nastavak



У IV веку, каже Венелин,1 Готи су учврстили над Словенима своју владавину и ко зна где би они раширили своју власт да им се нису супротставили Хуни.

"Крајем века скоро читава Русија већ је била ослобођена; Руси су протерали Готе до самог Дунава и натерали их да траже прибежиште у пределима Империје. Дакија, за време Трајана отета Русији, вратила се њој".2

"Древна Русија је у Атили дочекала човека необичног ума, одличног политичара, искусног играча у свим околностима, који је покренуо њене унутрашње силе. Римљани су предвидели опасност коју нису могли избећи другачије, осим са подмуклим нападом на Атилин живот. Из тог разлога нашле су се на византијском двору душе гмизаваца, али злочин није успео".

Године 450., Теодосије је умро, оставивши иза себе једну кћер. Његова сестра Пулхерија, прихвативши кормило управе, била је дужна да изабере у управи себи мужа и избор је пао на Марцијана, једног од војвода, који је за време рата против афричких Вандала (Руса), био узет као Гејзериков талац, али је ослобођен под условом да не ратује против Вандала.

Добивши извештај о промени, насталој у византијској влади, Атила је послао у Константинопољ посланика са захтевом за обнову уговора. Баш у то време он је објавио и раскид са Западном империјом, због заштите Вандала,3 Руса Шпаније, које је Рим намеравао да истреби, ујединивши снаге са аквитанским Готима и искористивши Гејзериков поход на Африку са свим снагама, ради покоравања Мауританије.

Марцијан је такође намеравао да искористи то разједињавање руских сила, па је оклевао да утврди Теодосијев уговор са Атилом и чак обећао помоћ западном императору Валентијану III, против Атиле.

Размотримо претходно, колико је то могуће разумети из нејасних предања, почетак вандалског (словенског) царства у Шпанији и Африци.

Исконска племена (искључујући древне колонизације Ибера или Хебра), насељена у Галији и Шпанији, припадала су оним племенима, која су била у читавој Европи први, основни слој становништва. У почетку, они су можда били под некаквим утицајем феничких и јелинских занатских колонија по обалама, али стварна независност одузета им је римским оружјем. Под сталном стражом легионара они нису могли да живе срећно: током шест стотина година нису се сродили са Римљанима и 409. године после Христа, дочекали су словенску Русију (Вандале, Алане и Свеве) са радосним рођачким осећањима.

Из древне историје Балтичке Дакије или Даније, која је основана на острву Зеланд, ми знамо да су словенске земље уз реку Елбу и обале Балтичког мора, Готи звали Вандалија и да их је на зликовачки начин покорио Фродо III. По Јорнанду се тај освајач Вандала, називао Геберик (Berig). Али, за коначно покоравање Вандалије и сједињавање са Данијом, Фродо III4 је обавезао војводу Ерика, по предањима која су дошла до Јорнанда, и нема сумње да су имена Berig и Rerik замењена једно са другим. По Јорнандовом казивању, Вандали и Алани су се склонили од Гебериковог напада у Галију, а затим у Шпанију: "Тамо, каже он, они су се сећали свог зла, које им је причинио готски краљ Геберик, када их је, по причи њихових очева, истерао из рођене земље".5

Оставивши иза Рајне своју родну земљу, Вандали и Свеви ушли су у Галију под вођством Радогоста (Radagast); по казивању историје, Римљани су, уз помоћ. Гота, разбили Радогоста и узели га као таоца. То је било 406. године. Али "године 407. Бургунди и Франци пошли су за Вандалима, Свевима и Аланима у Галију и тамо се населили".6

Иако су по неким сведочењима Вандале и Свеве сместа потукли до ногу и потпуно би их истребили да им у помоћ нису дошли Алани, ипак, по другим сведочењима, они су успели да обнове древну земљу рођака, познатих по имену Венети и тек за две, три године, кренули су да ослободе и Шпанију од римског ига. 7

Клисуре Пиринеја нису помогле Римљанима да задрже словенску Русију. Годеч8 са својим Вандалима или Вендима, некакав Respendial, а по другима Atax, са Аланима, а Јаромир9 са Словенима (Suevi), пребацили су се преко планина, победоносно прешли и уздуж и попреко полуострво и "не само да нису доживели код житеља противљење и непрцјатељско осећање, него напротив: варваре су дочекивали свуда раширених руку, као спасиоце од тешког римског ига".10

Очистивши Шпанију од римске војске и изагнавши их у Тарагонију, освајачи су је разделиди на три области: Галичку, око реке Тур (Durius); Лужичку - између реке Тур и Тугој (Tagus) и по римском називу, на Вандалију (Vandaliccia), чији су житељи били Silingi (Словенци) и која је без сумње била управо Русија, удеона великокнежевска област.

"Мир је већ почео да доноси своје плодове и чинило се да су житељи више волели своју нову судбину, него непрекидни и хладно - промишљени иго Римљана; али нова бујица варвара, исељеника са истока, нагрнула је на њих".11

Ти нови варвари, исељеници са истока, били су Визиготи, позвани од Рима на сопствени ризик. Император Хонорије, године 411., уступивши им управу Аквитаније, обећао је да ће им поклонити чак и Шпанију, само ако му помогну да одатле иселе Вандале.

Добро промишљен Хоноријев план састојао се у томе, да се непријатељски варвари, Словени и Готи, побију међу собом до уништења, а бригу - сахранити их и свечано прославити победу над непријатељима Рима - он је преузео на себе.

Тај план би потпуно успео, да су се нови владари Аквитаније решили на тај чин без дубоког размишљања и да нису употребили, пре оружја, тананије оруђе, оштрије и доста ефикасније. Прошле су четири године, а Валије, готски конунг, још увек је био у бризи, са ким је боље одржавати савез: са Римљанима или Вандалима. Не знајући која страна би била боља, он је решио да побегне са својим народом и од једних и од других у Африку и оснује тамо нову Готију. То је била још Аларикова замисао. Посадивши све Визиготе на лађе, Валије се отиснуо на океан, али на несрећу, бура је натерала његове лађе поново на обале Аквитаније. По Оденовој вољи требало је остати у Европи и опет промислити, са ким бити у савезу, са Римљанима или са Вандалима.

