JA NE ZNAM ZA PREDAJU
Goran Todorović-Faca je posle brojnih borbi sa invaliditetom i rušenja Ginisovog rekorda, postavio nove podvige i u ronilačkom svetu. Ovime je dokazao da između neba i morskog dna za njega ne postoje granice.

Goran Todorović-Faca, pripradnik 63. padobranske brigade iz Niša, koji je prilikom izvođenja padobranskih vežbi 2003. godine imao nesreću u kojoj je ostao paraplegičar, ne prestaje da nas iznenađuje snagom njegove volje. U prethodnih šest godina Faca je živi dokaz da skoro ništa nije nemoguće ukoliko postoji snažna želja da se u tome i uspe.

Borba Gorana Todorovića počinje u njegovoj 32. godini tokom obavljanja redovnih dužnosti na radnom mestu, vojnom aerodromu u Nišu. Naime, prilikom njegovog 984. skoka doživeo je pad sa visine od 1 200 metara i udario u zemlju približno brzinom od 120 km/h. Do nesreće je došlo usled umršenja padobrana, a posledice su bile sledeće: pet polomljenih pršljenova, grudna kost koja je bila pukla na pola, popucala creva i prestanak rada srca.

"Jaka volja je učinila da ipak ostanem živ. Borba se nastavlja."

Nakon nesreće, Todorović je lečen na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, gde je dejstvo primljenih antibiotika i injekcija dovelo do oštećenja sluha oko 88,4%. Urađene su mu dve operacije na kičmi, četiri operacije na stomaku i uspeo je da ode na lečenje sluha u Švedsku i to zahvaljujući solidarnoj pomoći ljudi koji su skupili novac kako bi pomogli Faci da ponovo čuje zvuk strujanja vazduha dok ponovo bude leteo kroz oblake.

"Kao čovek koji nikada ne odustaje i u čijem rečniku ne postoji reč predaja, nastavljam borbu i povratak za trenutak gde sam zaustavljen."

U organizaciji Vazduhoplovnog saveza Srbije Goran Todorović-Faca je u junu 2007. godine ponovo zakoračio oblacima. Time je postao prvi paraplegičar u Srbiji koji je izveo padobranski skok i tako ubeležio u svoju padobransku knjižicu 985. skok. Ovaj događaj su ispratili i mnogobrojni štampani i elektronski mediji. Ali se Faca nije zaustavio.

Godinu dana kasnije usledio je najveći podvig u Todorovićevoj karijeri. Oborio je Ginisov rekord u skoku podobranom u tandemu! Rekorderski skok Goran je izveo sa instruktorom Romanom Pogačarom sa 8 350 metara iznad slovenačkog grada Slovenj Gradeca. Skok broj 986. je bio upisan. Time je postao prvi čovek na svetu koji je u tandemu skočio sa više od 7 500 metara visine i, iako je u kolicima, spada u jedan odsto ljudi na svetu koji skaču padobranom.

"Skok je izveden u neverovatnim uslovima. Temperatura pre poletanja na zemlji je bila tri stepena celzijusovih. A na visini iskakanja, neverovatnih minus pedeset stepeni! Kamera i foto aparati su bili u ledu. Moram reći da su Slovenci pomogli preko svih granica. Za ovaj skok je bilo potrebno odobrenje Slovenačkog Vazduhoplovnog Doktorata, NATO-a, saradnja Slovenčke Kontrole Vazdušne Plovidbe...Mnogo je toga bilo potrebno da bi se realizovao ovako veliki događaj, ali se ipak na kraju sve izvelo jer su se svi maksimalno potrudili."

Padobranstvo je prva Goranova ljubav, ali ne i jedina. Avanturistički duh koji Todorović nosi u sebi nije lako zadovoljiti. Pored padobranstva, Goran Todorović-Faca poseduje ronilačko P2 zvanje, bavio se i speleologijom, friklajmbingom, bio je član Gorske službe spasavanja i bavio se planinarstvom. Sa ekipom planinara Srbije, 2002. godine, popeo se na Mont Blanc u Francuskoj, a 2003. na Elbrus na Kavkazu. Trenirao je i dizanje tegova i kao sportista, član KTD Leskovac, ostvario je uspeh postavši tri puta prvak Srbije.

