ЖЕНA КОЈA ЈЕ ПОМОГЛA СРПСКОМ НAРОДУ: Јуришала је на непријатеља, a Срби су је зaборaвили




Zana-Merkus-6
Као прва жена добровољац, Холанђанка Жана Меркус прикључила се Босанско-херцеговачком устанку (1875–1878) око Божића и у њега уложила више него што су улагали српски великани. Издавала се за побожну жену, желећи да својим богатством, у новцу и души, помогне потлаченом хришћанском народу да се реши Османлија. Говорило се да је лично Ђузепе Гарибалди, кога је упознала у Италији, писмом гарантовао за њен пријем међу херцеговачке борце.

О пркосној Холанђанки у мушкој херцеговачкој ношњи, с црногорском капом на глави, брзо се прочуло и ван Херцеговине, коју је јула 1875. године захватио устанички пламен. Пишући о отпору који је српски народ пружао турској војсци, страни новинари су извештавали да Срби чине чуда од јунаштва у присуству Жане Меркус, уз дозу неверице да једна жена, крхка и бледуњава, служи за пример кршним Херцеговцима – уместо да је у болничким редовима.

Животни пут „холандске принцезе“

Жана Меркус рођена је 1839. на острву Јава, као најмлађе од шесторо деце гувернера тадашње холандске колоније Индонезије. Изненадна смрт оца 1844. враћа породицу Меркус у Холандију. После четири године, умире јој и мајка, богата домороткиња Вилхелмина Крансен, а Жана са браћом и сестрама прелази да живи код стрица, протестантског свештеника, од којег учи о хришћанској солидарности. Неко време је живела са осам година старијом композиторком, списатељицом, тада већ познатом феминисткињом Катрин ван Рес, која је својим идејама вероватно подстакла Жану на револуционарна дела. Са 26 година распродаје огроман иметак који су јој оставили родитељи, напушта Холандију и окреће се религији. У потрази за срећом коју је видела у срдачној помоћи „човечанству које страда у себичном и бедном свету“, креће на путовање по Европи, а касније и Светој земљи. Школовање је наставила у Француској, на Сорбони, знала је седам језика, а током боравка у Херцеговини научила је и српски. Устанак у Херцеговини види као дуго очекивану прилику да помогне хришћанском народу, окованом непријатељским ланцима.

На Турке је јуришала без страха, тик уз барјактара који је био омиљена мета у бојевима.

Устаници су јој се дивили због смелости, али су, по угледу на јунаштво које је испољавала чешће него остали, били и критиковани због кукавичлука.

Прво ратно искуство стиче током боравка у Француској, где је затиче Пруски рат (1870–1871) и страшна немачка опсада Париза.

Крвава борба коју је посматрала у болничкој униформи постаје тешко бреме с којим се носи кроз хуманитарни рад.

Од гарибалдинаца у Италији учи о револуцији, а у Јерусалиму се суочава са терором османлијских власти над покореним становништвом. Тада се и рађа идеал који је доводи на Балкан – ослобађање хришћанских народа.




Остале су забележене приче да је у Босанско-херцеговачком устанку вешто минирала мостове, навлачила турске војнике у заседе, да је покушала да дигне у ваздух једно турско утврђење.

Непријатељи су је дочекивали уз псовке и погрдне поруке, а њена неустрашивост на бојном пољу инспирисала је Турке да је назову „Црвени ђаво“.

Након битке код Љубиња 1876, Жана је проглашена за најхрабријег борца, а према неким изворима, понела је и „чин“ највећег од свих јунака, како је о њој говорио сам краљ Петар Први Карађорђевић, који је у устанку учествовао под псеудонимом Петар Мркоњић.

Осим јунаштвом у Босанско-херцеговачком устанку (1875–1878), а потом и у Српско-турском рату (1876–1878), Жана се истицала и великодушношћу.

Поред богатих дарова, устаницима је од европских познаника покушала да набави најсавременије топове, који, иако плаћени, никада нису стигли у Херцеговину.

Међутим, из Европе је успела да доведе више стотина добровољаца да се боре на страни српског народа.

Тадашњи земунски лист Градинар писао је да је уложила 2.000 динара за ратне циљеве, двоструко више од донације браће Крсмановић, који су до Жаниног доласка били највећи финансијери устанка.

Такође је и знатан део новца дала Црвеном крсту, а колико је била брижна и несебично размишљала о судбини младих војника, министру војном оставила је новац да подели „међу сиротне фамилије београдских војника који би погинули у рату“.

Да је свим срцем била за устанак, сведочи и прича о њеној љубави према једном од вођа Мићи Љубибратићу.

Он је био експонент Кнежевине Србије у устанку, а она његова десна рука.

Aустроугари су их пресрели при преласку из Херцеговине у Босанску Крајину и, заједно са још неколико устаника, ухапсили.

Жана је одвојена од Љубибратића, спроведена у Линц, где је, према истраживању које је спровео холандски историчар Рене Гремо, имала извесне погодности – вероватно због свог порекла.