Прошле су две године - дошло је решење. Валије је рекао својој војсци следеће: "Непобедиви Готи, где год сте пожелели да закорачите, од далеког севера до крајњег југа, ви сте свуда пробијали себи пут оружјем; ништа није могло зауставити ваш тријумфални поход: ни простор, ни клима, ни горе, ни реке, ни дивље звери, чак ни многобројни и храбри народи. Али ето у каквом смо ми сада положају: Вандали, Алани и Свеви, усуђују се да нас нападају с леђа, онда кад нас Римљани угрожавају спреда. Од вас, храбри војници, зависи сада одлука, на кога од њих подићи оружје. У вашу победу ја сам убеђен, али треба ли сада журити у рат са плашљивим Римљанима; није ли боље изабрати непријатеља достојног вас?".

После тих речи могло се очекивати, да ће Валије послати посланике у вандалске земље, да кажу: "поћи ћу на Вас", али је, напротив, прошла година, чак и две, у коришћењу сигурнијих средстава уместо оружја. Та средства су била вероватно успешна, јер су међу словенским владарима Шпаније започеле несугласице и како говори историја Шпаније: "Валије је, пре него што ће повести очекивани рат против Германа, који су населили Шпанију, употребио лукавост: тајно је ухватио једног од вандалских кнежева, по имену Fredibal (?)12 и послао га императору Хонорију као таоца, узетог у боју на победничком пољу. Рим је аплаудирао. Било је решено да Хонорија почасте тријумфом. Слично победнику у време римске славе, он је ступио у град, уз свечану објаву победе над Свевима, Силингима, Аланима и Вандалима. Име војсковође Валија такође је обасјано славом хероја.

Међутим, "уморивши се да буду римско оруђе за покоравање и истребљење германск.их племена у Шпанији" Визиготи су заменили мач плугом и кренули да се баве организацијом и бригом око обрађивања дате им земље.

У наредних неколико година, Шпанија је под влашћу Вандала била спокојна. У рукама Рима остао је мали део Тарагонске области; границе су биле планине на десној обали реке Ебро. Али, било је срамота одрећи се наде да ће протерати варваре из Шпаније и Римљани су чекали погодни тренутак.

После Валијеве смрти, за конунга Визигота изабран је Теодорик,13 који се прославио храброшћу и снагом.

Овде треба приметити да су Римљани и Грци често давали имена варварским вођама олако, мењајући их по своме, мешајући цареве са војсковођама и везујући догађаје и за живе и за мртве.

По казивању Прокопија Цесаријског, Шпанију није покорио Годорик,14 него Годигисл.15 Годорик и Гејзерик су били његови синови. Годорик је могао и код оца предводити војску. Али, по Прокопију, запавши на двору у немилост, Бонифације, римски управитељ афричких земаља,16 позива Годорика и Гејзерика да освоје Мауританију. Нема сумње, тај позив није био ништа друго, него клевета завидника и његовог непријатеља Еција. Из свега тога следи да је покоравање Африке започео Годорик.

За време таквог одсуства главних словенских снага, Римљани су закључили уговор са Теодориком Визиготским, да он нападне северне области Шпаније, а да ће у исто време Comes Asturius, Maurocellus и Castinus напасти југ. Одсечена словенска област Галиција, морала је да се покори и призна подаништво Риму. Silingi су се борили до смрти. Алани су се држали све док Годорик, вративши се из Африке, није растурио римске снаге. У Испали17 Годорик је исто "daemone correptus interiit". Његов подвиг довршио је Гејзерик: отерао је Римљане иза планина, у Тарагонију, истерао Визиготе из Галиције и после тога пошао са 80 000 војника у Мауританију, разбио Бонифација и основао тамо снажну државу.

Јорнанд описује Гејзерика18 на следећи начин: "он је био средњег раста и храмао је због пада са коња. Дубок у својим плановима, говорио је мало, мрзео је раскош, био је страшан у гневу, страстан у стицању, проницљив у односима са народима и умео је да предвиди где је потребно да баци семе раздора, а где да потисне мржњу. Као такав он је ушао, на молбу Бонифаццја, у Африку, где је, како кажу, дуго царевао, добивши по божјој вољи власт, а пред смрт је скупио око себе своје синове и оставио завет међу њима: живети у миру и љубави, наследити царство по реду и старешинству".19

Изнурени Рим, с времена на време, покушао је да отме Шпанију из руку Словена, али, сви покушаји били су узалудни, посебно што је требало штитити Галију од претензија Теодорика Визиготског, који је, стекавши шест синова и две кћери, сматрао неопходним да због тако велике породице рашири своју владавину, ако не десно, онда у лево.

Оружјем се није користио ни за једну ни за другу страну; међутим имао је две кћери за удају, па је требало размишљати о погодним савезима. У изнемоглом Риму није било ни потребно тражити достојне младожење и зато је Теодорик обратио пажњу на Шпанију, где је било толико руских кнежева и царевића. Којим путевима су се обавиле удаје, није познато, али једна Теодорикова кћер удала се за кнеза Галиције, а друга за Онорика (Унериха, Хунериха), тј. Јара, сина Гејзерика - великог кнеза, господара или жупана шпанске и афричке Русије. У појединости Гејзерикових породичних веза историја није улазила: познато је само то, да је прелепа невеста имала намеру да га отрује и да је он, по руском обичају, наредио да жигошу преступ на њеном лицу - ишчупао јој је ноздрве, одсекао уши и послао оцу.20

Увређени Теодорик решио је да се освети. Први његов корак био је да изрази своју оданост императору Валентијану и задобије пријатељство римског војсковође Еција (Aetius), који га је два пута казнио због покушаја ширења своје власти на рачун Римљана, користећи се нередима у Империји после смрти Хонорија.

Треба споменути, да је баш у то време Хладо,21 франачки војвода, који је живео, по Некеру, између Рајне и Дунава, изненада умро. Еције је успео да посеје раздор међу његовим синовима и упркос Хладивојевом праву22 на наследство, омогућио је да престо узме млађи брат Мировоје, римски приврженик, зато што је Хладивој био на страни руских рођака.

Тај верни савез са франачким војводом, давао је Риму нове сигурне снаге и Теодорику је лако било да приволи Валентијана на нови покушај отимања Шпаније из Гејзерикових руку. Закљученом савезу прикључио се византијски двор и смело отказао Атили обнову срамних услова из времена Теодосија II.

Предвиђајући тешку борбу, Гејзерик је обавестио Атилу о страхоти, којој се излажу у вези са западном Русијом. Атила је махнуо руком на отказивање Византије и пошао у сусрет страхоти са својом источном Русијом, али претходно је написао императору Валентијану, да се не меша у његову расправу са Визиготима, бегунцима из руског подаништва, а Теодорику, да не улази у савез са Римљанима, против Словена Шпаније и Африке. Теодорик се замислио и био спреман, како даље видимо, да одложи мач, што је супротно Јорнанду, који даје другачије тумачење Атилиног посланства.

