Туробна сећања

БАЊАЛУКА, 16. априла – У кругу гробног поља „Храстови” у Доњој Градини одржан је данас парастос јасеновачким жртвама. Око хиљаду грађана молило се на српском, ромском и јеврејском језику палећи свеће и полажући венце и цвеће, одајући почаст жртвама од 1941. до 1945. године и логорашима који су пре 61 године покушали пробој из јасеновачког логора смрти. Одржана је и света заупокојена литургија.

Парастосу су присуствовали највиши званичници из Републике Српске, али представници хрватског и бошњачког народа нису дошли. Није дошао ни високи представник у Босни и Херцеговини Кристијан Шварц-Шилинг. Ни његов претходник Педи Ешдаун никада се није поклонио јасеновачким жртвама. Штавише, Ешдаун је изјавио да је „загубио позивницу”.

Доња Градина у Републици Српској обухвата око 800 хектара и у њој су досад откривене 162 масовне гробнице. Према подацима из времена СФРЈ у јасеновачком логору, по наређењима из врха злогласне НДХ, убијено је око 500.000 Срба, 40.000 Рома, око 33.000 Јевреја, 20.000 деце и око 120.000 антифашиста. Јасеновачки логор геноцида обухватао је око 24 квадратна километра прекривена гробницама.



