Prvi srpski dinar kralja dragutina sa cirilicnim pismom...

verovatno bilo, al je dojajno..

Срби на Крфу, поглед после 100 година




09.08.2015. -

Радио-телевизија Србије започела је снимање документарног филма "Срби на Крфу", који кроз хронологију догађаја бележи једно од највећих страдања српске војске и народа – Албанску голготу. Филм доноси нове и до сада необјављене фотографије и видео-материјал који су забележиле савезничке армије (Француска, Велика Британија и Италија) током боравка српске војске у Албанији и њене евакуације на грчко острво Крф.

Хронологију догађаjа од тренутка велике аустроугарско-немачко-бугарске офанзиве до доласка на Крф, презентује професор Филозофског факултета, историчар др Милош Ковић. На аутентичним локацијама у Србији, Црној Гори, Албанији и Грчкој биће испричана и приказана сва страдања, страхоте и трагедија које су тих дана задесиле српску државу.

Кроз аналитичну и систематичну претрагу бројних књига, записа и ратних дневника савременика, професор Милош Ковић донеће бројне занимљивости и појединости у вези са повлачењем које до сада нису биле толико познате. На путу којим је прошла српска војска пре сто година, професор Милош Ковић разговараће и са локалним историчарима.

Аутентична прича на аутентичним локацијама, фото и видео материјал из тог периода само су неки од детаља који ће гледаоцу документарног филма "Срби на Крфу" приближити време и догађаје од пре сто година.

Новитет који доноси документарни филм ауторке Слађане Зарић су и архивски материјали савезничких армија који сe данас чувају у британским, италијанским и француским архивима. Извештаји иностраних генерала, официра, лекара и новинара из Албаније и са Крфа дају још један допринос у сагледавању тадашњих тешких околности.

Завршен је први део снимања у Србији и у Великој Британији. У архивима британског војног музеја пронађен је драгоцени и до сада необјављени дневник енглеског адмирала Ернеста Трубриџа, који се као командант британске мисије на Дунаву повлачио са српском војском преко Албаније. Трубриџ је у српској историји остао забележен и као командант евакуације српске војске у албанској луци Свети Јован Медовски, а потом је на Солунском фронту постао лични саветник за војна питања регента Александра.

Камера РТС-а је у породичној кући адмирала Трубриџа забележила бројна висока српска одликовања, којима би ретко који српски официр из онога времена могао да се похвали. За помоћ коју је пружио српској војсци и народу, адмирал Трубриџ је одликован војним Белим орлом првога степена, носилац је и првог степена Белог орла за цивилна питања, одликован је и официрским Карађорђевим орденом са мачевима другог, трећег и четвртог степена. О овом веома угледном енглеском аристократи (његова породица је носилац аристократске титуле баронета) у српској историографији мало се зна.

Први део документарног филма снимљен је у Београду, Нишу, Краљеву, на Магличу, у Студеници, Рашкој, Косовској Митровици, Пећи, Призрену и у Лонодну. У септембру је планирано снимање у Црној Гори (Чакор, кањон реке Цијевне, Скадарско језеро), Албанији (Љум Кула, Пука, Скадар, Фијер, Валона...), Грчкој (Крф), Италији (Бриндизи) и Француској (Париз).
Планирано је да премијера филма буде одржана на Крфу 2016. године, током обележавања стогодишњица Албанске голготе и евакуације српске војске на Крф.

Документарни филм "Срби на Крфу" реализује се у копродукцији Радио-телевизије Србије, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије и Министарства одбране Републике Србије. Истраживање у Лондону финансирао је, посредством Амбасаде Велике Британије у Србији, Одбор за обележавање Првог светског рата Велике Британије.

Ауторка филма је Слађана Зарић, редитељка Ивана Стивенс, новинар Весна Илић, директор фотографије Петар Вујанић. Продуценти филма су Снежана Родић Синђелић и Добривоје Илић.

Долазак на Крф

Француска влада је, после апела  руског цара да савезници помогну спрпској војци, одлучила, 28. јануара 1916. године,  да њена морнарица као приоритет постави извлачење  српских трупа из Албаније.

Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту (Тунис) око 10.000 људи.

Прво искрцавање на Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији, шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило око 200.000  војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.

Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу.

На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило. Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „острво смрти", а море око њега у „плаву гробницу". Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море.

Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

Izvor Vostok

Нису славили светог Илију, нити су их називали Илирима све до последњих фалцификата. Мали додатак о Албанском пореклу са Кавказа:

Ми, сељаци, најгоре смо прошли.
Највише смо дали, а ништа нисмо добили као да нисмо ратовали.
Ратови су нам однели младост и снагу.
Кад се рат завршио, нико нас ни погледао није.

Нађен град Дамастион изгубљен пре 2.500 година





Врање – Некад је постојао древни град Дамастион. Помињан је у документима, али му није било трага на земљи. А онда су га наши археолози пронашли!