Сидоније, арнверски епископ у Галији, савременик Атилин, пише, да су га следили Rugii, тј. Руси, Geloni - Волињани, Geruli - Лужичани и Turingi - Туричи. Код Рајне су се придружили Франци и Бургунди,23 суседи Алемана, који су живели око језера Леман,24 у Савонији, где се прикупљала са своје стране римска војска.

7. априла 451. године, Атилина војска, 500 000 по броју, пребацила се на неколико места преко Рајне и све пограничне тврђаве Римљана биле су зачас заузете.25 Супротстављање Мировоја (Merovee, Merowig) било је узалудно; у Тревима су узети као таоци његова жена и син, али их је Атила пустио. Правац свих његових снага без сумње је била Аквитанија, због спајања са придошлом Гејзериковом војском из Шпаније, који није могао да остане неактиван у оваквом Атилином подухвату, иако историја о њему ћути.

"Господар Гота, Теодорик", каже Г. Венелин, "уплашио се и то баш у тренутку, када му је одређено да крене напред, да би зауставио даље кретање непријатеља и подржао ослабљеног Мировоја, па је послао курира Атили у главни логор, са молбом за примирје. Атила се сагласио". Међутим Еције, који је одлучно кренуо, већ је дао наредбу римским војскама, придошлим из Савоније, Пијемонта и Милана, да пожуре у јужну Галију и да се сједине са Готима - а Гота нема. Та спорост поразила је Еција. Упутио је Теодорику гласника да сазна разлог те спорости и пожури га. Теодорик му износи основани разлог, да је он ступио у савез са Римљанима због Гејзерика, а у послове са Атилом не намерава да се меша. Он поново шаље гласника Теодорику да га убеди, указујући на неопходност устанка против заједничког непријатеља. Теодорик је остао чврст и истрајан у својој добро промишљеној одлуци.26 Коначно Ецију пада на памет срећна мисао да пошаље сенатора Мечилија, политичара, спретног, искусног и миљеника среће, који би се могао послужити Теодориковом наклоношћу и великим поверењем. Он је већ живео мирно у својој раскошној вили (Avaticum), у горама Арвеније (mons Cantal), изградивши на обали једног језера велелепну бању.27 Готи", говорио му је Еције, "гледају на све твојим очима и слушају твојим ушима; 439. године ти си им саветовао мир, сада им саветуј рат".

Плашећи се за своју раскошну вилу, која је била Атили на путу, Мечилије се радо прихватио задатака и успео. Теодорик се није могао одупрети мудрим предлозима свога пријатеља.

Где су поља Mauriacii или Catalaunici, на којима је Атила концентрисао своје снаге, истина, није познато. Али пре тог сукоба сила, десио се следећи догађај. По сведочењу латинских легенди, Атила је био необичан због једноставности у војном деловању. Опколивши Орлеан, који се називао у то време Genabum, са 500 тисућа војника, од априла месеца до половине јуна, он је боравио у логору са стоком, све док стражари не угдедаше са стражарске куле, из прашине која се уздизала на путу, сјај римских орлова и лепршава знамења Гота, који су по Григорију Туровском, ad civitatem accurrunt. Та изненадна појава, само се по себи разуме, морала је да порази Атилу и свих 500 тисућа његових војника. Почела је битка поред моста и у граду. Прогањани из улице у улииу и гађани камењем са прозора кућа, Хуни нису- знали шта да раде - ne savaint que devenir;", али Атила се ипак снашао: затрубио је повлачење и "такав је био дан 14. јуни, каже Тиери, када се спасао просвећени Запад од коначног уништења".

После тог срећног дана, када су Римљани и Готи, заједничким снагама спасли и просвећење и Орлеан од некакве авангарде, Атилу нико није спречио да концентрише своје снаге или уз Meri-sur-Seine, који Тиери, следећи мишљење Valoisa, потврдно назива Mauriacum или уз Шалон (Chalons), који такође потврдно сви називају Catalaunum или између једних и других уз Фер-Шампену или било где од многих Chatillons или на крају, како неки сматрају, уз Moriac, у Арвернској области у подножју планине Cantal, близу Мечилијеве виле и бање.

Историја не зна сигурно, где и какав је био тај исход и ко је победио, али се зато подробно зна, шта се збивало, не само у шатору, него и у Атилиној души.

Као прво, он је читаву ноћ провео у страшном, неисказаном немиру и узбуђењу;28 као друго, гатао му је некакав пустињак и незадовољан његовим предсказањима, негде је пронашао шамана, натерао га да позове са оног света душе покојника и седећи у дубини свог шатора, пратио очима његово безумно окретање и слушао његове крике.29

Не задовољивши се призивањем сени, легендарни Атила почео је да разлаже изнутрице животиња и посматра кости овнова. Кости му нису предвиђале победу, него повлачење. На крају се обратио својим дворским жрецима. Жреци су га мало обрадовали, објавивши, да по свим знамењима, иако победа неће бити на страни Хуна, ипак ће непријатељски вођа погинути у бици.

Укратко, Атила је учинио све за љубав свом историчару како би личио на Монгола, мада његов изглед, по Јорнандовом опису из предања - средњи стас, широке груди, велика глава, мале очи, ретка брада, оштра седа коса, прћаст нос, црнпурасто лице - тако подсећа на монголски, као што је по опису Лава Ђакона и дивљи, мрачни изглед Свјатослава, који је такође био средњег раста, плећат, црн, очију плавих, вероватно малих, дугих обешених усана и бријане браде, која је наликовала Конфучијевој бради.

По предсказањима, Атила није требало да ступа у бој због предвиђеног губитка, али је вероватно хтео да бар убије Еција, кога је мрзео. И ето, после мучне ноћи, ујутру, Атила раздели своју дружину и крену са Кијанима касније, управо зато, примећује Јорнанд, што је у средини безбедније.

Међу многобројним пуковима њему поданичких народа, који су били крила војске, по казивању Острогота Јорнанда, посебно су били запажени Остроготи Велемира, Тодомира и Видимира и безбројне дружине Гепида30 под вођством Ардарика.

"Од свих поданичких кнежева (reges), пише Јорнанд,31 непристрасан по свом сопственом уверењу, Атила је највише волео Велемира и Ардарика: Велемира због постојане преданости,32 а Ардарика због верности и памети. Следећи Атилу против Визигота, својих сродника, они су оправдали његово поверење".