Izvor: Politika / М. Ц

ЈЕРОМОНАХ АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ

Увод

Усташка „творница смрти“ у Јасеновцу или комплекс логора за уништавање људи
Великомученички логор Јасеновац, наше највеће Гробље, ново српско Косово, наш библијски месопотамијски Вавилон, у коме је сатрвено око седам стотина хиљада православних Срба, и неколико десетина хиљада Јевреја, Цигана, Хрвата и Словенаца, тако да је то наш највећи Град под земљом — састављен је био од комплекса неколико логора, распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.
Сплет концентрационих логора Јасеновац био је међу првима по страхотама, а можда и по броју жртава у окупираној Европи током II светског рата. Његови творци били су усташки злочинци тзв. „Независне Државе Хрватске“, вештачке творевине створене под покровитељством немачких фашиста и нациста.
Број Јасеновачких логора је осам, а број жртава — између седам и осам стотина хиљада људи, жена и деце. Жртве су били првенствено и неупоредиво најбројнији православни Срби, а затим и Јевреји, Цигани, Хрвати и други Југословени.
Комплекс Јасеновачких логора смрти сачињавали су следећи логори:
Логор I Брочице (= Брочке Јасенине), звани и „Версајев“ логор, формиран већ у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом, на ледини (ливадама) јужно од реке Велики Струг, између шуме Крндија и пута Јасенова — Новска, на терену села Брочице, северно од Јасеновца. Радио је само неколико месеци, до краја септембра 1941, када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава, масовно убијаних у ливадама и у шуми Крндија, где су и закопавани.
Логор II Крапје, отворен ускоро после I логора, неколико километара узводно Савом од Јасеновца, покрај села Крапје (Плесмо), крај шуме Горња Крндија, и трајао је од лета до половине новембра 1941, када је укинут због поплава. И у њему је затрвено преко десет хиљада жртава, чега су сведоци и пет великих масовних гробница у оближњој шуми Горња Крндија. До недавно, док простор бившег логора није био заштићен, сеоске свиње ријући наилазиле су на људске кости.
Логор III Циглана, уствари главни логор Јасеновац, који се налазио испод самог села Јасеновац, а на његовом терену, на левој обали Саве па до реке Велики Струг (на северу) и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу, тачније Мокром пољу (на истоку). Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишни логор звани Циглана, назван тако зато што је ту већ била циглана, парна пилана, централа и друга творничка постројења и радионице фирме „Бачић и друг“. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на око сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени Цвет, окружен вештачким језерима, остатцима некадашњих рупа од циглане, и бројним хумкама које означавају бивше логорске објекте и масовне гробнице. (Камени Цвет данас неки зову „стратегијом организованог заборава“).
Логор III је имао своје подразделе — мушки, женски и дечји логор. Овај средишни и највећи логор у Јасеновцу имао је своје одсеке или „радне групе“: I ланчара, II пилана, III циглана, IV кожара, V грађевина, VI централа и још неке друге. Тај главни део концентрационог логора био је у почетку ограђен редовима бодљикаве жице, а касније је опасан са три стране високим зидом, док је са четврте стране била река Сава. На зидовима је било изграђено десетак високих кула стражарница и поврх зидова постављена бодљикава жица и уведена струја.
Основна намена овога Логора III, као и осталих делова „Сабирног и радног логора Јасеновац“, како га је иронично звала усташка власт, била је: сабирање и уништавање пре свега Срба, дакле организовани геноцид над Српским народом у тзв. Ендехазији, а затим и других „непоћудних елемената“, пре свега Јевреја и Цигана, а онда и комуниста и свих који су се на било који начин супротстављали усташкој власти и сатрапској држави. Главна места мучења и убијања недужних људи у овом „Збирном логору“ били су: Циглана, где је био и крематоријум за спаљивање људи (познат као „Пичилијев крематориј“), затим познати насип смрти („армиран“ људским телима и костима), па кула „звонара“, „тунел“, „ланчара“, „граник“ (гат) на самој обали реке Саве, скела (сплав) на Сави, и најзад шума Градина, преко Саве на босанској страни, о којој ћемо проговорити посебно. Унутар Логора III био је једно време формиран посебни „Логор III-Ц“, где су били затварани и уништавани Цигани.
Централни логор Циглана радио је „пуном паром“ од половине септембра 1941. до 23 априла 1945. године и у њему је свакодневно било на стотине или хиљаде логораша, који су скоро свакодневно затирани, јер су увек пристизале нове колоне недужног Српског народа, па је требало правити места за нове логораше. Кроз овај логор прошло је и пострадало највише жртава: неколико стотина хиљада душа, углавном Срба, а са њима и двадесетак хиљада Цигана и отприлике толико Јевреја, као и известан број Хрвата и мањи број Словенаца. Цигана је у Јасеновачким логорима убијено око 25.000, то јест скоро сви са терена злогласне „Независне Државе Хрватске“. Јевреја је у НДХазији убијено око 33-35.000, а од тога преко половине у Јасеновачким логорима. (Остали Јевреји побијени су углавном у логору Стара Градишка, Баково и на другим местима НДХ).
У сабирни Јасеновачки логор стизале су колоне Срба из свих крајева злогласне усташке страховладе: најпре Срби из околних села и крајева — Славоније, Срема, Баније, Кордуна и Лике, а онда још више из Босне, почевши од Подкозарја и Босанске Посавине, па даље на исток, југ и запад, до Босанске Крајине, Далмације и Херцеговине. Највећи и најбројнији транспорти стизали су у јесен 1941. и током читаве 1942, а онда су нешто смањени, да би од половине 1944. па све до априла 1945. године поново били појачани. Транспорти Срба у логор Јасеновац стизали су железницом, камионима, запрежним колима, а често и пешке у колонама. Многе од ових колона нису ни увођене у логор, него су вођене право на једно од масовних губилишта, понајвише у Градину, Уштице или у кречане код Босанске Дубице, или у реку Саву, која је однела и прогутала небројене хиљаде лешева српских мученика.
Логор III је отворен већ крајем лета 1941. године (први транспорт логораша стигао је теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941) и трајао је све до краја монструозне НД Хрватске, тј. до краја априла 1945. године, када су га саме усташе порушиле и минирале, настојећи да затру трагове својих злочина. А ти злочини су били толики и тако страшни да је то обичним људским језиком неисказиво и неописиво.
У наставку овог кратког описа смртоносног сплета Јасеновачких логора доносимо неколика лична сведочења појединих преживелих логораша, као и налазе комисија и изводе из синтетичких радова научника о овој усташкој творници смрти у Јасеновцу. Иако је то само краћи избор сведочанстава, у њима се ипак може наћи доста потресних детаља о стању у Јасеновачком логору и о страдањима безбројних невиних жртава у њему, највише српских. Овде само напомињемо да су већина ухапшених или у селима и збеговима похватаних Срба одмах по довођењу у Јасеновац углавном убијани, а само је мали број логораша остајао дуже у логору на неком раду. (Усташки пропис је био: да боравак у логору не може бити краћи од 3 месеца, ни дужи од три године, али се усташе тога нису држале).
Доведене жртве усташе су убијали на разне начине: оружјем, ножем, маљем, секиром, гвозденом шипком, или су их бацали у Саву, или у јаме, у ископане масовне гробнице, нарочито у Градини, а немали број су и спаљивали, а од неких лешева чак су кували и сапун. Многи од логораша просто су умирали од разних мучења, од глади, исцрпљености и заразних болести. Небројени су примери и зверског, садистичког иживљавања појединих усташких крвника над беспомоћним логорашима, посебно над женама и децом, што ће се видети из даљих текстова.
На жалост, никада ниоткога није озбиљно покушавано ослобађање заробљеника из Јасеновачког логора. Тек када су усташе, почетком априла 1945, почеле саме да ликвидирају логор и уништавају трагове својих злочина у њему, онда је дошло до провале веће групе затвореника кроз логорску капију (22. и 23. априла 1945). Од покушаја продора њих око хиљаду спасло се једва неколико десетина, а остали су побијени. Тада је од усташа побијено око 3.000 преосталих логораша. (О томе сведочи потресна књига логораша др Николе Николића, Јасеновачки логор смрти, Сарајево 1975, као и искази преживелих логораша). Усташе су тада, на челу са архизликовцем Лубурићем, убијали, рушили и палили све по логору, чак и по насељу Јасеновац, настојећи да збришу сваки траг својих нечувених злочина. Оно што је иза њих преостало, збрисано је нешто касније, током 1945. и следећих година, тако да нису остали већи спољашњи трагови овог „гиганта злочина“ монструозне Ендехазије. Коме је пак од нове власти Титове Југославије требало ово уништавање трагова Јасеновачког логора смрти, није тешко наслутити.
Ипак, остала је неизбрисива и неуништива утроба великомученичког Јасеновца, масовне гробнице у логору и око логора, нарочито у Босанској Градини, као и неућутна река Сава, чији спрудови и до данас откривају нова и нова налазишта безбројних људских костију. Све су то, поред преживелих сведока и записаних сведочења намучених логораша, неумитни сведоци који сведоче о приближно три четвртине милиона невиних људских жртава побијених у Јасеновцу, том нашем највећем општем Гробу, најмногољуднијем српском Граду под земљом. Вишеструка снимања ултра- зрацима из ваздуха открила су до сада на ширем терену Јасеновца и околине близу три стотине масовних гробница, које сведоче о великом броју жртава ове адске „воденице смрти“, која је стравичном брзином „млела“ невина људска бића на историјској тромеђи Славоније, Босне и Баније.
Тако је у београдској „Политици“ од 31. VIII 1977. године објављен следећи извештај о истраживањима и открићима на терену бившег комплекса логора Јасеновац: „За протеклу годину дана на локалитетима шест бивших концентрационих логора у Јасеновцу и ближој околини откривено је још 117 масовних гробница, па им се сада број повећао на укупно 289. Међу њима је управо откривена гробница код села Млаке, 12 километара низводно обалом Саве од Јасеновца. Помоћу армијске опреме, која дубоко у земљу шаље ултравиолетне зраке, поуздано смо утврдили да се ту налазе остаци између 12.000 и 16.000 жена, од око двадесетак хиљада логорашица, колико је било заточено на том локалитету. Тако смо дошли до сазнања да је ово највеће стратиште жена на једном месту у Југославији и једно од највећих у окупираној Европи“.
Недељни загребачки „Вјесник“ од 23.9.1984. године донео је слику и опширан опис најновијег фотограметријског авионског снимања узводно и низводно око Јасеновца, на потезу од 37 километара дужине и 5,5 километара ширине, које снимање је омогућило тродимензионално виђење терена, те је тако потврђено постојање многих само претпостављаних а досад непознатих масовних гробница, са људским костима и лобањама и различитим предметима убијених жртава, као и траговима креча којим су усташе посипале лешеве у гробницама. Овај извештај, са фотографијама снимљеног терена око Јасеновца, пренела је и београдска штампа.
И сасвим недавно, друге седмице фебруара 1989. године, када је услед суше река Сава била доста опала, откривена је још једна масовна гробница у речном спруду, са мноштвом људских костију. Снимке ове новооткривене масовне гробнице Јасеновачких логора видели смо на ТВ Београд 22. маја 1989. године. Додајмо овоме још и познату чињеницу из времена рата — да су многобројне лешеве убијених у Јасеновцу жртава Срби у Шапцу, Београду и другим местима низ Саву хватали и сахрањивали, понекад и читаве лесе лешева, повезаних заједно и са подругљивим натписима за Србе. Масовне гробнице, где су сахрањивани из Саве извађени лешеви, налазе се у Београду на Ратном острву и испод Калемегданске тврђаве. Тако се Јасеновачки логор, а нарочито Логор III, проширивао такорећи на читав слив наше заједничке југословенске реке Саве.
Логор IV Кожара био је у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од који је једна и до данас сачувана), ограђеним бодљикавом жицом, у троуглу између реке Саве, железничке пруге и цесте за Дренов Бок. Спадао је и овај логор у комплекс Јасеновачких логора, и у њему су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима. Иначе, само насеље Јасеновац, то јест многобројне Србе у њему, усташе су, почетком 1942. године, такође улогорисали у логор Циглану или протерали у друге логоре. Неки од преживелих Срба Јасеновчана дали су касније потресна сведочења о Јасеновачком паклу, а са некима од њих смо и лично разговарали.
Логор V Цигански, у селу Уштице, на простору између реке Саве и Уне (одакле почиње Банија), где су највише довођени и уништавани Цигани, а и други недужни људи ове многонапаћене земље. Овај логор је трајао од 1942. до маја 1945. године и о злочинима у њему сведоче гробнице у самом селу Уштице и по околини. Међутим, прогони и убијања Срба из Уштице започели су још јула 1941, како сведочи српски свештеник из Уштице (чији доказ доносимо међу документима). Усташе су, наиме, најпре иселили Србе из села Уштице, а многе су и побили, или су их Немци отерали у Немачку. Онда су запустеле српске куће користили за привремени смештај робља довођеног за ликвидацију. Крај пута који из Јасеновца вода у Дубицу, на крају села Уштице, налази се кућа српског сељака Остоје Крњајића, близу гробља, која је, због усташких злочина вршених у њој, остала позната као „кућа лелека“. Сељаци и данас причају о језивим ужасима и оргијама чињеним од усташа у тој кући. Они су у ту кућу стално доводили и у њој уништавали људе, а нарочито жене и децу, особито из циганских породица, али и многих српских. Ту су их скидали голе и мрцварили и често онако голе водили до гробља и до њиве Јеле Растовац и баште Гине Божетић, где су вршили масовне покоље. У самој њиви Јеле Растовац усташе су ископале, и попуниле лешевима убијених, цигло 21 јаму, а у башти Гине Божетић 12 јама. Из њих је често, кроз земљу, извирала крв, па су усташе касније преоравале то земљиште, а неке су гробнице, пред свој бег из Јасеновца 1945, усташе пуниле коксом и посипале бензином, па онда палиле. Преживеле повратнице из немачког ропства, Гина Божетић и Јела Растовац, затекле су при повратку згаришта на свом земљишту, која су се још димила и страховито заударала. У кућама, које још нису биле срушене, нађена је крв по зидовима, а нарочито у кући Остоје Крњајића. И данас у Уштицама постоје бројне масовне гробнице.
