanje prasrpskog drevnog naroda, kaže Staniša. Time bi dokazali svetu da su Pra-Srbi i danasnji Srbi isti narod. Dokazali bi da su Srbi stariji narod i od Grčkog, i drugih starih naroda, a imali kulturu i znanje do sada neprevaziđene. Probijajući tako blokadu informacija, bili bi više poštovani, a mi Srbi i sami znali ko smo i šta smo. Tada bi valjda stegli i zube i ozbiljnije krenuli da radimo i stvaramo, i ne činimo više stvari zbog kojih smo sada u velikoj nevolji, poručuje jagodinski penzioner, istoričar i amater Staniša Atanasijević.
 
 «Samskrit» ispravnije!
 
 Jezik Pra-Srba, u nas poznat kao sanskrit, piše se – samskrit. I to je, kaže Staniša, srpska reč a ima značenje «Samoskriven». Iz razloga gramatike, M ispred S čita se kao N. Inače, sanskrit sadrži puno reči za razne mašine, letelice i danas najmodernijeg oružja, ali i oružja i mašina koje civilizacija još nije napravila.
 
 Šudikovo
 
 Ruševine manastira Šudikovo, sa crkvom posvećenom Vavedenju Bogorodice nalaze se pod Tivranom pri obali Lima. Mjesto je daleko sa dva kilometara od Berana i nekoliko stotina metara od donjih budimljanskih kuća. Vrijeme zasnivanja manastira nije poznato, a prvi put se u pisanim dokumentima pominje početkom 16. vijeka. Smješten u središtu Budimljanske Episkopije, tokom 16. i 17. vijeka, predstavlja svojevrsno kulturno i prosvjetno sjedište Gornjeg Polimlja. Na osnovu desetak sačuvanih, rukom prepisivanih knjiga, zna se da je ovđe postojala prepisivačka škola. Jedna od knjiga nalazi se u Nemačkoj Gliptoteci u Minhenu, jedna u Rusiji u zbirci grofa Uvarova, nekoliko se nalazi u Narodnoj biblioteci u Beogradu, a ostale u biblioteci crkve Svetoga Petra u Bijelom Polju. Zna se da je iz ovog manastira potekao i ikonopisac Strahinja od mjesta Budimlja kako je uobičavao da potpisuje svoja đela. Prvi poznati rad popa Strahinje je fresko-dekoracija u manastiru sv. Arhanđela Mihaila u Devolji na Tari na kojoj je tajnim pismom ubilježio svoje ime 1551. godine. Vec naredne 1552. godine oslikao je novopodignutu pripratu manastira sv. Troice kod Pljevalja. U istom manastiru u naosu i oltarnom prostoru crkve oslikao je ansaml fresaka 1594/1595. godine (www.e-budimljansko-niksicka.cg.yu).
 
 Miroslav Kovačević,
 
 Jagodina
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


Srbija je vecna

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 145
Zastava NS
OS
Windows 98
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Prikazao bih vam i neke slike, ali nisam uspeo da ih ubacim u poruke. Nadam se da ce ovo biti dovoljno da se makar zamislite, da se sve to mozda i desilo. :-k
IP sačuvana
social share
Tetrakalcijumaluminoferit
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 8.50
mob
Apple iPhone 6s
Uvek mi je bilo zanimljivo kako neki ljudi pisu istoriju... lepo je to.. sledece sto ocekujem je da su su Srbi najstariji ljudi.. da su Srbi zapravo preteca modernog coveka i da su pre vise desetina hiljada godina pisali cirilicom i postovali nacela pravoslavlja...
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Krajnje beznadezan


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 11186
Zastava t
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.7
mob
Alcatel 258
Jbg, idemo iz krajnosti u krajnost do kerova koji ne postuju ni sami sebe ni svoje roditelje a kamoli istoriju, do ovakvog preuvelicavanja, samo da dodam vecina pretpostavki se racuna po godinama u nasim srednjevekovnim spisima, a to je nastavak brojanja godina od postanka sveta od jevreja...
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 ... 202
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.114 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.