Posle obaranja Ginisovog rekorda, na redu je bio novi poduhvat. Ovoga puta u pitanju je bilo ronjenje. Goran Todorović je odlučio da postane prvi srpski paraplegičar koji će obaviti ronilački ispit i to jedva šest godina od nesreće koja ga je umalo koštala života. S obzirom da je u Sloveniji stekao mnogo prijatelja, pogotovo među onima koji su i sami uoči raspada SFRJ služili u niškoj jedinici, Faca je imao veliku podršku za ovaj avanturistički podvig. Tako je Goran u bazenu, sa prijateljima i pod budnim okom lekara, vežbao ronjenje kako bi uspešno obavio i potapanje u moru, što mu je logistički omogućio IAHD Adrijatik (Međunarodna asocijacija hendikepiranih ronilaca).

"Radost je bila ogromna, a srce puno."

Borba sa hendikepom koju je moguće pobediti, ne samo jakom voljom Gorana Todorovića-Face, već dobrom voljom ljudi koji na različite načine pokušavaju da prikupe dovoljno novca za Goranovo lečenje u Moskvi. Tokom proteklih godina organizovano je mnogo humanitarnih akcija u tom cilju. Padobranci iz Srbije i okruženja izvodili su humanitarne skokove za teško povređeog kolegu. Svaki padobranac je plaćao 10 evra po skoku kako bi li na taj način prikupili što više novca namenjen lečenju u Moskvi. Mnogi štampani i elektronski mediji su tokom proteklih šest godina apelovali na sve ljude koji su u mogućnosti da pomognu, da uplate novac na date žiro račune. Jedna od većih akcija, "Hodanje po oblacima", zabeležila je uspešan završetak prikupivši 20 000 evra i time uspela da Goranu omogući odlazak u Moskvu.

Borba se nastavlja.
http://www.vazduhoplovnisavezsrbije.org/index.php?option=com_content&task=view&id=219&Itemid=119

Padobranci iz Srbije i okruženja izvodili humanitarne skokove za teško povređenog kolegu Gorana Todorovića
Faca će opet hodati po nebu
Od operacije u moskovskoj bolnici zavisi da li će ovaj aktivni vojni starešina ponovo stati na noge posle pada sa 1.200 metara, kada mu se zamrsio padobran pri 984. skoku u karijeri. Svaki padobranac plaćao je 10 evra po skoku, a prikupljeni novac biće iskorišćen za lečenje

- Vraćam se na nebo, ponovo skačem i ništa me neće zaustaviti jer nema lepše stvari nego videti nebo noću posuto zvezdama, a danju kupolama - govori Goran Todorović-Faca, stariji vodnik prve klase, pripadnik 63. padobranske brigade, alpinista, speleolog, ronilac, nastavnik civilnog padobranstva - čovek sa čeličnom voljom i još štošta drugo.

Na sportskom aerodromu „Lisičji jarak“, u subotu, nebo je stvarno bilo posuto padobranskim kupolama. Facine kolege, vojni i sportski padobranci iz svih klubova Srbije i bivših jugoslovenskih republika, skakali su humanitarne skokove, verovatno, prve takve vrste na svetu, kako bi ovom tridesetšestogodišnjaku pomogli da sakupi makar deo novca neophodan za operaciju kičme u privatnoj moskovskoj bolnici. Od ove operacije, takozvane „stem“ metode, očekuje se da će omogućiti da Goran, svestrani sportista, ponovo stane na noge.

Vojska Srbije obezbedila je letelicu, helikopter MI 8(HT40) i gorivo. Vazduhoplovni Savez, preuzeo je na sebe organizovanje, najavu i prikupljanje poziva, ali do subote nije se precizno znalo koliko će se ljudi odazvati akciji „Hodanje po oblacima“.