Логор VI у селу Млака, на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км), према Старој Градишки, где је био тзв. женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца. Млака и Јабланац била су чисто српска села, па су убрзо од усташа испражњена од Срба и реквирирана, а на српским имањима основана је логорска економија. Уствари, то је био само изговор за одвођење логораша тамо „на рад“, јер су их усташе најчешће водиле право у смрт. Нарочито су у Млаку одводили жене и децу. О масовним убијањима у овом логору, такође одељку Јасеновачког комплекса, сведоче масовне гробнице по њивама и у оближњој шуми, тако да се број пострадалих у Млаки и Јабланцу процењује до 45.000 жртава. Из саме Млаке страдало је око 90% становништва: 583 жртве, од тога 200 деце од 1-15 година, а из Јабланца је убијено 112 жртава. Оба српска села имали су пре рата око 150 кућа. Цркву у Јабланцу усташе су сасвим уништиле а село затрле, тако да се ни после рата није успело обновити — педесетих година расељено је сасвим и оно мало Срба повратника. У цркви пак у Млаки усташе су затварале жене и децу и мучили их, а потом убијали на садистички начин. Црква је доста оштећена и запустела, као и село па је у село тек после 1950 почело насељавање Срба из Босанске Крајине, који најзад ових дана настоје да обнове и своју православну цркву.
Логор VII у Старој Градишки (који се од усташа називао и Логор V) такође је подпадао под комплекс Јасеновачких логора за уништавање људи Налазио се у самој Градишки, на обали Саве, у старој аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је 3 дела — логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу. Као и систем Јасеновачких концлагера, и логор у Старој Градишки трајао је током читаве окупације (започео је још у мају 1941) и уз логор III у Циглани био је други по величини логор у НДХ по страхотама мучења злостављања и убијања на десетине и десетине хиљада људи, жена и деце. Кроз овај логор су пролазили многи затвореници на путу за логор смрти у Јасеновцу, или пак за друге логоре Ендехазије али их је такође врло много мучено и убијано у самој Градишки и око ње. За време од нешто више од 3 година трајања овог логора у њему је ликвидирано преко 75.000 људи, жена и деце. Нарочито су усташе у Градишки мучили и затирали жене и децу, о чему ће бити више говора у даљим текстовима и документацији. Ликвидирање овог логора у Старој Градишки почеле су саме усташе, крајем 1944, али је ипак потрајао све до 23. априла 1945. Од њега су преостале зграде казнионе и други објекти, као и јаме са људским костима свуда унаоколо. Близу Старе Градишке је велико логорско гробље, у којем се налази преко 6.000 гробова. Многе су жртве бацане и у Саву.
Логор VIII у Доњој Градини, на босанској обали реке Саве, прекопута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Када се данас пређе из Јасеновца преко моста на Сави и Уни, одмах лево на југоисток започиње атар Босанске Градине, који захвата око 125 хектара површине, тј. цео простор велике окуке Саве (наспрам села Кошутарице, испод Јасеновца). Градина уствари и није била никакав „логор“, него само масовно јасеновачко стратиште, тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и других крајева злогласне Ендехазије. То је, у пространој шуми, било уствари место за директне ликвидације довођених затвореника, који су или превођени из Логора III у Јасеновцу или, по хватању на терену, у колонама одмах вођени на губилиште у Градину. Јер, услед великог броја стално пристижућих колона људи, крвници усташе су их одмах усмеравали на погубљење и закопавање у Градину. У Градину су довођени најпре ухапшеници из преко Саве, а затим су још више довођени босански Срби из Подкозарја и Босанске Крајине, где су од усташког терора опустела читава села и крајеви српски. Само у лето 1942. године испражњено је и опустошено око 140 српских поткозарских села, а народ је стрпан у концентрациони логор Јасеновац и друге логоре (Церовљане код Босанске Дубице, Млаку и Јабланац, Стару Градишку, Новску, Приједор). Тада је утамничено у Јасеновац и друге околне логоре око 68.500 Козарчана, међу којима је било 23.850 деце, узраста од колевке до 15 година.
По шумама и пољима Доње Градине, на Босанској страни реке Саве, усташе су извршиле најмасовнија убијања Срба, тако да је Градина уствари највећа масовна гробница Јасеновца, или тачније то је низ од око 50 масовних гробница. Навешћемо овде карактеристичан опис стратишта у Градини, који даје др Никола Николић (у поменутој књизи Јасеновачки логор смрти): „Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. Надалеко није било насеља, њиве су биле опкољене врбовим шибљем и шумом, а са три стране је Градина била потпуно неприступачна: од стране Јасеновца (сјеверно) дијелила ју је Сава, од стране Уштица Уна, а од стране Кошутарице опет Сава, која ту прави нагли заокрет од сјевера ка југоистоку. Градина је изгледала као прави полуоток. Са стране села Драксенића и Међеђе усташе су се заштитиле од партизана појасом ровова, вучјиx јама, читавим низом бункера и карсула. Из логора Јасеновац могло се лако прећи у Градину скелом (преко Саве). У овој пустињи могло се несметано убијати хладним оружјем, а да нитко и не помисли шта се тамо догађа, па шта више, кад би жртва и јаукнула колико год би могла, нитко не би могао ништа чути. У томе је лежала тајна те страшне Градине. Убијало се хладним оружјем да се не би чули пуцњи. Ријетко би на насипу (Саве) убијали појединце из револвера (...)
Народ одређен за клање, дотјеравали су пјешке или би довезли влаком у „Гај“, који се налази пред самим логором. Ту би заточеници мирно чекали скелу. Мали путељак („стаза смрти“) водио је до саме воде Саве, до скеле. Скела је била обични дрвени сплав, од око 6 метара ширине и 16 метара дужине, а био је превожен дебелим жељезним ужетом до чврстих бетонских постамената на једној и другој обали. Скела је превозила 150 до 200 људи, које би одмах на другој страни прихватале усташке патроле и водиле их „путем јаука“, у правцу између Уне и заокрета Саве, насупрот Кошутарице, код такозване „тополе фра Сатане“. Прве су покоље вршили на том мјесту. Ту се још увијек (данас) налази 115 гробница. Усташе су трактором (1945) преорале те големе некрополе, да би сакрили трагове тих масовних злочина.
Када би приспела (у логор Јасеновац) омања група у току дана, око 200 до 400 људи — мушкараца, жена и дјеце, или када би се морало, због помањкања кољача или ископавања рака, одгодити клање за један дан, тада би жртве затварали у кући Пере Вукића, чије је двориште, са 5-6 шљива, било ограђено бодљикавом жицом и чувано од стране усташких стража. Често су заточеници видјели у том грозном дворишту скупине мале дјеце и жена, како укочени од страха чекају смрт, коју су могли само наслућивати (...) Из те су сабласне куће, која је гледала према Сави, тј. према логору, у почетку одводили људе ноћу под „тополу“, усред „поља“, и ту их клали и закопавали, проширујући касније то „гробље“ све дубље и дубље у Градину.
Несретни власник ове куће био је претходно одведен, са женом и троје дјеце, у Земун, гдје су му жену и дјецу убили, док је он касније био довезен „возом ужаса“ у Јасеновац и превезен у Градину, управо на мјесто одакле је био прије отјеран. Заклан је у „Чалинки“, а то је големи комплекс земљишта, под именом „Чалинка“, у правцу Кошутарице, у Градини, на десној обали Саве, који је био изабран као идеално мјесто за „нијема“ масовна убојства“.
Тако пише о логору Градина др Николић, који је и сам прошао кроз Јасеновачки логор. Ево шта још он исти пише о истој Градини из првих година после рата, када је посетио Јасеновачки логор.
„Када сам послије ослобођења (20. IV 1947) обишао Градину, са сином Сергијем који је снимио логор (тј. Јасеновац), Градину и Уштице, нашао сам четири големе ливаде са гигантским некрополама, „гробнице народа“, које су у попречним редовима биле ископане. Вегетација је на тим некрополама била сасвим друге врсте и много нижа од оне по страни, која је много бујнија. На врху сваке те гигантске гробнице сељаци су ми показивали мјеста која уопће нису обрасла травом, иако су биле прошле већ три године од покоља. Помно сам прегледао мјеста поврх сваке гигантске раке и заиста су чињенице одговарале њиховом тврђењу да се ту вршило масовно клање. Објаснили смо зачуђеним сељацима, који су од ужаса већ нагињали мистичним маштањима, да се ту могло заиста клати и да жељезо из људске крви, које се ту нагомилало, смета растењу биљака, а осим тога земља помешана с крвљу отврдне као цемент. Назвали смо та мјеста „хемијским паљевинама“ (хемин — жељезна боја крви).
Језиво изгледају те гигантске некрополе, утонуле у земљу, са посебном ниском вегетацијом, далеко од насеља. Неописиво чувство обузима човјека и сама од себе намеће се мисао о силним патњама што су их преживљавале безбројне жртве на овим крвавим разбојништвима. У првој „Чалинки“, тој „гробници народа“, набројао сам 14 гигантских рака од 60-80 м у дужину, а 6 м у ширину и 4 метра у дубину. На другој „Чалинки“ налазили су се големи комплекси, „братске гробнице“ Срба и Хрвата и клаоница људи звана „Крвава крушка“. Велика њива звана „Лиман“ граничила се са „Чалинком“, а са истока са Савом. Та њива имала је око 200 гигантских рака. На једној обали „Чалинки“, „гробници комуниста“, скинуше с врбе 14 зарђалих окова, који су тамо остали све до 20. јуна 1947. године. Те су окове носили заточеници комунисти, који су послије били поклани, а неке су и с оковима затрпавали.
Од „Чалинке“ према истоку, управо на заокрету Саве, одакле се у дијагонали, преко Саве, види црква у Кошутарици, налази се најдубље мјесто у Сави, звано „Лиман“. Обала Саве је ту врло стрма, обрасла дрвећем и грмљем, испреплетаним купинама и коровом. Занимљиво је да су ту нашли и дивљу винову лозу. То су мјесто усташе изабрали за бацање живих људи у ријеку (Саву). Већином су ту бацали комунисте, које би по десетак њих везали за шину, дугу око 5-7 метара, од жељезничке пруге, и гурнули их тако у дубину Саве — „Обала комуниста“. Они нису, наравно, никада испливали из Саве. То је био нови оригинални, усташко- бестијални начин утапања живих људи. Налази великих комада шина, са привезаним котурима с оковима, непобитан су доказ ових неописивих усташких злочина.
Мало подаље наишли смо и на мјесто одакле су усташе сипале пепео од сагорјелих мртвих тјелеса у Саву. Пред својим бијегом, 1945. године, да сакрију траг својим злодјелима, усташе су палили мртва тјелеса и пепео бацали у Саву. Око 2 вагона такова пепела до данас је остало на обали Саве. Још увијек су се налазиле и несагорјеле лубање и пршљенови. Големи гроб дјеце, што су их усташе побиле на „Лиману“, омладина је, нашавши им кости на обали, покопала у заједнички гроб.
Тамошњи сељаци показаше нам и крушку, под којом су усташе вршиле свој кољачки занат. Били су је посјекли, па је стари пањ потјерао младице, које су данас већ неколико метара високе. Око ње прострло се непрегледно гробље. Одатле се пружа „Шиб“, који се састојао од више парцела под истим именом. Прва парцела Шиба имала је 14 гигантских рака, а друга 20. Свуда се виде типичне пачетворине: 70 x 80 x 6 метара, а поред њих голо мјесто клања — „хеминске паљевине“. И све се тако, докле нам год поглед сеже, пружају сами споменици злодела усташа и патњи што су их преживјели наши народи.
Пред нама су поугљена (= угљенисана) стабла, типична ниска вегетација, која се обично јавља на попаљеним мјестима. Овдје хумци, ондје слегнута земља, под којом почивају кости безбројних мученика, тамо опет шарене „хеминске паљевине“. Ено и један зарђали казан, у коме се кухало људско месо за сапун. Налазимо чак и занемарени трактор и ваљак, којим су усташе преоравале и ваљале гробове прије свога бијега, да би како-тако замеле трагове својих нечувених злочинстава. Видјели смо и големо стабло тополе, у чијем су се дебелим гранама налазила голема чавла (клинци) и ланци, на које су усташе подизали живе људе и остављали их огладњеле да висећи полако умиру, док су они испод њих вртјели на ражњу одојке (јагњад), оргијали и правили канибалске вицеве. Видјели смо и „крваву дјечју врбу“, осушену и обраслу гљивама.
Све су нам то показивали тамошњи сељаци, који су се вратили својим кућама након бијега усташа (после 1945). Налазили су на тим мјестима локве крви и још неохлађена мртва и измрцварена тјелеса мученика“ (стр. 419-421, изд. Сарајево 1975).
Ето таква је била великомученичка Босанска Градина као усташки геноцидни „логор смрти“ за све Србе и за друге родољубе. Данас је она претворена у национални парк, обрастао шумом, са уређених четрдесет видљивих веома великих масовних гробница, мада је уствари цело земљиште Доње Градине једна велика, можда и највећа српска масовна Гробница. Према подацима које су сакупили Срби борци из Босне, у Градини је побијено и закопано преко 360.000 (триста шесдесет хиљада) људских бића, што се приближно тачно може утврдити и прорачунима броја масовних гробница и пропорционалног броја костура у њима. Наиме, утврђено је да су усташе у многе дубоко ископане гробнице често „усађивали“ још живе или полумртве људе, тако што су на 1 квадратни метар сабијали усправно по 12 до 15 људи, које су онда маљевима одозго докусуривали. У Градини је такође вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су вагонетима и изручивали у Саву. Пре неколико година пронађено је тако на више места низ Саву, када је при летњим сушама ниво воде опао врло ниско, неколико великих наслага људских костију у речном муљу и песку. Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Босанске Градине. Темељнија истраживања на терену Босанске Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт.
______________________________ __________
Из свега овде наведенога, у овом краћем опису комплекса Јасеновачких логора, јасно се види каква је то била страховита „творница смрти“, коју су злочиначке усташе крваве Ендехазије биле устројиле ради уништавања пре свега Српског православног народа, а уз њих и за њим и ликвидирање Јевреја и Цигана, па и оних Хрвата и других Југословена који су им се у било чему супротстављали.
Јасеновачки смртоносни сплет логора, мада и нехотице, распоређен је био у знаку једног великог Крста: од села Крапје на западу па преко Јасеновца у средини, до села Млаке и Градишке на истоку, и од Логора I у Брочицама на северу опет преко Јасеновца и Саве до Босанске Градине на југу. У том знаку Крста лежи под земљом наш највећи Град.
За нас православне хришћане то није „град мртвих“, него Град Живих, јер су Богу све Јасеновачке мученичке жртве живе. Невине жртве у Великомученичком Јасеновцу живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању. Све оне заједно са нама очекују васкрсење мртвих и живот будућега века.