Пријатељица слободе у сенци оптужби
После неког времена, крајем марта 1876. дошла је у Београд, где јој је приређен спектакуларан дочек. Ускршња поворка зауставила се пред хотелом „Старо здање“, у којем је боравила, и узвикивала хвалоспеве о младој добротворки, која је својим делима задужила српски народ.

Лист Застава, који је известио о добродошлици приређеној Жани Меркус, писао је да ју је професор филозофије на Великој школи назвао „пријатељицом слободе“ – чије име је Београд с љубављу и поштовањем славио. Ипак, најпознатији су стихови великог песника Ђуре Јакшића, који се и данас казују када се помене Жана Меркус, или Џени Меркус, Јања Маркусова… како су је све звали они који су нашироко величали њена дела.

Стихови Ђуре Јакшића о Жани Меркус
Стихови Ђуре Јакшића о Жани Меркус

О њеном боравку у Београду пише и историчар Слободан Јовановић.

„…То је једна млада, богата, али никако лепа Холанђанка… Прочула се као амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком…“, преноси његово писање много година касније Рене Гремо, који је истраживао живот заборављене земљакиње.

Били су то велики дани за будућност српства. Под притиском јавности (што се очитава у Змајевој Бојној песми), српска влада заједно са Црном Гором објављује рат Турцима 30. јуна 1876. године. Народ у Србији одушевљено је поздравио објаву рата, за који се припремао месецима раније.

Османлије – препрека на путу хришћанској срећи

У религијском заносу, Жана из Италије одлази у Јерусалим како би припремила све за Други долазак Спаситеља. Под лажним именом Жана Израел купује земљу и улаже огроман новац у изградњу Храма спаса – палате за дочек Христа, у којој ће праведници сачекати Страшни суд. Међутим, Жана Меркус је сматрала да нови миленијум и поновно успостављање Царства Божјег није могуће све док се хришћански народ не ослободи Османлија. У том тренутку, пуцњи Невесињске пушке ( 9. јул 1875 – када су се сељаци у Невесињу сукобили са Турцима), ођекнули су Европом. Одушевљена вешћу да се на Балкану подиже устанак, Жана децембра стиже у Дубровник, а крајем месеца у Херцеговину – уверена да је „невесињски метак“ само први у ужареној паљби која ће пуцати у ноге османлијској владавини.

Добровољци су, наравно, били пожељни – сви осим Жане Меркус. Када је кренула на Дрински фонт, и то као почасни ађутант, генерал Ранко Aлимпић чинио је све да њен долазак спречи. Ипак, молбе министру да његова војска буде поштеђена такве „почасти“, нису услишене.

Жана је, како је писао дописник бечког листа Пресе, била у самом командном врху, тик уз трећег човека Добровољачке бригаде – капетана Пају Путника.

Списи до којих је дошао Гремо показују да се став командног врха према тада већ славној жени у војничким чизмама није променио.

Генерал Aлимпић се, како се закључује из дневника његове жене Милеве Aлимпић, није помирио с тим да је, науштрб традицији, главни јунак његове бригаде жена. О њој је говорио да „ништа друго не ради, само што се у шареном руву шета, носи пушку и револвер, не пали, али помаже гледати“.

Из истих списа види се да је убрзо дошло до конфликта између генерала и Жане, када јој је саопштио да мора безусловно да напусти фронт.

Као званичан разлог за њен одлазак из рата наводи се дојава српског дипломатског заступника у Цариграду министру спољних послова. Слободан Јовановић пише да је један руски дипломата рекао за Жану да је „шпијун Чивутин аустријски“.

Међутим, за такве оптужбе није био никаквих доказа, осим тога да је Жана често писала.

Гремо сматра да је окидач Aлимпићевог стрпљења била увреда, а могло би се рећи и мушка сујета. Aнализирајући околности под којима је Холанђанка отерана са Дрине, истиче да она на фронту није морала да се бори само против непријатељске армије, већ и против најезде предрасуда о „женским ритерима“.

Наводи и да су Aлимпић и Путник имали тешкоће са Жаном јер је оштро критиковала државну политику неделовања према Босни.

„Путник је, осим тога, био критичан и што је ширила комунске идеје међу саборцима“, наводи Ремо у истраживању које је прерасло у књигу „Фатална ратна муза“.

Историчар је прибележио и да је Жана јавно осудила неморал у војсци и генералово ашиковање на безбедној српској страни Дрине, док су преко реке његови војници гинули. Оно што јој Aлимпић није могао опростити јесу речи да није никакав генерал и да треба да поднесе оставку.

Пошто је одбила да оде са фронта, на силу и уз војничку пратњу, пребачена је до Шапца одакле је наставила бродом ка Београду. Да је била шпијун Жана би, сматра Гремо, отишла преко Саве на аустроугарску обалу. Међутим, сама и протерана, неосновано оптужена, Жана више није била пожељна у Србији. Млада Холанђанка се „сломљених крила“ враћа недовршеном сну који је остао у Јерусалиму.

Историчар Ненад Урић, Херцеговац који је много слушао о њеном учешћу у устанку, сматра да је управо то што се Жана прикључила српском огранку устаника условило њену војничку судбину. Са пропашћу Миће Љубибратића, пропада и њена снага, каже Урић.

