@Alex
Odlican post burazeru, kao po obicaju.  Samo nisam razumeo, da li samo navodis moguce istorijske podatke ili se i slazes sa istima?  Mogu reci da mi se cini logicnim, ali opet vise nemam pojma sta da mislim po tom pitanju.

@Arijada
Koji je to tacno simbol?

Prepravio je  sad ne tvrdi da je pravoslavlje staro preko 7 milinijuma.

Mislis kozmeticki uredio? 

Ajde nemo' sad dlaku u jajetu. 
Čovek je diskretno priznao da je pravoslavlje mlađe od 7 milenijuma.
Ne dešava se svaki dan da Srbin promeni mišljenje.

Ono gore su istorijski dokumentovani podatci ,medjutim postoji puno drugih dodatnih podataka koji se ne mogu potvrditi .
Na primer  gledao si Blod & Sand Spatakusa koji je od plemena Trakians ili Tracana ili Rasana .
Raska prva srpska drzava se u staro vreme zvala Tracka .
Ali uopste nije jasno dali su Srbi i  Tracani jedan isti narod posto su ziveli na istom mestu u danasnjoj centralnoj Srbiji .Mnogi istoricari povezuju prvu Srpsku drzavu Tracku ili Rasku sa plemenom Tracana jer u najmanje dva teksta se okolni narodi tako obracaju srbima ,ali postoji mogucnost da su to bila dva razlicita plemena koja su se srodila . Tracani su bili domorodci koji su ziveli na planini a Srbi dosljaci u dolini u svakom slucaju  ime Tracka ili Raska je zadrzano sve do danas .

Interesantno, mene samo cudi kako to da nismo nasli jos vise podataka. Da li mislis da neko namerno prikriva nasu istoriju ili se ovo desilo zbog toga sto navodno su Stari Sloveni bili oralno a ne textualno definisani, to jest da se istorija i kultura prenosila oralnim putem a ne zapisivanjem?  Ako je sve ovo tacno sto pise gore, onda ovi  kvazi istoricari po pitanju Deretica su imali nesto istine u njihovim spisima.  Meni je drago da smo konacno poceli da se zanimamo tematikom o nasem poreklu, ali mislim da treba da budemo oprezni jer je lako sleteti sa pravoga puta.  Na primer, ja citam na nekom sajtu da su Srbi bili Spartanci    To je vec 

Da imamo mi bilo koga u prosveti da se angazuje, pa da posalje istoricare u okolne zemlje i proceslja njihove arhive, ja garantujem da bi imali rezultate, ali koliko ja znam to do sada nije uradjeno, verovatno iz politickih razloga.

kažu da postoji sve zapisano. ali prvo treba skloniti akademike.

Spartanci, opet me ti potseti na nesto. Znas li da postoji jedna teorija po kojoj su grcki bogovi rodjeni/nastali u Nisu?

Jedan tekst:


Istorijske istine i pretpostavke

Istorija Srba      Istoricari se uglavnom slažu da su na prostoru današnjeg Balkanskog poluostrva pre dolaska Rimljana, dakle stotinama godina pre nove ere, živeli Iliri, Tracani, Tribali i Jelini. Mnogi vizantijski, evropski i srpski istorièari i lingvisti smatraju da su Tracani i Tribali u stvari Srbi.....


Srbi- KO smo i odakle smo?
Istorija srpskog naroda je nedovoljno proucena i istražena. U poslednjih 60-ak godina, dakle od 1950tih . godine može se reci i da je namerno zapostavljana, bar što se tice onih koji su bili na vlasti. A zapostavljana i sputavana je zato što komunisticki kadrovi i naucnici nisu dozvoljavali da se piše bilo šta afirmativno o Srbima i srpskom narodu u želji da se celokupna istorija srpskog naroda predstavi kao " hegemonistièka, velokosrpska, buržoaska i agresorska", u svemu nedostojna " internacionalistickoj politici bratstva i jedinstva svih jugoslovenskih naroda i narodnosti"......

 
Ko su u stvari Srbi?


Vendi(Veneti, vindi, Vendeni, heneti, Eneti ), Tribali, Anti, Sarmati, Spori, Serbi, Sklavini...

....Ovde ce uglavnom biti reèi o tome šta strani istoricari, lingvisti, etnografi, hronicari i putopisci govore o srbima, o njihovom poreklu i vezama sa drugim narodima....
Najstariji zapis o Srbima je ostavio Herodot, koji se smatra " ocem istorije" , koji je oko 444. godine pre Hrista zapisao:
" Tracani su , bar posle Indijaca, najveci narod na zemaljskom šaru. Kad bi Tracani imali jednog starešinu, ili bar kad bi bili medju sobom složni, bili bi oni najsilniji narod na zemlji. "
Opšte je prihvaceno da govoreci o Tracanima, Herodot misli o Rašanima, Srbima, misleci da su oni najmnogoljudniji ( najverovatnije u tadašnjoj Evropi, koju je on poznavao). Grci su tad Rašane, Srbe, nazivali Tracanima, a kraj u kojem su živeli Trakija ( rac, Raška, dolazi od grcke reci " trak ", " treh" ).
Ceški naucnik Pavle Josif ShŠafarik piše u svom delu " Starožitnosti Slavjanske" :
...."Ime Srbin, odnosno Rasijani, Rašani, ili, kako su to Grci izoblicili u Tracane, znaèilo bi prema njima : rasijani, rastureni itd. "
Poznati hrvatski filozof, lingvista i istoricar Tomo Maretic, u svom delu " Slaveni u davnini" (Zagreb, 1894. godine), piše:
" Mnogi evropski i ruski istoricari slažu se da je Herodot pod Tracanima podrazumevao Srbe. Poreklo te reci tumace na sledeci nacin: medju Srbima od pamtiveka živelo je jedno veliko pleme koje se nazivalo Rašcani ili Rasi. To ime dobilo je još u staroj postojbini Indiji, a po imenu reke Rakše, što oznacava crveno- rujnu boju, srpsku boju, svoj smisao i znacenje. Jer iskonski Rašcani su Crveni Srbi, kojih je bilo u Rusiji sve do X veka. U doba Herodotovo, ti su Srbi živeli u Maloj Aziji i na Balkanu, u Trakiji...... Tako je ime Tracani helenizovani oblik od Rašani...."
....Sledeci istoricar Strabon koji je živeo od 63. do 24. godine stare ere, koji je u svom delu " Geografija" pisao:
" U zapadnoj Aziji žive Srbi i Brdjani". Ovaj grcki istoricar upotrebljava za Srbe sledece izraze : " Sirbaces vel Srbaces".

Poznati grèki nauènik Gaj Plinije Stariji u svojoj knjizi " Poznavanje prirode" ( 69 ili 75 godina nove ere ) piše doslovce:
" A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesi " )
( Pored Kimerana stanuju Meotici, Vali, Srbi, Zingi, Psesi ). Sve se odnosi na oblast severoistocno od Bosfora, kod Kamerina i Sarmata ( Sarmatije ).

Posle sto godina, drugi poznati grcki naucnik Ptolomej ( 110-178. godine nove ere) u petoj knjizi svoje " Geografije" , opisujuci Sarmatiju, pominje 13 plemena, medju kojima i Srbe:
" Izmedju kerinejskih planina ( severoistocni deo Kavkaza) i rejke Ra ( Volga) žive Orineji, Vaoi i Srbi ".
_________________________   
Vendi, Veneti, Vindi, Heneti, Eneti, Vendeni....Venedi (razlicite varijacije imena istog naroda)

Grcki nauènik Strabon smatra da su preci Veneta (Eneta) živeli na obali Crnog mora u oblasti Paflagonija, a onda su posle pada Troje, naselili Trakiju. Pod vodjstvom svog vodje Antenora, napustili su Trakiju, prešli celo Balkansko poluostrvo i zaustavili se na severnim obalama Jadranskog mora,.....i raselili se po citavoj Evropi.
Gotski istoricar Jordan kaže:
" bez obzira što ih nazivaju drugacije, zavisno od razlicitih rodova i mesta obitavanja, oni sebe, uglavnom nazivaju " Slovenima i Antima ( Sclaueni et Antes) . "
" Buduci da su od jednog roda, od njih su porekla tri naroda : Veneti, Anti i Sloveni (Veneti, Antes et Sclauene). "

Pavle Josif ŠSafarik, ceški naucnik tvrdi:
...."Tako smo dobili dva imena ovog prastarog naroda, jedno tudje- Vindi ili Vendi i drugo domace- Srbi." Germani su sve Slovene nazivali Vendi ili Vendeni.

Ruski naucnik Aleksandar Giljferding u svojoj istoriji piše:
" Sudeci da su u to doba na beskrajnom prostoru postojale razne države Srba, koje je vezivao samo zajednicki jezik, a ne i politicko jedinstvo, to cepanje Srba moglo je da nastane nekoliko hiljada godina pre Hrista, kad su se usled namnoženosti i prenaseljenosti kretali ka novim zemljama i novim domovima." -misli na Balticke Vinde

Francuski naucnik i slavista Siprijan Rober u svom delu " Le monde slave" , na strani 40. kaže:
"Ispocetka su svi Sloveni nazivani Vendi ili Srbi.....ime Srbin, jednako kao i ime Vend, obeležavalo celokupnu rasu."