- Helikopter je uzleteo osamnaest puta! Strava! Nisam očekivao da će se pojaviti toliko ljudi. Ovo je super, ali da priznam, sve do danas bio sam malo skeptičan. Vreme je danima šućmurasto i bilo je opasnosti da neće moći da se skače. Strahovali smo i zbog akcije. Sve vreme smo se pitali, da li će se odazvati dovoljno padobranaca - oduševljen cifrom od osamnaest uzleta (svaki put helikopter je poneo 12 skakača) komentarisao je padobranac-sportista iz Beograda. Padobranci su, inače, plaćali 10 evra po skoku, a sav prihod biće iskorišćen za Facin odlazak na operaciju.

Goran nije sumnjao ni u vreme, niti u ljude. Strah se očigledno ne uklapa u profil čoveka kome je, pre četiri godine, kada se tokom njegovog blizu hiljaditog skoka, za vreme obavljanja redovnih aktivnosti na niškom vojnom aerodromu - padobran umrsio, zbog čega je Faca udario o zemlju silinom 120 kilometara na sat. Bio je to Goranov 984 skok, peti tog 18. decembra 2003. godine. Iskočio je iz helikoptera HT-40 sa 1.200 metara. Svi meteo uslovi, kako kažu padobranci, „u granicama dozvoljenim za skakanje“. Povlači ručicu padobrana, 500 metara iznad zemlje. Umesto da se kupola napuni vazduhom, pilot padobrančić prelazi preko prednje ivice padobrana i gužva ga. Goran nogama udara o utabanu zemlju, samo šest metara udaljenu od betonske aerodromske piste. Srce prestaje da radi, grudna kost puca na pola, slomljeno mu je pet pršljenova, popucala su sva creva.

Istog trenutka hitno je prevezen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde mu je dva puta operisana kičma i četiri puta stomak. Vežbama je uspeo da povrati snagu u rukama i ponovo formira grupu mišića. Zbog teškog oštećenja vitalnih organa, morao je da prima antibiotike i injekcije, ali mu je sluh bio oštećen 88,4 odsto.

Danas čuje, iako uz slušni aparat, znatno bolje. Operisan je na švedskoj klinici laserskom metodom. Ne predaje se. Kaže, nema tog glagola u njegovom rečniku. Uskoro će ponovo na kliniku kod doktora Mikaela Bakmana. Nije ljut ni na sebe, niti na udes. Vedar je, optimista i strpljiv. Govori, da se dnevno širom sveta izvede na milion skokova, a da svaki padobranac pakuje svoju sudbinu.

- Jaka volja učinila je da preživim - objašnjava Goran, koga malo ko tako zove.

Nadimak Faca nosi još iz rodnog Leskovca. Ko zna kad i kako ga je zadobio? Da li još dok je kao tinejdžer osvajao medalje u dizanju tereta? Ili kada se kao speleolog spuštao u Miajlovu jamu, Resavsku pećinu, Ivkov ponor, na dubini od 80 metara? Možda kada je sa tek pune dvadeset tri godine, u ona ratna vremena, postao vojnik po ugovoru u četi vojne policije za protivteroristička dejstva.

- Rekao sam vam da je Faca! - komentariše beogradski padobranac, starešinu Todorovića, koji pre svega, zbog toplog osmeha, načina izražavanja, duge negovane kose više liči na nežnog umetnika ili pripadnika hipi pokreta, nego na profesionalnog vojnika.

Profesionalni vojnik, nije jedino Goranovo zanimanje, a kada ga pitate čime se bavi, bolje je automatski uključiti diktafon, nego pokušati da memorišete sve njegove profesije. Sedam godina trenirao je borilačku veštinu tekvondo, a nešto kasnije bavi se streličarstvom. Kao planinar, alpinista, uspeo se na najviše vrhove Evrope. Prvo Mon Blan, 2002. godine, visok skoro pet hiljada metara, a potom naredne godine, penje se još više, na kavkaski Elbrus. Na planini Jelšnici završava obuku u slobodnom penjanju.