Осим као храбру, Жану описује и као „помало размажену“ јер је, тврди, очекивала да ће је холандска дипломатска служба извући уколико нешто крене по злу.

Ипак, оно што је учинила било је револуционарно за једну жену на том простору. Осим за слободу потлаченог народа, борила се и за место жене ван куће и лечилишта.

На ударце је отресито одговарала, а својим „мушкарачким“ понашањем (већ од пунолетства пушила је томпусе и грациозно јахала коње), интригирала је сваког ко је о њој само чуо, а камоли гледао како не посустаје на бојишту. Таква жена, сматра Урић, била је пожељна у устанку.

„Невесињска пушка“, отпор Турцима у срцу Херцеговине

Устанак „Невесињска пушка“ подигнут је у Херцеговини, јула 1875. године, као одговор на неподношљив режим отоманске власти. Убрзо се проширио на целу Босну и Херцеговину, а оружјем и добровољцима подржале су га кнежевине Србија и Црна Гора.

Уследио је српско-турски рат и настанак Велике кризе која је трајала до Берлинског конгреса 1878, на којем су Србија и Црна Гора добиле независност и територијална проширења. С друге стране, Aустроугарска је окупирала БиХ.

„Устаницима годи да се појаве људи са стране, то је пропаганда. Пре ћете подршку добити од људи из развијених земаља, него у конзервативним круговима, а Жана је у борби српског народа у БиХ ризиковала живот, али и подржала слободу“, каже Урић истичући да се не може без међународне подршке.

A, ова странкиња није била само подршка, већ и искрени пријатељ хришћанског народа – којем је посветила цео свој живот.

Као девојчица дивила се Јованки Орлеанки, што објашњава зашто се одрекла породице и потпуно окренула револуционарном раду. Као добровољац у Црвеном крсту лечила је и збрињавала рањенике и болеснике у Француској. Први пут суочена са ратним ужасом, види како глад и бомбардовање уништавају земљу и од наслеђеног новца отвара мрежу народних болница за сиромашне.

Када се прогнана из Србије вратила у Свету земљу, већ је потрошила скоро сав иметак. Градња Храма спаса је стала, али то није било довољно за освету туркој власти која, како је писала отоманска штампа, памти „луду жену која против Османске империје ратује на Балкану“.

Војска је порушила све до тада изграђено, ухапсила човека којем је Жана препустила градњу, а раднике растерала. У таквом расположењу, један од добављача види идеалну прилику да се окористи и тужи је због неплаћених дуговања, иако су све набавке биле измирене. Жана је банкротирала, а рушевине њеног храма виделе су се још много деценија, све док седамдесетих година на том месту није изграђен хотел.

Жана се враћа на француску ривијеру, без пара и имања. Неко време је живела као бескућник у Паризу, а према неким тврдњама, један лекар ју је пронашао на улици у близини болнице која је изграђена њеним новцем.

Родбина за Жану, која је у међувремену оболела од деменције, није желела ни да чује. Један од браће ју је сместио у психијатријску болницу за сиромашне у Утрехту, не желећи да сноси трошкове њеног боравка и лечења.

Последње две године живота провела је тамо – сама и заборављена умрла је у 58. години. О њеном гробу се више од 30 година нико није бринуо, све док генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму, песник и књижевни критичар Сибе Миличић, није од градских власти издејствовао да се њен гроб обнови и редовно одржава.

У Србији није остао ни траг од Жане Меркус, а прошло је 140 година од када се њено име славило на београдским улицама. Они који данас пишу о „Невесињској пушци“ и рату против Турака, не могу да изоставе добро познати аманет добротворке из Холандије.

„Aко погинем у борби сав остатак свог иметка завештавам српском народу. Памтите ме по љубави мојој“, поручила је Жана пред полазак на Дрински фронт.

Њена љубав према српском народу данас се слабо памти. О Жани се ретко говори – и то или као о шпијуну или као о великој љубави славног вође Херцеговачког устанка. A, била је јунакиња која је потлаченом српском народу удахнула снагу и помогла му да се бори за своју слободу. Чистог срца и пуног џепа, Холанђанка Жана Меркус, у народу прозвана Јованка Меркусова, српска Орлеанка, своје идеале је истрошила на Балкану.

Извор: РТС




 

СРПСКА ИСТОРИЈА: Његошеви преци властела из Травника




genologija dinastije petrovic njegus

По сачуваном породичном и народном предању, династија Петровић-Његош води поријекло из Босне. Његошеви преци били су властелински род поријеклом из Зенице, из које ће касније прећи у Травник.

По смрти краља Твртка I Босна је лагано тонула у хаос, разне невоље грађански ратови, напади Турака. Историјски извори говоре да је у метежу XV вијека само једном приликом око 40.000 православних Срба побјегло из Босне у Херцеговину. О овим тешким временима записано је у једаном од љетописа српске православне цркве:

„По Косовској бици наступише тешка времена за Србију, и ништа мање тешка за српски православни народ у Босни, особито после смрти благочестивог и христољубивог краља Стефана Твртка“(1)

Пред налетима Турака, Срби се исељавају са огњишта, па тако почињу и сеобе Срба из Босне који спас налазе у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Херцеговина их је привукла као област згодна за отпор, рачунало се на помоћ Латина са којим смо били повезани преко приморских градова.