Poznati nemacki istoricar religije Karl Ekrman je 1848. godine zapisao u svom delu "Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie..." , na strani 8. sledece:
" Vendi, Spori, Srbi-to su opšta imena Slovena."
 
Sarmati, Tribali, Anti, Sloveni....

Otac slavistike Josif Dobrovski , pišuci Slovencu Jerneju Kopitaru tvrdi: " Srb nije ništa drugo nego Sarmit, skraceno i predrugojaceno."

Ceški istoricar Vaserod kaže u svojoj knjizi:
" Sarmathae Sirbi tum dicti..." ( Sarmati koji su se zvali Srbi)
" Sarmathae Sirbi populi" (Sarmati srpski narod- plemena).

Grèki istoricar Laoniko Halkokondilo Atinjanin , u svojoj " Istoriji Vizantije od deset knjiga" , pisanoj u XV veku, opisujuci vizantijsko carstvo od 1298-1463. godine piše sledece na strani 14. :
" Trzballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo" ( Tribali, Srbi, najstariji su i najveci rod na celoj zemlji, pouzdano znam)- mislio je na Evropu, a ne na ceo svet.

Hrvatski istoricar Racki u svojoj knjizi " Borba južnih Slovena" piše:
" Kod Kedrina je Tribalija, "ton topon ton Serbon", tj. oblast, kraj, boravište Srba, jer su imenom Tribali cesto Srbe nazivali.

Karion kaže da su " Srbi najstarije ime saèuvano od Sarmata" i u svojoj " Hronici" izjednacava Srbe, Henete (Venete) i Sarmate kao isti narod koji govori henetskim jezikom.

    Ko je stariji: Srbi ili Sloveni? 

Grcki istoricar Prokopije Cezarijski, koji je živeo u VI veku nove ere, u svom delu " De bello Gothico" govoreæi o Sklavenima ( Slovenima) i Antima naziva ih Sporima, što je jedinstven sluèaj u poznatim istorijskim izvorima. On piše:
"....Pa i ime beše nekad Sklavenima i Antima zajednicki.Ranije su ih zajedno nazivali Sporima zato što smatram da mestimièno žive po zemlji."
Gotovo svi priznati slavisti tvrde da je Prokopije pod Sporima podrazumevao Srbe. ŠŠŠŠŠŠŠSafarik i Dobrovski tvrde da niko i nikada u istoriji ni pre ni posle Prokopija nije govorio o nekom narodu koji se naziva Spori. Šafarik u svojim " Slavjanskim starožitnostima" piše:
..." možemo zapaziti sa sigurnošcu da su Vendi i Spori ( Srbi) dva glavna imena jednog istog naroda. Jordanesovi Vindi su Prokopijevi Spori i obrnuto."
Šafarik zatim nastavlja:
" Etimološka analiza imena Spori ujkazuje na grcku rec: sejati, rasejati, rasejan, prema tome ime Srbin, odnosno Rasijani, Rašani, Rašcani, ili kako su to Grci izoblicili- Tracani, znaèilo bi prema njima: rasejani, rastureni itd."

I dva nemacka istoricara Karl Ekerman i ShŠlecer misle isto. Karl Ekerman je u svom vec navedenom delu napisao:
" Vindi, Spori, Srbi- to su opšta imena Srba."

Na osnovu toga jasno je da neki istorcari smatraju da je ime Srbin daleko starije od imena Sloven i da je nekada ime Srbi bilo ime za sve Slovene.

Ceški slavista Pavle Josif ŠSafarik tvrdi u svom navedenom delu " Slavjanske starožitnosti" ( Slovenske starine) sledeæe:
" Srbi, prastaro, prvobitno, domace opšte ime Slovena..."
( "Serben, der uralte, ursprungliche, einhheimische Gesamtname aller Slawen...)

Poljski naucnik Lorenc Surovjecki zajedno sa Šafarikom napisao u budimu 1828. godine pod naslovom " O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom" :
".....da je ime Srb kao sveopšte ime za sva plemena vindijskog ( Indijskog ) porekla starije nego Sloven..."
(..." dass der Name Serb als gesantname fur alle Stamme derselben Windischen (indischen) Abkunft alter sei, als Slawen...")

Šafarik još tvrdi:
" Imena Sjurb, Sjarb, Sjarbin, Serb, Serbin, Sevr, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin, samo su razni oblici imena Srbin sa znacenjem : rod, rodjak, narod, uz druge sinonime, upravo kao i latinsko: gens, natio itd"

U svom delu " Slovanka" (Prag, 1814) Josif Dobrovski je zapisao:
" Kad bih imao da predložim zajednicko ime za oba poretka pod koji svi slovenski narodi mogu da se svrstaju, to bi bilo ime Srbin."
Veæ pomenuti hrvatski nauènik Tomo Maretic u svojim " Slavenima u davnini" tvrdi da stari grèki i rimski istoricari i hronicari nisu ni govorili nikada o Slovenima vec samo o Vendima ili Srbima:
....." i Ptolomej i Ticit i Plinije govore samo o Vendima ili Srbima."
Maretiæ , u svojoj istoriji tvrdi: " Prvo ime svih Slovena bilo je Srbin".
Njegov sunarodnik, hrvatski istoricar i kanonik Franjo Racki u svom delu " Borba južnih Slovena", na strani 6. i 7. piše:
" U pocetku nazivahu se Sloveni domacim imenom Srbi tj. rodjaci, a stranci, specijalno Nemci, zvali su ih vendima ili Vindima. Pod tim imenom poznaju Slovene i Grci i Rimljani još od VII veka pre Hrista. Širenjem rimskog carstva i Rimljani dobijahu tacnije podatke o Vindima tj. Srbima, a kada je uništena stara rimska država, nestade starog domaceg imena Srb, kao opæenitog svemu roda, te se ono zadrža jkod Polabskih i Južnih Srba."

Nemaèki etnograf Karl fon Cernig u svom delu "Ethnographie der Osterreishischen Monarchie" , (Bec,1857.) tvrdi:
" Prvo opšte ime svih Slovena bilo je Srebli, što znaci ujedinjeni."

Madjar Kalaj Benijamin u " Istoriji Srba" zapisao je:
" Po ispitivanjima najboljih naucnika svi slovenski narodi su se u prastaro vreme nazivali Srbi, a Sloveni i Anti bili su samo ogranci ove porodice".

Slovenacki naucnik Gregor Krek, profesor Univerziteta u Gracu u svom delu "Einleitung in die slawische Literaturgeschiste, akademische Vorlesungen, Studien und kritische Streifyuge" (Grac,1887.) piše:
" Uskoro ce domaca oznaka Srba kao kolektivni naziv, kao naziv velike narodne jedinice, biti potisnuto, a takodje i naziv Veneti, da bi sve više ustupila mesto imenu Sloven...."

Cuveni francki naucnik Ami Bue u svom delu " Evropska Turska", (Pariz, 1840.) piše:
" Srpski je otprilike za slovenske jezike ono, što je latinski za jezike koji su iz njega proizišli."
( " Le serbe est environ aux langues ce que le latin est aux langues qui en sont derivees").

Isto tako misli i jedan drugi Francuz Siprijan Rober, profesor slavistike na Francuskom koledžu, koji je u svojoj knjizi " Le monde slave, son passe, sonetat present et son avenir" , (Pariz, 1852. ) piše:
" Ispocetka su svi Sloveni nazivani Vendi, ili Srbi....Što se tice tacnog znacenja reci Srbin, naucnici još nisu uspeli da nešto odluce...Kakve god da su te narodne legende izgleda vrlo verovatno da ime Srbin oznaèava ispocetka oružane Slovene."

Italijanski filozof i filolog Nikola Tomazeo u svom delu " Narodne pesme Toskane, Korse, Ilirije, grcke" , (Venecija, 1842.) piše:
".....što se tice Srba, njihovo ime je starije od rimskih gradnja. I Plinije ih naziva pravilnije- Serbi; drugi, skorašnji: Sorobi i Serviji. Drugi opet proširujuci ime na moderan naèin. Servijani. Niketa govori Serbi- Tribali...."

Nemacki istoricar Hajnrih Leo u svom delu " Vorlesungen uber die Geschhiste..." , (Hal, 1857.) navodi:
" Srbi, zajednièko ime za sve Slovene južno od Ljutice ( Vilca) dolazi od sanskritskog osnova "sarb", "srp" , što znaèi: ici, trcati..Ovo staro ime "Srbi" oznacuje dakle Srbe, Vende kao lutajuca plemena u stalnom pokretu..."