„Hodanje po oblacima“ je ipak ono što Facu najviše ispunjava i drži odlučnim da ponovo stane na noge. Ni invalidska kolica nisu ga sprečila da ponovo ‘’hoda po oblacima’’ i juna ove godine skočio je tandem padobranom i upisao u svoju knjižicu još jedan - 985 skok.

Drzi se...faco!!

фаца је фаца 

Return of the Warrior

Prošlo je gotovo godinu dana i Faca se vratio na mjesto »zločina«, da još jednom uvjeri one sa zapada, da za njega nema granice. Skočio bi on i sa „spejs šatla“ ako bi zato postojala mogućnost.
No kako smo mi asocijacija, koja više brine za ronjenje, o skydivingu nećemo puno, osim možda o tome, da prva prva žena ruši rekorde i uzima primat kolegicama i tjera ih u sve veći očaj.
Kako je Faca prošle godine na pola ilegalno posjetio majku Europu i prošao relativno nezapažen, ove godine ušao je na glavnu kapiju. Tako je posjetio stožer Saveza paraplegičara Slovenije i Institut za rehabilitaciju Republike Slovenije – skraćeno The Soći Institute.
Posjeta Saveza paraplegičara Slovenije bila je odlična, jer je tom prilikom oduševio njegovu potpredsjednicu Barbaru, da i ona skoči u tandemu. Vijest, da će da skače iz ispravnog aviona padobranom, oduševila je „opoziciju“ ali se kasnije pokazalo, da je veselje bilo preuranjeno, jer je Barbara vlasnik novog rekorda i to ne sa brda, nego sa neba!
Ostale aktivnosti Face prilikom posjete „dežele“ bile su intenzivne, pa smo jedva uhvatili termin, da ga obučemo u ronilačko odijelo i bacimo u bazen. Plan, da se potopimo u more, prekrižio je dekubitus i loše more.
Sportski centar Ruše je bez velikih problema dozvolio upotrebu malog olimpijskog bazena i ekipa IAHD Adriatica, iz koje je ispao „voljeni vođa“, odvela je Facu u kasne popodnevne sate u dubine na pritisak 1,2 bara. Plan, da ga se povede na 1,5 bara u „Pristanište Maribor“ propao je, jer nismo na vrijeme kontaktirali g. Zamašeka i prethodno poslali neki poklon za njega i osoblje kupališta, na primjer invalidska kolica, pelenu sa znakom Mares, kateter ili nešto slično, kako to rade kolege, koji mogu roniti kod njega ili ga pak sa cijelom familijom voditi na more.
No kako smo navikli na skromnost, preselili smo kod ljudi, koji razumiju penzionere i loše pokretljive. Danke her Rezman.
Faca je pokazao, da nije džabe Fejs. Opremio se sam i zaronio sa plavušom, što mu je bio i najveći cilj, kako sam kaže. Da je praznio masku i regulirao plovnost, za nas nije bilo iznenađenje. Faca je naime ronio i prije kobnog skoka, pa kako nije invalid nego samo paraplegičar, on je napravio vježbe bolje od ikoga do sada. Da nismo znali, da VMA nema bazen, mi bi pomislili, da je trenirao u lavabou. Čovjek zna i umije i da ga sreća više služi (da ima opremu, sredstva i sva sranja, koja treba imati za te interesne djelatnosti), on bi već sada mogao, da roni bilogdje sa bilo kim.