Групе других кнежева (turba regum) и војвода различитих народа, пратиле су као звезду водиљу, сваки његов покрет, а на знак дат погледом, приближавали су се њему са страхом и трепетом и добивши заповест, журили су да је испуне".

Из тих Јорнандових речи довољно је да се схвати, да се у Атилиној војсци одржавала дисциплина поузданије, него римска disciplina, вођена и одржавана посредством faces или снопом шиба, које су fascingeri носили за војском.

Распоред Ецијеве војске био је следећи: он лично, предводио је лево крило, које су чинили римски легионари. На десном крилу налазио се Теодорик са Визиготима. Бургунди, Франци, приморски Венди (Armorica) и галски Алани, били су распоређени под вођством Сангибана33 у центру, са циљем да верна крила стражаре над неверним центром. Санко, алански бан и сви његови пукови били су под великим подозрењем, јер је северозападне области Приморја (Armorica) и галску Лугију (Lugdunensis prim. sec. et tert.), које је Цезар населио покореним Вендима или Словено-Русима, Еције с муком умирио 445. године, за време општег покрета за ослобођење Словена од римског ига.

О победоносним дејствима, тако организоване машинерије, зване римско-визиготска армија, требало би да "непристрасни" историчари, по правичности, ћуте, зато што су "сва сведочења о бици са Атилом казивали потомству обични људи, de proffesion civile ou ecclesiastique, далеки од знања војне вештине,34 а главни извор тих сведочења био је Касидор,35 који је слушао о томе из уста самих Гота, учесника Каталаунске битке.

Не гарантујемо за истинитост дужине говора, који је Атила одржао војсци пред почетак битке, а чији кратак смисао је - да су Римљани кукавице и да њихову главну снагу чине Визиготи, али је интересантно да је Атила после говора, по руском обичају, први бацио копље на непријатеља и на тај знак, дружина се, без сумње, одазвала, као и Свјатославу: "кнез управо креће, потегнимо, дружино, за кнезом\"

И та дружина бацила се напред, пробила центар непријатељске армије, одвојила Визиготе од Римљана и навалила на њих. "Теодорик се разметао пред редовима своје војске, побуђујући њихово јунаштво, али његов коњ се спотаче и по неким причама Гота, он је пао и био изгажен од својих на смрт, а по другим причама, Острогот Андакс пробо га је стрелом".

"Смрћу Теодорика, каже Јорнанд, испунило се прво предсказање хунских жреца"; за испуњење другог предсказања, да победа неће бити Атилина, готски историчар лично преузима вођство над Визиготима и води их у следеће победе:

"Тада, каже он, одвајајућ.и се од Алана,36 Визиготи су јурнули на групе Хуна и сигурно би Атила погинуо под њиховим ударима, да није, руковођен разумом, побегао са поља у свој табор, заштићен колима. Торисмунд, Теодориков син, претпостављајући да се враћа својима, обманут ноћном тамом, набасао је на непријатељску војну комору; храбро се бранећи, био је рањен у главу и збачен са коња, али војници који су били уз њега, успели су да га спасу. Еције, са своје стране, лутајући усред мрака и непријатеља, после дугог трагања довукао се на крају до табора својих савезника Визигота и остатак ноћи остао под стражом, заштићен штитовима".

Таква је била победа над Атилом. Атила се почетком ноћи, спокојно поставио са табором у средини непријатељске војске; вођа Визигота, враћајући се без сваке сумње из околине бојишта, тражи бедне остатке својих. Еције, вођа римске војске, узалудно лута у потрази за остацима Римљана. Чинило се као да је погинула слава савезничке војске у Каталаунској бици и требало је сахранити - али не: помоћу Јорнанда, западни историчари су натоварили њен леш на тријумфална кола и у свечаном проласку четрнаест векова, прогласили победу над Атилом и спас просвећења од варвара.

Али завршимо Јорнандову варијанту.

"Другог дана, видећи да је читаво поље прекривено телима убијених, а непријатељ спокојно стоји са табором и ништа не предузима, Еције и његови савезници, више нису сумњали да је победа припала њима. Ипак, Атила је и после свога пораза сачувао изглед достојанственог победника, а звуком труба и звекетом оружја претио је новим бојем".

После красноречивог поређења Атиле са страшним лавом који риче, уливајући страх ловцима што га окружују, савезници су организовали савет, да би решили, шта радити са побеђеним Атилом и закључили да ће га држати у опсади.

Та опсада почела је тако што је Торисмонд, по савету искусног римског војсковође, сместа отишао са својима у Аквитанију, римски војсковођа је отишао незнано куд, а побеђени Атила, завршивши посао у Галији и обезбедивши Гејзерика од Визигота, који су му у залог покорности дали Валтарија,37 млађег Емериковог сина, рођака краља Торисмонда, пошао је да оконча посао са Римом у недрима Италије.

Император Валентијан обратио се Византији са захтевом за помоћ. После тога, расположивим војскама у Илирији, Македонији и Тесалији, било је наређено да иду да се споје са Римљанима. Али је Атила предупредио то сједињавање, кретањем дунавске војске, па се лично појавио пред Миланом (Mediolanum), узео га на јуриш и распоредио табор код реке Минчије, пред вратима Италије. Овде је погнуте главе њему дошло Валентијаново посланство и сам папа Леон поклонио се Атили на римском тргу.
Напомене
1 Древн. и нын. Булгары вь, отношевiи кь Россiанамь, М 1829 стр 186
2 Стр.214.