Još jedan nemacki, keltolog i arheolog Johan Kaspar Zeus, prenoseci tekst iz cuvenog Minhenskog rukopisa 1837. godine, pominje Bavarskog Geografa i citira njegove reci koje smo mi veæ naveli:
" Ovo ime ( Srbi, prim. autora.) dopire sve do u najudaljeniju starinu. Mi ga nalazimo u svojoj prvobitnoj , pravoj, domacoj formi vec kod Plinija ( 79. godine po Hrista) i Ptolomeja ( 175. godine takodje po Hristu)....."

Sima Lukin-Lazic ( 1863-1904)... u svom delu "Kratka povjesnica Srba-od postanja do danas" ( Zagreb, 1894.) piše:
" Ime Srbinpostalo je u nezapamceno doba, na mnogo stoljeca pre Hrista. A ime Sloven, kao opce naše ime, poniklo je u VI vijeku po Hristu, kad se Srbi izbliže sukobiše sa Ðermanima, a to su sadašnji Nijemci ili Švabe. To je bilo ovako:
Sva ona srpska plemena, koja su mogla medjusobom da slove ( da govore) i da se sporazumevaju, nazvaše se Sloveni, a svi oni tudjinci koji nijesu slovili ( govorili) srpski, nazvaše Nijemcima, jer oni za Srbe zbilja bijehu nijemi, jer govorahu nerazumljivim jezikom. Ali, sve dotle, današnji Sloveni nazivahu se jednim opcim imenom: Srbi tj. kao što su Srbi danas samo jedna grana velikog stabla slovenskog, tako su onda svi sadašnji narodi slovenski, bili samo ogranci stabla-srpskog. Rijec Srbi postala je od stare srpske rijeci Sorabi, a to ce reci: rodjaci ili svojaci..."

   Gde je prapostojbina Srba? 
Indija, Kavkaz, Karpati, Baltik (Polablje), Mesopotamija, Podunavlje, Sibir....

Na pocetku treba reci da postoji mnogo teorija stranih i domaæih istoricara, lingvista, etnografa, geografa i arheologa koji na osnovu svojih istraživanja tvrde da su Srbi došli iz Indije,Mesopotamije, Sibira, Trakije, Bojke (odnosno Polablja na severu Evope) , Male Azije itd. ali ima i onih koji satraju da su Srbi oduvek živeli na Balkanskom poluostrvu, u Podunavlju.
__________________________   

..
Kazivanje vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita koje zvanicna srpska istorija smatra za pocetak srpske istorije

Današnja, zvanicna srpska istoriografija se zasniva na knjizi vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, koji je vladao od 945. do 959. godine nove ere. Njegovu knjigu " O upravljanju carstvom" ( " De administrando imperio" ) srpski istoricari uzimaju kao najvažniji dokaz da su se Sloveni, odnosno Srbi, doselili na Balkan u VII veku nove ere. Ova knjiga je poznata i pod naslovom " O narodima", pa se kao takva i pojavljuje u mnogim spisima. Po zvanicnim srpskih istoricarima, ovo delo Konstantina Porfirogenita oznacava pocetak srpske istorije, što je u najmanju ruku nepotpuno i nedokazano, jer vizantijski car nije pisao ovu knjigu kao istoriju, vec kao uputstvo svom sinu i nasledniku Romanu kako da vlada vizantijskim carstvom i narodima koji u njemu žive, pa i Srbima......
Mnogi priznati evropski naucnici dovode u sumnju kazivanje cara Konstantina, jer je u suprotnosti sa kazivanjima ostalih grcko-rimskih istoriografa i hronicara......
....Konstantin je Srbe opisivao kao robove o cemu svi istoricari i lingvisti daju sasvim drugaèije tumacenje nastanka imena Srbi. Tako hrvatski filozof , lingvista i istoricar Tomo Maretic u svom delu " Slaveni u davnini" kaže za cara Konstantina sledece:
" Ima pisaca , kao što je vizantijski car Konstantin Porfirogenit, koji samovoljno tumaci ime Srbin kao latinsku rec " servus" , što znaci " rob". Ta njegova zlonamernost nije imala oslonca, jer je tacno utvrdjeno da je protivno i samom pricanju Porfirogenitovom da su se Srbi vec pre dolaska na vizantijsko tle zvali Srbima. Osim toga, ime Lužnjacnih Srba i Ruskih Srba najbolje potvrdjuje originalnost srpskog imena, jer ovi ne imadjahu nikakve veze ni sa grckim, ni sa rimskim carstvom."    "Indijska teorija"


Jedan bugarski naucnik, Vladimir Georgijev je nekada davno izrekao veliku istinu: " Samo toponimija (imena gradova, oblasti, pokrajina) i hidronimija ( imena reka, jezera i mora), koja je obicno veoma stabilna, mogu da daju najsigurnija obaveštenja što se tice etnicke pripadnosti jednog naroda, koji je živeo u davno vreme i o kome nedostaju ostala obaveštenja"
Jedan veliki srpski istorièar, koji nikad nije bio priznat, citav život je posvetio istraživanju o poreklu Srba i srpskog imena......Rec je o Milošsu S. Milojevicu (1840- 1897) koji je u svojim "Odlomcima Istorije Srba" pobio cinjenicama zvanicnu teoriju o dolasku Srba na Balkan.
.....zastupa gledište da su Srbi auhtoton narod , koji je živeo hiljadama godina pre nove ere i da su se Srbi doselili ,mnogo ranije na Balkan, nego što to zvanicna istorija tvrdi.
On tvrdi da su se Srbi doselili iz Indjije ( Indije) i za to daje sledece argumente:
1. u opisima vojevanja Aleksandra Velikog u Indjiji
2. u ostavšim još nazivima u Indiji koja još i danas nose ili cisto srpska imena ili slicna sa ovim
3. u indjijskim spomenicima
4. u spomenicima srpskog naroda
njihovom zemljom
" Za ovo takodje imamo dovoljno data i to:.........cemo navesti samo neke od toponima i hidronima koje je Milojevic boraveci u Indiji našao: Serba, Srba, Srbalj, Mlava......Borac,...Homolje , Homolj reka,Bjela, Mocna, Timok reka, Una reka, Una mesto......
Milojevic navodi i i spise kineskih vladara i hronicara iz davnih vremena.
Pogranicni guverner Kine Hja-Ju svom caru Sju-An-Diu poslao je sledeci izveštaj:
" Srbi su od proleæa do jeseni trideset puta na nas napali...."
Kineski državnik Ca-Juj je zapisao:
" Od kako su pobegli Juni ( verovatno misli na Hune, prim. autora) osiliše se Srbi i zavladaše njihovom zemljom......"

Nemacki geograf Johan Daniel Riters u svom delu " Zemljopis" koji je napisao 1780. godine tvrdi da su Srbi živeli u podnožju Himalaja:
" Sa vrha Mera ( planina u Indiji, prim. autora) pružaju se njihove razne grane kao Himavat, Henakutaš, Nišades, na kojima je živeo surovi i odeven od koža narod Serba ili Srbi. "

Ruski istoricar Moroskin u kjizi " Istorijsko-kriticka gledišta o Rusima i Slovenima" piše:
" Od Himalaja do hindukuških planina živeo je srpski narod, pod imenom Sjemskrita ili Srba...."

Naslednik Miloša S. Milojevica i predstavnik Srpske autohtonisticke škole Sima Lukin Lazic u " Kratkoj povjesti Srba" ( Zagreb, 1984), tvrdi da je prapostojbina Srba Indija i da su tamo postojale dve Srbije: Sarbanska i Panonska srpska država. Pod naletima Huna i Kitajaca( Kineza), Srbi su morali da se sele na zapad i na sever. On navodi tri seobe Srba koje cemo ukratko opisati rukovodeci se njegovim delom.
_______________________

Seobe Srba
 

Prva seoba Srba iz Indije

Jedan deo Srba, prilikom napuštanja svoje prapostojbine Indije, zaustavio se u Mesopotamiji ( oko reke Tigra i Eufrata) izgradio svoju državu o kojoj svedoce razvaline grada Serbice i reka koja se zove Serbica. Odalte se sele u Malu Aziju, Afriku, a posle i u Evropu: jedan deo u Španiju i Italiju, a jedan deo na Balkansko poluostrvo. U Španiji i Italiji se utopili u druge narode, a na jugu Balkana su opstali.
Drugi deo Srba iz Indije zaustavio se oko Kaspijskog mora i na Kavkazu, dakle u delovima današnje Rusije. Ovu novu domovinu nazvali su Servanija.
Treæi deo Srba iz Indije zaustavio se u današnjem Sibiru, u Rusiji. Osnovali su državu Sirbiju ( ili Sirbiriju od imena Sirbi ili Serbi). Od reci Sirbirija nastala je Sibirija ili Sibir.
Ove seobe su se dešavale u dugom vremenskom periodu koji je trajao i do 1000 godina, dakle završene su oko 3500 godina pre Hrista.