Faca je zbog oštećenja sluha vjerojatno prečuo preporuku „Soći instituta“, da ne ide u bazen, pa je tako ronio u vodi od 28 stepeni više od sat i pol vremena sa nepotpunim odjelom, sa ranom – dekubitusom na stražnjici (koji je dobio, jer mu je njegov Roho već kod dolaska umro, a ponos mu nije dao, da nekog moli) i nećete vjerovati, preživio. Ta ga priča svrstava u grupu medicinskih fenomena, za koje naučnici „Soćija“ još uvijek nemaju objašnjenje ali su po našim informacijama veoma blizu. Naime još uvijek kod njih nije dozvoljeno snimanje i slikanje, pa smo na osnovu toga pretpostavili, da su jako blizu uspjeha, da riješe misteriju zvanu „Zašto voda ugrožava život loše pokretljivim“.
Da je Faca ratnik, dokazao je svojim djelima i da zaslužuje, da mu se napokon osmjehne sreća više nego svima koji plaču zbog „dependent livinga“ ne treba spominjati.
Iako su uvjeti za salonske ronioce invalide u Europi optimalni, još uvijek svakog treba moliti, da počne roniti i sve mu donijeti do guzice (svaka čast nekolicini). Suprotna je priča izvan Evrope počevši od Hrvatske preko Bosne do Srbije, gdje se ljudi bore na sve načine, da zarone pa makar to bilo jednom u godinu dana, pa makar samo u za njih toplu vodu bazena, kojeg kod njih nema. Pa ipak ti ljudi imaju više srca od zvijezda na karbon biciklima, koja se kurče na različitim mjestima.
U IAHD Adriaticu smo ovom prilikom okrenuli novi list, jer smo matorog vođu zamijenili plavokosom mladošću i shvatili, da budućnost pripada mladima. Time se obećava i novi pristup u bliskoj budućnosti, koji će se odraziti novim sloganom: „Ako mi pripada vozačka dozvola, još ne znači da mi pripada i ronilačka iskaznica.“
U sledečoj sezoni ćemo se zato potruditi, da Faca postane dio ekipe i da konačno zaroni i u more. Time ćemo ostvariti cilj da i pod vodom opet povezemo izgubljeno pleme, koje je nekada živjelo u jadranskoj regiji.
Ovaj zapis je nastao na osnovu stenografskog raporta jedne plavuše i foto video dokumentacije snimljene u Rušama autora Pantonija i Soko Skoka.
Na kraju želimo zahvaliti svima koji su omogućili ronjenje Face, pa da ne bude uvrjede idemo abecednim redom:
(Danke je na evropskom, da i kolege iz europe znaju, kome zahvaljujemo)
Danke Športni park Ruše,
Danke gradonačelniku Ruša g. Rezmanu,
Danke osoblju kupališta,
Danke A2S,
Danke „Ljudskom vozilu VW“,
Danke Hotel Zvon,
Danke Pohorska kavarna,
Danke Pantonije,
Danke Alenka,
Danke Soko Skoko,
Danke Angelina & Roman,
Danke Suunto,
Danke A.P.Valves,
Danke Apeks,
Danke J.F.
Danke Haupt schwester Andrea,
Danke „Voljenom vođi“ sto nam vjeruje da mi to možemo!
Nein Danke Soći,
Nein Danke Čepić,
Nein Danke Pristan!
 
