Ponedeljak, lep i topao, onako – oktobarski. Prekrasno plavo nebo nad Beogradom, divno jesenje jutro... Ćerkice nas izljubile, i sa osmesima i grajom otišle u školu, žena i ja krenuli na posao, u nove „radne pobede". Trolejbus broj 29 marke „japanski humanitarac" nov i čist kao suza, a poluprazan. Imalo bi se gde sesti, ali lepše je stajati na zadnjoj platformi i gledati suncem obasjan grad, upijati tu bogomdanu lepotu... Malo je trenutaka u životu kad možeš upasti u takvo blaženstvo, u taj miris jutra, u nirvanu, razmišljam i molim boga da ne udje, kao i svakog jutra, ta prokletinja... Ali...

Na sledećoj stanici ulazi omanja grupa ljudi, među njima i – ta baba. Nije to neka obična, šematska beogradska baba, nego šišmiš-baba, od onih što imaju oči navr' glave, a sve ostalo su – usta; onakva baba, koju, da je za jezik il' noge obesiš, na dupe bi progovorila. I počinje baba da sere... O omladini koja se drogira i ne poštuje nikog i ništa, o rupama u asfaltu, cipelama i ozonskom omotaču, o apotekama koje prodaju karmine, deterdžente i kondome a ne lekove, o lopovima iz Elektrodistribucije, o „platama" i „penzijama", ministarstvima i agencijama, o gradonačelniku Beograda iz Pič*kovca, nemačkim bankama za naivne, visokim cenama trulih banana na pijacama, urbanističkoj mafiji, legalizaciji, tranziciji, lažnim radnicima i još lažnijim sindikatima... Sere baba trista na sat, još kraj prve rečenice nije odjeknuo a početak novog rafala pršti po mojoj lobanji... i meni nebo počinje polako da se crni, a s' njega da padaju govna.

Neočekivano, šišmiš-baba prilazi baš meni, udara me laktom u rebra i iskofršti mi se u lice:

–Što si stao tu, pola trolejbusa si zauzeo, što ne sediš kad ima mesta, nego si se natrćio na...

I puče mi. Dibidus. Bacim kesu sa CD-ima zabezeknutoj ženi i zakrvavljenih očiju, i uz škrgut ovo malo ličnih zuba, krenem na babu:

–E, sad ću, baba, da ti jebem mater!

Sledećih desetak sekundi, čitaj „večnost": otvaraju se sva vrata na trolejbusu, baba eskivira dugim skokovima, lako i hitro, kao divokoza, pa kroz srednja vrata, ja pokušavam da je uhvatim na volej u vratima, onako „punom" i... promašujem! Pljunem za njom u svom jadu i nemoći i, – promašim! Baba iskače i beži ulicom, ja iskačem i natisnuo za njom, mrtva trka Bregalničkom... baba mi izmiče za koji desetak santimetara, prokletih desetak cantimetara, vazda mi nedostajali u životu... Baba zamiče u prvu uličicu desno, skoro je sustižem... Daleko zaostala, za nama, trči i moja žena sa kesama i viče mi, sa pola glasa, ne razumem je šta, imam samo jedan veličanstveni cilj pred sobom – ubiti babu! Odmah i ovde! Sad, ili nikad, ali... baba uskače u prvu kapiju levo i zalupi mi vrata pred nosom... Šišmiš-baba nestaje netragom u dnu dvoršta između niskih čatrlja, ja blejim u kapiju... Prokleta Bregalnička!

svaka ti cast  mene je baba samo od citanja teksta iznervirala a ti si Car 
Imas pivo od mene

ps: nepamtim kada sam se vako dobro ismejao 

 

nije lepo vijati babe   

 

@idejan ti zamalo ko Raskoljnjikov da ubiješ babu. Zločin i kazna, bre

Najjače kada baba baca torbu na mesto kada ulaziu autobus kako joj neko ne bi zauzeo. a najviše volim kadase neka od njih digne da odedo automata i to brzo, akada se vrati vidi mesto zauzeto. A onda ustani bole me noge...

 kada sam isao u skolu sa ortakom, ugurali se nekako da sednemo a jedna baba ispred nas isto sela, i ja se tako zamislio nesto kada me ortak cuska i smeje se i ja ga pitam sta je a kad sam video da se baba okrenula i gura onu kartu u ono sranje gde pise stop...znaci ceo autobus se smejao, ja sam se smejao od konjarnika do dusanovca

A inace mrzim babe, pogotovo GSP babe
Ili kad vidim da trci za autobusom i onda udje i kaze aj mi ustani sinko umorna sam...pa i ja bi bio umoran da sam trcao tolko

Znam da sam smorio ali mrzim babe.......i to mnogo.

 

Da nije babe ne bi bilo ni tebe