Druga seoba Srba

Srbi koji su se nastanili u Sibiru vecito su se borili protiv Kitajaca ( Kineza) i Hunai ,koji su bili nesložni, na kraju su poceli da trpe poraze, pa kad su se prepolovili, odlucili su da napuste Sibir i krenu prema Evropi. Usput su im se pridružili i Srbi iz Servanije.
Jedni su ostali u današnjoj Rusiji, drugi su se naselili u današnjoj Poljskoj i tu osnovali Belu Srbiju ili Bojku, koju pominju i mnogi evropski istoricari.
Treæa grupa Srba se naselila pored Baltickog mora i reke Lab, a neke grupe su se naselile u današnje ceške i nemacke oblasti.
Kako je bilo mnoštvo raznih plemena i grupa, postepeno su se svi odvajali i delili. Ali, Srbi u Bojci ili Beloj Srbiji i dalje su se nazivali Srbima. No, od njih se jedan deo odselio i nastanio na hrbatima planine Karpati, pa otud i ime Hrvati koji su kasnije osnovali Belu Hrvatsku izmedju današnje Ceške i Karpata.
Srpski narod se tako podelio i raširio po mnogim oblastima Evrope da bi se najveæi deo asimilovao u razne narode koji datira iz Diseldorfa i nestao.

Treca seoba Srba

Još pre nove ere, Srba je bilo na Balkanu. Bili su to potomci onih Srba koji su iz Indije preko Male Azije došli na Balkansko poluostrvo. Novi dolazak Srba na Balkan dogodio se pod najezdom Gota, germanskog plemena, koje je potisnulo Srbe iz baltickih zemalja do ispod Dunava i Save na Balkan. To su Srbi o kojima govori Konstantin Porfirogenit. Tu dolazi do mešanja maloazijskih Srba koji su tu veæ bili starosedeoci i severnih Srba.

"Balkanska škola" i druge teorije o prapostojbini Srba

Kijevski monah Nestor Cesni koji je živeo u XI veku nove ere, smatra se osnivacem "balkanske-podunavske škole", jer u svojoj Hronici tvrdi da su Srbi mnogo pre Hrista živeli na Balkanu, u Podunavlju.

I francuski slavista Siprijan Rober smatra da su Srbi živeli na Balkanskom poluostrvu mnogo pre Hrista. On piše u svom delu " Sloveni Turske" (Pariz, 1846) sledece:
" Srbi Ilirije, zaista najstariji izmedju Slovena". I on Ilire smatra Srbima, jer kaže da bi......trebalo više da se bavi Srbima ili Ilirima...

Dubrovacki hronicar Mavro Orbini kaže u svojoj istoriji " Il regno degli Slavi":
" Srbi koji dodjoše iz Male Azije preko Balkana , pa sve do Rima, stigoše tamo pre onih Srba, koji dodjoše sa severa iz Skandinavije, a ti poslednji dodjoše 1460. godine pre Hrista".

Grcki hronicar Teofan poznat kao Teofan Ispovednik, koji je živeo izmedju 750. i 817. godine napisao je hroniku za koju francuski istoricari tvrde da je "Istorijski dokument od najvece važnosti" ( " Un dokument historique d'imortance capitale" ). O Srbima u svojoj hronici Teofan piše:
" Leta prvoga Justinijanove vladavine, godine 520, 100 000 Srba došlo je pod predvodništvom žene umrlog vodje na Balkan, gde su nastavili da žive u miru".

Srpski istoricar Jovan Rajic je zapisao u svojoj " Istoriji Srba":
" Prastara otadžbina Srba bio je Sibir".

....svedocenje poljskog naucnika Kazimira ShŠulca koji u svom delu "O poreklu i sedištu starih Ilira" (Pariz, 1856), piše:
" Sloveni se nisu pojavili južno od Dunava tek u VI veku, vec su onde obitavali od najstarijih vremena kao Iliro-Traèani. Tako su u vreme rimske vladavine, za vreme Justinijana, severni Sloveni došli i osnažili starosedeoce u njihovim sedištima, zadržavši obicaje, uredjenje i sacuvavši jezik predaka. " Dakle, i on tvrdi da su Iliri i Tracani ustvari Sloveni tj. Srbi.

I na kraju treba navesti ono što je Olga Lukovic- Pjanovic
navela u svojoj knjizi " Srbi...narod najstariji", III tom, a to je zapis vladike Nikolaja Velimirovica koji datira iz Diseldorfa 1977. godine, gde on piše:
" Dodjite nam u Indiju. I neka nam dodje veliki duhovnik Hristodul!
-Molite se Hristu Bogu za nas...Dodjite...Indija vas ceka....Indija vas treba
Tada je mašina zapištala, a ja, ne znajuci šta drugo da kažem, izdeklamujem one stihove g. Bogdanovica:   
" Indijo stara, zemljo nam draga,
Zemljo nam draga, zemljo svih blaga,
Od stabla tvoga i grana,
I mi smo deca iz Hindustana...."


Episkop Nikolaj

Preuzeto sa ...

Interesantno ,

Takodje sam nasao  rec ili ime Serbati  koristi za Beloruse ili Serbatija -Belorusija  a znaci Braca po mleku ,
ili od iste sise smo se dojili i istu majku imali .

Veliki je to posao ,
Iranci imaju dosta napisano o Srbima mnogo vise od Rimljana ali njihove arhive nisu nam toliko dostupne ,

Krst sa cetri slova C je stariji od hriscanstva i predstavlja podelu cetri srpska ognjista ,

Tu je jos pitanje mitova i legendi od koje je najstarija da su Srbi bili nebeski narod ,
Zasto vise nisu ? Da li su proterani od nekuda ? Da li im je istorija namerno izbrisana ?
Zasto je srpski narod podeljen na cetri  plemena ,Taj znak vidimo na grckim vazama ,
Taj motiv vidimo na spartanskim haljinama .
Serbina i Serbot su bogovi starih vremena ,na njihovim reprezentacijama motiv je jasno vidljiv .

Александар Фомич Вељтман
АТИЛА И РУСИЈА IV И V ВЕКА
(одломак)

 

Пут посланства
8. Каталаунска битка

 
7. Посланство императора Теодосија цару Атили 447. године



Мир, закључен после рата у Херсонесу, није дуго потрајао; Теодосије је имао потешкоћа да испуни уговор: Империја је водила рат у Азији и Африци, па се државна каса истрошила. Узалуд обнављајући своје захтеве, Атила је кренуо ка Дунаву. Нема сумње да се његов поход завршио са истим, одавно неизмењеним захтевима, као и походима на Грчку, по Несторовом опису, великих кнежева Олега, Игора, Свјатослава, Владимира Великог и Јарослава, када се и Велика Скитија подигла са њима на Грчку.

"Олег сакупи мноштво Варјага (Франака), Словена (Новгородских), Чуда, Кривича (Литве), Мера, Древљана, Радимича, Вјатича, Пољана, Севера (Срба), Хрвата (карпатских), Дуљеба (Далмата), Тивераца (Тиброваца); и сви они су за Грке били Велика Скитија. Са њима пође Олег на коњима и на лађама, а лађа би 2000, и дође до Цариграда".

2000 лађа био је некако исторцјски условљен број код Скита, тј. Руса. По Амијану, половином III столећа, са 2000 лађа и без сумње са копненом војском, Скити су прошли као олуја по приобалној Мизији и Тракији и избили у Епир и Тесалију. 1 Године 774 , опет Скити у савезу са Бугарима,2 подигли су се на Византију, такође у броју 2000 руских чамаца (Rousia celaudia).

На исти начин В. К. Игор, у другом походу, "сакупи велику војску: Варјаге, Русе, Пољане, Словене, Кривиче, Тиверце, а Печенеге (најамнике) и Тале (таоце) наоружа и пође на Грке у чамцима и на коњима, да се освети".3

На исти начин, подигавши 447. године читаву Ведику Скитију на Грчку и покоривши градове на Дунаву, област Сирмијум,4 Нису (Ниш) и Сардику (Софију, Триадицу), Атила је приморао Теодосија да му се поклони, а ради извршења тог уговора послао је Годичана ('Edekwu),5 једног од својих познатијих војвода и Ореста, рођеног Панонца, са писмом у коме су закључени следећи услови мира:

1. Још невраћене бегунце одмах вратити.

2. Од Римљана (Грци) да очисте, због страховања од обнављања рата, све земље покорене оружјем цара Атиле, које се простиру дуж Истра, од области Пеоније (Панонија) дужином трачких области, на растојању и од 5 дана пута (200 врста) у ширину.6

3. Одвајкада постојеће трговачко место на обали Дунава, пренети на нову границу, у Ниш.

4. Императорови посланици за цара Атилу одсад морају бити људи знаменитог рода и конзулског достојанства, а не људи изван сталежа.