a sto se vi ljutite na hrvate?

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxx
U Banja Luci je 27. oktobra 2000. godine potpisan je sporazum o predaji arhivsko - muzejske građe Spomen područja Jasenovac između predsjednika vlade Republike Srpske, Milorada Dodika, i direktora Memorijalnog muzeja holokausta SAD u Vašingtonu, Daniela Salcmana. O potpisivanju sporazuma nije obaviješten Muzej žrtava genocida, koji je od 1991. vodio pregovore o očuvanju i dostupnosti te građe; rabin Republike Srpske u ime oko 25.000 jevrejskih žrtava; predstavnici Roma u ime preko 40.000 romskih žrtava; Sekcija bivših zatočenika Jasenovačkih logora, čije su svjedočenja u toj građi, ni predsjednik Predsjedništva Bosne i Hercegovine, Živka Radišića, koji je i sam bio zatočenik Jasenovačkih logora.

Direktor JU »Spomen područja Donja Gradina«, Simo Brdar »je potvrdio da su predstavnici Muzeja holokausta iz Vašingtona prije donošenja odluke kontaktirali njega«, »da se susreo sa predstavnicima Muzeja holokausta iz Vašingtona u oktobru ove godine na njihov zahtjev. Kada smo se susreli ja sam im rekao da se zbirka nalazi u Arhivu RS u Banjoj Luci, gdje smo zajedno i otišli da je oni pregledaju. Bili su veoma korektni i konkretni u prijedlogu za saradnju ali on nije pristao na ustupanje dokumentacije... Tom prilikom, ja sam rekao da zbirku ne može niko isporučiti i da, po svim važećim zakonima, ona ne može da se pomijera sa autentičnog mjesta, ali da se, bez obzira na sve, svi razgovori o toj temi mogu voditi sa Ministarstvom za nauku i kulturu RS i Zavodom za zaštitu kulturnog, istorijskog i prirodnog nasljeđa RS. ... »Pokušali smo i očekivali da američki i domaći stručnjaci rade ovdje na obnovi Memorijalnog centra, ali je odlukom Milorada Dodika, ova namjera propala ... nekoliko dana nakon tog susreta, slučajno je saznao da je zbirka isporučena Muzeju holokausta.«

V. d. direktora Arhiva RS, Dušan Vržina, izjavljuje na saslušanju pred Anketnom komisijom Narodne skupštine Republike Srpske da su 27. oktobra došli u Arhiv RS predstavnik Muzeja holokausta SAD, Mr Daniel Salecman sa uniformisanim ljudima (SFOR), predstavnika konzulata SAD da preuzmu arhivsku i muzejsku građu Spomen područja Jasenovac. Vrlo je značajno da tom značajnom činu nije prisustvovao ni jedan predstavnik Vlade RS!!

Javnost je obaviještena tek kada je građa odnijeta iz Banja Luke, tek u drugoj polovini decembra 2000.

Tajnost objašnjava sadržina sporazuma: »Predajom ovih predmeta RS se odriče staranja i kontrole, kao i svih mogućih potraživanja prema Muzeju u odnosu na ove predmete ... Nakon prijema predmeta, Muzej će imati ovlašćenja da se stara o njima na odgovarajući način, u skladu sa svojim zakonskim i etičkim obavezama i sa svojim zadatkom očuvanja sjećanja na holokaust ... Muzej holokausta preuzima odgovornost za transport predmeta u starateljstvo ... Svojim potpisom Republika i Muzej se slažu da su vezani odredbama ovog Sporazuma.«

Vlada Republike Srpske nije dozvolila da se arhivska građa i muzejski eksponati ne mogu prenijeti preko Drine u Muzej žrtava genocida u Beograd, a predsjednik Vlade dozvoljava da se trajno bez prava potraživanja prenesu preko Okeana u Vašington!!

Šta stoji iza ove predaje »kulturnog dobra od izuzetnog značaja«!?

Ministar kulture Republike Hrvatske izjavio je preko HTV da je »privremeni odlazak u Ameriku samo etapa u povratku u Hrvatsku do kojega će doći do kraja godine«. Naime, premijeru Miloradu Dodiku, uoči izbora nije odgovaralo da građu o Jasenovcu neposredno preda Republici Hrvatskoj, te je iskoristio posredstvo Muzeja holokausta SAD i SFOR-a!

Novi ravnatelj Spomen područja Jasenovac je obavijestio Sekciju preživjelih zatočenika jasenovačkih logora, Ljiljanu Ivanišević, da se sprema za Vašington radi preuzimanja te građe.

Rabin Josef Atijas je na sastanku Anketne komisije otvoreno izjavio, pozivajući se na izraelske izvore, da su u pitanju pare za izvođenje ove afere!

Zašto se o tome ćutalo, zašto se nijesu oglasili ni direktor JU »Spomen područja Donja Gradina«, Simo Brdar, ni direktor Arhiva RS, Dušan Vržina. Brdar sada na konferenciji za štampu predlaže da se zatraži od Muzeja holokausta u Vašingtonu »da se zbirka obradi i da ta svjetska institucija pomogne da se napravi makar i Protektoralni muzej Spomen područja Jasenovac«, jer »odlaskom Zbirke spomen područja Jasenovac – Donja Gradina je postao prostor apsolutne tišine i korova i stavljen je 'ad acta'«!

x x x

Bivši premijer Dodik tvrdi da predaja građe Muzeju holokausta SAD predstavlja »dobru stvar za Republiku Srpsku« jer će, navodno cio svijet imati priliku da se upozna sa zločinima genocida u ustaškoj NDH. Zašto ta obaveza Muzeja holokausta SAD nije unijeta u ugovor koji je potpisao u ime Vlade RS 27. oktobra?!

U zapisniku o primopredaji od 9. septembra 1999. navedeno je šta je predato odnosno preuzeto:

a) 12 limenih sanduka dimenzije 75x35x40 cm.
b) 6 drvenih sanduka dimenzije 86x34x19 cm.
v) 1 kutija relikvija (ostaci kose ženske osobe),
g) 8 knjiga zbirka inventara,
d) 3 knjiga popisa zatočenika,
đ) 4 knjige sjećanja,
e) 1indeks Paketarnice Jasenovac,
ž) 2 arhivske kutije dokumentacionog materijala,
z) 7 rolni dokumentarnog filma,
i) kartonske kutije muzejske građe,
j) umetničke slike,
»Kapija logora«, 150x100, platno, kombinovano ulje, »Most«, 130x100 sa okvirom, ulje na platnu, ulje na šperploči, 52x38 cm, Ivo Jugović, »Most preko Neretve«, 44x38 cm, Sava Šumanović, Šid 1941. godine, »Aleja« 48x35 cm.
k) Mapa na temu »Jama«;
l) Titova »Ruža«, dužine 25,5 cm, težine 80 gr.
m) Pečat Spomen područja Jasenovac i jastuče za pečaćenje,
n) Izložbeni panoi (30 komada) srednjeg friza stalne postavke,
nj) Stanko Jančić: skulptura »Logoraš«, bronza,
o) Skulptura djeteta na pruzi - propagandni materijal, 4 gajbe,
p) 178 paketa knjiga izdavačke djelatnosti Spomen područja,
r) 2 kutije prospekata Spomen-područja,
s) plan logora Jasenovac sa umjetničkom vizijom jasenovačkog pakla na poleđini linorez (?) u velikom hrastovom okviru.


U zaključku treba konstatovati da je predsjednik Vlade Republike Srpske zaslužan što je u svojstvu predsjednika Organizacionog odbora doprinio da se Druga međunarodna konferencija »Jasenovac – sistem hrvatskih ustaških logora genocida održi od 8 do 10. maja 2000. godine, da se postavi izložba »Ustaški genocid nad djecom«, objavi knjiga Dragoja Lukića »Bili su samo djeca – Jasenovac grobnica 19.432 devojčice i dečaka«, Jovana Mirkovića “Objavljeni izvori i literatura o Jasenovačkim logorima”, engleski prevod saopštenja Zemaljske komisije Hrvatske “Jasenovački logor”. Potpis ugovora o tajnoj i trajnoj predaji arhivske i muzejske građe “Spomen područja Jasenovac, predstavlja zločin za koji mora odgovarati.

V. d. direktora JU “Spomen područja Donja Gradina, Simo Brdar snosi odgovornost što nije, i pored izričitih naređenja, izvršio inventarisanje preuzete građe iz Spomen područja Jasenovac, i prije predaje izvršio fotokopiranje (skeniranje) građe. Što građa u proteklih devet godina nije obrađena, makar fotokopirana. Nije odgovorio da poziv Muzeja žrtava genocida da dođe u Muzej i zajednički radi. Kao član Organizacionog odbora za II Međunarodnu konferenciju o Jasenovcu, sada daje izjave javnosti da je »decidno na prvom organizacionom odboru odbio učešće na toj konferenciji« što nije tačno. Zašto nije došao na sastanak u Arhivu RS na kome se razmatralo pitanje sudbine arhivske i muzejske građe Spomen područja Jasenovac?! Zašto je demonstrativno odbio da učestvuje na sastanku Anketne komisije Narodne skupštine RS, 25. januara 2001?!

V. d. direktora Arhiva Republike Srpske, Dušan Vržina, što nije izvršio zadatak popisa primljene građe: što nije blagovremeno izvršio skeniranje graše, iako je primio potrebnu tehnologiju u vrijednosti od DM 50.000, nije prihvatio stručnu pomoć Muzeja žrtava genocida – kustosa i informatičara.

x x x

Postupak sa arhivsko - muzejskom građom Spomen područja Jasenovac objašnjava zašto nije ama baš ništa učinjeno na implementaciji Deklaracije Druge međunarodne konferencije »Jasenovac - sistem hrvatskih ustaških logora genocida«, usvojena u Banja Luci 10. maja 2000.

U ovoj Deklaraciji data je ocjena suđenja bivšem zapovjedniku logora genocida Jasenovca; postavljeno pitanje zašto nije osuđen za zločine genocida već za ratne zločine protiv civilnog stanovništva; zašto je ustašica Nada Šakić, odlikovana od strane ustaškog poglavnika, nezakonito oslobođena »u nedostatku dokaza«, kada ni jedan jedini svjedok iz SRJ ni RS nije ni saslušan. O žalbenom postupku niko više nije vodio računa.

Na Konferenciji je prvi put pokrenuto pitanje ekonomskih aspekata zločina genocida. U SAD je pokrenut sudski postupak za obeštećenje srpskih žrtava genocida (»Re: George Zivkovich, et al. v. Vatican bank, et al..) od advokatskih kuća Zimmerman - Reed i Jonathan Levy, na iskustvu ostvarenih rezultata od strane jevrejskih organizacija. Sa strane Jugoslavije ni Republike Srpske nije pokrenut zahtjev za obeštećenje srpskih žrtava genocida, dok se dosta sa pravom govori o obeštećenju koji su bili na prinudnom radu, niti je ostvarena saradnja sa advokatskim kućama.

Muzej žrtava genocida je ukazao da Savezna Republika Njemačka (Central and Eastern Europe Fund for Holocaust Survivors - CEEF u Frankfurtu) ne priznaje status koncentracionog logora Jasenovcu, nažalost, uz podršku Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koji je prihvatio listu logora Rajhsfirera SS. Na ovaj pokušaj prebacivanja odgovornosti Njemačke na međunarodnopravno nepostojeću Nezavisnu Državu Hrvatsku, nije niko pokazao ni interes.