Није баш Атлантида, али је слично! Град стар 2.500 година, коме је време замело траг, изронио је из земље. О археолошком налазишту Кале-Кршевица, у долини Јужне Мораве између Бујановца и Врања, више се зна у свету него код нас.




„Реч је о најсевернијем грчком граду, и једином таквом на нашим просторима, који је настао и доживео процват у 4. и 3. веку пре нове ере, у време Александра Македонског и његовог оца Филипа Другог“, каже за “Блиц” Ненад Радојчић, музејски саветник у Народном музеју у Београду.

Дуго су мештани села Кршевица вадили лепо тесано камење из земље и уграђивали га у куће, а један запис из 1903. године бележи да је ту “био град кад Врање још није постојало”. Али тек 2001. године почела су истраживања, да би се брзо испоставило да је реч о великом градском насељу, у којем је живело неколико хиљада људи, што је за оно време било много.




Град је био сазидан на стратешки важном месту: брду изнад Јужне Мораве и пута који је од памтивека пролазио моравско-вардарском долином и спајао срце европског континента са Грчком. “Кале”, како су остатке овог насеља називали мештани, било је сазидано на узвишењу. Са три стране било је неприступачно због стрмих падина, а са четврте заштићено широким ровом и високим бедемом.

„Пронађено је мноштво предмета и грађевина, а најзначајнија међу њима је цистерна која је град снабдевала водом, камена грађевина димензија десет са шест метара, која представља најстарији пример античке архитектуре код нас“, каже Ненад Радојчић.

4

Старогрчки град простирао се на пет хектара, а досад је истражено тек осам одсто локалитета. Све што је нађено потврђује да је реч о давно несталом Дама­стиону. Да би се то и званично потврдило, треба наћи само још доказ – предмет или зид на којем ће писати име града.

За даља истраживања, међутим, Србија нема новца, па је све што је од 2001. године ископано – сада опет затрпано земљом, конзервирано док не дођу боља времена. Истина, археолошки институти и универзитети из света спремни су да финансирају даље радове, али је неопходан предуслов за то да наша држава реши власничке односе са сопственицима земљишта, којих има педесетак.


Izvor  vranje-online.com

DANAS JE PREOBRAŽENJE GOSPODNJE: Dan kada se menja i gora i voda!




U jednom momentu Isus se preobrazio, zasjao kao sunce, a uz njega su se pojavili starozavetni proroci Mojsije i Ilija
preobrazenje
BEOGRAD -  Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju danas praznik posvećen Preobraženju Gospodnjem.

Ova svetkovina se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika, a posvećena je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor u Svetoj zemlji (Izraelu) kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.

Kako trojica evanđelista izveštavaju, Hristos se sa nekolicinom svojih učenika povukao na molitvu na Tavorsku goru. U jednom momentu se preobrazio, zasjao kao sunce, a uz njega su se pojavili starozavetni proroci Mojsije i Ilija. S nebesa je dopirao jasan glas "ovo je sin moj mili, koji mi je po volji, njega poslušajte".

"Tada se Hristu i apostolima javio Mojsije i Ilija koji su govorili sa Gospodom o njegovoj smrti u Jerusalimu", piše u verskim knjigama.

Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta. Zato je praznična trpeza obogaćena vinom i ribom. Danas se na kraju svete liturgije osvećuje grožđe. Takođe se ono deli na groblju za pokoj duša mrtvih. U crkvenim bogosluženjima praznuje se sedam dana, tokom kojih se pevaju pesme posvećene ovom jevanđelskom događaju.

Ikona Preobraženja nalazi se često na ikonostasima. Na njoj je predstavljen Hristos na gori, okružen svetlošću, sa sagovornicima Ilijom i Mojsijem, dok trojica apostola, Petar, Jakov i Jovan, uplašeni leže na zemlji.

U narodu postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava. Kako se veruje, u otvorenim vodama, rekama i moru, ne treba se više kupati. Neke porodice danas slave krsnu slavu.

Praznik Preobraženje slavi se na istoku od sedmog veka. Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine, i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda.

Naime, Janoš Hunjadi, kod nas zvani Sibinjanin Janko, mađarski velikaš, zajedno sa franjevcem Ivanom Kapistranom sprečio je sa vojskom prodor Turaka na sever. Obojica su kratko posle pobede umrli, prvi u Zemunu, drugi u Iloku.


Izvor Kurir

Јелена Анжујска





Јелена Анжујска, супруга српског краља Стефана Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина.
Јелена се замонашила у цркви св. Николе у Скадру - ту је као монахиња и умрла. Основала је прву женску школу у тадашњој Србији. Организовала је преписивање књига на двору и тако произведене књиге је касније поклањала. Такође, у свом двору је имала и чувено књигохранилиште, то јест библиотеку.
Као и други Немањићи зидала је задужбине, најпознатија њена задужбина је манастир Градац (крајем XIII века) где је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру где је замонашена.