Теодосијево самољубље толико је било повређено, да је напредлог свог љубимца евнуха Хрисафија, решио да поткупи посланика за убиство Атиле. Преводилац Вигил (Вико, Викул) требало је да буде оруђе те замисли. Разгледајући императорски дворац7 који су му показивали, Годичан се дивио и хвалио лепоту и његово богатство. Хрисафије је помислио да искористи то дивљење, па је ставио до знања да слично богатство и почасти очекују и њега, само ако остави Скитију и пожели да буде Римљанин. "Како није допуштено слуги туђег господара да даје сличан предлог, тако је забрањено и да га прихвати" - одговори Годичан.

Тај одговор није отклонио њихове злочиначке наде. Поред осталих обећања, за тај задатак понудили су му и сто фунти злата. Али, сазнавши да је циљ њихове замисли убити Атилу, Годичан је у себи помислио да Атили отворено разоткрије виновнике.

Претварајући се да је изненађен и да жуди за златом и византијским богатством, он је ипак избегао задатак и обећао своје услуге тек када испуни посланичке обавезе.8

Теодосије је одредио за ванредног посланика Атили, велможу Максимина, са којим је био ретор Приск због вођења посланичких књига. Између осталог он је поручио Атили, у вези захтева о одређивању водећих достојанственика Империје за посланике њему, да то није било ни у време његових предака {autow progouwu), као ни за време других царева скитске династије; нарочито што су посланици увек отпремани са војском или су то били гласници (augeliajorou).9

Обратимо посебно пажњу на пут којим је ишло посланство. Његово описивање садржи у себи толико тачности, на основу којих се може уочити, да се тај пут никако није могао протезати од Дунава ка познатој престоници Хуна у Угарској, долином реке Тисе (Tissa, Teiss), него да је, према казивању о времену путовања и преласку преко три велике пловне реке, правац био управо према Кијеву (Hunugard, Koenugard), исконској престоници Hunnorum reges, Атилиних предака.

 
Напомене
1 Амм. Магс. XXXI.
2 Кроз Бугарску је ишлакопнена војска.
3 Добровољно козаштво, комонство, сиротанство или Србадија (задонска Сарматија, од VII столећа била је већ под утицајем јудејства и мухамеданства. Свјатослав је срушио готску превласт, али од тог времена нарастала је моћ мухамеданаца. Назив Печенеги чини се да је настао од белзтз-Ногз - белих илн великих Ногаевтз. Та древна козачка хорда су азцјатски Сармати.
4 Semberia, Sumbria, Subria - Србија
5 Лат. облик Hedecon, Hedeco, Годо, Годеч, Годичан; али Годеч (Годович) било је наследно или породнчно име. Историји познати Odoacr, по Малхију (Ехс. Е. Malchi, Historia) Odoacoz, је уствари (без готског завршетка на г) Godoec тј. Годеч. Уроманском изговору сугласник g често нестаје; на пример Odofred уместо Godofrede. Годеч (Edekwu), отац Годеча (Odoacr) био је кнез (Rex) Лужички (Heruli), Турички (Turcilingi) и Стурички (Steuer Scyri); владао је Русијом (Rugii), Рацијом или Расцијом између Алпа и Дунава (Vindelicia).
6 Ми сматрамо, да уместо Nobwu twu Qpakiwu треба читати Nomwu twu Qrakiwu. Тај простор укључује и сву данашњу Србију и Бугарску, уз планински ланац Хема (Балкана).
7 Почастима указнваним Олеговим посланицима, могу се објаснити и почасти Атилиним посланицима: "Цар Леон почасти руске посланике даровима, златом и свилом и кафтаном. [joujoudotoz - кафтан, код Атиле shrikoiz esIhmoso}', одредише јунаке своје да им покажу лепоту цркве и палате златне и у њима право богатство, много злата, свиле и драгог камења и љубави Господње и венац и окове и пурпурни плашт и мошти Светих, да говоре о вери својој и покажу им истиниту веру, а онда их отпусти из своје земље уз велике почасти".
8 Посланици Олега и Игора, исто тако су склопили уговор у Константинопољу и вратили се у Кијев са грчким посланством, приликом коначне потврде тог уговора: "Игорови посланицн дођоше Игору са грчким посланицима и пренеше све речи цара Романа. Игор позва грчке посланике... И рекоше посланици: "нас посла наш цар, рад је миру и жели имати мир и пријатељство са руским кнезом и са другим кнежевима. Твоји посланици водили су на заклетву нашег цара, а нас послаше да водимо тебе и твоје јунаке".
9 Носиоци порука

 

 

Пут посланства

Теодосијево посланство кренуло је из Константинопоља заједно са Атилиним посланством које се враћало и после 13-одневног пута, дошли су у Сардику, данашњу Софију или Триадику.

До Софије, по домаћем рачунању у часовима,1 обично је требало око 100 часова путовања или око 500 врста; према томе, дневно се путовало 8 часова или 40 врста.2

Друга етапа од Софије до града Ниша (Naissa) завршавала се за 34 часа или 170 врста.

Трећа етапа била је од Ниша до прелаза на Дунаву. Место прелаза није познато, али предео и пут нису се променили и зато није тешко пронаћи правац који је од Ниша посланство користило.

Од Ниша, који лежи на реци Нишави близу њеног ушћа у Мораву (древни Margus), само су два пута ка Дунаву. Први је долином реке Мораве ка прелазу код некадашњег града Margus, где је било трговиште познато Приску и које би без сумње он споменуо. Други пут је кроз предео планине Црни врх, реком Тимок (велики и мали) и долином тих река ка Дунаву, Трајановим прелазом или превојем преко планине Вратанице3 (Vratanitza Planina), ка Видину.

Први пут је као продужетак линије од Константинопоља ка заласку сунца, а други иде до реке Тимок потпуно супротно, ка изласку сунца.

Полазећи ујутру из Ниша и навикнути да се путује у смеру ка западу, сви чланови посланства били су изненађени што пред њима излази сунце. Ту околност, као да је нарочито споменуо Приск, да би указао на пут посланства кроз стеновите клисуре4 код превоја на Тимоку и на кривудање Тимока код прелаза око данашњег Видина.

Од прелаза преко Дунава, где су се већ налазиле безбројне Атилине лађе, спремне да у случају обнове рата превезу његову војску на десну обалу, пут посланства је био:

Први прелаз од Дунава, путем према Атилином одморишту је - 70 стадија или око 15 врста.

Овде су посланици били заустављени, да би обавестили Атилу о свом доласку. Увече су добили наредбу да путују код њега. Другог дана у зору, они су кренули и дошли до господаревог боравишта, у 9 сати (од изласка сунца); према томе путовали су око 8 часова и прешли - 40 врста.

На тај начин, по нашој процени, Атилино боравиште се налазило 65 врста од прелаза, на висоравни уз Крајеве, у Малој Влашкој, чему одговара, по мишљењу путника, познати Etzelburg;5 у долини Тисе, између Дунава и Карпата, јер Атилино боравиште је требало бити код реке Темеш, која се улива у Тису. Од те две тачке ми ћемо пробијати даљи пут посланства.

По доласку у боравиште, Годичан је изнео цару намеру византијског двора, да посегне на његов живот. Уместо да прими посланство, гневни Атила је наредио да им се каже, како је њихова намера њему већ позната и да сместа отпутују назад.

Изненађено посланство већ се спремило за повратак, али је Атила променио одлуку и послао великаша Костпу (Skotta) за посланицима. Улазећи у шатор, окружен царском личном стражом, Максимин се приближио Атили који је седео на дрвеном трону,6 поклонио се, уручио царске повеље и поздрављајући га од Императора, пожелео њему и читавој царској породици здравље и благостање.

"Ваше жеље на вашу душу," - одговорио је Атила, а затим, обраћајући се преводиоцу, рекао је: "услови мира одавно су закључени, али нису испуњени: нису враћени сви бегунци; како се посланство усудило да се појави пре испуњења уговора?"

Вигил је одговорио, да у Империји није остао ни један бегунац из скитског народа, јер су сви они већ предати. Атила се разљути.

"За ту дрску лаж требало би те казнити, али ја уважавам права посланства" - љутито је одговорио и наредио својим писарима да донесу списак бегунаца, који су се још налазили у Империји и да га прочитају гласно".

После читања списка, Атила је наредио Вигилу да се сместа врати у Константинопољ. Заједно с њим Теодосију је послао и Ислава ("Hzla, "Eizlan - Изјаслав).

"После Вигиловог одласка, пише Приск, ми смо провели у месту један дан, а следећег смо кренули за Атилом ка северу земље. Окончавши заобилазни пут заједно са варварима,7 ми смо, по распореду наших скитских пратилаца (старешина), скренули на друти пут; у међувремену, Атила се зауставио у некаквом граду због женидбе са ћерком Еска8 ("Eskam''), иако је већ имао много жена; по скитском закону допуштено је многоженство".

Дуг пут посланства заједно са Атилом, мора да се продужио за неколико дана и ноћи. Сматрам да је заједнички пут био до Бузеа, одакле је Атила путовао за Јаси, а посланство у правцу прелаза преко реке Прут код Фалче. Путовање од 6 дана и ноћи трајало је око 53 часа или 265 врста.

