http://ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=18979&cid=185&p=26.01.2010
Емитујемо интервју са Емиром Кустурицом који је, да подсетимо, добио руску награду За исткнуту делатност на јачању јединства православних народа која носи име Његове светости Патријарха Алексија Другог за 2009. годину. Награду је утврдио Међународни Друштвени Фонд Јединства Православних Народа.
Све препреке у мом животу помажу ми да превладам дела Достојевског, рекао је на церемонији уручења награде Емир Кустурица. Један од ликова романа Браћа Карамазови, старац Зосима, каже да ће једном засијати звезда Истока. За мене лично, признао је режисер, ова звезда већ сија. Први пут то се десило са мном када је умро наш Патријарх. Тада су испливала вечита питања о животу и смрти, која се постављају у делима Достојевског. Смрт је постала друга форма живота за Патријарха Павла. Други пут ова звезда сија за мене данас, када добијам ову награду за допринос јачању јединства православних народа, рекао је Кустурица.
Наш извештач разговарао је са култним српским режисером о незапослености, везаној за крај ратова, хај-тек паганству и словенском духу филма.
Славенски дух са свим оним каратеристикама, којима обилује, рецимо, чешки филм, стари руски филм, а унеколико и српски филм, то је један јединствени језик, у коме смо ми склони црном хумору, оно што имамо у Гогољевој литератури, егзистенцијализму Чеховљевог типа, драмским обртима и снази, који има Достојевски у својој литератури, једној перцепцији историјској, односно документалистичкој, који има Андрић. Значи, ми имамо јасну основу, из које делујемо. Ја мислим да, рецимо, тешко може да се нађе савремени писац код Гогоља. Кад би узели његову причу „Нос“ и сад покушали да је снимимо, то би било сасвим модерно. Ми у славенској култури имамо врло јак знак и исцртане заједничке склоности. Иронија, та идеја да све између црног и белог ствара, један огромни културолошки корпус, који сада користимо.
А шта је по вашем мишљењу заједничко у српској и руској кинематографији?
Проблем нашег заједничког страдања је управо један збир историјских околности, у којима сте ви, Руси, били заправо од Наполеона до Хитлера. Ваша пространства и ваша енергија је била циљна група свих освајања. А страдања народа је у томе била велика историјска енигма, да ли је овај народ морао да толико страда или није. Али он јесте страдао. Исто тако и у Србији. Србија је изгубила скоро две трећине свог способног становништва у два рата. Значи, постоји једна, како бих рекао, историјска околност, која нас неизбежно вуче у ту трагедију. То је као да је судбинско питање, као да није питање наше одлуке, да ли ми то желимо или не желимо. Ми смо, рецимо, у време Другог Светског рата упали у једну клопку, у којој су наше правдољубље и наш историјски занос искористили Енглези. Ми смо изашли на улицу да протестујемо против Хитлера, јер је Черчил задао задатак да се у свим центрима у Еуропи прави велики нереди, који би реметили Хитлеру његов план. Па смо ми 27. марта заправо под диригентском палицом Енглеске обавештајне службе изашли на улицу да протествујемо против Хитлера, па су нас онда бомбардовали. И то не би било проблем. Свако мало нас бомбардују. Бомбардовали су нас на почетку рата, бомбардовали су нас савезници 1944е, бомбардовали су нас 1999е, бомбардују нас непрестано. Нажалост, свет је постављен као непрестано произвођење ратова. Рат изгледа, поред тога што у литератури доживљава своју оптужбу, рат је једно од најпатентнијих предузећа, једно огромно, велико предузеће, које доноси највећи профит. А онда, са друге стране, они, који производе ратове, имају и антиратне покрете. Тако је људска судбина заплетена у један неразмрслив чвор, у коме је од рата до профита, од профита до капитала, – један троугони круг, који непрестано затвара исту тезу. С тим што ето сад још драматичније, пошто сад се сви ратови, у нове време, изводе у име хуманости. Чак и акција, у коме смо изгубили Косово, се звала „Милосрдни анђео“. И нико се не пита о том занимљивом људском роду! Нико се не пита суштинска питања! А код нас су 4,5 милиона људи су страдали! У Ираку, ја мислим, да већина преко милиона. У Авганистану ниад нећемо сазнати ни број. А све то говори о томе, да је капитализам као једини систем, који постоји данас, једно ратно предузеће. Када би сутра Буш слетео и рекао да више нема рата, онда би сви остали без посла. Рат је произвео и велика технолошка достигнућа. Рат је, нажалост, као контраверзна поставка људског бића. Наравно ја нисам за рат, али ја га схватам не као посебну појаву, него као саставни део људске историје. Нажалост.