3 Тамо су биле из историје познате области: Галичка, Словенска (Suevi, Silingi) и Лужичка. Познати прелазак Свева Винделикије или римских Вандала, између Алпа и Рајне у Галију, а затим Шпанију, био је без сумње поход кнеза Винделикије, за ослобођење рођака у Галији и Шпанији. Због тога, по владарској обдасти Vindelicia, Руси су назвали - Словене Шпаније - Вандалима.
4 По Торфеју, сви који су се звали Фродо, били су једна те иста особа.
5 "Adhuc memores ex relatione majorum suorum, quid dudum Geberich rex Gothorum genti suae praestitisset incommodi, vel quomodo eos virtute suo partio expulisset" lorn. XXXI.
6 Etudes Hist. Chateaubriand
7 "Dans les Gaules les provinces Armoricaines (области Поморјанске) se forment en republiques federatives. Les Alains, les Vandales et les Sueves entrent en Espagne (409. 28. Sept).
8 Gonderic, Gunderich; по Прокопију Цесаријском, Шпанију је покорио Годигискл; Gonderic (Gontharis) и Гизерик су синови Годигискла.
9 Hermeric, Hermiar.
10 Hist d'Esp. par Paques et Dochez
11 Hist d'Esp.
12 Предивој, Превлад?
13 Theodoricus, Theodores, Theodoredus.
14 Код Словена, старији синови носили су првенствено родовска имена. Тако, на пример, потекли од Годе, прозвани су Годовићи. У готском језику, додавало се на крају личних имена слово r: Годо - Godar; одатле је измењено уместо Годович - Годорич; са уметнутим словом n - Gontharius, Gondoric.
15 Завршетке giscl, gisl, gaise, морамо сматрати заменом за словенско гость.
16 Због тога историчари сматрају да је био договор између Бонифација, Годорика и Гејзерика о међусобној подели афричких области на три дела.
17 Hispalis - Севиља.
18 По византијским историчарима Diuztricoz и Dingizil.
19 Слично завештање синовима било је уобичајено код руских кнежева: "Јарослав поређа своје синове и рече им: " Ја одлазим са овог света, синови моји, волите се међу собом, јер сте ви браћа једног оца и мајке, и ако се волите међусобно, Бог ће бити уз вас, и покорићете противника и мирно ћете живети. Ако будете живели у мржњи, у прах ћете се претворити, онда ћете иви изгинути и изгубити земљу очева својих и дедова својих, коју стекоше радом својим великим; зато живите мирно и нека брат брата слуша. Ја поверавам своју престоницу Кијев, сину свом и вашем брату Изјаславу: њега слушајте, као што слушате мене, да и ви будете такви на мом месту.

20 "Naribus abscissis, truncatisque auribus, patri suo ad Gallias remiserat". Јоrn.
21 Chlodio, Chlogioо, Cloio. Слов Хладо.
22 Chodebaud; он је био приморан да тражи спас на Атилином двору.
23 373. године на пространствима Бургундије населили су се Венди (тачније Бардовски, Bardungi) са приобаља Балтичког мора.
24 По Сервију, списатељу V века, Allemani су живели уз језеро Леман.
25 Vindonissa, налазила се вероватно тамо где је данашњи Kayserstul; Augusta (Basilhiz) Rauracorum (Basel); Colon. Argentoria (Сребреница илн Среберна, на чешком Стреберно. променнло се у Strateburgum, затим у Strassburg. По предању, латинско име Argentoaria променно је Атила; према томе словенски Стреберна бања, Стреберно или Стребреница, као Злата бања, Златино, Златиница); Vormatia (Vormitza, Worms); Mogontiacum (Mainz) н Со1. Agripina (Koln).
26 Aucune raison, aucune remontrance, aucune priere ne purent flechir l'esprit obstine (!) de Theodoric" каже и Тери.
27 "Balnaeum ab Africo radicibus nemorosae rupis adhaeresit". Sit. Apoll. Epist. Thierry. Аttila.Т.I.
28 "Attila passa toute cette nuit dans une agitation inexprimable". Thierry.
29 "Hist. d'Attila. Thierru". Т. I. р. 184.
30 Под именом Гепиди, ми сматрамо да треба споменути господу или господарства и жупанства, организована у Дакији, после протеривања Гота.
31 "Да не мисле да ја, Гот по пореклу, радим нешто у корист Гота, тако што извлачим из књига или народних предања". Гл. LХ.

32 Коју је он и доказао, ставивши се на страну Атилиних синова. Јорн. гл. LII.
33 "Сангибан, војвода Алана, сумњајући у исход тих промена, био је померен у центар, како би имали могућност да надзиру сва његова кретања и да га казне у случају промене". Et placa dans le centre les Burgondes, les Francs, les Armorikes et les Alains de Sangiban, que les troupes fideles avaient pourmission de surveiller. Thierry. Име Сангибан без сумње значи Санко, алански Бан.
34 Gibbon.
35 Касидор је почетком VI столећа био у служби код Теодорика готског. Сведочења о Готима сачувала су се само код Јорнанда.
36 Вероватно због тога, да се не би ни са ким делиле ловорике, јер Римљани као и да нису учествовали у боју.
37 По народним легендама, са похода из Галије, он је довео са собом визиготског таоца Валтарија Аквитанског, братанца Торисмонда, Теодориковог наследника, а од Франака Галије (Бургунда), Хагена, кнеза Троцког или Троицког (Trecae, Troyes, Tronege).

 

svevlad

Wow, i da li vlada tajac

 Резултати истраживања – у Србији највише најстаријег европског генетског материјала у Европи
   PDF      Штампа      Ел. пошта   
уторак, 14. мај 2013.

Истраживачи из САД потврдили заборављену теорију наших научника о пореклу старог континента. Срби и Ирци имају заједничке претке. У узорку из Србије има више најстаријег европског генетског материјала

Европљани су „од Балкана до Ирске“ део велике породице која се блиско повезала у последњих 1.000 година, објавили су пре неколико дана амерички научници са Универзитета у Калифорнији. После анализе узорака генетског материјала са целог Старог континента они су били запрепашћени резултатима.

Амерички научници су утврдили да степен генетичке повезаности не зависи од близине народа.

- Невероватно је колико су Европљани међусобно повезани. На генеалошком нивоу сви у Европи имају трагове скоро истог скупа предака од пре само хиљаду година - рекао је коаутор студије Грејем Куп, професор екологије и еволуције на Универзитету у Калифорнији.

- Овакви резултати били су предвиђени у теорији пре више од десет година, а сада имамо конкретне доказе из ДНК података.

Данас је мало познато и у самој Србији да је у стварању те теорије и пионирским истраживањима мапе гена европских народа, с циљем да се утврде путеви еволуције и миграције и еволуције људског рода велику улогу имао и Институт за нукеларне науке „Винча“. Зато резултати америчких истраживача нису били изненађење за др Драгана Алавантића из Института „Винча“ који је са др Сањом Глишић руководио пионирским истраживањима европских гена.

- Упркос санкцијама „Винча“ је деведестих била не само учесник већ једна од референтних институција у пионирском истраживању генетског материјала људског рода и његове еволуције. Наша лабораторија била је једна од десет изабраних које су обрађивале матријал, а то је био изузетан успех с обзиром да је у пројекту који је водио британски институт из Лестера учествовало 45 држава - каже др Алавантић.

Резултати тог међународног истраживања објављени су 2000. године и изазвали су сензацију, јер је утврђено да у узорку из Србије има више најстаријег европског генетског материјала, него било где на Старом континенту. Иако су научници из „Винче“ сматрали да испитивања треба наставити, све државне управе, од тада до данас, су се оглушиле о њихове молбе.

