RODJEN - KAO

Nosach

I

Oduvek sam se divio onima koji umeju da na-
crtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire bes-
kraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju
znake u kalendarima, datume, mesece, sto-
leca, ili stanu ppred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usu-
diti se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom
kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i
ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je
tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i
pripada.


II

Mene je neko od malena zatvorio u prola-
zno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe
udesi tako da pomislis da si svoj, da si slo-
bodan, a u stvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim
zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne vo-
lim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i
ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja
naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hva-
tao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su
me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,
dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da po-
djem sam za sobom. Prohodao sam na
rukama.


III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.
Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se
priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima,
a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama.
Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbu-
nju. Samo se uputis ravno, po vrezhama
od zlata, i posle desetak koraka vec ho-
das po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto
od one lepe carolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna
znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao cudo svih cudjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
jer osecao sam nejasno da se tu krije
mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama
po drumovima svetlosti i bespucima va-
sione.
Eto, to je moj zivot i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.


--------------------------------------------------------------------------------

UMRO - HM, KO KAZE DA JE UMRO KAD JE ON KAO


Besmrtna pesma

1.

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmisljao
o tome sta znaci ziveti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al lukava duga.
I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mish dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.
Jer svaka vecnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.
Zato zivi, al sasvim!
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlacen konac trajanja
i zashij naprsla mesta
iz kojih drhte cudenja.
I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplasen oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budenja.

2.

A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli sta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.
Sta ga to zauvek iste.
Nemoj ici na groblja.
Nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i tuzno pozoriste.
Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemas ponekad potrebu
da malo krisom zadjes
u nove slojeve razuma?
U susedne buducnosti?
Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadjes.
Znas sta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvazio.
Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni trazio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.
Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rodenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao
ne znaci jedan zivot,
stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.
I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo sta ce to biti.
Hiljade sarenih riba
leprsace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
vec samo trenutnih granica.
Jedricu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtacu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buducnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao necujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visicu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
sto sama sebe odmotava.
Lebdecu u mestu, a stizacu
i nestajacu u vremenu.
Odmoricu se od sporednog
kao galakticka jata,
koja su srasla pulsiranjem
sto im u nedrima traje.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne sume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
jos dok se nisu ni srele.
Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tisina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.
Kaznjavan za sve sto pomislim,
a kamoli sto pocinim,
osumnjicen sam za neznost
i proglasen sam krivim
sto ljubav ne gasim mrznjama,
vec novom, vecom ljubavlju
i zivot ne gasim smrtima,
vec necim drukcije zivim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muciti
pitanjem: kako preziveti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.
Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.
Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti rascovecen.
Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.
A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znas sta su prorocanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.
Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

--------------------------------------------------------------------------------

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
                                         MiroslavAntic.
Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
                                                       odela.
Sa mojom zenom lezhe u krevet na moje
                                rodjene ochi,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao
                                        pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
                                       sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu,
               covece,
izgledate mi nekako bolesni?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tiche
                                                 kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepse brinu oni koji me
                                          ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od
                                  mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa
                                          mojim plavusama.
Dere se u mojoj kucci. Ogovara me.Svasta
                                                            lazhe.

Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve
                                               o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
                                    sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na
                                              primer, u Pariz.
Pokrijem se ccebetom preko glave. Pustim
                                                         brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zholive,
                                u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplache me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
                                           mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos
                                                  kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
                               kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pishem
                                                       biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimochi i dushu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa
                              Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke chitanke.
Kad me je doktor Savicc lechio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
                                                      filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
                                                 obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
                                                     prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.

Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle
Znam buntovnike s recima koje nece moci da se izreknu
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteknu
Znam pacenike koje bol guse u smehu
Znam zeljne odmazde sa rukom koja mora da se sputava
Znam pesnike sa pesmama koje se samo za sebe pisu
Znam ljude sudbinom pritisnute a jos disu
I znala sam pesnika za koga sam verovala da nikad ne moze i nece umreti a sada mu drzimo pomen

Desanka Maksimovic

obozavam miku..

Mozda ni jedan psiholog nece uspeti da objasni zasto su izvidjaci dobri listom ljudi. Tu nema pravila, nema recepata, tu postoji klima, nesto sto formira svest i savest, neka posebna toplina u ocima. Biti izvidjac, to znaci u samom sebi biti zdrav, obican, praveda, sanjar, poeta i drug. U ovoj sveopstoj jurnjavi za egzistencijom, u ovim grcevima koje namece ritam urbanog zivota, u ovim ekcesima koji tu i tamo zahvataju mlade, izvidjaci su ona bela strana mladosti - Cista strana zivota.

Miroslav - Mika Antic

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje.

OPOMENA
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.


Sarmice ja sam ti malo preuredio post postavivši palatale. Laslo

PESMA ZA NAS DVOJE


Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.


Kao i ovaj. :-)

auuu, pa kako ovo da zaboravimo bre..


Plavi cuperak


Plavi cuperak obicno nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan cuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.
To nije moj cuperak plavi,
vec jedne Sanje iz sestog "a"

Pa sta?

Videces sta - kad jednog dana
cuperak necije kose tudje
malo u tvoju glavu udje,
pa se umudris,
udrvenis,
pa malo - malo... pa pocrvenis,
pa grickas nokte
i krijes lice
pa saljes tajne ceduljice,
pa nesto kunjas,
pa se mucis,
pa ucis - a sve kojesta ucis.

Izmesas rotkve i romboide.
Izmesas nokte i piramide.
Izmesas leptire i gradove.
I sportove i rucne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znas sta ces od muke.

Sad vidis sta je cuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od decaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.


 
 

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reci o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leze u cosku
bespomocni
i baceni.

Neko u ovoj sobi vise nece da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne moze da ruca.
Neko u ovoj sobi samo cuti,
cuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa liscem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reci o ljubavi.

                   ...
"Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje"
                   ...
                   ...
"Sve bi se jednim imenom zvalo.
Djacki.
I zenski.
I naivno.
Jedino bi se muski i mangupski prezivalo"

Odluka

                 Zivot je sve nesto iz pocetka.
                 Juce i prekjuce sutra ne vrede.
                 Nema na svetu dva ista petka,
                 dve iste nedelje,
                 dve iste srede.

                 Pa cemu onda razocaranja?
                 Ako je jedna ljubav - corak,
                 Odmah se drukcije i lepse sanja.
                 I kad si najvise tuzan i gorak
                 nekih se novih ociju setis
                 i shvatis da letis... divnije letis.

                 Ko je to video da decak pati?
                 Da kunja kmezav i da place?
                 Svaki put moras iznova znati
                 da volis bolje, da volis jace.
                 Ne da se vadis.
                 Ne da se tesis.
                 Vec da se istinski do neba smesis.

                 Nema na svetu dve iste srede,
                 dva ista utorka,
                 dva ista petka.
                 Sve nove ljubavi drukcije vrede.
                 Zivi se svaki put iz pocetka.
                 Zivi se da se nikad ne pada.
                 Da budes snazniji posle oluje.
                 I da se u tvom srcu vec sada
                 100 zlatnih zvezda unapred cuje.