Са Петровићима у Босни заједно су живјели Церовићи, са којима су заједно дошли у Црну Гору . По предању које је казивао кнез Никола Церовић једва су из Босне избјегли – „наши стари из Травника у невесињски крај када Турчин и онамо стиже“ одакле су наставили даље сеобу у Рудине крај Оногошта. Ту се концем XIV вијека први пут помиње име Његошевог предака Ђурђа Богутовића и његовог сина Херака , а спис уједно садржи и први помен Дробњака. Врло је вјероватно да су се преци Његош ислелили из Босне за вријеме она четири упада Турака, која су се десила између 1392. и 1398. године.

У том писму стоји да је 1. марта 1399. угледни которски властелин Дапко Василијев примио од Ђурђа Богутовића и његових синова Херака, Вукаца, Радина, Прибила и Остоје у депозит разне вриједне ствари; сребро,бисере, накит. Дапко се обавезао да ће повратити све ствари ако то Ђурађ затражи, осим ако би се не дај Боже десио пожар или нека похара. Овај спис нам говори да је Ђурађ Богутовић, несумљиво био племић али не тако великог ранга сматра историчар Ковијанић.

Четрдесет година касније, односно 1441. помиње се Херак Хераковић, син Херака Ђурђа Богутова. Херак Хераковић прешао је из Дробњака у Његуше са братом Рајичом. Тај прелазак из Дробњака на Његуше по свој прилици се десио у другој половини XV вијека у доба Ивана Црнојевића,односно по паду Херцеговине. За вријеме ових сеоба на Његуше су пристигле бројне породице поријеклом из Босне и из Херцеговине. Данас ове породице чине већину племена Његуши.

Упутница
[1] Милаш, Н. (1901). Православна Далмација. Нови Сад: Издавачка књижарница А. Пајевић, стр. 145


Извор: Србин.инфо – Милан Радуловић

ПОРУКА КРАЉА ПЕТРА НА ПОЧЕТКУ ДРУГОГ БАЛКАНСКОГ РАТА

Драги моји Срби,
догодило се оно чему се никад нисам надао. Бугари, наша браћа по крви и вери, наши савезници, заратише на нас без објаве рата. Пролише крв своје браће својих савезника и нечовечно побише наше рањенике. Расекоше мачем савезни уговор и уништише пријатељство и братство. И ево већ осам дана како се на Овчем Пољу, по Македонији и на старим границама наше отаџбине бије љута битка и лије братска крв. Згрануше се јуначка срца задрхташе сени палих Срба на Једрену!
Бугари заборавише српску и братску помоћ, заборавише проливену крв и пале јунаке на пољима Тракијским!
Пружише Словенству и културном свету одвратни пример неблагодарности и грамжљивости. Небратски поступак бугарских нападача мене је дубоко потресао. Он је повредио моја искрена словенска осећања. Одговорност за овај злочин према Словенству и човечанству нека поднесе онај, који га је извршио И зашто све то? За то, што неће да се братски, мирним путем, расправи спор о деоби! Зато да нам отму неше тековине, нашу дедовину, земљу Немањићску, које залисте свежом крвљу и ослободисте и повратисте Српству. Сени наших палих витешких бораца у овом славном рату, позивају вас, Србе, и заклињу да их осветите. Од те напасти бранимо се заједнички ми и наши верни и јуначки савезници Грци; с нама бране српске земље наша храбра и витешка браћа, Црногорски Соколови.
„Животни интереси Отаџбине нагнали су Мене, и ако тешка срца, да позовем Моју храбру војску, да се пожртвовањем и јунаштвом покаже достојна хероја славних победа на Куманову, Прилипу, Битољу и Једрену.
Нека Мојим драгим војницима Бог и срећа јуначка у помоћ буду у овом жалосном, али нама наметнутом рату.”
У Београду, 25. јуна 1913. год.
Петар I с.р.
Председник Министарског савета и Министар Иностраних Дела, Никола П. Пашић Министар финансија, Др. Лаза Пачу. с. р. – Министар унутрашњих дела
Стојан М. Протић с. р. – Министар Правде, Др. Михајло Полићевић с. р. Министар народне привреде Коста Стојановић с. р. – Министар грађевина
Јоца П. Јовановић. Министар просвете и Црквених Послова Љуба Јовановић
Министар војни – Ђенерал Милош Божановић с.р.

ЗАТАМЊЕНА ИСТОРИЈА: Серби или Германи?




srpska obelezje katedrala u drezdenu
За историју Серба и Србије везује се више раних култура:
– Култура „Лепенског Вира“ (од 6700. до 5500. године п. н. е),
– Винчанска култура[1] (од 5500. до 4500. године п. н. е.),
– Трипољска култура (од 4500. до 3000. године п. н. е.),
– Лугијска култура[2][3] (појавила се око 400. године п. н. е., и од тада не постоји дисконтинуитет са оним што од 7. века називамо Лужичком културом).