- С друге стране, после ових резултата у светски пројекат истраживања мапе гена укључиле су све суседне државе, Хрватска, Мађарска, БиХ, јер су схватиле да ова истраживања имају велику научну, али и политичку тежину. Нажалост, код нас политичари нису имали визију - резигнирано констатује др Алавантић.

Он истиче да се још тада показало да је наше подручје настањено врло рано.

- Наравно, резултати говоре о људској врсти а не о нацијама, мада се у дневној политици то радо и често злоупотребљава. Чињеница је да је у Србији утврђено највише старог генетског материјала, као што је чињеница да су археолози утврдили да је овде настала најстарија металургија, да је код нас Лепенски вир и центар Винчанске цивилизације. То говори да је овај део Балкана био важна станица у еволуцији и миграцијама људског рода ка северу и западу Европског континента - наглашава др Алавантић.

Он подсећа да су још та рана истраживања показала да у српском узорку има највише најстаријег генома ХГ2 и да смо по томе ближе Грузинима, Ирцима и неким Нордијцима него - Русима. На мапи гена америчких истарживача такође се показује да становништво Србије има генетску „фамилију“ у области Нормандије и у Ирској. То се на први поглед коси с теоријом да су блиски народи генетски најсличнији.

- Амерички истраживачи сада сматрају да баријере као што су планински венци и језичке разлике незнатно смањују повезаност међу регионима. Међутим, свако истраживање може се тумачити на разне начине. Могуће је претпоставити да је у случају Србије, Ирске и Нормандије реч о изолованим регионима где се очувао изворни генетски материјал Келта, који су у тим областима живели. Било би веома корисно за Србију да се врати у овај светски пројекат мапирања гена, с обзиром на то да смо били једни од његових утемељивача - закључује др Алавантић.


Хрватска генетска рокада

Генетска истраживања често се злоупотребљавају у дневној политици, чега се научници највише плаше.

- После првих истраживања и резултата из 2000. године загребачки „Вјесник“ је објавио текст о томе како су Срби утврдили да је истина оно што Хрвати одавно тврде - да су несловенског порекла и аутохтони на овој територији - подсећа др Алавантић.

- Недавно су, пак, истраживања у којима Србија није учествовала, а Хрватска јесте, показала да код Хрвата превлађује - српски генетски материјал.

(Б. Субашић – Вечерње новости)

Nema u Evropi takozvane cistog genetske grupe ,
Genetski rad obavljen na podruciju Balkana i Evrope treba pazljivo da se procita ,
da bi se shvatile tu neke veze sa nekim od drugih nomadskih naroda ,
Potvrdjeno je dasu Genetske Grupe zastupljene na Jugo-Istoku Evrope starije i vise se razlikuju od drugih .

Izvinite ,lenj sam da prevodim ,ako neko to zeli i ima vise vremena samo izvolite .

Genetics
"Molecular anthropology" can reveal patterns of prehistoric demographic expansions in addition to analysing the “genetic relatedness” between extant population groups.

Y DNA perspective Hg I: This haplogroup is almost entirely confined to Europe. In South-Eastern Europe, Hg I is represented by the sub-group I2a2. The nearest relative of Hg I is Hg J, suggesting that a common ancestor, Hg IJ (now extinct) entered Europe during the initial colonization by modern humans. Hg I2a2 might then have arisen during the LGM by a founder effect when the European population diminished and retracted to ice-age refugia in southern Europe, in this case, the west Balkans. Subsequent post-glacial expansion expanded the range of this haplgroup. Notably, Hg I2a2 is highest in west Balkan populations (especially in Bosnia & Herzegovina; > 60%), but shows moderately high frequencies in all South Slavic populations (especially former Yugoslav peoples >30%), as well as central –eastern Europeans (Romanians, Ukrainians, Moldavians). Of note, its frequency is low in adjacent Albanian and Greek populations, on the one hand, as well as Italians on the other. This suggests that the primary direction of post-glacial Hg I2a2 expansion was to the north and east from the Dinaric Alps.
Hg R1a: R1a is very common in the eastern Europe, esp Russians, Poles, Ukrainians, i.e. the northern Slavic groups, but also Hungarians, Balts, and moderately high frequencies in eastern Scandinavia (i.e. Sweden). It is also very common throughout certain parts of Eurasia, from eastern Europe to Central Asia and northern India, via the Ponto-Caspian & south-western Siberia region., making the search for its exact focus of origin difficult to define. Studies have linked its spread to postulated Indo-European speaking “Kurgan peoples”, Scythians and other steppe nomads, as well as migrations of Slavic groups. However, the Hg R1a profile of northern Slavs (Poles, Russians) is dominated by a specific sub-lineage R1a1a1a7, whilst Balkan Slavs possess the more archaic, “Eurasian” R1a1a.
 
Overview of major Y haplgroups in SEEHg R1b is present in low-to moderate frequencies in certain Balkan Slavs. Interestingly, there is no clear pattern of frequency in Southeastern Europe. For example, it is relatively frequent in Slovenians, but shows a dearth in the central Balkans (Serbs, Macedonians and Bosnians). Yet it is somewhat more frequent further south and east - i.e. amongst Greeks and Bulgarians (Pericic 2005b). Once thought to be the most archaic lineage in Europe (Semino 2000), representing a Palaeolithic vestige (especially in modern Basques), it is now thought to be have rather expanded from east to west, during the Neolithic (Tyler-Smith 2007). In western Europe, several sub-lineages then arose and expanded after the Neolithic (Myres 2010; Tyler-Smith 2007).
Hg E: Like the R haplogroups, Hg E represents a large family of related lineages found over large areas of Africa, the Middle East and southern Europe. In the Balkans, it is almost exclusively represented by the lineage E1b1b1a1b (V13). Haplogroup E is likely to have originated in north-eastern Africa and spread to the Near East during the late Holocene expansions. During this process, several of its lineages arose. The exact point of origin for V13 remains speculative, however, it must have been either in Anatolia or the Balkan Peninsula. Whatever its origin, it expanded from the Balkans during the Neolithic and Copper Ages. It is common in Macedonians, Bulgarians, Serbians and Bosnians, as well as their non-Slavic neighbours – Romanians, Greeks, Albanians. It shows sudden drop moving into Croatia and Slovenia, suggesting that its main path of expansion was along the Vardar-Morava-lower Danube axis.
Hg J: Hg J2 is present in the western Mediterranean basin, in contrast to Hg J1 which is characteristic of the Middle East and “Arabic” peoples. In Europe, Hg J2 is confined to Mediterranean Europeans, i.e. Greeks and southern Italians. Its frequency in Southern Slavs does not exceed 10%. Its presence might have been associated with certain seaborne Neolithic movements along the Mediterranean, as well as later historic events such as Greek colonization.
Mitochondrial DNA perspective[edit]The mtDNA profile of South Slavs differs little with the overall European situation.