Одатле је посланство наставило равним путем (гладак, прав), који се протезао по степи9, а превезли су се преко пловних река од којих су, осим Дунава, веће биле (megistai Drhkwu)10, Tigaz и Tijhsaz.

Ако се пут посланства пробија од прелаза преко Дунава код Margosa (данашња Семендрија), у дубину Венгрије, онда главна река Тиса (Teiss) остаје по страни, лево. Путујући од Атилиног боравишта, претпоставимо уз реку Темеш, Приск би приметио на путовању реке Марош и Кереш и назвао би их пловним рекама, али их никако не би звао великим рекама. После прелаза преко последње реке, тј. преко Кереша (Koros), до Токаја не остаје више од 30 часова путовања, али по Приску, после прелаза преко три велике реке, пут је још далек; тај главни пут не иде у брда, него у суседство богато каменоломима и вековним храстовим шумама, које су Атилиној престоници толико биле потребне.

Ослањајући се на та сазнања, ми настављамо да пробијамо пут посланства по долинама Влашке, Бесарабије и даље на север, преко многих пловних река, а међу њима преко три велике реке, чија је древна руска имена искривио без сумње и сам Приск и његови преписивачи, а накнадно су измењена и опет измешана код Јорнандових издавача,11 због уверења да те реке треба да теку по Венгрији.

Прелази преко свих река које се уливају у Дунав и Црно море, описане код древних географа, почињући са Херодотом, по распореду и обимности, морају бити преиспитани и поново изведени, састављањем древних спомена, упоређивањем места и назива, често, два и три различита за једну те исту реку. Херодот је на пример, набрајајући скитске реке, споменуо реку Дњепар - по народном називу и изговору Няпру - Napioiz,12 не знајући ни сам да је то она иста река, коју су по граду Бористену (Березани) називали Бористен.

Херодот је знао само једну реку која извире из Карпатских недара (у Венгрији) и која се улива у Дунав. Ту реку он назива Марод. Јасно је да је то Марош која се улива у Тису. Без сумње је у древности Тиша или Тиса, по спајању са реком Марош, носила при ушћу у Дунав тај последњи назив. После реке Марош, Херодот набраја реке које теку са Карпата по Влашкој.13

Алутпа или Алта ("Atlaz}, Арджис (Auraz). Иза ње следи по њему (ка истоку) Tibisiz, по Приску Tirhsaz, а по Јорнанду Tibiscus. Јаломица се улива у рукавац Дунава и њу не видимо да иде ка Дунаву, према томе Tibiscus је Серет.

Приск је процењивао величину реке по ширини њене долине и зато три велике реке, које је посланство прешло на путу ка Кијеву, одвајајући се од Атиле у Влашкој, биле су: Серет [Tibisiz), Прут (Drhkou) и Дњестар {Turhz} (Херодот) или Tiraz, грешком Tigaz.

"Те реке, пише Приск, прешли смо на чамцима или на сплавовима. За пут су нас снабдели потребним намирницама, али уместо пшеничног хлеба дали су нам јечмени, а уместо вина медовину. Пратиоци који су нас служили добили су хлеб и пиће од јечма звано квас (kamoz).14

Упоређујући сво потребно следовање тог посланства, са посланствима упућиваним код руских царева из познијих времена, можемо видети како су исконски и неизмењени били руски обичаји у свим видовима, до самог преласка на западне форме. Приближавајући се граници, посланство је извештавало о свом доласку пограничног војводу, који је, скупивши потребна обавештења о именима посланика и броју њихове свите, послао господару гласника и чекао на дозволу посланству за прелазак границе и наставак пута. Погранични војвода предавао је посланство војводама у градовима, који су се налазили на путу. На назначеним прелазима од места до места, достављали су посланству иарске потребе, тј. намирнице, а све остале потребе куповали су од месних житеља.

"Руски двор, - пише Херберштајн, посланик императора Максимилијана, 1516. године, - има свој посебан обичај, кога се придржавају, при исхрани и гошћењу посланстава других држава. Старешине добро знају колико се свакој особи, према њеном звању, даје хлеба, пића, меса, рибе, соли, масла и других ситница".

У XVI столећу, посланству се издавао бели хлеб, а од пића медовина: кнежевска, господска, од меласе.

"Окончавши дуготрајни пут15, наставља Приск, ми смо (једном) у сумрак, раширили своје шаторе близу језера, које је приобалне житеље снабдевало добром водом за пиће".

Ми пробијамо тај дуготрајни пут преко три велике реке - Серет, Прут и Дњестар - од Безеа до Балте. То растојање је око 72 часа или 360 врста, а за то је потребно 9 дана путовања.

Због преласка преко свих важнијих река у Венгрији, рачунајући да је дуготрајни пут ка северу трајао само 5 дана (40 часова или 200 врста), нашли смо се већ око Дебречина (Дебрецина). То растојање и ми прихватамо као сведочанство.

Што се тиче ноћења у шаторима, напомињем следеће. Још у XVI столећу посланства су, путујући у Русију, скоро све време пута боравила у шаторима близу насеља.

"Многи посланици, као и фон Улфелд, путујући од границе до саме Москве, само се једном нашао у кући; све остало време био је принуђен да са својом свитом ноћива у шаторима или под отвореним небом".16

Током ноћи, наставља Приск, почела је ужасна олуја, срушила нам је шаторе, растурила ствари и однела их у језеро. Преплашени, ми смо се разбежали да тражимо спас од кише и у мраку, помажући се довикивањем, доспели смо у насеље. На ту вику Скити су истрчали из кућа са упаљеном трском,17 коју су они користили за распаљивање ватре. На њихово питање, шта се десило, наши водичи су им објаснили разлоге узбуне и они су нас радо позвали себи, а и ватру су заложили да бисмо се осушили и огрејали".

"Владарка насеља, једна од Владиних жена {Blda), желећи да нас угости, послала је храну коју су донеле веома дражесне жене. То код Скита значи указивање почасти. Ми смо им се захвалили за донета јела и оставили их у њиховом ћаскању".

"Другог дана, оседлавши и упрегнувши коње у кола, посланство је кренуло да поздрави сеоску владарку, захвали за гостопримство и да јој однесу на дар три сребрна пехара, неколико црвених козјих кожа, индијско перо, урме и разно друго воће,18 кога у тој земљи није било и које су варвари веома ценили. Захваливши јој, ми смо кренули даље на пут".

"После седам дана пута, водичи су зауставили посланство у једном месту, објавивши да се мора сачекати Атилин пролазак, па ћемо за њим".

Рецимо, ако су се после преласка три велике реке и олује, посланици угостили код једне од жена Владиних, Атилиног брата, негде око Дебречина или чак на реци Ер, - онда се питамо: куда се протезао седмодневни пут, тј. око 280 врста иза те реке? До Токаја нема више од 100 врста, а после Токаја право на север и удесно и улево, отесана су и пошумљена кљешта Карпата, о којима би Приск рекао макар реч. 180 врста некуд се дело, пут међутим, још није завршен, а Атилина престоница је још напред.

"Овде (тј. у граду или месту, у коме је задржано посланство), срели смо се, пише Приск, са посланицима Западне империје који су такође путовали код Атиле и били заустављени: са комитом Ромулом, првим префектом Норика и романским војсковођом. Са њима је био и Констанциј, кога је Еције послао код Атиле као писара" ...

После сусрета са посланицима који су путовали из Рима, треба закључити да се пут из Рима ка Атилиној престоници спајао негде са путем из Константинопоља (кроз Ниш), којим је путовало Теодосијево посланство, а стизало се за неколико дана до престонице и на том наставку пута требало је прећи неколико река.

Саветујем свима који траже Атилину престоницу у Венгрији, да приближно одреде ту тачку, спајањем путева на карти.

"Сачекавши Атилин долазак, ми смо кренули за њим. Прешавши неколико река, на крају смо дошли у пространо Место,19 где се налазио Атилин дворац, по лепоти такав, како су говорили, каквог нигде није било. Тај дворац био је саграђен од балвана и дасака савршено истесаних и окружен дрвеним зидом, који није чинио заштиту, него украс".20

"Близу царског дворца био је Онигисов дом, са истом оградом, али без украсних кула као на дворцу. На доста великом растојању од ограде, налазило се парно купатило које је Онигис, после цара најбогатији и најмоћнији међу Скитима,21 саградио од камена, довезеног из Пеоније; код варвара који су насељавали тај део земље, нема ни камена ни дрвета (грађевинског) и зато су они дрво и сав грађевински материјал довозили из других места. Зидар који је градио купатило, Зодчим, био је заробљени становник Сирмијума".

Изведимо сада пут посланства и растојање у правцу Кијева.