Погледајте мапу бр.1 и простирање последње од овде побројаних тзв. Лугијске културе (Вандалске културе), па ћете уочити да се та култура (чији се чак и сам назив објашњава сербском речју „луг“ – млада шума), упорно својата од стране Германско-нордијске историјске школе (нем. Deutsch historischen Schule), тј. иста се приписује потпуно неаргументовано – Германима!




Лугијска култура (појавила се око 400. године п. н. е.)
Лугијска култура (појавила се око 400. године п. н. е.)

На нашу жалост, данас имамо само латинизоване и германизоване топониме у Португалији, Шпанији и Француској.

Ватикан (лат. Vatican) се побринуо да германизује у својим преписима текстова имена вођа Свеба (читај: Серба), тако да нам је остало нешто мало топонима и тек нека имена, за које је јасно да нису германског корена.

Ова антисловенска политика се одвијала током преписа раних текстова, при чему су оригинални текстови свесно уништавани, а све са циљем да се уздигне немачка раса у односу на друге, јер су још од пропасти Западног римског царства (476. г. н. ере), а нарочито од 9 века немачка племена контролисала политику Ватикана.

Свеби/Серби су настањивали најпре широку област леве и десне обале Лабе (нем. Elbe), а потом су потиснути ка истоку, тако да су од 7. века, ка левој обали истоимене реке.

seoba sveva alana i vandala

Романски диктатор, војсковођа и хроничар Гаиус Јулиус Цезар (100-44. г. пре н. ере), тј. на лат. Gaius Julius Caesar у свом делу: „Commentarii de Bello Gallico“ (књига IV), јасно разликује Германе и Свебе.

Ево једног занимљивог цитата из овог дела, које је већим делом написао лично Цезар:

„Цезар крене према војци раније него што је имао обичај. Дошавши тамо, дознао је да се догодило оно од чега је страховао: да су неке државе Германима биле упутиле делегације, да су они позвани да одступе од Рајне и да ће им они припремити све што буду тражили. Таквом надом потакнути, Германи су се већ по ширем простору кретали и стигли у земљу Ебурона и Кондруса, који су били штићеници Гала. Позвавши галске прваке, Цезар је сматрао да треба да се прави како не зна за оно о чему је обавјештен, па пошто им је срца умирио и охрабрио, поручи да се спреми коњица и одлучи да са Германима заметне бој.

Пошто су намирнице припремљене и коњаници одабрани, предузе пут у она мјеста за која је слушао да у њима има Германа. Када је пут од њих био удаљен неколико дана, легати им стигоше и ово рекоше: Германи нису раније римском народу рат навјештавали нити су пак, ако би били узнемиравани, од оружја одустајали нити га одбијали. Таква је навика Германа наслијеђена од предака да се, ко год им рат наметне, одупру, а не да моле. Ипак ово истичу: дошли су непозвани, из кућа истјерани, па ако Римљани желе њихово пријатељство, могу им бити корисни пријатељи, било да им дају поља или да задрже она што су их оружјем задобили. Предност дају једино Свебима, којима чак ни бесмртни богови не могу бити равни. Уосталом, нема никога на земљи кога не би могли побиједити.




На ово Цезар, како му се учинило да је паметно, одговори, а овакав је био завршетак говора: да с њима, уколико у Галији буду остали, не може бити никакава пријатељства и да није право да они који нису у стању да своју земљу очувају туђу освајају, и да у Галији нема никаквих пустих поља која би се особито толикој маси без повреде закона могла дати. Али им је слободно ако желе да се настане у земљи Убији чији су легати код њега и који се жале на неправде Свеба и од њега помоћ траже, па ће он то од Убија и захтјевати.“

Извор :

„Галски рат – грађански рат“ (Нови Сад: Матица српска, 1980, стране 84 и 85).

Поменуто дело превео је са латинског др Ахмед Тузлић.

Цезар је свом делу „Коментари о грађанском рату“ описао своје деловање у прве две године грађанског рата (49 – 48. г. пре н. ере), а тај се текст састоји од три књиге те представља својеврсни наставак његовог ранијег дела „Коментари о галским ратовима“.

С друге стране у делу „Коментари о галским ратовима“, он описује догађаје из свог војног похода у Галију (58-51/50. г. пре н. ере), а сам рад састоји се из осам књига.




Иначе, треба нагласити да осму књигу није написао Цезар, него његов пријатељ, високи официр и лични скретар Аулус Хиртиус (око 90-43. г. пре н. ере), тј. на лат. Aulus Hirtius.

Назив оригинала:
C. Iulii Caesaris / Commentarii de Bello Gallico (Коментари о галском рату) & Commentarii Belli Civilis (Коментари о грађанском рату)

*

У књизи „Германија“ (лат. Germania), романског сенатора и историчара Публиус Корнелиус Тацитус (56-117. г. н. ере), тј. на лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus, стојe следеће његове речи:

„Сада треба рећи нешто о Свебима. Свеби нису, као Кати или Тенктери, једно једино племе. Они заузимају већу половину све германске земље, али се деле на различита племена, која се различито зову, и ако сва имају једно заједничко име Свеби. Њих је лако познати, јер зачешљавају косу унатраг и праве од ње чвор. По томе се разликују Свеби од осталих Германаца и по томе се код Свеба, разликују слободни од робова. Овакав обичај може се наћи и код других племена, било зато што су Свебима сродни, …“.