Hg H is the most common haplogroup in all Europeans. It originated in the Middle East c. 30-25 kya and was involved in numerous episodes of gene flow in Europe, including initial colonization (possibly with the "Gravettian culture") as well as post-glacial re-expansions. It has high frequencies throughout Europe: 63% in Basques, ~ 50% in northern and western Europe (including Scandinavia), and frequencies of 41-47% in southeastern Europe (Pericic 2005). More detailed analysis has revealed that distinct sub-lineages of Hg H predominate in certain regions. For example Hg H1 is more prevalent in western Europe, whilst Hg H1b and H2a are more prevalent in eastern Europe (Loogvali 2004).
Hg U is the oldest European mtDNA haplogroup. Its major branch, U5, is dated to be 53-40 ky old, and is also thought to have undergone a post-glacial expansion. Its frequency in SEE is 10%, but it is most prevalent in north-eastern Europe.
Other haplogroups are Hg V, K, J, and N, showing unique complex age and migrational patterns.
Data from mtDNA has revealed certain differences compared to that derived from Y-DNA:

mtDNA haplgroups are distributed more evenly throughout Europe compared to Y haplogroups, at more similar levels. This could be due to the fact that, throughout much of history, women were more likely to move to their prospective husband's place (sometimes postulated to have occurred across an entire continent). In contrast, only certain males were reproductively successful in a given area.
on average, the mtDNA haplogroups show older convalescent times compared to Y-DNA (i.e. mostly of "Palaeolithic" age rather than "Neolithic). A possible reason could be due to the fact that Y-DNA halpgroups are more liable to drift, suggesting that more recent prehistoric events could essentially "overwrite" previously existing genetic patterns.
more mtDNA haplogroups (H, I, J, K, T and W) are only present in Europeans in any significant frequency. The remainders are shared with Near Eastern populations. This contrasts markedly with Y-DNA data, where only Hg I is deemed to be autochthonic.
"Central Asian" haplogroups are not present in frequencies greater than 2% (with the exception of mtDNA Hg F in Croatian island of Hvar). By contrast, Y DNA haplogroups postulated to have a central Eurasian origin are far more common compared - haplogroup N3 is common in the far north-east (Finns, Saami, northern Russians, etc.); as well as the more ubiquitous haplogroup R1a discussed above
Genetic Structuring and Population Affinities[edit]Various methods have been employed for this and consequently produced slightly different results

Early Studies[edit]The earliest studies looked at 'classical markers', i.e. protein and blood group polymorphisms. Such work, e.g. that of Luca Cavali-Sforza and his team, showed that Europeans might cluster into several groups: (1) "Germanic" (Germans, Austrians) (2) "Scandinavian" (Swedes, Norwegians) (3) "Celtic" (Irish, Scottish) (4) south-western European (Spanish, French, Italian) (4) eastern European (Russian, Hungarian, Ukrainian). The analyses found that Yugoslavs did not group into any of the above clusters, but formed a group of their own; a result he attributed to their internal heterogeneity. Bulgarians were not tested in his study.

Y-DNA[edit]Aggregated results of Y-DNA (e.g. by way of Principal Component Analysis (PCA)) have tended to show that most southern Slavs (i.e. Serbians, Macedonians, Montenegrins, Bosnians, Bulgarians, and some Croats) cluster tightly together (characterised by high frequencies of Hg E1b and I2). Western Croats and Slovenians are usually not within this tight South Slavic cluster (due to low E1b levels and comparatively higher R1a and R1b).Non-Slavic Romanians also cluster with the South Slavic group in the Bosch study.

mtDNA[edit]In comparison mtDNA haplogroups show far more uniform frequency distributions throughout Europe. For example, a study by Bosch et al.  showed that mtDNA samples from all southern Slavs as well as Romanians, Albanians and Greeks, clustered together, and separately from those of Turkish groups. Nevertheless, higher resolution studies have detected that South Slavs can be differentiated from other southern Europeans, including Albanian, Greek and Italian neighbours. Even individual South Slavic groups have revealed distinctive combinations of mtDNA subclusters and sequence types.

Autosomal DNA[edit]Whilst useful in postulating population migrations and expansions, mtDNA and Y-DNA do not demonstrate the totality of "genetic make-up", but rather a very small portion of it, namely, a single line of patrilineage (Y-DNA) and matrilineage (mtDNA). Moreoever, given its propensity to drift, population expansions in more recent prehistory can completely overwrite previous patterns. However, the majority of genetic history lies in the thousands of "classical markers" (blood group systems, protein polymorphisms), as well as non-coding single nucleotide polymorphism and STR sequences in autosomal DNA (atDNA), which is representative of the one's entire ancestry [3]. Several loci, such as the β-globin gene, have been dated to 800, 000 years ago. By contrast, the coalescence time of all mtDNA and Y-DNA haplogroups reaches back to a maximum of 200, 000 years

Most of the larger sequences in atDNA undergo recombination, thus direct information about ancestral inheritance is difficult to ascertain. However, inferences on the overall genetic substructure and relatedness between populations is best achieved by analysing the hundreds of thousands of loci within atDNA. These studies have consistently shown that:

There are no clear clusters or groups within the European population
Except from 'genetic outliers' such as Saami, Basques and Sardinians, Europeans are quite genetically homogeneous (as a comparison, individual population groups in India are more internally diverse than Europeans)
Individual population groups are most closely related to their immediate neighbours (irrespective of language or ethnicity)
There is a south-eastern to north-western genetic cline, and populations in south-eastern Europe are older and more genetically diverse than those in northern and western Europe.

e ovde kazu da su srbi najstariji

https://vesnamihajlovicblog.wordpress.com/2013/06/24/zasto-se-krije-da-su-srpski-geni-stari-12-000-godina/

Kad pomenu neke od Indijskih sanskrita ,interesantno mi je da i danas kod Pestvana koji su izmedju danasnje Indije i Pakistana oni za Dedu kazu Baba a za Babu kazu Deda .

a kod nas kazu kad bi baba imala muda bila bi deda. oni su sve to pomalo obrnuli na tumbe.

cak je I ben klasen u knjizi vecna religija prirode pomenuo dolazak nekog belog plemena u pendzab koje je odjednom uzdiglo kulturu indije I obrazovalo kaste za borbu protiv mogrenizacije. to se poklapa sa teorijom dolaska srba u indiju I nametanje upliva srpskog jezika u Sanskrit a ne obrnuto kako neki zele da ovaj deo istorije prekroje

NAUČNO DOKAZANO: Srbi najstariji narod iz čijeg gena potiču Hrvati, Bosanci i Arijevci!

