Jesu li Srbi(Serbi), ipak najstariji narod na planeti? :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Стара словенска постојбина налазила се на просторима истока Европе. Приближне границе насељености Словенима су биле: око ријеке Одре до средњег тока Волге, од Балтичког мора до Карпата и средњих токова ријека Буга, Дњепра и Дона. У својој старој постојбини Словени живе у родовској заједници. Јужнији Словени (ближе Црнога мора), због додира са развијенијом грчком-римском цивилизацијом, ће полако напуштати начин живота у родовској заједници. Са сточарског и ловачког начина живота постепено прелазе на земљораднички. У науци се наводе различити разлози словенских сеоба. Највјероватнији је тај да су Словени били приморани на расељавања повучени великом сеобом народа и хунским нападима. Сеоба Словена је био дуготрајан процес, много дужи него што се сматрало у традиционалној науци. Срби су највјероватније насељавали западније крајеве словенске прапостојбине.

Evo kada se prvi put spominju srbi:

Најстарији документован податак о српском имену датира из 69. или 75. г., у познатој књизи Плинија Цецилија Другог Познавање природе где наилазимо на српско име у латинизованом облику - Серби. Он дословно каже: "А Циммерио аццолунт Маеотици, Вали, Серби, Зинги, Псесии" (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се српски етнички први пут јасно именује јесте североисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав век после овог Плинијевог навода (најкасније 175. г.), наилазимо на помен српског имена у делу Географија великог египатског научника који је своја дела писао на старогрчком језику, Клаудија Птоломеја: Између Кераунског планинског венца и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби). Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба обитава подручје Закавказја у понтском залеђу, он даје још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Сербину). Овај "Српски град" или "Србица" убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавских регија негде у савском поречју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северо-западније до Сиска и Загреба.

Модерна српска нација је мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиричек – "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић – "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић - "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци,Мађари, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека - "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").

На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњевековном Рашком, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни источно од Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, планина, река и језеро Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун - на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник ; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.

Izvor: Wikipedia