Извор :

„Tacit, Germanija“ (Beograd: Čigoja štampa i Etnografski muzej, 2002, глава 38, strana 31).

Ово је репринт издањe књиге „Тацитова Германија“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1927). Поменуто дело превео је са латинског др Веселин Чајковић. Назив оригинала: Publius Cornelius Tacitus / De Origine et situ Germanorum

Немци своју античку Германију на својим копијама историјских мапа (не постоје оригиналне) простиру на исток далеко иза Лабе, где је била права граница Серба и Германа.

Успут, Тацитус никада није био у Германији, а нису на исток Немачке ишли ни Римљани (чак нису ишли дубље ни у тзв. Западну Германију), па се логично можемо запитати како онда он (или Романи) уопште и знају где су биле источне границе те државе?

pirinejsko poluostrvo posle seobe svevi alani vandali

Немци су буквално германизовали имена вођа Вандала, Свеба и Алана, што се показало као тачно када је пронађен први новчић на коме се јасно може прочитати име неког вандалског краља.

Од тог момента долази до великог (читај: суштинског) преокрета, јер уместо германског имена Гелимер[4] (480-553), за краља Вандала и Алана (владао: 530-534), уочава се јасно словенско (латинизовано) име, које нам је сачувано у облику – Гејламир[5].

За неупућене читаоце, желео бих да напоменем да Германи никада нису имали имена која су се завршавала на „мир“ и „слав“.

Пронађени новац вандалско-аланског краља (чије име се завршава са словенским наставком – „мир“), који је уздрмао основне поставке Германско-нордијске историјке школе.

Pronađeni novac vandalsko-alanskog kralja
С обзиром на нетрпељивост између Германа и Словена, која је у раном средњем веку (као уосталом и касније) била основна црта њихових односа, јасно је да су Свеби, Вандали и Алани били савезници (мада се претпоставља да је међу њима већ приликом доласка на Пиринејско полуострво било и германских племена), јер их је повезивао језик и етничко-племенска сродност.

УПУТНИЦЕ
[1] Архолошко налазиште Винчанске културе „Плочник“ (у Плочнику), код Прокупља је најстарије у Свету, када је у питању обрада метала:
[2] На сербском језику реч „Луг“ означава „младу шуму“. У латинским текстовима ово сербско племе се назива – Lugii. На истом подручју (без културних разлика) спомиње се и племе – Вадали (лат. Vandali, или нем. Vandalen/Wandalen), које потом на истом простору срећемо, под именом – Венди (лат. Venedi, или нем. Wenden/Winden).
[3] Вандалска култура (нем. Wandalische Kultur). Ову културу својатају Германи, путем своје историјске школе, у континуираним покушајима да фалсификују историју Европе.
Аутор: Крсто Крцун Драговић
Уредио: Стефан СРБСКИ

ПОКЛОЊЕЊЕ СЕНИМА СРПСКИХ СТРАДАЛНИКА





Представници Српске Краљевске Академије научника и уметника, академици Драган Дамјановић и Мирко Керкез, посетили су ових јулских дана света српска места у Грчкој: Свету Гору - Хиландар, Зејтинлик, острво Видо, Српску кућу и породицу Грка у Крфу , чији је предак заветовао потомке да не обрађују и не продају њиву која се налази у центру града а на којој су, својевремено, биле похрањене кости српске деце и њихових родитеља, страдалих после албанске голготе.

На Петровдан Лета Господњег 2015 године академик Драган Дамјановић, на српском светом месту Зејтинлику, уручио је Орден Милунке Савић, легендарном чувару српског гробља Ђорђу Михаиловићу (88). Ђорђе Михаиловић који већ 55 година води бригу о српском гробљу у Солуну, примио је одликовање у свом маленом стану преко пута гробља у соби из које се види овај комплекс. Видно исцрпљен и болестан, недавно је на свој захтев изашао из болнице у жељи да се не одваја много од места где је читави живот провео. Ђорђе Михаиловић је трећа генерација његове породице која одржава гробље. Његов деда Саво Михаиловић, Србин из Грбља код Боке Которске, сакупљао је кости својих мртвих другова изгинулих на Солунском фронту и похрањивао их на легендарном Зејтинлику. Његов син Ђуро, отац Ђорђа, је током Другог светског рата сачувао гробље од пљачке нациста, одржавао га све до смрти 1961. када је сахрањен поред свог оца Сава на Зејтинилику и оставио га у завет на чување свом сину Ђорђу који већ пет и по деценија истрајава у овом послу. Михаиловићи немају мушког наследника који би преузео одржавање гробља, али на срећу нашао се човек који ће наставити традицију Михаиловића.

Предраг Недељковић (47) из Краљева, некадашњи новинар, полиглота, и човек који се предано бави српском историјом и поготово Првим светским ратом, пре једанест година је дошао у Солун. Ту је и основао породицу са једном Гркињом и заветовао се да ће он, и након Михаиловића, одржавати гробље на Зејтинилику.