šta sam sve pročitao u ovih 7 stranica, glava me zaboljela
i opet se vraćamo na staru temu, i opet o broju žrtava, i opet o genocidu, i opet o najstrašnijem zločinu od svih zločina, i opet o tome da je hrvatska država ustašoidna

da li je moguće, po vama, da ijedna država hrvatska ne bude ustašoidna?
nije, i za 1000god. će i dalje biti ustaška i zločinačka

da li je moguće da mi ikada napravimo muzej koji će se i vama sviđati?
nije jer to vama nije ni bitno, bitno je da smo svi mi ustaše

da li vi želite da se sazna točan broj ubijenih?
nije jer on nikada neće biti dovoljno velik, jer svi smo mi ustaše

da li vi prihvaćate bilo kakvu ispriku i odavanje počasti žrtvama?
ne jer svi smo mi ustaše, što god napravili nikada neće biti dovoljno

da li vam je stalo da i mi smatramo jasenovac velikim zločinom?
nije jer svi smo mi ustaše

što biste vi htjeli?
najvjerojatnije da se svi mi samoproglasimo ustašama, koljačima, ubojicama i zlikovcima, izvršimo masovno samoubojstvo i nestanemo sa lica zemlje a vi da zaposjednete naš teritorij tj. vaša vekovna ognjišta i još da naš primjer slijede muslimani i albanci
valjda bi vas, kao čiste, neokaljane, cijepljene od zločina, cvijeće ove planete, mirotvorce i dobrotvore, to zadovoljilo

podaci o falsificiranju istine i njeno razotkrivanje:


Pogledajmo malo primjer male Podgore, mjesta koje je u vremenu Drugog svjetskog rata imalo 1500-1600 stanovnika. Prema "znanstvenom" popisu iz New Yorka u Jasenovcu je stradalo ukupno 102 (stotinuidvoje) Podgorana. Tu su osobe koje su stradale na raznim mjestima i na razne načine: partizani koji su poginuli širom ondašnje Jugoslavije (od Biokova, Brača i Hvara, preko Bosne i Crne Gore do Trsta), oni koji su umrli u zbjegu (neki na Visu, neki u Italiji, a najviše njih u El Shattu), tu su i žrtve četničkih pokolja, te žrtve talijanskih fašista. Na tom "znanstvenom" popisu je i jedna žrtva savezničkog bombardiranja Splita, te jedna žrtva bombardiranja Podgore. No, "znanstveno" su svi oni stradali u Jasenovcu.

U stvarnosti: u Jasenovcu je stradao jedan, jedini Podgoranin - to je bio Mate Mrsić Jurin, rođ. 1917. godine. Svaka pojedinačna žrtva nepravedna je i vapije Bogu. No, tako vapije i onih 18 žrtava - Podgorana koji su stradali od partizanske ruke i čija imena do 1990. nisu nigdje bila niti su smjela biti zapisana (zanimljivo je da se ni jedna od tih 18 žrtava nije našla na "znanstvenom" popisu njujorškog Instituta).

Ima još "znanstvenih bisera": od 102 imena s popisa - četiri osobe upisane su dva puta kao žrtve i to s izmijenjenim godinama rođenja, a jedan je Podgoranin s dva imena (Ivan-Vojko Kunac sin Marijanov) upisan kao dvije osobe: Ivan Kunac i Vojko Kunac. Netočno su navedene godine rođenja za još četrdesetak osoba. Ima pogrešaka i u imenima: Jože i Jozo umjesto Joze, Krasan umjesto Krasin, Neđeljko umjesto Nediljko, Anto umjesto Ante, Tomo umjesto Toma, Čedomir umjesto Čedomil, Lovro umjesto Lovre, Vico umjesto Vice, Stope umjesto Stipe, Pavo umjesto Pave. U jednom slučaju zamijenjeno je ime oca i sina - Pivac Ante Gabrin umjesto Pivac Gabro Antin. Ženskim žrtvama je kao ime oca upisano ime muža. Itd.

Posve sigurno - o propustu ne može biti riječi. U svemu ima i previše sustavnosti. Napominjem da se za svaku "jasenovačku žrtvu" s popisa JRI-a navodi 5 podataka: ime, prezime, ime oca, mjesto rođenja, godina rođenja. A gotovo svakoj od 102 "žrtve" iz Podgore upisan je po jedan netočan podatak. Ne računajući, naravno, osnovni netočan podatak - mjesto pogibije (netočan, tj. lažan za sve, osim za jednu podgorsku žrtvu).

Kaže se: Tko radi, taj i griješi. Očito njujorški "znanstvenici", okupljeni u Jasenovac Research Institutu, premnogo rade. Pa i griješe. Samo na primjeru Podgore broj su jasenovačkih žrtava povećali za točno stotinu puta. Ako su slično radili i s drugim mjestima - lako je izbrojiti, odnosno procijeniti koliki je stvarni broj stvarnih žrtava. Ne znam samo kojom su se metodologijom služili pri istraživanja broja žrtava i u izradi popisa žrtava.

A kako je sa žrtvama iz drugih mjesta iz Hrvatske? Ja sam, primjerice, na JRI-ovu popisu potražila i imena žrtava četničkog pokolja 1942. u selu Rašćane kod Vrgorca. Naime, među tim žrtvama su bila dva nećaka moga djeda: 28-godišnji Marijan i 20-godišnji Ante, te njihov otac 63-godišnji Jure Lendić. Potražila sam i imena još nekih stradalih osoba (iz Rašćana, Korčule, Splita itd.) koje su obiteljski - podrijetlom ili ženidbeno - bile vezane uz Podgoru: svi su na popisu tobožnjih jasenovačkih žrtava.

Sastavljač "znanstvenoga" njujorškog popisa očito se koristio popisima nekadašnjeg SUBNOR-a, gdje su bila imena: palih boraca, žrtava fašističkog terora i umrlih u zbjegu u El Shattu ili na putu do njega (Hvar, Vis i Italija). Popisi tih žrtava iz svih mjesta i iz svih republika nekadašnje zajedničke države nalaze se u Beogradu, pa su "znanstvenicima" iz New Yorka bili lako dostupni. Tako su žrtve, pa i one pale od četničke ruke, sada po drugi put postale žrtve. Sve u režiji JRI-a.

No, evo dijela tog popisa (od ukupno 3248 stranica!), koji se odnosi na poginule i stradale Podgorane:
Popis Podgorana koji su "stradali u Jasenovcu"

(u prvom stupcu je slovo i broj stranice)

A-68     ANUŠIĆ IVAN (Luka), rođ. 1915.            (stvarno: poginuo na Tjentištu)

ANUŠIĆ MATE (Luka), rođ. 1903.          (stvarno: poginuo na Zelengori)

            ANUŠIĆ NATAŠA (Mate), rođ. 1943.      (stvarno: umrla u El Shattu)

B-44     BAN LJUBO (Stipe), rođ. 1914.              (stvarno: ubili ga četnici u Rašćanima)

BAN MATE (Stipan), rođ. 1867.             (stvarno: umro u zbjegu u Komiži)

B-112   BEROŠ ANTICA (Kleme), rođ. 1871.      (stvarno: umrla u zbjegu u Italiji)

B-186   BORIĆ LUKA  (Vice), rođ. 1921.            (stvarno: poginuo u desantu na Drvar)

BORIĆ MILOVAN (Mijo), rođ. 1926.        (stvarno: ubili ga četnici kod Gračaca)

B-187   BORIĆ VICE (Marijan), rođ. 1914.          (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

BORIĆ ANĐELKO (Ante), rođ. 1912.      (stvarno: umro od tifusa u Petoj ofanzivi)

BORIĆ MATE (Nikola), rođ. 1913.          (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

BORIĆ RAFAEL (Vicko), rođ. 1908.       (stvarno: umro od tifusa na Zelengori)

BORIĆ MARIJAN (IVAN), rođ. 1901.       (stvarno: ubijen u bolnici Zlopolje)

BORIĆ JURE (Nikola), rođ. 1909.           (stvarno: poginuo kod Imotskog)

D-21     DEAN IVO (ANTE), rođ. 1922.               (stvarno: ?...)

DEAN IVAN (Luka), rođ. 1912.               (stvarno: poginuo kod Imotskog)

D-44     DEVČIĆ JOZE (Marijan), rođ. 1925.        (stvarno: poginuo na Čvrsnici)

D-123   DULČIĆ PETAR (Jakov), rođ. 1878.        (stvarno: umro u El Shattu)

E-21     ERCEG KRSTE (Mate), rođ. 1920.         (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

H-47     HRABAR VJEKOSLAV(Joze),rođ.1913. (stvarno: poginuo u bolnici u Petoj ofanzivi)

HRABAR NEDILJKO (Joze), rođ.1926.   (stvarno: poginuo u bolnici u Petoj ofanzivi)

HRABAR MARE (ž. Joze), rođ. 1888.     (stvarno: umrla u El Shattu)

J-6        JAKIĆ IVAN (Mate), rođ. 1909.               (stvarno: ubili ga četnici u Srbiji)

JAKIĆ KRASIN (Milan), rođ. 1941.         (stvarno: umro u El Shattu)

J-131    JUGOVIĆ MATE (Marijan), rođ. 1908.     (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

JUGOVIĆ IVAN (Tomica), rođ. 1924.      (stvarno: prezime Sumić; poginuo u ratu)

K-134   KOKIĆ ANTE (Mijo), rođ. 1867.              (stvarno: umro u zbjegu u Italiji)

KOKIĆ BORIS (Jakov), rođ. 1923.          (stvarno: poginuo na otoku Hvaru)

KOKIĆ IVAN-JOZIP (Jakov), rođ. 1921.   (stvarno: umro u logoru Sisak)

KOKIĆ MIHO-ŽIVKO (Jakov), rođ. 1920. (stvarno: ubili ga četnici kod Neretve)

K-264   KRŽANIĆ ANTE (JURE), rođ. 1915.        (stvarno: ubijen u bolnici Zlopolje)

K-280   KUNAC IVAN (MARIJAN), rođ. n.a.        (stvarno: dva puta upisan kao žrtva!)