29.10.2009

Nadam se da slovenacki spikate: 
(isto kao i srpski, samo malo drugacije)
http://tvslo.si/predvajaj/usoda-sobotno-popoldne/ava2.49651240/

http://tvslo.si/predvajaj/dobro-jutro/ava2.47424447/

Osoba1: Čudan smo mii Srbi narod ... skloni smo da od budala pravimo heroje i prosto se drogiramo patetikom.


Gledam ovu emisiju, gledao sam bar još tri slične i nikako ne mogu da shvatim jednu stvar; zašto nikako da neko kaže pravu istinu o tome kako se povredio, a svi ...znamo. Njega razumem, ko se usere ne priča e ljudi ja sam se usrao, ali šta je sa ostalima.

Pomenuo je padobranca Sašu Jojića Jokasa, koji ima 19 000 skokova, ali na ovo treba dodati i činjenicu da Jokas, koliko ja znam, nije imao ni jednu povredu. Slična je situacja sa mnogim padobrancima; hiljade skokova za sobom, ali ni jednu povredu. S druge strane Goran Todorović ni do hiljaditog skoka nije došo, a već je imao u svojoj kolekciji nekoliko teških telesnih povreda (2 ili 3 nisam siguran) Poslednja je bila fatalna.

Goran Todorović je na samom početku bavljenja padobranstvom od mnogih instruktora okarakterisan kao visokorizičan padobranac. To što su stari vukovi vidli u samom startu pokazalo se jezivo tačnim. Lično sam gledao kako je na oko sedamstotom skoku, dakle kao već iskusan padobranac sa zvanjem instruktora, polomio ruku iz čiste gluposti. Prvo je zaboravio da deblokira komande, što je katastrofalno za nekog ko ima 700 skokova, a onda je umesto da prati padobran, krenu sa konstantnim prevlačenjem dok na kraju kroz granje neke vrbe nije puko o zemlju ko jaje. Mislio sam da neće ni da ustane.

I za fatalnu povredu više je nego sam kriv. Prve reči kolege koji se prvi našao pored njega bile su "Šta bre to uradi.". Otkaz glavne kupole nije prijatna stvar ali je sastavni deo padobranstva i procedura se dobro zna. Nakurčen kakav je od uvek bio, umesto da odbaci glavnu kupolu i vuče rezervu, za šta je imao više nego dovoljno vremena, Goran je svoj padobran raspetljavao do zemlje. Kasnije se pravdao time da nije imao poverenje u opremu kojom skače, pa zato nije hteo da odbaci ... najobičnije sviraje ...

Nikad javno nisam pričao o ovome, ali što više hvalospeva slušam o Faci i što je više emisija nabijenih nekim jakim emocijama, postaje mi sve jasnije da je samo pitanje vremena kad će ti silni hvalospevi i te silne emocije da ubiju nekog napaljenog klinca koji sve to gleda.

Za bavljenje padobranstvom nije dovoljno imati smo srce željno neba, već i mozak koji ima kontrolu nad njim.

Učestvovao sam u prikupljanju pomoći, čak predložio da prodamo klubski avion kako bi skupili novac za operacije, želim mu više od ikog da stane ponovo na noge, ali mu isto tako želim da nikad više ne uđe u avion sa padobranom na leđima, jer bi to onda samo bilo pitanje kad će i na kom aerodromu da ostavi svoju ludu glavu.

Ovo ti je pozdrav od mene i Kikca ... zajedno smo radili emisiju ... obrati pažnju na naslov emisije.


Pozdravljam te druže, želim ti da te matičnećelije odrade svoj poso i zahvaljujem ti se što si nas leskovčane i svoj leskovački klub pomenuo u svim emisijama. Posebno ti se zahvaljujem što nas nisi napljuvao posle onog humanitarnog skakanja u Beogradu, kad si napljuvao celu svoju 63. pad. brigadu (sem Ćureta) i još polovinu ostalih učesnika.