Anatolij Aleksejevič Kljosov, profesor biologije Harvadskog univerziteta, u svom naučnom radu izneo je tvrdnje da je
srpski gen star 12.000 godina i da potiče od Nojevog sina


 
Foto: Tanjug/Dragan Stanković/FreeDigitalPhotos/cooldesign/wikipedia/Hxseek
Ako je DNK analiza, koja ostavlja tragove o svakoj individui na planeti i ako je ona otkrila da je Darvin podmetnuo lažne kosti da bi podupro svoju teoriju evolucije, onda nema nijednog razloga da se sumnja u naučni rad Anatolija Aleksejeviča Kljosova, profesora biologije Harvadskog univerziteta, koji tvrdi da je upravo ovom analizom dokazano da su Srbi pranarod današnjim Slovenima i mnogim drugim narodima Evrope čiji je gen star 12.000 godina!


Američki naučnik ruskog porekla sa Harvarda Anatolij Kljosov, koji je i predsednik naučne konsultativne uprave Međunarodnog genealoškog biroa, u svom naučnom radu kaže da su u stvari i Rusi potomci onih kojima je prapostojbina bila na teritoriji Balkana, to jest današnje Srbije, Bosne, Crne Gore i Makedonije.

- Srpski geni (R1A1) su stari 12.ooo godina naspram drugih koji su od 4 do 7 hiljada godina. Svi Anarodi (osim dva) u Evropi imaju preko 40% srpskog ili prasrpskog gena – tvrdi ovaj naučnik.

Ako je suditi po mapi srpskog gena koja je urađena po studiji ovog naučnika ovaj gen ima preko 60 odsto stanovnika današnje Srbije, BiH, Hrvatske, Crne Gore, Danske, severnog dela današnje Nemačke, kao i južnog dela Skandinavije, ali i dobrog dela Velike Britanije.

Foto: wikipedia / Hxseek
Prema ovim nalazima, nosioci R1a1 − genetske oznake, na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.

Prema tvrdnjama dr Kljosova može se zaključiti i da danas “srbuju” oni koji u svojim genima ni nemaju srpsko poreklo što se DNK analizom može lako otkriti.

Kljosov u svom naučnom delu daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.

Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u ruskim školama učilo kako su oni došli “sa one strane Karpata”. Za njih su “one strane Karpata” ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove “sa one strane Karpata” treba da glase “sa ove strane Karpata”. Taj deo ovde nikada nije shvaćen.

Foto: YouTube / tvdugasat
SRBI SU ARIJEVCI

Profesor sa Harvarda  i osnivač Ruske akademije DNK – genealogije kaže da je u dinаrskim predelimа bivše Jugoslаvije primećenа je velikа učestаlost genа koji je, zbog svog nаlаzištа, među lаicimа poneo ime “ilirski”. Stručnjаci su mu, međutim, dаli dostа suvopаrаn nаziv I2а2-dinаrik (ovo se zove hаplo grupа, skrаćeno hpg).

Doktor nаukа Anаtolij Aleksejevič Kljosov je predsednik nаučne konsultаntske uprаve Međunаrodnog geneološkog biroа i professor biologije nа Hаrvаrdskom univerzitetu. Nаjveći je živi  stručnjаk zа hpg R1а1 kojа je tipičnа zа sve Slovene. Ovа hаplo grupа je u većoj ili  mаnjoj meri zаstupljenа među svim slovenskim nаrodimа, аli u znаčаjnoj meri i među nаjvišim kаstаmа u Indiji.

Nа osnovu postojećih mutаcijа, koje je veomа studiozno proučаvаo, Kljosov je došаo do zаključkа dа svi Sloveni potiču sа Bаlkаnа. I to ne bilo gde sа Bаlkаnа, već iz dаnаšnje Srbije i Bosne. Stаrost nаših primerаkа R1а1 je – 12.000 godinа. Od tаdа smo, znаči, mi nа ovim prostorimа.

Stаrost primerаkа R1а1 kod nаjviših indijskih kаstа je dаleko mlаđа − negde oko 3.850 godinа, što odgovаrа vremenu dolаskа аrijevаcа nа te prostore. Kljosov dаlje zаključuje dа su Arijevci, u stvаri, Sloveni koji su sа područjа Srbije stigli do Indije.

Foto: YouTube / tvdugasat
Koristeći nаjnovijа nаučnа sаznаnjа iz genetike, profesor Kljosov zаključuje dа su se pre oko 4.800 godinа prаevropljаni iz Podunаvljа podelili. Oni koji su pošli nа istok postаli su kаsnije Sloveni, oni koji su krenuli nа zаpаd postаli su govornici tаkozvаnog Kentum jezikа, nekаdа zаjedničkog indoevropskog govornog područjа.

- “Indoevropski jezici”, tаj eufemizаm, je svojevremeno nаstаo usled neshvаtаnjа štа to povezuje sаnskrit i njegove vаrijаnte, s jedne strаne, i evropske jezike, s druge. Sаdа je to postаlo sаsvim jаsno. Arijevski jezici predstаvljаju osnov i evropskih jezikа, i sаnskritа, i “indoevropskih” irаnskih jezikа. Nа Dnjepru, Donu i reci Urаl nisu živeli “nаrodi koji su govorili nа irаnskim jezicimа”. Sloveni su tаmo živeli, prаsloveni, Arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj jezik doneli u Indiju, Irаn, Avgаnistаn – tvrdi profesor.

Po Kljosovljevim zаključcimа nosioci R1а1 nа Bаlkаnu su živeli još pre nekih 12.000 godinа. Posle nešto više od dve stotine pokolenjа oni odаtle izbijаju nа istočnoevropsku rаvnicu, gde se pre 4.500 godinа pojаvio predаk sаvremenih Rusа i Ukrаjinаcа rodа R1а1.

Polа milenijumа kаsnije ovi prаsloveni stižu do južnog Urаlа, а 400 godinа kаsnije kreću nа Indiju, gde dаnаs živi oko 100 milionа njihovih potomаkа. Jednа grupа tih bаlkаnskih prаslovenа uputilа se nа Bliski istok, gde se tаkođe i dаnаs nаlаze nosioci hpg R1а1. Stаrost njihovih genа Kljosov dаtirа nа 4.000 godinа.