1. Путовање од прелаза на Дунаву до одморишта на путу ка Атилином боравишту је око 70 стадија или око 3 часа ..................... 15 врста

2. До Атилиног боравишта путовало се 8 часова ......................................... 40 врста

3. Путовање заједно са Атилом, претпоставимо до Бузеа је око 53 часа .............................. 265 врста

4. Дуготрајно путовање од Бузеа, преко Серета, Прута и Дњестра, у правцу Балтаје око 72 часа ...... 360 врста

NВ. Атила је могао свратити у Трговиште или чак продужити преко планина и Трансилваније, али укупно растојање између последња два прелаза остаје исто.

5. Од Балте или, претпоставимо, од поседа Владине жене је седам дана пута до места где је била станица и место сусрета са римским посланицима, на споју путева - претпоставимо у Сквири, а то је 56 часова ...................................... 280 врста

6. Од тог места наставак пута до Кијева, заједно са Атиломје око 3 дана или 24 часа ..........120 врста

Укупно 1080 врста

Поређајмо та путовања од преласка код Марге, ка северу у Венгрији, чија растојања је Приск неодређено скратио до крајности:

1. До Атилиног боравишта ..................55 врста

2. Пут од боравишта заједно са Атилом, скратити, уместо неколико дана, на један дан ......40 врста

3. Временски дуг пут у време када се посланство пребацивало преко многих малих пловних река и преко три веће, скратити на 6 дана .......................... 240 врста

4. Од поседа Владине жене, до сусрета са римским посланицима седам дана пута .......... 280 врста

5. На путовању са Атилом до престонице, са свим прелазима преко река, рецимо само један дан ......... 40 врста

Укупно 655 врста

Од тих 655 врста, ако одбацимо 155 на скраћење дневног пута до 30 врста,22 - остаје 500 врста и ако их рачунамо од прелаза преко Дунава ка северу Венгрије - Атилина престоница налази се на самим врховима Карпата.

Као да све то још чвршће уверава, да Атилина престоница, Hunnorum regis, Kuenkuneg, тј. кијанског кнеза, није била у недрима, него изван Карпата, баш тамо где је налазе изложена предања.

Прискове речи, да у том делу Скитије, где је била ова престоница, нема ни камена, ни дрвета погодног за градњу и да је за изградњу купатила камен био довезен из Пеоније, дефинитивно противрече узалудном напору да се у долини Тисе, близу каменолома Мишколоча (Мишколца) тражи престоница и сплавови на реци Бордич, од 30 сечених борових стабала и 15 храстова, пет аршина у обиму. Напротив, да је Кијев истински оскудевао у грађевинском материјалу и да су га могли довозити водом из Пеоније и Панонцје, то би било толико згодно, као да из Грчке громаде мрамора, употребљаване за кнежевске гробнице,23 довлаче четири мрка, херсонска коња, незнано одакле и глачају за ограде и купатила: "Ефрем (епископ Преславски) поставио је (1089. г.) мрамор на врата цркве св. Теодора, а на цркви св. Андреја капију и камену ограду и уредио камено купатило".24

Т. Венелин, не гледајући на историју туђим очима и површно, сазнаје да су сви обичаји такозваних Хуна, исконски обичаји Руса и то је тако очигледно - у пријему посланика, у њиховим претходним преговорима са бојарима у посланичкој соби, у начину клањања и доношења дарова цару и затим цaрици25, у њиховом позиву на обед у гостинску собу, у обичају доношења царског пехара од стране послуге и уопште у обредима гошћења - да се XVII век од V века разлнкује само по детаљима у описивању.

"Када је Атила, враћајући се из похода, стигао у престоницу, дочекао га је хор девојака, у дугим белим огртачима, преко којих су жене носиле велове. Хор девојака певао је њему славу".

Под веловима је ишла у сусрет Атили вероватно царска свита. Дочек уз хор дева и певање славе кнежевима био је обичај код Руса. Сетимо се песме Игору Свјатославичу. Његов певач описује, каквом песмом су дочекивали руске кнежеве у старо доба:

Тешко ли је глави без рамена,

Мучно ли је телу без главе,

Руској земљи без кнеза великог,

Сунце светли на небесима,

А велики кнез у руској земљи.

Девојке певају на Дунаву,

Вију се гласови преко мора до Кијева,

Кнез путује ка Сборичеву.26

Земље су радосне, градови весели,

Певајући песме старом. кнезу

И потом младима ...

За време Атилиног проласка поред куће његовог првог велможе Онигиса,27 бојарева жена, праћена многобројном послугом, изашла је у сусрет са чашом вина, хлебом и сољу, што је било изнето на сребрном послужавнику. Тај обичај, каже Приск, сматра се код Скита као знак високог уважавања. Цар је испио чашу, окусио хлеб и со и пошао у дворац. Посланство је, по његовом наређењу, остало у Онигисовој кући; лично их је домаћица угостила ручком, коме је присуствовала цела породица и рођаци великаши. После јела, посланство је отишло у шаторе, постављене близу двора.

Другог дана Максимин је послао Приска код Онигиса, ради уручења дарова и обавештења, где ће и када бити одређена саветовања, али су врата још била затворена. "Прошетавши око куће, пише Приск, одједном ме је изненадио грчки поздрав: caire -здраво! То је изговорио човек који је шетао и кога сам, судећи по одећи, сматрао за варварина. Задивило ме је што скитски војник говори грчки. Организујући дружину од разних варварских језика, они прихватају један од другог хунски, готски и због честих веза са Римљанима, аузонски (италијански) језик. Јелински језик чује се овде само од заробљеника, заробљених у Тракији или са Илирског приморја и одмах их препознаш међу Скитима по грубој хаљини и тужном изгледу. Поклонивши ми се, учинио ми се као Скит, који живи у свим задовољствима и раскошима. Он је био у богатом, гиздавом оделу, а коса му је била ошишана у круг. Показало се, ипак, да је био Грк, ухваћен као плен у Мизији, а затим се и настанио међу Скитима"...

Следећег дана, после саветовања са Онигисом, посланство је кренуло у дворац и било је представљено царици (Сегса), са којом је Атила имао три сина. Најстарији од њих, Данчић (Dengisich, Denzices) управљао је Козарима и другим народима који су насељавали скитске земље уз Црно море.

"Унутар двора налазила су се многа здања; једна су била украшена разним резбаријама, друга су дивно изграђена од глатких греда, везаних у облику венца,28 које су подизали на прикладну висину. Ту је живела Атилина супруга. Дочекан од варвара што су стајали на вратима, ја сам ушао и застао пред њвм, заваљеном на мекој ложи. Под је био прекривен ћилимима, мноштво жена стајало је око царице, а девојке су седеле на поду наспрам ње29 и везле разнобојним шарама прекриваче, који су се код њих користили као украс преко одеће. Поклонивши се царици, предао сам дарове и изашао".

Древни руски царски двор делио се на дворце или мале дворове, а то су биле одвојене просторије за чланове царске породице, са пуним саставом дворјана и домаће послуге, која им је припадала. Приск описује дворац царице и уопште Атилин двор, као варварску велелепност од храстовине, која није вредна пажње у поређењу са византијским дворовима. Али, из његовог описа видно је исконско руско неимарство кијевских дрвених двораца, са осматрачницама, спратовима, крововима у виду глава и разноликим украсима резбареним у виду чипке. То неимарство наследила је и Москва: дворац Коломенски био је последњи тог стила.

Приск је намеравао да разгледа и сва друга здања Атилиног двора, али гомила народа која се окупила око улаза чекајући царев излазак, скренула је на себе његову пажњу. Атила је изашао у пратњи Онигиса. Сви који су имали неку молбу, приближили су се и добијали од њега решење.

Вративши се у дворац, Атила је примио посланике, пристигле из разних земаља.

Присков разговор са римским посланицима даје утисак о Атилиној моћи, кога се плашио сав познати свет, тог времена.

"Ромул (римски посланик), човек који је био у многим посланствима, стекавши велико искуство, каже да је Атилина моћ и срећа толико велика, да он, заносећи се њима, не трпи ни најмање приговоре, па макар они били и праведни. Нико од дотадашњих царева у Скитији и од других владара, наставља Ромул, није обавио толико ееликих послова и за тако кратко време, као Атила. Његова владавина шири се и на острва која се налазе у Океану и нису само народи целе Скитије, него су и Римљани његови поданици. Не задовољавајући се тиме, он намерава да прошири своју државу освајањем Персије. Мидија није далеко од Скитије и Хунима је већ познат пут тамо: они су туда већ ишли, када је код њих харала глад. Римљани су били заузети другим ратом и нису их могли спречити. У то време Васоје и Красоје,30 који потичу из рода скитских царева, предводећи многобројну војску, упали су у Мидију. То су били они који су касније допутовали са посланицима у Рим, због закључења савеза. По њиховим причама о том походу, прошавши степе и пребацивши се преко језера (Меотиде - Црно море), они су прешли преко планине (Кавказа) и петнаестог дана дошли до Мидије. Скупљена многобројна војска Персијанаца, принудила их је да се врате у своју земљу другим путем (поред Бакуа на Каспијском мору).