KUNAC IVAN-VOJKO(Marijan),rođ.1923.(stvarno: umro od tifusa u Petoj ofanzivi)

K-286   KURTIĆ MILAN (Ivan), rođ. 1914.            (stvarno: poginuo u Kruševu, Andrijevica)

L-13      LAMPIĆ JURE (Ivan), rođ. 1910. (stvarno: mučili ga Talijani, umro u Podgori)

LAMPIĆ STANKO (Ivan), rođ. 1920.       (stvarno: poginuo kod Vrgorca)

L-48      LETICA VICKO (Mate), rođ. 1925.          (stvarno: poginuo u Moslavini)

LETICA PETAR (Mate), rođ. 1918.         (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

LETICA MATE (Jure), rođ. 1882.            (stvarno: ubili ga Njemci u Biokovu)

LETICA JAKOV (Joze), rođ. 1864.          (stvarno: umro u El Shattu)

LETICA ŠIMUN (Nikola), rođ. 1874.        (stvarno: umro u El Shattu)

LETICA ĆIRIL (Mate), rođ. 1920.            (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

LETICA LJUBO (Ivan Stipin), rođ. 1923.  (stvarno: poginuo na Korčuli)

LETICA PETAR (Ivan Nikolin),rođ.1921.  (stvarno: poginuo kod Trsta)

LETICA PETAR (Ante), rođ. 1923.          (stvarno: poginuo u Posušju)

LETICA SLAVEN (Mate), rođ. 1944.       (stvarno: umro u El Shattu)

LETICA IVAN (Joze), rođ. 1864.             (stvarno: ubili ga Talijani)

L-95      LUCIĆ LJUBO (Šimun), rođ. 1919.          (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

LUCIJETIĆ ANTE (Stipan), rođ. 1902.     (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

M-82     MARINOVIĆ IVAN (Marijan), rođ. 1903. (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

M-175   MIHOTIĆ DUŠAN (Stipan), rođ. 1917.     (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

M-219   MILIČIĆ SLAVKO (Ćiril), rođ. 1922.        (stvarno: poginuo u savezničkoj vojsci)

            MILIČIĆ NEVENKA (Nediljko),rođ.1944.  (stvarno: umrla u zbjegu u Italiji)

MILIČIĆ ĆIRIL (Petar), rođ. 1882.           (stvarno: umro u El Shattu)

MILIČIĆ ŠPIRO (Jure Markov),rođ.1916.(stvarno: poginuo u bolnici na Zelengori)

MILIČIĆ BRANKO (Vice), rođ. 1920.       (stvarno: ubili ga ustaše u Makarskoj)

M-220   MILIČIĆ BRANKO (VICE), rođ. 1920.      (stvarno: dva puta upisan kao žrtva!)

MILIČIĆ PAŠKO (Jure Antin), rođ. 1910. (stvarno: poginuo kod Šibenika)

MILIČIĆ ŠPIRO (JURE), rođ. 1922.?       (stvarno: dva puta upisan kao žrtva!)

MILIČIĆ SLAVKO (ĆIRO), rođ. 1923.?    (stvarno: dva puta upisan kao žrtva!)

M-282   MIŠIĆ ŠIMUN (Miho), rođ. 1902. (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

M-308   MLIKOTA MILOŠ (Jakov), rođ. 1923.      (stvarno: poginuo u Maljkovu, Svilaja)

M-333   MRSIĆ SREĆKO (Stipan), rođ. 1923.     (stvarno: ubili ga Talijani i ustaše u Podgori)

MRSIĆ MATE (Jure), rođ. 1917.           (stvarno: ubijen u logoru Jasenovac)

N-66     NOLA DETO (Ivan Šimunov), rođ. 1912.  (stvarno: poginuo kod Bola, Brač)

            NOLA DINKO (Ivan Stipanov),rođ.1915.   (stvarno: poginuo u bolnici u Petoj ofanzivi)

NOLA FABIJAN (Petar), rođ. 1912.        (stvarno:poginuo u Splitu-savezničko bomb.)

NOLA GRGO (Ivan), rođ. 1921.              (stvarno: poginuo u Dugim Njivama,Biokovo)

NOLA JOZE (Cvitan), rođ. 1866.             (stvarno: umro u El Shattu)

            NOLA LILI-ŠIMICA (Lovre), rođ. 1926.     (stvarno: umrla od tifusa u Petoj ofanzivi)

P-54     PAVLINOVIĆ NEDA (Lovre), rođ. 1864.   (stvarno: umrla 1942. u Podgori)

            PAVLINOVIĆ MILOVAN(Duje),rođ.1924.(stvarno: poginuo kod Mrkonjić Grada)

PAVLINOVIĆ LJUBO (Ivan), rođ.1907.    (stvarno: umro 1941. u Šibeniku)

            PAVLINOVIĆ ZVONKO (Mijo),rođ.1922. (stvarno: poginuo kod Duvna)

            PAVLINOVIĆ IVAN (Lovre), rođ. 1860.    (stvarno: umro 1941. u Podgori)

            PAVLINOVIĆ IVAN (Duje), rođ. 1912.     (stvarno: poginuo u Kotišini)

P-158   PIVAC JOZE-ĆIRIL (Jure), rođ. 1921.      (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

            PIVAC GABRO (Ante), rođ. 1915.          (stvarno: poginuo u Hercegovini)

PIVAC MARE (ž. Šimuna), rođ. 1881.    (stvarno: umrla u El Shattu)

R-37     RADOJKOVIĆ JURE(Marijan),rođ.1902. (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

R-38     RADOJKOVIĆ IVAN (Petar), rođ. 1920.  (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

            RADOJKOVIĆ MILUTIN (Ivan),rođ.1926.(stvarno:poginuo u bolnici u Petoj ofanzivi)

            RADOJKOVIĆ MILOŠ (Stipe), rođ.1923. (stvarno: poginuo u Bosanskom Grahovu)

R-160   ROSANDIĆ PAVAO (Šimun), rođ.1918.  (stvarno: poginuo na Zelengori)

            ROSANDIĆ MLADEN (Mate), rođ.1924.  (stvarno: poginuo kod Daruvara)

S-81     SISARIĆ MILJENKO (Ante), rođ. 1919.   (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

            SISARIĆ DRAGUTIN (Ante), rođ.1888.    (stvarno: ubili ga Talijani u logoru Ploče)

            SISARIĆ RUSKO (Dragutin), rođ.1921.   (stvarno: poginuo na Vlašiću)

S-217   STOJKOVIĆ BRANKO (Joze), rođ.1919.(stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

S-245   SUMIĆ VICE (Ivan Tomin), rođ. 1903.     (stvarno: poginuo u ratu)

SUMIĆ IVAN (Andrija), rođ. 1887.          (stvarno: ubili ga četnici na Crnom brdu)

SUMIĆ MILJENKO (Ivan), rođ. 1919.      (stvarno: poginuo u ratu)

SUMIĆ KARLO (Luka), rođ. 1917.          (stvarno: poginuo na Treskavici, Kalinovik)

V-30     VELA ANTE (Mate), rođ. 1921.              (stvarno: poginuo na Snagovu, Zvornik)

            VELA NIKOLA (Pavao), rođ. 1920.         (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

VELA MARE (Joze), rođ. 1897.             (stvarno: poginula u bombardiranju Podgore)

V-77     VODANOVIĆ LJUBO (Jure), rođ.1918.    (stvarno: ubili ga Talijani /?/ u Podgori)

            VODANOVIĆ ČEDOMIL (Ivan),rođ.1919.(stvarno: poginuo u Dragljanima, Vrgorac)

V-97     VRANJEŠ GRGO (Stipan), rođ. 1922.    (stvarno: poginuo na planini Velež)

V-98     VRANJEŠ VITOMIR (Ivan), rođ. 1929.     (stvarno: poginuo u ratu)

V-104   VRSALJKO VICE (Marijan), rođ.1919.    (stvarno: poginuo u Imotskom)

            VRSALJKO JAKOV (Marijan),rođ.1922. (stvarno: poginuo u Petoj ofanzivi)

Reagirao je i predsjednik Uprave Spomen-područja Jasenovac Slavko Goldstein: ogradio se od popisa žrtava kojim barata Jasenovac Research Institute iz New Yorka, jer da on (popis) nije mjerodavan. Predsjednik Goldstein također navodi da tromilijunska židovska zajednica u New Yorku nema nikakve veze s istraživanjima JRI-a niti s postavljanjem spomen-ploče u New Yorku, te da je riječ o angažmanu grupice od desetak Židova i grupe američkih Srba.

Nadalje ostale (u najmanju ruku) nelogičnosti iz popisa:

Pokusajte pogledati koliko je samo Muslimana iz Banja Luke ubijeno u Jasenovcu.... Kad se zbroje svi Hrvati i Muslimani, koji su nestali sa podrucja Banja Luke, onda Jasenovac KOMOTNO mozemo proglasiti vecinskom Hrvatsko/Muslimanskom klaonicom. Naime, omjer izmedju Hrvata/Muslimana nasuprot Srba/Zidova je 60:40.....

Npr. Kotor Varoš (a ima ih i iz cijele bih):

ČAUŠ NIZA JUSO KOTOR VAROŠ 1893
ČAUŠEVIĆ ENISA MUHAMED KOTOR VAROŠ 1940
ČELIKOVIĆ JOZO FRANJO KOTOR VAROŠ 1921
ČIZMIĆ KASIM SULJA KOTOR VAROŠ 1896
AVDIĆ HASAN SULEJMAN KOTOR VAROŠ 1928
AVDIĆ HASAN SULEJMAN KOTOR VAROŠ 1928
BEGANOVIĆ OMER MUHAREM KOTOR VAROŠ 1918
DIZDAR KERIM ADEM KOTOR VAROŠ 1920
FIFIĆ ASIM BAHTO KOTOR VAROŠ 1925
FIFIĆ BEHREM ARIF KOTOR VAROŠ 1925
FIFIĆ HALIDA IBRO KOTOR VAROŠ 1925
FIFIĆ HALIL SALIL KOTOR VAROŠ 1927
FIFIĆ HASAN MUHO KOTOR VAROŠ 1920
FIFIĆ SALIH HALIL KOTOR VAROŠ 1890
HADŽISELIMOVIĆ EDHEM OSMAN KOTOR VAROŠ 1894
HADŽISELIMOVIĆ EDHEM OSMAN KOTOR VAROŠ 1897
HADŽISELIMOVIĆ SALIH SELIM KOTOR VAROŠ 1896
HADŽISELIMOVIĆ SEJFUDIN ĆAMIL KOTOR VAROŠ 1915
HOZIĆ ASIM MUSTAFA KOTOR VAROŠ 1918
HOZIĆ SABIT NN KOTOR VAROŠ 1899
HOZIĆ SALIT MUSTAFA KOTOR VAROŠ 1902
IMAMOVIĆ MEHMED MUSTAFA KOTOR VAROŠ 1925
KARASELIMOVIĆ IBRAHIM MUHAREM KOTOR VAROŠ 1915
KARASELIMOVIĆ SMAJO MUHAREM KOTOR VAROŠ 1917
KORIĆ ALMASA ASIM KOTOR VAROŠ 1929
KORIĆ ŠUHRETA ASIM KOTOR VAROŠ 1932
MEMIŠEVIĆ BAHTO SABIT KOTOR VAROŠ 1920
MEMIŠEVIĆ FAJKO SULJO KOTOR VAROŠ 1930
MEMIŠEVIĆ HAŠIM IBRAHIM KOTOR VAROŠ 1899
MEMIŠEVIĆ MEHMED HAŠIM KOTOR VAROŠ 1923
MEŠIĆ VEJSIL HALIL KOTOR VAROŠ 1922
MUJDŽA AGO SALKO KOTOR VAROŠ 1922
PALIĆ MEHO MUHAMED KOTOR VAROŠ 1927
SALIHAGIĆ SULEJMAN HALIL KOTOR VAROŠ 1892
SALIHAGIĆ SULEJMAN HALIL KOTOR VAROŠ 1883
SELIMOVIĆ ADEL DEDO KOTOR VAROŠ 1920
SELIMOVIĆ SAJDO ALO KOTOR VAROŠ 1925
SELIMOVIĆ ŠAĆIR DEDO KOTOR VAROŠ 1912
SKOPLJAK MUHAREM SALIH KOTOR VAROŠ 1908

Na popisu je 938 osoba cije je ime IVO.
Cuveno SRPSKO i ZIDOVSKO ime FRANJO spominje se cak 2370 puta
425 "jadnika" je imalo cuveno SRPSKO IME ANTO.
kao i 521 "usmrcenih" kojima je otac bio ANTO.