Очекивали смо да ћемо Ђорђа Михаиловића затећи на свом радном месту да му уручимо Орден Академије за његово заиста велико витештво, и Велику Повељу. Међутим, на улазу у маузолеј са капелом и костурницом, затичемо његову жену госпођу Фатини која нас обавештава да је Ђорђе на кућном лечењу у стану преко пута гробља. Заједно са Недељковићем, који полако преузима послове, одлазимо у малени стан на трећем спрату зграде. Видно узбуђен, пошто су му две унуке, студенткиње, Фатини и Антипа, које солидно говоре наш језик, објасниле да долазимо у име Српске Краљевске Академије научника и уметника СКАНУ, преносећи му најтоплије поздраве свих њених чланова, Ђорђе устаје са постеље, облачи српску униформу, ставља шајкачу на главу и пружа нам старачку руку. Кажемо, ту смо, да му предамо једну од годишњих награда Академије, Орден Милунке Савић и Повељу, а њему брада здрхта, у оку заискри суза, дубоко уздахну:

-Е, та српска хероина је на Зејтинлик долазила сваке године 11. новембра када се

обележава Дан примирја у Првом светском рату. Добро је да сте установили Орден у њено име јер она је легенда. То је жена једном јунак, борац, ратник, паћеник и опет вечити српски јунак - каже испрекиданим гласом .

Орден целива, ставља га око врата, а повељу поред слика Патријарха Српског господина Иринеја, двојице грчких владика и Игумана манастира Хиландар, оца Методија.

-Орден Милунке Савић сам, значи, добио први ја. Носићу га док сам жив, а онда оставити завет да и он и Повеља буду тамо где им је место у крипти маузолеја. Хвала вам на овој великој части. - стеже нас дрхтавом старачком руком, и седа на постељу.

Са Ђорђем остајемо кратко имајући у виду да је доста исцрпљен.

Кроз Зејтинлик нас води његов наследник Предраг Недељковић. Прича:

-Овде сам дошао на Конкурс Министарства за рад и борачка питања Владе Србије пре непуну годину дана. Од Ђорђа сам много научио. Он много зна о скоро свима од око осам хиљада овде сахрањених наших војника, али и браћи Русима који заједно почивају на овом месту, њих око четири стотине, међу којима и два генерала. Цео живот је посветио трагајући за њиховим судбинама, и њима. Овде долазе потомци те славне генерације која је преко Солуна решила исход великог рата и задивила тадашњи свет својим јунаштвом. У обавези сам, а то ми чини посебну част и задовољство, да им и ја као Ђорђе причам колико год то могу и шта још будем научио о њиховим прецима. Ђорђе је ту велика енциклопедија и помно бележим све шта ми казује. Моје радно време је од праскозорја до сутона.Ово није само озбиљан посао, већ највећа могућа част сваког Србина! У изучавање учешћа Срба у пробоју Солунског фронта све се више укључују наши а и грчки историчари. Прикупио сам много старих и доста нових поједности, јер оно што се овде догодило не сме да се заборави - казује Недељковић.

После обиласка српских и руских алеја, поглед нам стаде на Енглеско и Православни крст који надвисује све споменике у том делу. Недељковић нам објашњава:

-То је споменик енглеској болничарки госпођи Харлеј, која је из Уједињеног Краљевства дошла на Солун да помаже српској витешкој војсци. Погинула је превијајући српске рањенике у бомбрадовању Битоља 1917. године.Онда стаје поред споменика и заједно читамо:

„Великој добротворки српског народа, госпођи Харлеј...

Велика жено, на твоме гробу уместо цвећа српска захвалност вечно ће цвати, за Твоја дела и Твоје име, покољења ће далека знати.“

У потпису:

„Српски официри допунске команде“.

Поклањамо се сенима ове велике жене, и у знак пијетета са британског одлазимо до ограде алеја француских војника, са осам хиљада споменика.

Кроз главу нам промиче она чувена наредба комаданта Јужног фронта генерала Франшеа Депереа који је свету саопштио у чувеном Коминикеу са јужног ратишта: „Српска војска је пробила Солунски фронт и у таласима, љубећи родну груду, јуриша кроз Србију. Наредио сам да се зауставе јер не може да је сустигне ни француска коњица.„

Подсећамо на то Недељковића, а он беспоговорно потврђује. Присећамо се: Ништа мање чувен је Коминике Франша Депереа и онај кад је српска војска дошла пред јако немачко утврђење у Нишу, односно на нишкој тврђави. Тада је писмено наредио да се српска пешадија заустави. Међутим, сутрадан је морао да исправља своју наредбу новим славодобитним саопштењем за читави свет да је Српска војска на јуриш осовојила Ниш и невиђеном брзином јуриша ка својој престоници Београду.

Закључујемо: Михаиловићи а и Недељковић имају на кога да чувају успомене. На најславнију генерацију Срба у новој историји.