У чему је узрок кризе савремене кинематографије: у одступању од традиције или у неприпремљености гледаоца?
Данашње време ја називам време „Хај-тек-паганизма“. Не можемо да кажемо да је човек технолошке револуције бољи од ренесансног човека. Како не можемо да кажемо да је човек технолошке револуције бољи од овога данас. Односно, можемо да закључимо да човек, коме помаже технологија, није уопште добар човек. Он је управо изгубио своју централну духовну тачку. И као такав, он се у Србији после распада Југославије или у Русији после распада Совјетсог Савеза у суштини није много променио. Он је у ствари исти као и пре индустријске револуције. Исте су намере. Намере су зле и лоше. Технологија је довела у питање, да ли има Бога? Шта Бог обезбеђује човеку? Он обезбеђује човеку јединство, које је изгубљено у савременом животу. Толико је тај „хај-тек- пагански“ човек, који је склон биолошком животу, непромишљеном животу. Он се управо супротставио том Богочовеку или човеку, о коме је говорио Достојевски. Њујорк је пре три године правио анкету, који су најбољи писци свих времена. Па су ставили Толстоја на прво место, а Достојевског нема уопште. Јер у ствари њима смета тај људски конзервативизам, тај дубоки поглед у људску душу. Ја не кажем да Толстој није добар писац, али наравно не може да се упореди по снази са оним, шта ми откривамо у литератури Достојевског. Али кад се праве та вредновања, управо у тим анкетама сугеришу, што ваља, што не ваља, а односно ствара се тај нови човек, тај „хај-тек-пагански“ човек, који је у ствари један конзумент. Он не сме да поставља питања, он не сме да одговара на питања, он само све конзумира. Он иде ка том јединству, а иде ка разједињавању, све више и више. Утолико тај човек бившег Совјетског савеза или човек бивше Југославије данас прави од себе „хај-тек-пагана“, који ужива у технологији и у властитој средини. А онда кад схвата да у брзини не може да се ужива, онда долази до кризе, долази до нечег, што није само криза идентитета, него је криза општег постојања. И тако се ствара тај подељени, или неко, ко не само нема Бога, нема уједињавајућег фактора, него има самог себе као неко физичко својство. А то је велики проблем системски, како се то може вратити у неку меру, која ја неопходна да се уравнотежи људски живот. Имитација и подражавање тих образаца, који долазе са Запада, али не оног доброг, шта долази са Запада, него оног, што је у ствари погрешно. Тај конзумент хоће да живи још неко време, па ће онда полако да се коригује. Али нажалост у људском животу сви обрасци траже своје време, и оно мора да буде потрошено.

26.01.2010

Ima tema o Kusturici, Nastjenka.

Bice da se iza ovog nika krije Bus Vilis  ...... ili onaj americki  reditelj sto mu Kusta saranjuje filmove ..

Ovom jadnom  pokusaju  da jedan prononsirani forumski  glupan minira temu u zacetku uprkos  , moram da izjavim da jedinstvo pravoslavnih naroda nema alternativu . 

Видела сам Перуђи, али немој стално да ме опомињеш, ниси у праву - ово није тема посвећена Кустурици, већ јединству православних народа - а награда коју је Кустурица добио је само повод. 

Емир Кустирица је идиот.

Немој се љутити на Перуђија јер је он апсолутно исправан лик којем не дирај НОБ и партизански
покрет и од њега нећеш имати негативне или безобразне реакције.Он има своје разлоге и ја то
поштујем.У твом тексту има један одјељак о 27.03.1941,а рекох ти какав је "пргав" када му то
споменеш.Зајебан лик али у позитивном контексту.