"Атили, наставља Ромул, неће бити тешко да покори Миђане, Парћане и Персијанце. Његова војна снага је тако велика, да му се нико неће супротставити. Ми молимо Бога, да Атила окрене своје оружје на Персијанце".

"Али ја се бојим, приметио је Константиол, да се, покоривши Миђане, Парћане и Персијанце, Атила не врати назад, римском владару, да не одустане од достојанства стратега којим су га Римљани почаствовали и не нареди да га величају као Цезара. Он је већ једном рекао у свом гневу: "војсковође вашег Цезара су његови робови, а моје војсковође исто су цареви као и ваш Цезар. У знак победе, Бог ми је дао (у наслеђе) свети Арејев мач".31 "Тај мач поштује се код скитских царева, као посвећен Богу рата. У старим временима он ишчезава, али данас је опет окренут напред".

Окренимо се сада гошћењу посланика у Атилиној престоној дворани.

"У одређено време, заједно са посланицима Западне римске империје, ми смо се представили Атили при доласку у престону дворану. Овде нам је послуга, по обичају земље, донеда пехаре да бисмо и ми пред трпезом обавили молитву за здравље.32 Испивши чашу пошли смо на означена места за столом. Седишта су била распоређена уза зид са обе стране просторије. У средини, (за посебним столом) седео је Атила у наслоњачу; иза њега на узвишењу од неколико степеника било је царско место, под завесом од разнобојне тканине, сличне онима које се користе на брачним ложама Римљана и Грка".

"Првостепена места била су за столом на десној страни од цара, а ми смо седели са леве стране. Изнад нас седео је Борич,33 знаменит Скит. Онигис је седео на месту са десне стране од царског места, насупрот њега два Атилина сина. Старији је седео наспрам њега на одређеном растојању,34 али на узвишењу, склонивши смерни поглед пред оцем".

После описа здравице, Приск наставља: "Одлична јела свима су послужена на сребрним послужавницима, али пред Атилом је било постављено само месо. Он је био умерен у свему. Гостима су доносили златне и сребрне пехаре, а његова чаша је била дрвена. Његова одежда такође није била гиздава и није се ни по чему разликовала од осталих, осим по једноставности. Ни опасани мач, ни врпце на варварској обући, личне ствари, нису били украшени златом, камењем или неким другим драгоценостима, као код свих других присутних Скита".

"Са доласком вечери, када су упаљени свећњаци, појавила су се два певача и почела славити Атилине подвиге. Сви гости су обратили на њих пажњу. Некима се допадало певање, а неки су се одушевљавали, присећајући се опеваних битки; старци, изнурени бременом година и већ смиреног духа, проливали су сузе. После певача наступио је лакрдијаш и разним досеткама изазивао општи смех".

"На крају се појавио Хара Мурин (Zerkwu o Mourousioz).35 Чудан по изгледу и оделу, по гласу и покретима, он је мешао у свом говору романски, хунски и готски језик и све уморио смехом".

Г. Гизо је веома исправно приметио, да тај Мурин није био ништа друго до арлекин. Приск није схватио комедију и прихватио је за истински догађај Муриново јадиковање што је одвојен од своје голубице (Columbina).

За време тих представа, само Атила на њих није обраћао пажњу; он је са задовољним осмехом гледао млађег сина, званог Црни,36 који је стајао поред њега и нежно га лупкао по образу".

Следећег дана посланици су пошли код Онигиса да добију дозволу за повратак.

"Онигис је одржао савет са другим великашима и написао императору писмо у име Атиле. Око њега су били писари, међу њима и Рустиције, родом из горње Мизије. Он је био узет као плен, али због изузетних способности, Атила га је ангажовао за писање писама".

Међутим, царица је поручила свом дворјанину Адамију (Adameiz) да посланике угости обедом. "Код њега смо дошли заједно са неким Скитима и били смо удостојени благонаклоним и радосним пријемом и угошћени укусним јелима. Сви присутни на обеду, наздрављајући по скитском обичају, нудили су нам напуњене чаше, грлећи нас и љубећи по реду".

Другог дана, после тога, код Атиле је био опроштајни37 обед за посланике. Овог пута поред цара за столом није седео његов старији син, него Војибор ('Whbkrosioz, Oebarsius, Oebar), његов стриц.

После три дана, посланство, даровано од Атиле, кренуло је назад. Са њима је пошао Борич, познати великаш, који је владао великим поседима у Скитији, а већ је ишао послом у Константинопољ.

Изложивши укратко делове из Прискових одломака, који објашњавају живот кијевске Русије у V веку, обратимо пажњу на Русију Шпаније и Мауританије или такозвано Вандалско царство, и закључимо скицом Атилине победе над уједињеним снагама Римљана и Визигота. Историја дугује Г. Венелину за први проницљиви поглед на Каталаунску битку.

 
Напомене
1 Час, садржи 5 врста.
2 Пређених 40 врста за дан и ноћ, била је увек средња мера пута посланства. На пример Олеарије, из Нарве у Новгород (у то време 40 немачких миља или 280 врста) ишао је 5 дана, штоје 56 врста на дан. Изашавшн из Нарве 7. марта стигао је у Москву 28 марта, тј. за 22 дана пропутовао је 120 немачких миља или 840 врста - приближно 40 врста за дан. "Од Шамахе до Дербента, пише он, обично рачунају 40 немачких миља или 6 дана путовања". Према томе дневно се прелазило 46 врста.
3 По старијим картама Predel mons је стварно предео између Мезије и Илирије, а данас између Бугарске и Србије.
4 "apo twu oriwu thz Naissou thu poreiau pohsameuoi epi tou Istrou potamou ez ti cwriou eoballomeu squhejez, kampaz de kai iligmouz kai periagwgaz ecou".
5 Легендарно име дато Атилиној престоници у Nibelungenlied - град Атиле.
6 Једном Приск употребљава реч Dijroz - престо, а други пут Qrouoz - трон.
7 "Haud longum viae spatium cum barbaris progressi alio iter vertimus".
8 Уопште по легендама, Атила је имао две жене: Ерку, тј. Јерку или Јурицу, кћер руског кнеза Остроја (Osantrix) и после њене смрти, кћер кнеза Гојка Нибелуншког (Nivelung). Име прве супруге у различитим легендама је различито само по нзговору: Erka, Herka, Herkia, Helka, Kerka. Нема сумње да име које је Приск споменуо Eska је грешка уместо 'Ерка.
9 Eu pediw keimeuhu - степа - o kamtoz, pediou..
10 На другом месту реку Drhkwu Приск назива Dregkwu и та река била је у Скитији: "Oti oi amji tou Auatoliou kai Nomou tou Istrou peraiw Ievtes acriz tou Dregkwuoz legomeuou potamou ez thu SkuIikhu diebhsau. тј. Анатолиј и Ном, прелазећи преко Дунава доспели су већ у Скитију, до такозване реке Дренкони". - Скитија у памћењу Грка се граничи са Карпатским планинама.
11 Код Јорнанда су Прискове речи о посланству измењане на следећи начин: "Ево шта пише Приск, кога је Теодосије послао Атили: "прелазећи три велике реке: Tusiam, Tibisiamque et Driccam, ми смо дошли до тог места гдеје некада Видикула (Vidicula), најхрабрији од Гота, био поражен од сарматског буздована (Sarmatium dolo occubuit). Недалеко одатле већ је била вbси (vicus) - Атилина престоница, ја кажем веси; али то вес употребљавало се за много већи град". Јасно је да је име Видикуле Јорнанд уметнуо. Он још спомиње Видикулу кад описује како су се племенити Скити (по Јорнанду је то приписано Готима) називали Zarabos Tereos (Српскн Руси),* и Pileatos косоносни, космати Козари). Они су у почетку живели на Азовском мору (тј. тамо где су живели древни Кимбри (Срби), а затим на реци Бористен, коју житељи зову Danubius (вероватно Дон). Они су имали песме о јунацима, међу којима је био и Видикула.
* По Херодоту Царски Скити.
12 Исто као Нястру - Дњестар.
13 Спомињући да она тече ка Дунаву са планине Aimoz.
14 Многи су прихватили ту реч за кумис, не знајући да се кумис не прави од јечма, већ од кобиљег млека и да чини преврели мирисни напитак. Реч кумис, код Черкеза гымза, значи такође квашење, врење (броженье) и по значењу реч гамизати (српски), гимзить (руски) - бродити, слична је речи квас.
15 "Makrau de anusantez oson", makroz - long, grand, loin, qui dure longtems..
16 Опыть повьств. о древностяхь Русскихь. г. Успенскаго. Ч. 2. стр. 140.
17 Kalauoz значи камиш, трска (солома, камышь, тростникь). У херсонској и подољској губернији камиш превасходно замењује дрво.
18 "Од Грка тканине и злата и вина и поврћа разног". Нестор. речи Свјатослава.
19 Kwmh -bourg, vicus - Весь. Пољска реч mjasto у том случају више одговара. Грци су називу poliz; давали значај места ограђеног каменим зидовима.
20 Јорнанд, корист