Академик Мирко Керкез посетио је острво Видо и маузолеј - плаву гробницу у којој је на „вечној стражи“ 7751 српски војник . С пуштањем великог букета цвећа у море у име Српске Краљевске Академије научника и уметника, одата је пошта свим страдалим српским ратницима. Затим је академик Керкез посетио породицу Грка која већ сто година чува успомену на српске страдалнике у овом крају Грчке. Њихов предак је заветовао своје потомство да никада не обрађују или случајно продају њиву на којој је било сахрањено више десетина Срба, и српске деце. Ова површина у центру Крфа данас по тржишној цени има милионску вредност, али они и не помишљају да је приведу било каквој намени и заветују и своје потомство да оно остане само костурница - дужно поштовање у знак сећања на храбре страдалнике једног времена. Академик Керкез посетио је и Српску кућу у Крфу, која је музеј посвећен страдању српске војске у Албанској голготи и, уједно, почасни конзулат Србије.

Представници Српске Краљевске Академије су пренели став Академије да ће у времену које долази свим представницима који са посебном пажњом чувају успомену на сени и једно страдално јуначко време српских ратника, уручити посебна признања.

Сведок четири рата




01.08.2015. -

Лука Тешановић рођен је 1869. године у селу Остружањ код Осечине, у сеоској породици напредној за то доба. У домаћинству врло радан, али као образован момак пратио је актуелна политичка и друштвена дешавања у Европи и Србији, која су имала одјека и у Ваљеву и у срцу његове Подгорине. Ипак, свакодневни живот био је најважнији. Подизао је нове оборе, гајио воћњаке, множио стада и, пре свега, бринуо о укућанима. Старији су му причали о устанцима, бунама, јунацима… Походио је вашаре и сеоске игранке. Оженио се Јелисаветом Грујић из суседног села Лопатња и с њом изродио четворо деце.

Постао је члан Народне радикалне странке и као човек од поверења у породици, селу и срезу био именован за среског одборника. После династијских трвења у Србији и новонасталих прилика на Западу почетком 20. века, полако се већ осећало да следе тмурна времена.

Као и многи из села поред Јадра, отишао је у Први, па у Други балкански рат. У оба је исказао храброст и заслужио поверење надређених.

Веровање у крај ратовања није се обистинило. Аустроугарска напада Србију, отаџбина опет зове. Остају неми старци, жене и деца, а ратници опет крећу у бој. За почетак, најјаче борбе воде се у комшилуку – две велике битке и велике победе на Церу и Колубари. Преживео је страхоте на Мачковом камену, Повлену, Маљену, код Ваљева, Уба и Обреновца.

Следе страданија, од јесени 1915. па наредне три године. Непријатељ који је окупирао Србију нарочито сурову одмазду вршио је у овом крају. Војсци и народу једини пут био је према југу. На челу одлазеће покретне краљевине – Петар Први Карађорђевић. У пратњи краља и Лука. Цениле су се његова писменост, образованост и организованост.

Албанска голгота, крвави Божић на Мојковцу, тифус, Драч, Валона, Крф, Плава гробница, Солунски фронт и Васкрс на Кајмакчалану нашли су се у каснијим казивањима Тешановића, који је приповедао скромно, својим језиком и без преувеличавања.

Ушао је на врата Србије као поново рођен. С јавом из сна поклонио се земљици својој. Целивао тло, загледао небеса и молио бога да умири душе страдалника који на ову литургију не стигоше, а кренули су с истом жељом.

Вратио се кући. Залечио ране. Радовао се новом животу с Јелисаветом и њиховом децом којој је пренео истину о слободи. Наставио је рад у странци, и због свих заслуга и услуга радо га се сећају његови сељани. Поживео је девет деценија, нажалост и као сведок следећег рата.

Албанска споменица и данас је у његовој родној кући. А биће и део изложбе Музеја Осечине поводом 100 година од Великог рата. Претходна поставка изазвала је велико интересовање током пратећег културно-уметничког програма Сајма шљива 2014, као и изложба у Дому војске у Београду током Ноћи музеја ове године, где су посетиоци имали прилику да виде и предмете из личне колекције доктора Светислава Шолета Станојевића из Осечине.


Izvor Politika

1 avgust 1813 pojavile se prve srpske novine...

Фотографија са сахране војводе Степе Степановића 29. априла 1929. године у Чачку.

Војвода Степа умро је 27. априла 1929. године у 10:30.
Био је учесник свих ратова од српско-турских до Првог светског рата и један од најистакнутијих војсковођа у балканским и Првом светском рату. Генерал Петар Бојовић описао је време док је Степа био на челу Генералштаба 1914. године:

''На тој дужности ја га се добро сећам. Могу рећи да је он у тим моментима, захваљујући својој интелигенцији, познавању прилика и проучавању догађаја, био потпуно свестан великих искушења који долазе. Са срчаношћу која га никада није напуштала, Степа је био одлучан да предузме све мере за пружање енергичног отпора непријатељу. Он је са видовитошћу великог ума и талента предвиђао развој догађаја и умео своје одлуке да спроводи чврсто и брзо, тако да оне буду у пуној мери корисне. Тих дана наша земља имала је неизмерних користи од Степиних особина, као и касније, када је он водио трупе у славне, бесмртне победе.''