Pa onda BRATOUBILACKI AKT:

PAVELIĆ ANICA NN VRANOVINA 1902
PAVELIĆ ANKA LUKA ZELINA 1914
PAVELIĆ ANKICA DRAGUTIN ZAGREB 1916
PAVELIĆ ANTE LUKA KOPJENICA 1921
PAVELIĆ ANTON IVAN TRNOVAC 1925
PAVELIĆ DRAGO PETAR VRANOVINA 1929
PAVELIĆ FRANJO EMIL ZAGREB 1909
PAVELIĆ ILIJA PETAR VRANOVINA 1935
PAVELIĆ IVAN JERKO ZABUKOVAC 1889
PAVELIĆ IVAN ŠIMUN KALATI 1923
PAVELIĆ JEKA PETAR VRANOVINA 1939
PAVELIĆ JOSIP ÐURO JASENAŠ 1923
PAVELIĆ JOSO IVAN TRNOVAC 1923
PAVELIĆ JURE LUKA TRNOVAC 1886
PAVELIĆ KATA MARJAN MRZLI DOL 1922
PAVELIĆ LUKA JOSIP KOPJENICA 1885
PAVELIĆ MANDA LUKA KOPJENICA 1928
PAVELIĆ MARKO JOSIP MRZLI DOL 1927
PAVELIĆ MARKO MARKO DONJI LAPAC 1911
PAVELIĆ MARKO ILIJA DONJI LAPAC 1886
PAVELIĆ MARKO PETAR VRANOVINA 1932
PAVELIĆ MARKO JURE VINKOVCI 1887
PAVELIĆ MARKO MARKO SENJ 1908
PAVELIĆ MARTA MARKO KRIVI PUT 1924
PAVELIĆ MARTIN BLAŽ GOSPIĆ 1903
PAVELIĆ MARTIN JURE TRNOVAC 1885
PAVELIĆ MATE MARKO MRZLI DOL 1878
PAVELIĆ MATILDA MILE DONJI LAPAC 1910
PAVELIĆ MIJO IVAN STUBALJ 1913
PAVELIĆ MILAN MARKO KRIVI PUT 1926
PAVELIĆ MILAN MARKO SENJ 1926
PAVELIĆ MILE VALENTIN ZABUKOVAC 1912
PAVELIĆ MILE IVO DRENOV KLANAC 1896
PAVELIĆ MILKA JOSO MRZLI DOL 1921
PAVELIĆ NIKICA VILKA KARLOBAG 1927
PAVELIĆ NIKICA VILKO KARLOBAG 1927
PAVELIĆ NIKOLA JOLE STARO SELO OTOČKO 1914
PAVELIĆ NIKOLA PETAR VRANOVINA 1936
PAVELIĆ NIKOLA LUKA KOPJENICA 1919
PAVELIĆ PETAR MILE VRANOVINA 1895
PAVELIĆ POLKA MARTINA SMOKRIĆ 1870
PAVELIĆ RUŽA MARKO VELJUN PRIMORSKI 1896
PAVELIĆ STJEPAN MARKO MRZLI DOL 1868
PAVELIĆ STJEPAN PETRA SMOKRIĆ 1920
PAVELIĆ VATROSLAV JOSIP NOVA GRADIŠKA 1912
PAVELIĆ VINKO TOMO SLAVONSKI BROD 1918
PAVELIĆ VINKO PAVLE SINJ 1900
PAVELIĆ ZVONKO IVICA TUZLA 1916
PAVELIĆ ŠIMUN ANTO KALATI 1890

Pa, to je strasno!

KVATERNIK ANÐELA PARO VARAŽDIN 1905
KVATERNIK ANTON IVAN GEROVO 1942
KVATERNIK DRAGO ANTON GEROVO 1926
KVATERNIK DRAGO IVAN OKRIVJE 1908
KVATERNIK IVAN JURAJ VELE DRAGE 1924
KVATERNIK JOSIP ANTUN ČABAR 1872
KVATERNIK JOSIP LEON VELE DRAGE 1861
KVATERNIK MARIJA ANTUN OKRIVJE 1941
KVATERNIK MILIVOJ PAVLE PRAPUTNJAK 1882
KVATERNIK PAVAO PAVAO VELE DRAGE 1907
KVATERNIK PETER PETAR LOŽEC 1927
KVATERNIK SLAVKO ANTON GEROVO 1912
KVATERNIK VORMOSLAV FRANO PRAPUTNJAK 1907

1065 osoba sa imenom Jozo su zavrsili na tom stratistu.
358 sa znanim cetnickim imenom IVICA
333 sa imenom Tomislav/Tomislava
1469 jadnika se zvalo MATO
5304 je bilo krvolocnih cetnika sa imenom JOSIP, koji su zavrsili u Jasenovcu.
također ima jako puno istrijana???

627 Srba iz mjesta TITOVO UZICE (uza Srbija) je na popisu žrtava jasenovca

Republički zavod za statistiku SRH izradio je potkraj 1964. godine statistički “Popis žrtava rata 1941-1945”, čiji rezultati izvršenog popisa u cijelosti osporavaju i ruše jasenovački mit i brojke između osamdeset i sedamsto tisuća ubijenih u Jasenovcu. Prema službenim statističkim podacima Republičkog zavoda za statistiku - sveukupne žrtve “ubijeni, poginuli, umrli i nestali” u SRH iznose 185.327 žrtava a od toga u logorima interniraca 51.534(Jasenovac, Stara Gradiška, Srijemska Mitrovica, Banjica,Dachau, Mauthausen, Auschwitz, Buchenwald), u zatvorima 5.654, u deportaciji 1.785, na prinudnom radu 671, u direktnom teroru 50.806, u NOB i savezničim vojnim formacijama 51.749 stradalih.
Dakle, prema Republičkom zavodu za statistiku SRH broj svih žrtava u svim ustaškim logorima i zatvorima na području tadašnje SRH iznosio je 59.635 ljudi a nema govora o brojci od 80-100 tisuća samo za logor Jasenovac, koju spominje g. Goldstein ili astronomske i izmišljene brojke od 700 tisuća ubijenih u Jasenovcu koje koristi velikosrpska propagandana mašinerija. “Popis žrtava rata iz Hrvatske” sa brojkom od 59.635 žrtava u svim ustaškim logorima i zatvorima bio je čuvan kao državna tajna u Beogradu, sve do 1992. godine, kada je popis objelodanio u Zurichu Bošnjački institut a kasnije je , 1997. godine, po prvi puta publiciran i u Republici Hrvatskoj.

Vlasnik stranice na kojoj je objavljen popis je doticni Barry Lituchy a napisao je i knjigu o fasistickom ratu USA protiv Srbije.

http://www.srpska-mreza.com/library/facts/bl-o-95.html


I pojavio se kao Milosevicev svjedok njegove obrane u Haagu.

http://www.un.org/icty/milosevic/tri...r-e/050602.htm

Pametnom dosta, vjerujem da mu bilo ko sa ovog foruma moze poslati neku svoju listu sa imenima i predstaviti se kao Srbin on bi to stavio na stranicu.


Evo još malo makedonskih Židova, koje su odveli Bugari, a četnička bagra koja je vlasnik www.jasenovac.org ih je upisala kao žrtve Jasenovca.

NISAN REDŽINA U BITOLA 1927
NISAN MUŠON J. BITOLA 1878
NISAN REKULA I. BITOLA 1915
NISAN JAKOV M. BITOLA 1913
NISAN LEON MUŠON SKOPJE 1919
NISAN AVRAM U BITOLA 1938
NISAN RUKULA MUŠON SKOPJE 1883
NISAN SINITO MUŠON SKOPJE 1926
NISAN LAZAR U BITOLA 1932
NISAN DŽAJA M BITOLA 1895
NISAN LEON A BITOLA 1890
NISAN SAL B. BITOLA 1866
NISAN BOHORA M. BITOLA 1901
NISAN ŽAKINA X BITOLA 1932
NISAN AVRAM J. BITOLA 1912
NISAN ESTER X BITOLA 1893
NISAN ŽULI M. BITOLA 1916
NISAN REBEKA JAKOV BITOLA 1933
NISAN REGINA MUŠON SKOPJE 1923
NISAN MATO X BITOLA 1935
NISAN MATILDA JAKOV BITOLA 1927
NISAN PALOMBA M. BITOLA 1930
NISAN JAKOV A. BITOLA 1904
NISAN ŠABATAJ D. BITOLA n.a.
NISAN BOENA B BITOLA 1894
NISAN MENAHEM X BITOLA 1910
NISAN ISAK B. BITOLA 1906
NISAN MEMOHSEN U BITOLA 1925
NISAN REJNA J. BITOLA 1913
NISAN VIKTORIJA JAKOV BITOLA 1935
NISAN VIKTORIJA B. BITOLA 1916
NISAN ISAK U BITOLA 1936
NISAN DAVID X BITOLA 1885
NISAN ŠALON X BITOLA 1936
NISAN SARA U BITOLA 1923
NISAN REJNA X BITOLA 1913
NISAN MUŠAN DAVID SKOPJE 1878
NISAN ALEGRA J. BITOLA 1903
NISAN BOSNA U BITOLA 1930
NISAN ESTER D. BITOLA n.a.
NISAN ŠABITAJ X BITOLA 1921
NISAN PINHAS M. BITOLA 1934
NISAN VIDA X BITOLA 1916
NISAN REJNA M. BITOLA 1937
NISAN SARA X BITOLA 1923
NISAN REDŽIKA JAKOV BITOLA 1931
NISAN AVRAM B. BITOLA 1937
NISAN ALBERT JAKOV BITOLA 1924
NISAN JAKOV X BITOLA 1913
NISAN SALAMON I. BITOLA 1935
NISAN GERON L BITOLA n.a.
NISAN PILHAS X BITOLA n.a.
NISAN ARNA B. BITOLA 1915
NISAN ISAK A. BITOLA 1912
NISAN LEGRA M. BITOLA 1932
NISAN KLARA L. BITOLA 1913
NISAN LEON X BITOLA 1887

http://www.jasenovac.org/victimslist/index.asp?le tter=N&records=200&page=60
_________________

Evo još malo Židova, ovog puta i iz Makedonije i iz Srbije. Ove iz Makedonije su odveli Bugari, a ove iz Srbije četnici Dimitrija Ljotića.