Odgovor, Osoba 2:“Dragi, ljubitelju padobranstva, i poznavaoce padobranskih prilika”.
Dirnula me ova tvoja postavka na Facinom profilu, pa prosto ne mogu da se suzdrzim a da je ne prokomentarisem. Narocito mi se svidelo ono sto si licno postavio na YouTube, gde se po nekoliko puta ponavlja snimak kako ores sa dupetom ledinu. Kao profesionalni padobranac, sa nekom sacicom skokova, moram da ti objasnim sledece, i to ovim putem posto je tvoj profil jako dobro obezbedjen, a da budem prijatelj sa tobom nemam nameru.
Facu znam dosta dugo, a ti mozda i vise posto ste zemljaci, no to ovde nije uopste bitno. Nakon njegove povrede, jedan od nasih prvih razgovora je bio vezan za taj kobni dan. Naravno, rekao sam mu da me okolnosti ne iteresuju, vec me interesuje kako sada da mu pomognem. Sticajem, sluzbenih, okolnosti vrsio sam uvidjaj nad njegovim padobranom i savrseno dobro znam istoriju tog otkaza. To sto se postavlja pitanje u kakvoj je situaciji on bio i nagadjanja da li je mogao da uradi ovo ili ono, to je sasvim druga tema i nije za ovo mesto. Ovde ima puno prisutnih ljudi koji se ne razumeju u padobranstvo a tu su da mu pruze podrsku i koliko-toliko pomognu a ne da odmognu kao ti. Jos za tvoju informaciju, postoje ukupno tri profila koja su formirana u tu svrhu, i nije ih on formirao nego ljudi koji su zeljni da mu pomognu. Na jednom je cak oko 2000, postenih ljudi.
Jedan moj stariji i iskusniji kolega bi rekao:” u padobranstvu nesme biti nedoumica. Mora biti sve kristalno jasno, jer padobranac ako nije siguran u ono sto radi, napravice pizdariju ili nikada nece ispuniti zadatak skoka”. A ja samo dodajem, da mi svi pravimo to padobranstvo da, mozda, jednog dana bude tako, na ovaj ili onaj nacin, pa na zalost cak i ti svojim “dupetom o ledinu”.
Da je svaki slucaj specifikum za sebe, na srecu ili zalost iskusio sam to i na svojoj kozi. Rekao bih na srecu jer i tako se uci padobranstvo. Da nije takvih slucajeva i iskusava, malo sutra bi ti, ja ili bilo ko drugi skakali i kurcili se kako je padobrastvo sigurno i bezbedno. Na zalost, ponekad se ta dozivljena iskustva, zavrse kobno. Kako god okrenes, statistika je neumoljiva. Elem, nedavno sam imao tri vezana zastoja na glavnom padobranu. Skocio sam sa velike visine i otvarao na velikoj visini tako da sam imao dovoljno vremena da uz koliko-toliku kontrolu otklanjam zastoje jedan po jedan. To vadjenje je bilo svesno i trajalo je 800 metara. Punu kupolu sam imao na 2200 metara i uspesno izvrsio zadatak. Posledica, povreda kolena i oko 4 meseca bolovanja. Ovo ne pricam da bi se hvalio niti dokazivao, vec da pojasnim, kao sto neko jednom u sali rece: “ Englezi se i dalje uce na Oksfordu a Srbi, na zalost, na sopstvenim greskama. Ja sam oko 15 godina, uz sitne zastoje verovao da nista ozbiljnije se nece desiti, jer ako nista drugo bar sam naucio da “peglam”. Istog dana nakon tog skoka, spakovao sam taj isti padobran i skocio jos jedan. Gle cuda sad je proteklo sve kako terba. Da je povreda ozbiljnija saznao sam tek sutradan.... See More
Za tvoju informaciju, na zalost, ginuli su, povredjivali se i padobranci sa 15000 skokova. Samo jedan od njih je i cuveni Patrik Degardon, ostale da ne nabrajam.
Nego da rezimiramo, nasa poslovica kaze, lako je biti general posle bitke.
Faca je svestan toga da je u kolicima, a ako ko bude uspeo da prohoda to je on. To moze samo covek sa sa takvom snagom i cvrstom voljom. Znam, hodace sigurno, ako ne po zemlji onda po oblacima. Njegov hod je vec postao istorijski jer se upisao u Svetsku knjigu rekorda.
Mislis da je hrabrost poturiti klocne pod njegove tockove. To je bar lako. Tvoj nacin obracanja i licni stav nece dotaci sve ljude koji su iskrenog i otvorenog srca. Tracarenje poput seoske babe iza leda coveku koji cak nema ni uslova, na VMA, da se uloguje na Facebook, jer je to tamo neko zabranio, kao posast. Uostalom i sto bi imao profil?. On je bio Face i pre Facebook-a. Za licne razmirice mogao si da mu se obratis direktno, licem u lice, on vec 6 godina nemenja adresu i cela Srbija pa i sire dobro zna gde se on nalazi.
Ja licno pomazem Faci koliko mogu, da ne kazem najbolje sto mogu. Tako bi pomogao svakom coveku u nevolji, na ovoj kugli zemaljskoj. Svestan koliko bolesnih umova ima, da ce i od toga napraviti neku, trac, pricu.
Bratski pozdrav svim ljudima koji smatraju otvoreno nebo svojim domom ili bar istinu nose u srcu.

Sa- fejsbuka.