NISIM DELISJA NN NIŠ 1929
NISIM SARIKA DAVID SKOPJE 1941
NISIM RAHELA ŠAUL NIŠ 1933
NISIM ESTERINA HAIM SKOPJE 1900
NISIM VUKICA BENAROJ NOVI SAD 1890
NISIM ČIBI NN NIŠ 1892
NISIM KATARINALE X SKOPJE 1875
NISIM ISAK NN NIŠ 1925
NISIM DAVID ISAK NIŠ 1888
NISIM SARINA ISAK NIŠ 1914
NISIM SOLČIKA ROBERT SKOPJE 1896
NISIM PALOMBA DAVID SKOPJE 1912
NISIM ISAK NN NIŠ 1934
NISIM ŠAUL NN NIŠ 1899
NISIM ISAK HAIM SKOPJE 1923
NISIM NISIM HAIM BEOGRAD 1934
NISIM ANUŠKA NN BEOGRAD 1900
NISIM NISIM HAIM SKOPJE 1929
NISIM VENEZIJA X SKOPJE 1885
NISIM ISAK HAIL BEOGRAD 1936
NISIM NISIM HAIM SKOPJE 1920
NISIM RAHEL NN NIŠ 1933
NISIM LEŠKA NN NIŠ 1907
NISIM DŽOJA HAIM BEOGRAD 1931
NISIM MATILDA DAVID NIŠ 1913
NISIM BERAHA ČELBOM LESKOVAC 1905
NISIM ROBERT ČEDO NIŠ 1929
NISIM RAŠELA NN BEOGRAD 1927
NISIM SOL NN NIŠ 1903
NISIM REGINA HAIM SKOPJE 1919
NISIM DESI MORIC NIŠ 1936
NISIM ISAK MORIC NIŠ 1934
NISIM HANA HAIM BEOGRAD 1932
NISIM RAHAMIM NN NIŠ 1928
NISIM REBEKA DAVID SKOPJE 1936
NISIM DELISJA NN NIŠ 1924
NISIM GAVRA NN BEOGRAD 1924
NISIM MARI X SKOPJE 1921
NISIM MORIC NN NIŠ 1897
NISIM RAHAMIM ČIBI NIŠ 1928
NISIM LENKA RAŠELA NIŠ 1903
NISIM HANA NN NIŠ 1903
NISIM DELISJA ŠAUL NIŠ 1929
NISIM ČEDA ISAK NIŠ 1891
NISON AVRAM A. BITOLA 1937
NISON ALEGRA A. BOTOŠ 1914
NISON TANSIR A. BITOLA 1940
NISON HAIM A. BITOLA 1911
NISON MAZOLTOV A. BITOLA 1934
NISON GRASIJA A. BITOLA 1941
NISON ESTER A. BITOLA 1935

http://www.jasenovac.org/victimslist/index.asp?le tter=N&records=200&page=61
____________________

Evo malo Poropata, izvorno vlaških Hrvata s Učke koji naseljavaju Istru, gdje nikada nije bilo niti jednog ustaše...

POROPAT IVAN IVAN DANE 1923
POROPAT JOSIP MATO LANIŠĆE 1921
POROPAT MARTIN ANTUN TRSTENIK 1909
POROPAT AUGUSTIN MARTIN DANE 1912
POROPAT BORIS IVAN MARIBOR (DEL) 1943
POROPAT MILOŠ IVAN TRSTENIK 1925
POROPAT JOŽEF MIHAEL AJŠEVICA 1917
POROPAT PETAR IVAN KIRMENJAK 1911
POROPAT ANTUN ANTUN FLENGI 1919
POROPAT AUGUST MIJO PORTOROŽ 1911
POROPAT BRANKO ROKO SLAVONSKI BROD 1924
POROPAT IVAN IVAN VODICE 1906
POROPAT JOSIP JOSIP JELOVICE 1924
POROPAT IVAN MATE DANE 1921
POROPAT RUDOLF IVAN DANE 1922
POROPAT JAKOV JOSIP DANE 1864
POROPAT MARJAN ROKO SLAVONSKI BROD n.a.
POROPAT ANTON MATO TRSTENIK 1904
POROPAT ANTON MATO ROVINJ 1925
POROPAT ERNESTA ANTON SMOLIĆI 1924
POROPAT MIKELE MIKELE BALE 1935
POROPAT ANTON ANTON DANE 1926
POROPAT DANIJEL KANCIJAN LANIŠĆE 1924
POROPAT IVAN ANTON LANIŠĆE 1924
POROPAT JOSIP IVAN VODICE 1926
POROPAT RUDOLF DRAGUTIN DANE 1926
POROPAT ANTON ANTON TRSTENIK 1926
POROPAT DANE IVAN SMOLIĆI 1923
POROPAT MARJAN ANTON MAHNIČI 1936
POROPAT STIPE MARKO SMOLIĆI 1899
POROPAT ANTON ANTON DANE 1896
POROPAT IVAN IVAN JELOVICE 1925
POROPAT MARIJA IVAN VIŽINADA 1885
POROPAT ANTON JOSIP DANE 1913
POROPAT IVAN IVAN VODICE 1923
POROPAT JOSIP MATE LANIŠĆE 1921
POROPAT MARKO MARKO SMOLIĆI 1892
POROPAT ANTON ANTON TRSTENIK 1915
POROPAT IVAN ANTON VODICE 1923
POROPAT LEONARDO IVAN SMOLIĆI 1920
POROPAT AURELIO IVAN FRATA 1926
POROPAT VERÐILIO BLAŽ PULA 1923
______________________

Gle čuda, muslimani - žrtve četničkog pokolja u Podrinju 1942.
Zaista nije neobično da su ih četnička bagra s www.jasenovac.org stavili kao žrtve Jasenovca.

PURIŠ DŽEMILA ALKAN PURIŠI 1937
PURIŠ BEJKA HADŽAN PURIŠI 1875
PURIŠ HAJDAR ŠEĆA PURIŠI 1907
PURIŠ RAMO AHMET PURIŠI 1927
PURIŠ SMAJO SULJO PURIŠI 1929
PURIŠ SELIMA MUJO PURIŠI 1905
PURIŠ MATO JOSIP DOLANEC 1923
PURIŠ HULIJA JUSUF PURIŠI 1926
PURIŠ ÐURO ÐURO DONJI ŠARAMPOV 1906
PURIŠ ADEM JUSUF PURIŠI 1930
PURIŠ DERVIŠA NN PURIŠI 1917
PURIŠ AHMO AHMET PURIŠI 1927
PURIŠ DERVIŠA SULJO FOČA 1910
PURIŠ MUJO SULJO PURIŠI 1917
PURIŠ SMAJO SULJO PURIŠI 1919
PURIŠ ALIJA NN FOČA 1870
PURIŠ HAJDAR ŠABAN PURIŠI 1915
PURIŠ SELIM NN HUSEINOVIĆI 1935
PURIŠ IVAN NIKOLA JELŠEVEC BREŠKI 1922
PURIŠ RAMO ŠEĆA PURIŠI n.a.
PURIŠ DŽEMILA OSMAN PURIŠI 1936
PURIŠ ZAHIDA OSMAN PURIŠI 1937
PURIŠ FATIMA SULJA PURIŠI 1920
PURIŠ HASAN MEHA PURIŠI 1890
PURIŠ SULJO SAHIL PURIŠI 1891
PURIŠ EMINA ALKAN PURIŠI 1937
PURIŠ ZEJNA NN HUSEINOVIĆI 1890
PURIŠ SMAJO NN BUNOVI 1929
PURIŠ OSMAN MUJO PURIŠI 1902
PURIŠ ZAHID ALKAN PURIŠI 1940
PURIŠ MINA OSMAN PURIŠI 1936

http://www.jasenovac.org/victimslist/index.asp?le tter=P&records=200&page=250


Kada je 1941. godine Makedonija aneksirana od strane Bugara, počela su teška vremena za Židove. Dok je ostalo makedonsko stanovništvo dobilo bugarsko državljanstvo, njima je to bilo uskraćeno i oni su ostali bez ikakvih
gradjanskih prava. Na njihovim stanovima bio je natpis Evrejsko žilište, nosili su žuto dugme, a muškarci su upućeni na prisilni rad u radne čete.
11. marta 1943. godine Bugari su uhapsili sve Židove Makedonije i doveli ih u Skopje, u skladišta tvornice duhana "Monopol", da bi ih tijekom mjesec dana, u tri transporta predali Nemcima, koji su ih odvell u logor smrti Treblinku, odakle se niko nije vratio.

Ipak - nekim su se cudom nashli na popisu zrtava ustasha - u Jasenovcu...

@umorni niko ne govori da je ova Hrvatska ustasoidna (do duse ima i takvih ljudi koji to podrzavajui) za razliku od one Hrvatske u iz II Sv Rata.
Samo ova Hr sada pokusava da stvori lepsu sliku o sebi u svetu sa tim sto pokusavaju da plasirati pricu o tome kako su ubili samo par hiljada ljudi a ne par stotina hiljada.Uostalom nikome ni jednom narodu ne ide u prilog to da su 20 veku zlocinacki ubili oko 700.000 ljudi.

pročitaj ponovo onaj post iznad tvoga

''Занимљиво'' да су на списку у огромној већини Хрвати....